izabrana dela

izabrana dela

субота, 31. децембар 2016.

Ghoulova novogodišnja poslanica



          Eto, odzvonilo je i ovoj, 2016. godini.
         Ovih dana je pomodno među fejsbučkim papagajima da ponavljaju kletve i proklinjanja protekle godine zato što je nekoliko popularnih i voljenih zabavljača – pevača i glumaca – umrlo u njoj (neki prerano, neki prekasno).
            Ja, naravno, nisam među tom ruljom. Što se mene tiče, 2016. je bila jedna od boljih godina u mom životu, kako javnom i kreativnom tako i privatnom, i ja svakako neću bacati drvlje i kamenje na godinu u kojoj sam uživao radeći ono što volim (pisanje, prevođenje, priređivanje, izdavanje...) a još manje ću proklinjati godinu u kojoj sam  voleo i bio voljen.
            Istina je da živimo u sve ružnijem i gnusnijem svetu, i u sve propalijoj i beznadežnijoj „državi“ kojom vlada kamarila nesposobnih, glupih i pokvarenih izdajnika i da, na globalnom planu, nema ni najmanje razloga za slavlje a još manje za vulgarni optimizam.
            Ipak, tu smo gde smo i sve što možemo jeste da pokušavamo da radimo ono što nas ispunjava dokle god za to imamo mogućnosti, da kreiramo sopstveni smisao u sveopštem besmislu, iako realno nismo bolji (ali ni gori) od onog orkestra koji je svirao dok je Titanik tonuo.

            Zbog toga, sve što mogu da vam na ovaj dan uputim jesu sledeće slikovite želje:


neka vas greju ljubav i toplina najboljih prijatelja  

imajte uvek dovoljno hleba

a i nečega za uz hleb

neka vam je trpeza uvek puna


imajte nekoga da vam greje krevet

da vas zabavlja

i udovoljava vašim naj-kinky zahtevima

da vam zrači ljubavlju i lepotom


čuvajte se da vas ne uhvate


šta god bilo, neka vas ne ostavlja nada

nek su dobre knjige uvek uz vas


neka vlada ljubav među narodima


uvek i svuda držite svoj etitjud

i realni odnos prema stvarnosti


u Srbiji svakako neće biti bolje u dogledno vreme



ipak, nemojte patiti zbog smrti Deda Mraza


on ionako radi za Sile Zla


i zabole ga za svetski bol



važno je doneti čvrste odluke na privatnom planu

i pridržavati se makar onih koje nije teško ispuniti

nemojte patiti ako nemate para za spektakl tzv. "najluđe noći"

dosta je ako ima nešto dobrog vina

i standardno dobar program na televiziji

nemojte u ovoj noći zaboraviti na poruke svojih ljubimaca


i dočekajte "novu" godinu na najbolji mogući način.
s naglaskom na "mogući". 

 naravno, ako uopšte slavite

U svakom slučaju, neka vas  raduje pomisao da, i kad vas svi neminovno izdaju i ostave, Ghoul će biti sa vama i u 2017-oj.
Osim ako Azatot nije drugačije planirao... Ko preživi, videće...


четвртак, 29. децембар 2016.

Izašao je FILAŽ br. 13!

  
            Suprotno svim očekivanjima te zakonima zdravog razuma i tržišne logike, na iznenađenje mnogih, uključujući tu i mene, pre neki dan je iz štampe najzad izašao jubilarni 13. broj jedinog pa stoga (ali ne samo zato) i najboljeg srpskog filmskog časopisa FILAŽ!
            Prethodni broj (tačnije, trobroj) ovog super-sadržajnog i mega-lepo-dizajniranog časopisa knjiškog formata izašao je pre tačno godinu i po dana (!), i promociju u Beogradu imao 25. maja 2015.
Da se podsetimo njegovog sadržaja, uskliknimo OVDE.


            Novi broj, za promenu, nije trobroj: ima 96 strana, ali sve ostalo je tačno kako ste navikli (vi, retki srećnici koji ste bili u prilici da ga držite u rukama) – odličan sadržaj, ozbiljni tekstovi, nešto malo obaveznog ali neblamantnog frikšoua, ekskluzivni izveštaji, iscrpni intervjui, prikazi... Moderan i upečatljiv dizajn, odlična štampa i povez – ukratko, časopis da se pomno čita, izučava, da se čuva i iznova prelistava.
            Istina, moram i ovo reći: ja sam se –počev od ovog broja- povukao iz uredništva, tj. dao sam ostavku na dosadašnju poziciju zamenika glodura iz više razloga, ali glavni je taj da mi je ubijen entuzijazam za rad na časopisu onog trena kad mu je ubijen svaki privid stalnosti, odnosno iole razumnog ritma izlaženja, ali i iole razumne distribucije, medijskog plasmana i drugih stvari koje se u normalnim zemljama podrazumevaju a u našoj progresivno sve nenormalnijoj i nekulturnijoj zemlji se NE podrazumevaju... 


