TOKIJSKA SONATA - Kiyoshi Kurosawa
Scenario: Max Mannix, K. Kurosawa, Sachiko Tanaka
Uloge: Teruyuki Kagawa, Kyoko Koizumi, Yu Koyanagi, Kai Inowaki...
Žanr: Drama
Trajanje: 119 min
Proizvodnja: Japan, 2008.
Trajanje: 119 min
Proizvodnja: Japan, 2008.
***
3
SRBIJA DO TOKIJA
Ako je suditi po novom filmu Kiyoshija Kurosawe (nagrada Un certain regard u Kanu 2009), nekadašnji ekspanzionistički, velikosrpski slogan o proširenju naših granica sve do zemlje izlazećeg Sunca pokazuje se kao ne naročito mudar. Izgleda da ni Japanci nisu imuni na boljke koje nas ovde izjedaju
Ekonomska kriza. Otpuštanje viška radne snage. Beskrajni redovi pred šalterima Biroa za zapošljavanje. Nekadašnji šefovi sada rade kao noćni čuvari ili čistači u mega-marketima. Ljudi u finim odelima stoje pred kazanom hrane za sirotinju. Poljuljan očinski autoritet. Kriza vrednosti. Mladići odlaze da se bore u osvajačkim ratovima za račun Amerike...
Srbija sutra? Japan danas.
Kiyoshi Kurosawa (nije rođak Akire) i do sada se bavio apokaliptičkom tematikom. Negde je ona imala moralno-psihološko lice (kao u horor-trileru Cure, 1997), negde ekološko-mističko (kao u drami sa elementima fantastike, Charisma, 2000), a negde horor-egzistencijalističko (kao u SF-hororu Pulse, 2001; prikazan na FEST-u). Ovog puta Kurosawa, bar privremeno, napušta žanr, i u okvirima realističke drame prikazuje jednu nespektakularnu, mirnu apokalipsu. U Tokijskoj sonati, a naročito u njenoj superiornoj prvoj polovini, reditelj na suptilan, gotovo distanciran način opisuje kataklizmu današnjeg Japana na svim nivoima, bez posezanja za senzacionalnim prizorima. Naprotiv, najveća jeza sastoji se u slikama i situacijama koje smo svi već prihvatili kao normalne. Apokalipsa je već tu, ali ne u vidu naglog katastrofičnog preokreta, već pre kao pošast koja postepeno nagriza iznutra.
Porodica je trula jer je otac, kao stub patrijarhalnog društva, truo. Ovaj crvotočni stub oličava Ryuhei Sasaki (Teruyuki Kagawa), službenik koji ostane bez posla kada Kinezi ponude re-lokaciju administracije njegove firme na svoj teren, gde će tri Kineza raditi za novac koji se u Japanu daje za jednog zaposlenog. On je posramljen, i ne usuđuje se da ženi prizna da je otpušten. Umesto toga, nastavlja da odlazi "na posao", a zapravo da obija pragove Biroa stojeći u redovima kao iz Srbije 1993. Na deprimirajućoj čistini gde se deli malo besplatne hrane ugroženima sreće poznanika, takođe otpuštenog i nesposobnog da ženi to prizna...
Svet koji Kiyoshi Kurosawa beleži zasnovan je na laži i hipokriziji: nastavnik kažnjava učenika što u učionicu unosi mangu, a ispostavi se da je i sâm viđen kako u metrou čita jednu, i to porno žanra; poslodavci na prvu priliku da uštede otpuštaju višedecenijske radnike uz par šturih i bezosećajnih reči; indiferentni šalteraš u Birou isto je toliko "human" kao i snimljeni glas "Izvinite što ste čekali" kojeg mehanički pušta; Ryuheijev poznanik ima mobilni podešen da zvoni svakih desetak minuta, kako bi ovaj mogao da pred svetom glumi poslovne razgovore; Ryuheijeva supruga je robotizovano-poslušna domaćica utonula u rutinu, ali i tinjajuću frustraciju jer je svi tretiraju kao krpu; stariji sin se prijavljuje u američku vojsku kako bi stekao njihovo državljanstvo, pošto u Japanu za sebe ne vidi perspektivu...
