izabrana dela

izabrana dela

субота, 04. април 2009.

THE CHILDREN (1980)

**
2-

odmah da bude jasno: ovo je slab film- ali slab je na ZABAVAN način, te se stoga uz određene ograde može preporučiti ljubiteljima so-bad-it's-kinda-good sorte filmova.

nedavno sam na blogu prikazao novu DECU, iz 2009., koja iz meni nepojmljivih razloga dobiše grdne povoljne kritike. taj izvikani naslov poslužiće mi kao bekgraund za opis ovog filma i argumentaciju da su stara DECA zabavnija i bolja za gledanje od ove mlađe.

umesto grdne prazne priče i kenjanja kojim počinju nova DECA, ona stara kreću s akcijom od prvog minuta: iz nuklearnog postrojenja iscuri žuti oblak koji dospe da auto puta, gde kroz njega prođe samo jedan školski bus pun dece – i nijedno jedino vozilo pre ili posle toga! neumoljivom logikom (nuklearni incident => mutanti širokog spektra moći) ova klinčurija se pretvori u jezive decolike mutante koji se kao takvi od normalne dece izdvajaju jedino time što imaju crne lakirane nokte na rukama (sic!).

ah, da: takođe imaju moć da sprže svakoga koga zagrle. ova deca su kao ja: njihov zagrljaj boli! i ubija! svaki nemutant koga obuhvate rukama smesta počne da se puši a koža dobije izgled omleta sa reš pečenom slaninom. efekti su, odmah da kažem, osrednji, čak substandardni, ali lepo je što se nešto uopšte DOGAĐA i što se to VIDI – za razliku od imbecilne dece iz 2009. gde idiotski reditelj svojim moronskim elipsama ne dopušta da uopšte VIDIMO šta je neko dete uradilo, kako im je žrtva stradala, kako je dete zaginulo itsl.

tvorci stare DECE nisu imali takve moralne niti estetske zadrške: kad deca ubijaju, to se lepo i jasno vidi.

kad decu ubijaju – to se, opet, lepo i jasno vidi.

a kad smo već kod ubijanja dece (priznajte: zato ste ovde!), ovaj film nudi potpuno genijalni detalj – ovi mali mutanti svoju sive lubanje silu drže u svojim šakama. drugim rečima, naivno pucanje u grudi ili glavu ne rešava dečji problem – jedini način da se male nakaze istrebe jeste da im se sekirama, samurajskim mačevima i sličnim priručnim oruđima – odseku šake.

istina, činjenica da deca imaju samo jedan način ubijanja postane malkice déjà vu nakon trećeg prženja, ali bolje jedan –ali spektakularan- način pogubljenja, nego one debilne egzekucije u stilu FINAL DESTINATION-a kojima današnja mladež (iz 2009.) upravlja.

osim debilnog načina mutiranja i debilnog načina egzekucije malih mutanata, ovaj film nudi i obilje drugih debilnih momenata od kojih će mnogi izmamiti osmeh i iz najkamenijeg srca.

npr. glavni junak, šerif, čilager koji počinje ultra-smešno da se beči i preglumljuje kad počne da shvata s kakvom pošasti ima posla!

ili naduvana golosisa roditeljka jednog od deteta, koja na vest o nestanku kćeri počne da se kikoće (dok njen bilder-dilber samo u speedo gaćkama diže tegove kraj bazena).

ili retardirani polućelavi brkati 'pozornici' regrutovani pri obznani vanrednog stanja, i njihov raja-gaja (bez vlaje) govor, i alkoholizam, i 'profesionalnost' u sprovođenju kontrole prilaza mestu.

ili šerifov pomoćnik koji je opsednutiji ulaženjem u vruće pantalonice očito maloletne curice u susedstvu nego li bavljenjenjem svojim poslom.

ili tetka koja drži 'generalovu radnju' (general store) a istovremeno se javlja na policijski radio + muž joj je vozač kiddie busa.

ili sumanuto nepotrebna scena bez ikakve konsekvence u kojoj kroz barikade na putu hoće da prođe rođak neke lokalne budžovanke – neverovatno smešni brka u šmensi odeždi i fensi autu (sa šoferom, i automatski podižuće-spuštajućim staklima na vratima) unutar koga se čuje neka fanki muzičica…

dobro, ima i ovde malo šlajfovanja u storytelling departmanu (npr, u prvih 20 minuta polusenilni šerif bar 3 puta na 3 različita mesta ispriča kako je pronašao prazan školski bus i kako nema pojma šta se desilo i bla bla…), neki kadrovi su za bar 10ak sekundi ničega duži, ali sve su to sitnice u odnosu na DECU iz 2009. u kojoj se 90 minuta NIŠTA vredno gledanja ne desi (ne računam blink-and-miss nabijanje klinca na krhotine vrata jer se to desi u jednoj mikrosekundi pa nisam sasvim siguran ni da sam video to što mislim da sam video)!

kamera je osrednja, ali bar jasno prikazuje šta se dešava (što nova DECA iritirajućom montažom uglavnom izbegavaju da urade); muzika je srednje-slaba iako je potpisuje hari manfredini, efekti maske su, kao što rekoh, srednje-žalosni, ali u brzim kadrovima mogu da prođu (najslabije su scene u kojima se deci seku šake, gde su njihove prave šake neuverljivo sakrivene ispod dugih rukava).

ne može se reći da su dečji potencijali za jezivost i ovde bog zna kako upotrebljeni – uglavnom se sve svodi na to da neko balavče stoji raširenih ruku, osvetljeno odozdo, i kaže 'mama, zagrli me' – ali su deca ipak bolje uslikana i upotrebljena nego u verziji iz 2009.

a ko je zaludan, može da se bavi i porukama filma: anti-nuklearni angažman; strah od pedofilije koji se obrnuto projektuje u strah od dečjeg zagrljaja; dečje ruke kao simbol zla; nemarni roditelji (trudna žena u 9. mesecu puši cigaru i kaže svom detetu u stomaku: 'sorry'); strah od otuđene, nekontrolisane dece, itd. itd. sve su to stvari kojih se smešni scenario uslovno dotiče, ali od njih ipak ne pravi ništa drugo do smehotresnu 'specijalnu' olimpijadu koja može zabaviti ljubitelje dobrog trasha. you know who you are.

1 коментар:

Aleksandar је рекао...

"koja može zabaviti ljubitelje dobrog trasha. you know who you are."

Prepoznao sam se ovde!