Jahao sam na vetrenjače neko vreme s ovom družinom (Srđan Savić i Dejan Dabić) ali više, ni uz najbolju volju, ne mogu da radim svoj dosadašnji posao, tj. da saučestvujem u koncipiranju i stvaranju sadržaja i da animiram saradnike i tražim nove autore i naručujem im tekstove – za časopis koji ne znam ni da li će, ni kada će izaći, ni da li će i gde moći da bude viđen i plasiran i kupljen, ni kada će i koliko moći da im plati zaslužene honorare. I sasvim je nebitno da li neko iz entuzijazma ili ma kakvih visokomoralnih razloga hoće da podrži časopis tako što će za njega pisati besplatno, da li će se odreći ili neće odreći ionako skromnog honorara: ja, iz principa, ne mogu to od drugih da tražim (ili impliciram) tražeći im tekstove za nešto što, sticajem nesrećnih okolnosit, ima ovoliko neizvestan status i praktično nikakvu podršku ni od koga kome je uloga i posao da mu je daje.



Naravno, uredništvo nije krivo za ovu situaciju, i sa redakcijom sam i dalje u prijateljskim odnosima pa zato moram ovo da naglasim zbog izvesnih pakosnika koji me smatraju za svađalicu: ne, nisam se ni sa kim posvađao, dapače, sa Dabićem i Savićem i dalje sarađujem i družim se, mada u instituciju zvanu NKC (a.k.a. Niški „Kulturni“ Centar), koja je izdavač ovog časopisa, nisam nogom kročio godinama, niti imam takvu težnju u trenutnoj konstelaciji stvari.
Drago mi je što sam bio deo FILAŽA, s ponosom u svom CV-u pominjem i tu funkciju zamenika glodura, a nastaviću da budem deo i dalje, ali „samo“ u ulozi autora tekstova.
Toliko o tome. Da vidimo sad šta ima u novom, po broju baksuznom a po boji optimističkom, skoro-pa-ružičastom broju:


 FILAŽ br. 13 

SADRŽAJ


zumiranje

BASTER KITON IZMEĐU FEDERIKA GARSIJE LORKE I SEMJUELA BEKETA (1)
Branislav Miltojević

FILMSKO PREISPITIVANjE:
ANDREJ TARKOVSKI – REDITELj I MISLILAC VJERE
Dr Radoslav T. Stanišić

MOLBA TENGIZA ABULADZEA:
OTKUCAJI TIŠINE ILI DUŠINI VEČITI ZAHTEVI
Goran Mitić

PRISLUŠKIVANjE I VOLTER MARČ:
OGLED O KREATIVNOM MONTAŽNOM POSTUPKU (1)
Igor M. Toholj

SISTEM DOKTORA DIKA I PROFESORA LEMA:
KNjIGA I FILM PO NjOJ (A MOŽE I OBRNUTO)
Goran Stanković


far

65. BERLINALE:
TMURNO NEBO NAD BERLINOM
Bora Anđelić

FESTIVAL NEMOG FILMA U PORDENONEU 2015
KRAJ JEDNE ERE
Aleksandar–Saša Erdeljanović



krupni plan

ROJ ANDERSON:
POGLED U ZENICU „SVETLA BEZ MILOSTI“
Nevena Matović

KRISTIJAN FRAJ:
FILM KAO DELO LjUBAVI
Slobodan Aranđelović

DžOŠUA OPENHAJMER:
DUŠAN MAKAVEJEV JE APSOLUTNI GENIJE
Slobodan Aranđelović

VIKTOR KOSAKOVSKI:
ČUDESNA TAJNA DOKUMENTARNOG FILMA
Nevena Matović

MILORAD MILINKOVIĆ:
FILM JE VAŽNIJI OD NAS
Jelena Tijanić


rakursi

SNAJPERISTA
(AMERICAN SNIPER)
Srđan Savić

MEĐUZVEZDANI
(INTERSTELLAR)
Srđan Savić

ČOVEK PTICA
(BIRDMAN)
Dejan Dabić

BIĆEMO PRVACI SVETA
Srđan Savić

NIČIJE DETE
Dejan Ognjanović

ENKLAVA
Srđan Savić


kinopis
DANIEL RAFAELIĆ: KINEMATOGRAFIJA U NDH
TRAGOM SLAVNIH „PREDČASNIKA“
Aleksandar–Saša Erdeljanović



