izabrana dela

izabrana dela

недеља, 05. април 2009.

'NAŽIVO' - Dejan Ognjanović


Evo prikaza mog prvog romana -NAŽIVO- koji nikada nije ugledao svetlo dana (mislim, prikaz, ne roman: roman je izašao i rasprodao se). Prikaz je napisan za fanzin EMITOR Bg društva ljubitelja fantastike 'Lazar Komarčić', ali pošto je bilo prošlo više od 6 meseci od izlaska romana u trenutku kada je text predat uredništvu, tadašnji (2004) urednik je procenio da je text zastareo i stoga nevredan pojavljivanja u tom cenjenom glasilu (prosečan tiraž: 20-40 primeraka).
U nadi da će text na ovom blogu videti malo veći broj čitalaca, evo exkluzivno prikaza NAŽIVOG koji potpisuje Mixitron M. Storm. To je umetničko ime autora; ne znam baš da li da mu obzanjujem svetovno ime - ali kunem vam se da to nisam ja; moj prikaz tog nedovoljno shvaćenog romana tek sledi! Do tada, uživajte u ovome.

Ali pre prikaza, par osnovnih podataka o toj knjizi:

NAŽIVO – Dejan Ognjanović

ako volite žestok horor

ako volite bolesne filmove

ako volite Lavkrafta

ako vas zanimaju okultizam, satanizam, tajna društva, teorije zavere...

ovo je roman za vas!


NAŽIVO

Kosovo 1995: stravičan crni ritual u divljini...

Niš 1995: jedan autsajder dolazi do video zapisa tog rituala; posmatranje snimka naglavce će preokrenuti mladićev život i percepciju ionako stravične stvarnosti oko sebe...

NAŽIVO 
 
(Prosveta, Niš, 2003, 230 str.)
Napisali su o romanu:

''Kao slavni Daglas E. Vinter, teoretičar i pisac horor žanra i jedan od najboljih poznavalaca kinematografije strave i užasa u svetu, Ognjanović je iskoristio svoju opsesiju italijanskim i američkim žanrovskim filmovima 'B' produkcije i utkao njihovu estetiku u nemilosrdnu i bolnu pripovest koja čini sadržaj njegovog prvog romana ‘Naživo’. I zaista, direktno i bez anestezije za čitaoca, njegova proza zadire duboko ispod društvenog tkiva, seče kao skalpel i pušta na površinu gnoj i sluz naše nedavne stvarnosti, suočava nas sa svetom koji možda zaista postoji tu negde, iza ćoška, ceri nam se zlurado i čeka da iskliznemo iz svoje manje-više udobne svakodnevice i padnemo mu u kandže.
Kosovo - satanizam - snuff filmovi - sveopšti lokalni sunovrat morala i zatiranje civilizacijskog nasleđa, sve to izvire iz Ognjanovićevih rečenica ne dopuštajući čitaocu ni trenutak predaha. Čitanje romana ‘Naživo’ podseća stoga na operaciju u nekoj poljskoj bolnici, gde čitalac-pacijent čuje jauke ostalih, oseća kako ga otvaraju na stolu i kako ga preplavljuje zadah sopstvene krvi i utrobe.''

Goran Skrobonja
Beograd  
(horor pisac, prevodilac i izdavač)  
iz recenzije romana

"Hrabrost romana “Naživo” leži u tome jer je poprilično odvojen od ustaljenih konvencija žanra, a najvećma mejnstrima, ako te konvencije danas više uopšte i egzistiraju. Predstavljen je u koncentrisanoj, slobodoumnoj, na mahove čak i sebičnoj, naraciji inteligentnog dvadeset dvogodišnjeg momka koji već odavno zna svoje putešestvije – i kao da je uveliko proživio ono što ga čeka, on je spreman da nanovo prođe kroz isto. (...) Ognjanovićeva grandiozna filosofija ujedno je i najveći potencijal romana. Nezavisno propovijeda baš o tîm pomoćnim sredstvima za život pojedinaca, koji pošto-poto žele pobjeći od jednostranosti svoje okoline, a pritom – prenosno govoreći – ništa ne ubrizgati sebi u venu. (...) Iako “Naživo” ne posjeduje istančan zaplet, u pitanju je i te kako ozbiljno štivo neograničenog značenja, premda onima čiji digestivni traktovi u mozgu možda i neće moći da mu pridruže sopstveno poimanje ovakve najkompleksnije i najpoetičnije vrste horora, imaće priliku da makar na trenutak po prvi put osjete kako je, na ovim prostorima, suočiti se sa jednom – mislim da se bestidno može reći – uvjerljivom prvom lavkraftijanom, inače veoma mukotrpnom pristupu hororu."
Ratko Radunović, Podgorica