Jedini još neiskvaren lažima i nerealnim slikama o sebi i drugima jeste najmlađi sin, Kenji (Kai Inowaki), koji se protivno očevim pretnjama, potajno odaje poroku trošenja novca za užinu na - časove klavira. Njegova istrajnost da razvije svoj talenat usred tog fejk okruženja dovešće porodicu na okup, nakon brojnih komplikacija koje bi šteta bilo spojlovati ovde. Recimo samo da film u poslednjoj trećini doživi nekoliko krupnih preokreta koji donekle izbacuju iz balansa pomno izgrađen realizam i ubedljivost. Šteta je za rasklimavanje dotad čvrsto utemeljene konstrukcije koja pred kraj popusti pred deus ex machina upadima, bizarnostima, prenaglašenom groteskom, humorom i patetikom, do tada zauzdanim.
Uprkos problematičnoj završnici, Tokijska sonata ostaje vredno i slikovito podsećanje da život nije nužno bolji tamo daleko, gde je standard jači, jer život utemeljen na lažima i neprepoznavanju ili zapostavljanju sopstvenih kvaliteta jednako je promašen tamo kao i ovde.
Originalno objavljeno na sajtu POPBOKS.
Dovoljno sam mudar da ne komentarišem film koji nisam gledao (ovaj nisam, ali jesam sve ostale Kijošijeve filmove, izuzev nekih njegovih ranih radova, i sve ih toplo preporučujem), ali to ni ne želim. Hoću samo da pojasnim kontekst u kojem se odvija radnja Tokio Sonate, s obzirom da zaplet u kojem ljudi svakodnevno odlaze "na posao" nakon što su dobili otkaz deluje pomalo bizarno.
ОдговориИзбришиMotivacija ovih likova-sveže nezaposlenih porodičnih ljudi može da se objasni karakterom kapitalističkih odnosa koji su vladali od II sv. rata u Japanu. Možda najveća razlika u odnosu na zapadni kapitalizam, koja je ujedno spona sa socijalizmom, bila je politika zapošljavanja. Japanci su se zapošljavali i penzionisali najčešće ne menjajući radno mesto tokom radnog veka. Naravno, vlasnik je imao mogućnost da otpusti radnika, ali konstantan privredni napredak i radni mentalitet Japanaca mu nisu davali povoda za to. Njihov mentalni sklop, koji stavlja kolektivni interes ispred ličnog, otkaz smatra izopštenjem iz društva i samim tim najvećom sramotom. Zbog toga su u nekim ekstremnim slučajevima i neki loši poslovni potezi pojedinaca završavali samoubistvom.
Dolazak ekonomske krize i talasa otpuštanja, iako su najdrastičniji bili u Evropi i Americi, Japanci su najteže podneli (kakav cunami i radijacija, to je način življenja u Japanu. S.E.K-a je njihov glavni problem). U ovakvim okolnostima otpušteni radnici koji su vaspitavani da ne kažu ja, nego mi, postaju individue bez individualnosti, dakle ne samo osramoćeni, već i obezličeni. Sve ovo uliva strah, nesigurnost i oduzima hrabrost da se prizna i najrođenijima (ili pak najteže njima) da je pater familias sada niko i ništa.
Sva sreća pa se čak i u Japanu mogu naći oni koji pisaju uz vetar, jake individue i autentični stvaraoci, koji samo potvrđuju pravilo o vladavini mase. Upravo je, mislim, ova dominantna japanska politika "jedan kao svi, svi kao jedan" izazavala inat i revolt i na kraju inspirisala genijalce, kakvi su u svetu filma Kurosave, Sonoi, Mikee, Fukasakue, Cukamotoa, Šintoe, Tešigahare itd. da beskompromisno grade svoje ja.
Izvinjavam se zbog zloupotrebe prostora za konkretan komentar.
ništa nisi zloupotrebio, naprotiv, komentar je skroz smislen i na mestu! dobro si pojasnio taj momenat koji, ipak, nadam se, pomniji pratioci japanskog filma (ne samo modernog) mogu da pretpostave i bez naročite pripreme.
ОдговориИзбриши