            Na logični komentar i pitanje: „Super, sjajno, izvanredno, i gde sad ja to da kupim, i pošto je?“ mogu, za sada, da kažem samo: „Nemam pojma.“ Pogledajte na sajtu NKC-a.
            Raniji brojevi su imali neku skromnu distribuciju u knjižarama „Aleksandar Belić“ i „Beopolis“ u Beogradu, pa će nekada, možda, primerci ovog broja (po tri komada) moći da se nađu i u njima. Ali ne znam, zaista, ni da li će, ni kada. Ne držite me za reč.
            Možete ga u Nišu naći u NKC-ovoj knjižari „Branko Miljković“ (kod galerije, prekoputa Gradske bolnice), koja „radi“ od 09-13h, ali pošto nema struju (isključena, zbog dugova), ne radi joj kasa, pa vam zapravo ne može prodati ništa, nego morate da idete jedan kilometar ili nešto jače na Palilulu u sedište NKC-a, da tamo platite... ili tako nekako. Nisam verovao kad su mi pričali. Proverite sami.

            Ili pozovite NKC na telefon 018 595-740. Ako im nije isključen, i ako u blizini bude nekoga voljnog da se javi, možda i uspete da naručite sebi primerak. Srećno!

уторак, 27. децембар 2016.

CREEPY (2016) – Kiyoshi Kurosawa

  
 *** 
 3- 

        Stalni čitalac i povremeni saradnik ovog bloga, širom sveta poznat isključivo po svom umetničkom imenu „matoji“, poslao je svoj osvrt na najnoviji horor Kjošija Kurosave. Podeliću ga ovde sa vama – matoji mi je uštedeo nešto vremena i truda, budući da se uglavnom slažem s njegovom ocenom, s tim što sam ja malkice velikodušniji (!) i trpeljiviji, odnosno, mislim da je film za oko pola ocene bolji nego što ga on (prestrogo?) ocenjuje.  
Od mene – mlaka trojka. Ugođaj tihe jeze i neodređene pretnje postignut je natprosečno dobro i pažnje vredno,  glumac koji igra zlikovca je odličan i prezabavan za gledanje, i mada je ovde bilo i većeg potencijala, ovo što imamo je sasvim vredno i CREEPY će svakako biti na mojoj godišnjoj top-10 listi najmanje loših horora 2016. A sad, evo šta veli matoji.