(pisac, književni i filmski kritičar)

‘Naživo by Dejan Ognjanović’ (Znak sagite, br. 14, Beograd, decembar 2003)

"Dejan kroz knjigu, nakon dvadesetak prvih nesigurnih stranica, piše sve bolje i bolje, ali najjača scena je središnji trenutak knjige, kad u svojoj sobi gleda talijanski videozapis hrvatsko-bošnjačkog klanja Srba (...). Nakon toga dolazi pripovjedačka i žanrovska nužnost tajnog snimka i lavkraftijanskog horora i ja ... odahnem. Odahnem, jer je stvaran užas prestao i sada smo u sigurnoj domeni fikcije: masovne grobnice na magijskim mjestima, u crno odjeveni ćelavci, Dejanov put na tamnu stranu ... Sve kao u klasičnim bezizlaznim hororima, ali ništa više zaista strašno. Ništa stvarno. NAŽIVO, debitantski roman Dejana Ognjanovića odličan je žanrovski uradak (puno bolji od ovdje prethodno recenziranog KOLJIVA, hrvatskog horor-kandidata), vrlo pitko i crnohumorno napisan hororac koji je u jednom trenutku zakoračio prema bitnoj literaturi, ali se onda pomalo prepao i sklonio u vode pitomog straha, nakon kojeg se spava bez strašnih snova."
Darko Macan
Zagreb
(strip scenarista i teoretičar)
'Srbi to rade bolje', na sajtu 'Blogov kolac' (http://mcn.blog.hr/) utorak, 12.07.2005.


"Razrešenje Ognjanovićevog romana nosi dijabolično mračne i mučne tonove koji, iako fizički stvarni, podsećaju na filmske priče za koje je glavni junak mislio da ih je prevazišao mada je, ispostavlja se, razlika između stvarnosti krhka i varljiva. (...) Tako se krug značenja zatvara vrativši se na početnu tačku, na film i video trake koji nose i otkrivaju obrasce-recepte za doživljavanje i, još bitnije, oblikovanje stvarnosti ma kakve one bile. U konačnom, pred junacima knjiga a potom i čitaocima, otvara se stara dilema - da li je putnik sanjao leptira ili je leptir sanjao putnika, odnosno u ovoj varijaciji - da li život proizvodi filmove ili filmovi život." 
Ilija Bakić
Vršac
(pisac, književni kritičar)
'Filmofili – nova tema domaće književnosti' u Znak sagite br. 15, Beograd, 2006)


"Ovoliko insistiranje na preplitanju stvarnosti i fikcije, velik broj dokumenata, stvarnih i apokrifnih, svedoči da je idejno-ideološka osnova romana suštinski postmodernistička – ne samo po nastojanju da se prodre do smisla besmisla već i po tome što se pokušava pronaći razlika između stvarnosti i fikcije. Junakova demonizacija ili prelazak u sferu fikcije rečita je po sebi. Ovde treba naglasiti da je korišćene (pseudo) dokumenata na nivou motivacije izuzetno uspelo i efektno se uklapa u kontekst romana. Jer, reč je o akteru koji traga kroz medije, koji je neprestano vezan za izvore informacija i koji u filmovima i preko njih pokušava da dođe do egzistencijalne istine. Ipak na kraju se ispostavlja da je ona sakrivna duboko u nama samima, tj. kako bi postmodernisti rekli, u subjektu.
Roman Dejana Ognjanovića Naživo još uvek nije doživeo afirmaciju koja mu pripada. Jedan od razloga je što je ubrzo po objavljivaju niška Prosveta krenula u propast. Drugi je možda taj da je reč o štivu koje ipak podrazumeva specifičnog čitaoca. Scene nasilja i poigravanje konvencijama žanra, bez prevazilaženja njihovih ograničenja, čine ovo delo hermetičnim. Ostali tekstovi ovog autora znatno su prijemčljiviji “običnom” čitaocu."

Dejan Milutinović
Niš  
HORROR MADE IN NIŠ 
(Rad sa konferencije Pisci Niša i o Nišu, objavljen u zborniku sa nje)

a sad, nakon ovog kraćeg EPP bloka, najavljeni prikaz:

'NAŽIVO' - Dejan Ognjanović

Autoobdukcija pisca: bez anestezije
Recenzija s autopsihoanalizom recenzenta
Publici šta ostane
(verovatno spisak ultratvrdih naslova koje bi trebalo pogledati)

NA SLICI: JEDNA OD RETKIH FOTOGRAFIJA AUTORA OVOG PRIKAZA, TJ. MIXITRONA:
Stav (i perverzni osmesi) ljudi koji su videli šta sam uzeo u ruke mi kazuje da je u pitanju teška boleština. Neka. Gore od 'Sudara' ne može da bude, mislio sam, a u krvi i klanju sam odavno ogrezao, možda i malo više nego mnogi drugi. Da vidimo kakav je domaći horor koji nije pisao Skrobonja.

Čitam hvalospevnu recenziju na koricama, donekle suzdržano, znajući da domaći pisci fantastike prečesto umeju da me neprijatno iznenade.
Krećem na uvod dok mi se postmortusno pivo mućka po stomaku. Nisam ga baš najbolje skapirao, što zbog piva, što zbog autobusa, što zbog Teriona i Najtviša koji divljaju kroz slušalice, ali deluje zanimljivo, obećava.

Stil kojim je roman pisan me osvaja već nakon prva dva lista: proste, razumljive rečenice, ni prekratke ni preduge, dobrog ritma. Nema gušenja kvazimajstorskim nebulozama, niti su rečenice početničke, nedorečene i brze.
Druga bitna stvar: sadržaj rečenica. Jedna od prvih stvari u romanu je scena gradske pijace kroz koju autor prolazi. Video sam i osetio – mirisom i ukusom – to mesto. Odlično urađeno. Kvalitet stila se drži do kraja romana, bez velikih oscilacija, i potpuno zadovoljava.

Radnja? Najpre shvatam da je roman autobiografija i oduševljavam se time čim se pojavljuju prvi znaci bizarnosti. Međutim, kako stranice odmiču, počinjem da se brinem da je roman zaista autobiografija. Radnja je smeštena u bolesno, iščašeno vreme, u ludu, manijakalnu zemlju, u kojoj sam i ja živeo.
Bez obzira na to, odbijam da prihvatim da neko može da vodi takav život i da nalazi svoje mesto u poretku stvari kao što to autor čini.
U jednom trenu dolazi do prekretnice, i postaje jasno da je ipak, ipak, u pitanju fantastika. Tu dolazi do velikog pada dela, i jedno vreme stojim nad retcima, zgranut ispalom: ipak je folirao, ipak nas je zajebao!
Međutim, kad sve kockice padnu na svoje mesto, tamo pred koricama, ispada da je tako moralo i trebalo da bude.
Pisan kao prepričavanje događaja iz života, roman ne obećava kao horor. Pa gde je tu napetost, u pričanju iz prvog lica, kad je očigledno da je autor istovremeno i glavni i jedini junak? Jasno je da će se dotični srećno provući kroz sva sranja koja se dese i ispričati priču do kraja. Sporedni likovi postoje, slikovita galerija polupogubljenih likova nasukanih u loše vreme na lošem mestu, ali se čitalac ne vezuje za njih toliko da mu je bitno šta će se dogoditi s njima. Gde je horor?

U početku, roman je bizarna hronika suludog vremena koje smo delimično pregrmeli, apsurda i beznađa sveta kome je jedina sutrašnjica rat, a cilj svakog 'razumnog' čoveka da uništi onog drugog, bez obzira na cenu.
Pisac ne jadikuje nad stvarima koje su (nam) se tada dešavale. Nakon što upozna čitaoca sa fizičkim svetom, uvlači ga u svoj lični svet, izgrađen oko fiks-ideje, dovoljno lude da bude zadovoljavajuće bekstvo od apsurdnog kretenizma primatske stvarnosti s one strane čeone kosti čoveka.