Najnoviji film Kjošija Kurosave pod nazivom „Creepy“ nije lako determinisati u kontekstu razvoja njegove filmske poetike kroz sada već prilično obiman opus. Mnogi govore o povratku horor korenima, odnosno opsesiji psihološkim profilom serijskih ubica, otmicama i sadizmom nad žrtvama; o estetici plastike, tj. o povratku plastificiranih blago njišućih zavesa koje grade zloslutnu atmosferu i nepogrešivo kod Kurosave aludiraju na leševe umotane u najlonske vreće. Ali ovaj film odražava i izvestan kontinuitet u Kjošijevoj filmografiji.
Kad se zagrebe ispod površine, umesto serijskog ubice i njegove manipulacije žrtvama isplivava kriza identiteta, odnosno kriza porodice, kao posledice svih drugih kriza u današnjem društvu. U tom smislu „Creepy“ je logičan sledbenik i sabrat „Tokijske sonate“, ali za razliku od nje ne akcentuje spoljašnje (društvene) uzročnike krize u porodici (globalnu ekonomsku krizu), već pre one psiho(pato)loške. Međutim, plašim se da je treća determinacija „Jezivog“ kao klišetiziranog detektivsko-proceduralnog filma najočiglednija i kao takav on ide stopama „Penance-a“, putem koji ne vodi ka nekim dubljim značenjima.
Naravno, Kurosava je u pitanju, pa „kliše“ nema uobičajeni smisao. Realnost kod njega često počiva na granici između prirodnog i natprirodnog, ako ne sa krajnje neobičnim karakterima i pojavama, onda barem sa atmosferom izgrađenom kinematografskim sredstvima. Nažalost, ove začudnosti kao Kurosavinog trejdmarka u „Creepy“-ju je nedovoljno da bi se, uz druge nedostatke, svrstao u dobre filmove.
Detektiv Takakura posle ranjavanja u obračunu sa odbeglim serijskim ubicom i traume izazvane pogibijom nevine osobe, zapošljava se kao profesor kriminalne psihologije, zamenjujući na taj način praktičan rad sa psihopatskim ličnostima, teoretskim. Ovaj novi, mirniji način života doneo je njemu i njegovoj ženi Jasuko preseljenje u novi dom u, kako se ispostavilo, neprijateljski nastrojen komšiluk. Tu se posebno ističe šizofrenoidno nepredvidivi Nišino, koji živi sa ćerkom Mio i ženom koja ne izlazi iz kuće zbog, kako on kaže, teškog psihičkog oboljenja.
Takakuru na novom radnom mestu posećuje bivši kolega, mladi detektiv Nogami i zaintrigira ga nerešenim slučajem nestanka tri člana porodice Honda od pre šest godina. Deviza - jednom policajac, uvek policajac potvrđuje se i na primeru Takakure. On vrlo brzo počinje privatno da radi na ovom slučaju zajedno sa Nogamijem, ispitujući jedinog preostalog člana porodice Honda, ćerku Saki. Postepenim rešavanjem misterije nestale porodice iz fragmentarnog Sakijinog sećanja i misterije Nišinove ličnosti Takakurinom intuicijom, dolazi do košmarnog raspleta u kojem su podjednako ugroženi i porodične veze i životi.
Da. Ovo zaista zvuči kao konvencionalni krimić. I sve bi to bilo u redu da Kurosava može da se snađe sa konvencijama i realijama. On na ovom terenu gde su nelogičnosti strogo zabranjene, upada u nenamernu iracionalnost, uzročno-posledičnu nepovezanost; previđa nezamislive proceduralne greške policije. Čak je i ključni obrt u istrazi zasnovan na krajnje subjektivnoj i naivnoj (ispostavilo se tačnoj?!) pretpostavci iskusnog detektiva.
Konvencionalnu priču prati konvencionalna fotografija, striktno u funkciji priče. Dominiraju srednji i krupni planovi, a hladne, pastelne boje naglašavaju misteriju oko Nišinoa. Široki i dugi kadrovi koji su nekad bili jedna od definišućih karakteristika Kurosavinog stvaralaštva, u smislu nadogradnje priče i stvaranja posebne atmosfere, sada su prošlost. Čini se da se od „Tokijske sonate” veća važnost pridaje dijalozima i interakciji među likovima, a da je kreativni doprinos fotografije proporcionalno manji.
Ono što donekle spašava ovaj film je lik Nišimoa, koga je izvrsno utelotvorio Terujuki Kagava, poznat po ulozi glave porodice u „Tokijskoj sonati”. Tamo je igrao depresivnog oca, dok je ovde ta depresija uznapredovala u patološko stanje svesti „pater familias”-a. Samim tim, porodica koja se u „Tokijskoj sonati” raspada, ovde mutira u monstruoznu zajednicu.
Poslednjih desetak minuta filma predstavlja hiperbolizovanu sliku nefunkcionalne familije, kada se u kombiju ka svom novom domu voze „otac” sa pištoljem u ruci, „ćerka” slepi izvršilac „očeve” volje, „stric” ošamućen i vezan lisicama, „strina” obamrla pod narkozom. „Otac” manipulator i sadista pokušava na sve načine da održi „porodicu”, ali i pored primene sile i hipnotičke sugestivnosti nad drogiranim članovima „familije” ne uspeva da ih učini lojalnim i privrženim sebi.
Dugo smo čekali na novi Kurosavin horor, ali umesto njega dobili smo falični triler sa elementima horora, koji ne ostaje dugo u sećanju i koji se utapa u osrednjost filmova nastalih nakon „Tokijske sonate”. Možda ostali filmovi ove faze nisu mnogo kvalitetniji od „Creepy”-ja, ali su meni svakako draži „Journey to the Shore”, pa i „Real”, koji se bave interakcijom između sveta živih i sveta mrtvih na jedan meditativan, filozofski način.
Čak mu pretpostavljam i „Seventh Code“, mali film, koji ima privlačnost ranih Kurosavinih video radova. Učestalost snimanja raznovrsnih filmova u poslednje vreme, u Japanu i internacionalno, ipak budi nadu da će on ovaj svoj entuzijazam da pretoči u još neki vredan film, u nivou njegovih klasika kakvi su na primer „Pulse“, „Charisma“, „Bright Future“ i „Cure“.