Verujem da je svako od nas tada u manjoj ili većoj meri živeo u svom svetu, imao svoju stranu grane, mentalni štit protiv ludila rata i egzistencijalnih problema.

Junak nema egzistencijalnih problema: ima gajbu samo za sebe i više kinte nego što mu treba. Ostaje samo problem životarenja u svetu ludila. Mentalni štit.
Svet koji postoji unutar autorove glave može da zaplaši. Glavni junak je klin izbijao klinom. Bez sile. Koristio je veći čekić.

Revir pisca/junaka je carstvo horor filmova i najtvrđe pornografije, ljudske potrebe za zlom i izopačenosti, banalnih stvari u kojima on otkriva viši smisao i traga, deo po deo sklapa suludi mozaik. Da ugleda lice Boga. Boga koji je film, porno film, ali onaj s vizijom, onaj koji se 'ne gleda kurcem'. Na kraju, potraga za Bogom odlazi dalje, ka delićima mozaika koji nisu na celuloidnim ikonama Božije crkve prve celine – porno video kluba.

'Koliko god su bili retki, ipak su ovo igrani filmovi. Glumljeno silovanje, glumljeno mučenje, glumljeno kasapljenje. Specijalni efekti.'

Dolazimo do suštine: ono pravo, ono što će sklopiti mozaik, mora da stvarno postoji, da nije odglumljeno, da nije imitacija najgorih perverzija, najodvratnijih gadosti, najstrašnijih užasa.
Ono mora da bude, da Jeste.
Junak nalazi odgovarajuće deliće, i hrabro ide dalje.
Ovde se dotičemo potisnute strane svih nas.

Druga tematska celina romana, najstrašnija i najužasnija, jer je stvarna ili bi mogla biti stvarna za nekog, odlazi dalje iz iščašene Srbije polovinom devedesetih.
U potrazi za Bogom, autor odlazi do samih granica ljudskosti, svoje i tuđe, i baca surovu, užasnu istinu čitaocima u lice: Pogledaj! Ovo si ti!

Naživo. Seciranje samog sebe naživo, čistilište pisca, obračun sa dubokom, mračnom i poznatom stranom i svoje svesti; suočenje čitaoca sa najvećim užasima ovog sveta, i još gore, užasima koji nisu izmišljeni, nego su stvarni, desili su se i dešavaju se, i to ne bilo kome, nego nekom koga možda poznajemo, nekom našem, možda. Nama?
Stvari koje se pominju su grozne, jer su se zaista desile i jer su ih jedni ljudi radili drugima. Jer će se desiti opet, i dešavaće se uvek, dok je ljudi. Nije potrebno pričati o njima; bio jednom jedan rat na prostorima jedne bivše zemlje, i ko i dalje ne zna ili ne razume, blago njemu.
Ja se sećam. Sećam se čak i jedne scene koju pisac pominje i zbog koje ima košmare. Ja ih nemam, ali ne verujem da će mi ta scena ikad izbledeti iz sećanja. Kad god je se setim, treba mi vremena da mogu da se ponovo osmehnem.
Uprkos tome, ni u jednom trenu nisam prestao sa čitanjem.
Nisam se zasitio gadosti. Išao sam dalje, u stopu pratio junaka u njegovom ludilu. Bio spreman da ga bodrim ako posustane.
Gutao sam stranice s WTF? KO ZNA STA JE OVDE BILO događaja kao mašina, bez daha, uživajući u opisima nasilja za koje je Den Simons možda čuo, očekivanju onog što tek sledi.
Uprkos tome, negde iza očiju koje gutaju užase, lebdela mi je misao o tome da autor nije valjda zaista radio to što je radio, i zaista to gledao kao što piše u knjizi, autobiografski.
I pitanje.
Da imaš priliku, da li bi ti to radio?
Da li 'navijaš' samo zato što znaš da nije stvarno?

Pisac se gadi drugih ljudi, organizama kojima je razum uzaludno podaren, bića svedenih na ispunjavanje fizioloških potreba, svedenih na potragu za telesnim zadovoljstvima.
Da li pisac radi to što radi iz viših ciljeva, ili se ipak samoobmanjuje, udovoljava svojim niskim nagonima i traži zadovoljstva za svoju praznu dušu?
Da li bi i onaj koji čita radio to isto? Da li zaista, zaista ne bi? Da li kategorički, brzo i odsečno, kaže NE! jer se boji da prizna?

U romanu se javlja motiv užasnog suočavanja sa samim sobom – gledanjem u običan odraz u ogledalu. Da li je ovaj roman komadićak ogledala kojim možemo videti kako izgleda jedan mračniji deo naše duše? Da li je suočavanje lako?
Užasna, potresna, beskrajno zanimljiva druga celina romana se završava događajem koji se ne može desiti u priznatom svetu (Pu jebem ti sreću!, prim. aut.), i tu čitalac shvata da je možda prevaren, i da možda cela dosadašnja priča nije istinita.
Šta tu toliko užasava, šta čini da se osećamo prevarenim?
To što smo se primili na specijalne efekte?
To što se svim snagama hvatamo za ideju da, bogu(?) hvala, sve one stvari nisu tačne i istovremeno žalimo jer nisu?
Pogledajte u ogledalo.

Šok zbog izdaje polako bledi. Radnja je i dalje uzbudljiva i vuče člitaoca na prstolomno listanje strana da vidi šta je bilo na kraju. Nije ni bitno, roman će se završiti kako će se završiti, i autoru i čitaocu predstoji još malo muka u čistilištu.
Smrt, kraj, onstrano i nepoznato, nešto drugo vreba u svakoj reči treće celine romana – sveta demona, sveta okultnog – i fantastičan karakter svega toga je potreban samo da bi se junak priče – autor – suočio sa samom smrću pod nestandardnim uslovima i iz mutljaga dubina duše iščeprkao, pokrenuo još nešto za šta nikad nije ni mislio da je u njemu, naterao čitaoca da još jednom razmisli o tome kako bi on postupio da je u koži glavnog junaka.

Kraj svega toga? Koliko ste stvari pisanih u prvom licu čitali da se tako završavaju? Treba li to da nam kaže još nešto? S koje strane se najbolje vidi mozaik, ili kako sagledati lik u ogledalu na pravi način?

Knjiga je, rekli su, bolesna. Jesu li samo uživali u eksplicitnoj boleštini koja curi sa svake druge strane, bez čitanja između redova? Jesam li samo ja u toj meri srodna, mračna i izopačena duša s autorovom/junakovom da sam u dahu pročitao knjigu i – verujem – u prvom prolazu pohvatao skoro sve glavno što je moj sapatnik pisac želeo da kaže, i shvatio, i složio se?
Blago meni, teško meni.
Pogledajte i vi u ogledalo. Prizor je strašan, ali i divan. Možda prihvatite istinu, možda vam posle bude lakše... kad pogledate u ogledalo. Naživo.

16 коментара:

Zeljko је рекао...

Imal još primjeraka ove knjige?
kolko bi me došlo da kupim ovaj roman
iako ne bih imao nista da isprintam online verziju pa je fino ukoričim :(

Dejan Ognjanovic је рекао...

pošto si u inostranstvu, zajedno sa ptt ispalo bi 15 E.
javi ako si za jer imam bukvalno samo još JEDAN extra komad.

Zeljko је рекао...

uh preskupo... čekat cu neko reprint izdanje :(

Dejan Ognjanovic је рекао...

jebi ga komi, ovo je poslednji primerak za prave, ozbiljne fanove, a ne za slučajne prolaznike.

pantelejski је рекао...

Željko, knjiga je pretenciozna papazjanija... Koj će ti moj? Ne veruj svemu što pišu drugari-recenzenti... :) :) :) To im Gula naručuje uz teleću glavu u "Staru Drinu". Bio. Vido. Jeo. Naživo.

Stvar је рекао...

Jel otišao taj poslednji primerak? Ako ne, uzo bih ja pošto sam svoj neoprezno pozajmio jednoj drugarici koja je nestala bez traga i glasa odmah potom... dal je samo zgrožena pa neće da se javi il je uspela da spozna entitet i pređe na "other side" ne znam.. tek ja ostado bez knjige:(

Dejan Ognjanovic је рекао...

da, poslednji komad je available, i možda je i najbolje da kod tebe završi.
javi mi se iduće nedelje kad se vratim iz rep. srpske. mejl znaš.

Stvar је рекао...

Excellent! Javljam se sl. nedelje! Ovaj put ću mnogo bolje paziti kome zajmim te otrovne stranice:D

mladen knezevic је рекао...

kako mogu nabaviti tu knjigu???

Dejan Ognjanovic је рекао...

svi potrebni detalji o tome kako i zašto i pošto nabaviti ovu knjigu nalaze se ovde: http://cultofghoul.blogspot.com/2010/10/nazivo-ponovo-u-prodaji.html

VincentPrice је рекао...

Ghoule, da se pohvalim, na sveže svršenom sajmu knjiga pazario sam tvoj roman "Naživo", na štandu Znaka Sagite (Čudna knjižara). Cijena - 400 RSD. I verovao ili ne, iščitao sam je, što bi se reklo "u jednom dahu", za dva-tri dana (efektivno je to mnogo kraće tj. sve slobodno vreme sam utrošio na ovaj roman). Ipak, koliko god bio poštovalac tvog rada moram priznati da mi je tvoje delo bilo preteško za čitanje, kao i za moj ukus. Opisi su ti jezivo realni, ali ne vredi, ne mogu da budem ljubitelj tog fizičkog horora, krvoliptanje i kasapljenje nisu u mojoj sferi zanimanja. Uvek sam bio ljubitelj pre nekih bezazlenijih čudovišta od ljudi. :-) "Naživo" je realan horor, ipak više volim da strah ostane u mašti, na bezbednom. :-) Može biti da mi je i nešto promaklo u čitanju, ali biće mi stvarno teško da se nekad nateram da "Naživo" opet pročitam.

Dejan Ognjanovic је рекао...

Hvala na podršci i komentaru! Meni je tvoja reakcija draga kao i iskreni komentar - mada, ako nekad ipak pokušaš to opet da čitaš, možda vidiš i nešto malo saspensa i strave u knjizi, a ne samo klanja i kasapljenja. Anyway, ako je već tako, onda će ti se sigurno mnogo više dopasti moj ZAVODNIK!

VincentPrice је рекао...

Ne znam kako, ali pre neki dan ostavih još jedan komentar (ili sam bar umislio da sam to odradio do kraja), pa pošto vidim da nedostaje, nadovezaću se sada. Vezano za saspens i stravu, ne poričem da ih ima, kao i pomenutih brutalno realnih opisa, onaj deo u Prištini je cool, štivo je da tako kažem pitko za čitanje, a ima tu još dobrih stvari što ću ostaviti da otkriju oni koji nisu pročitali "Naživo" sami iskuse (ako skupe muda :-) ). Međutim, oni segmenti o pedofiliji, homoseksualizam, brutalnost na sve strane - bio sam šokiran (jedna epizoda "Šok koridora" zaslužuje da obradi tvoje (zlo)delo :-) ). Takođe, na toliku količinu depresije, sivila i pesimizma na jednom mestu nisam naišao u mom dosadašnjem čitalačkom iskustvu.
Po opisu na blogu, "Zavodnik" mi već deluje primamljivije i jedva čekam da bude završen.
I da, za kraj imam pitanje da li je "Naživo" doživelo izdanje na engleskom jeziku? Pozdrav

Dejan Ognjanovic је рекао...

"jedna epizoda "Šok koridora" zaslužuje da obradi tvoje (zlo)delo" - nisi u toku: ja sam gostovao u ŠOK KORIDORU, gde sam nadugačko govorio na temu SNUFF FILMOVA...

Leaky Abstraction је рекао...

"Kada sam se popeo u stan, nešto iza jedanaest sati, na RTS-u je išla specijalna emisija... To me je deprimiralo, pa sam promenio kanal dok sam večerao."

Roman je tu trebao da se završi. Vic koji traje 100 strana da bi isporučio ovaj pančlajn.

No šta ja znam, imam još 100 strana, a odvija se kao dobar triler; jedino glavni lik nikako da iskonvergira, čak mi se ukazuje kao sam Ognjanović, čas kao Maks Kalifornija.

Dejan Ognjanovic је рекао...

jesi li stigao do finalnog pančlajna? trebalo bi da je još bolji od ovoga, 100 strana pre kraja!