izabrana dela

izabrana dela

уторак, 08. април 2014.

ALEKSEJ BALABANOV

            Pre skoro punih godinu dana umro je jedan od najznačajnijih ruskih reditelja s kraja XX i početka XXI veka. To je poslužilo kao povod za moj osvrt na njegovu karijeru, esej pod naslovom CRNA IRONIJA ALEKSEJA BALABANOVA koji možete pročitati u najnovijem broju najbolje balkanske filmske revije EKRAN (naravno, na slovenačkom).


            U pitanju je dvobroj za mart-april: dakle, možete ga na sebi najbližim prodajnim mestima potražiti još oko tri nedelje, do kraja aprila. Da ga ne biste omašili, evo kako izgleda korica – koja, usput, prejudicira ovogodišnjeg Oskarovca i Zlatnogulovca.
            U ovom eseju bavim se Balabanovim kao slikarom mračnih portreta današnje i ne tako današnje Rusije; govorim o njegovom portretisanju novog ruskog kriminalnog podzemlja i nadzemlja; o odjecima ratova (Avganistan, Čečenija...) u "mirnoj" Rusiji; o potrazi za patriotizmom u zemlji i svetu nagriženim sebičnošću i otimačinom; ali bavim se i njegovim ranim, manje izvikanim artističkim filmovima u kojima je ekranizovao Beketa i Kafku...
            Balabanov je višestruko relevantan za čitaoce ovog bloga – pre svega kao autor nekoliko vanredno dobrih i unikatno mračnih filmova. On, istina, nije snimio nijedan horor film u klasičnom smislu reči, ali je imao senzibilitet za tako nešto (za razliku od mnogih koji snimaju neke kao "horore"), i mnogi njegovi filmovi sadrže sekvence koje ga dovode vrlo blizu tome, a ponajviše KARGO 200. Evo odlomka iz mog pomenutog eseja u kome se dotičem ovoga:
"Ovaj reditelj ne beži od prikaza telesne gnusobe (leševi, krv, muve...) ali je naročito prefinjen u portretisanju moralne nakaznosti i psihološke torture. Sjajan primer toga je situacija u kojoj sadistički policijski kapetan zloupotrebljava svoju poziciju glumeći da vodi istragu o nestanku devojke koju je on sam oteo. Od njenih roditelja on uzima njena pisma, navodno u potrazi za nekim tragom, ali ih koristi kako bi pred devojkom naglas čitao reči njenog već raspadajućeg izabranika. Tu je oličen totalni užas situacije: ne u lisicama, iz kojih se čovek može izmigoljiti, već u totalnoj kontroli nad svim aspektima života, toliko sveprožimajućoj da prevazilazi lokalno dejstvo američkih "torture porna" – kontroli od koje je daleko teže pobeći. Na kraju, čak ni viđilante pravda uz pomoć dvocevke ne donosi katarzu... Da: gnusno i odvratno, ali takva su to bila vremena, kao da poručuje Balabanov. Eventualna srodnost hororu tu ne potiče iz žanra, niti iz podražavanja zapadnih modela: užas je ukorenjen u zastrašujućoj sadašnjosti, i bliskoj prošlosti."
Valjda su dovoljno rečiti podnaslovi u ovom eseju koji zauzima pet strana novog EKRANA: "Kriminalno podzemlje i odjeci rata" i "Apsurd, groteska i crni humor". Već iz njih se može videti da ne govorim samo o filmovima koji prvi padaju na um ovdašnjem gledaocu kada se pomene Balabanov (kriminalci, rat, tranziciona Rusija i sl) već se bavim i onim manje populističkim, mračno-humornim i groteskno-hororičnim, poput njegovog meni lično najzabavnijeg, O NAKAZAMA I LJUDIMA.

Pošto sam ono što sam imao već kazao u eseju za EKRAN, ne bih se ovde ponavljao, već vas upućujem da moj tekst potražite u ovom časopisu. A samo za blog, evo kratkog osvrta na opus Alekseja Balabanova, sa mojim ocenama uz svaki naslov:

Happy Days (Счастливые дни) (1991)
**(*)
3-
Mračnjaštvo, crno beli film, izvanredno uslikan, atmosferičan, veoma sumoran, artistička i hermetična adaptacija Samuela Becketta.

The Castle (Замок) (1994)
***
3+
Vrlo dobra adaptacija najboljeg romana najboljeg pisca XX veka, prilično se junački bori sa njegovom neuhvatljivošću i suštinskom nefilmičnoću onoga što taj tekst zaista čini vrhunskim.

Brother (Брат) (1997)
*** 
3
Nastavak rata – "mirnim" sredstvima, ili barem – u "mirnodopskoj" Rusiji ogrezloj u kriminal i Zapadofiličnu dekadenciju.  

Of Freaks and Men (Про уродов и людей) (1998)
****
4
Perverzna studija o perverziji, mračno duhovita, bizarna, golicava, meta-filmska studija muškog, pornografskog pogleda i njegove veze sa medijima fotografije i, naročito, filma. To je, takođe, egzistencijalistička parodija na Čoveka i njegove strasti, i na hipokritički odnos prema njima...

Brother 2 (Брат 2) (2000)
**(*)
3-
Balabanov u B2 eksplicitno idealizuje patriotizam i rusku dušu i još eksplicitnije osuđuje Ameriku (onako kako je on /ne/vidi), ne samo kroz iskonstruisane situacije, nego i kroz verbalne tirade i naravoučenija. Moja kritika ovog filma nalazi se OVDE.

The River (Река) (2002)
Nezavršen; iskren da budem, tih 50-ak minuta koji se mogu naći na netu meni su izrazito nezanimljivi i nisam uspeo do kraja da ih odgledam.

War (Война) (2002)
***
3-
Zabavan, istovremeno patriotski i društveno-kritički film o ratu u Čečeniji, prožet crnom ironijom, akcijom i saspensom.

Zhmurki / Blind Man's Bluff (Жмурки) (2005)
***
3-
Totalni crowdpleaser. Osvežavajuće je pogledati malo ruske varijante trapavih kriminalaca (čija se zapadna braća, ispala iz šešira Tarantina i Gaja Ričija, odavno vrte u istom krugu). Šalabanov ume da me kupi na sitne fore i detalje i genuinely sicko attitude (taj divni početak u mrtvačnici, sa gomilama nabacanih golih leševa!!!), i zato mu opraštam poneke krupnije 'how convenient' momente. Nasmejao me je, zabavio me je, na par mesta me iznenadio, na par mesta zadivio, i stvarno je u pravu onaj ko je napiso o njemu da ume kao retko ko da kreira nabijenu, pregnantnu sliku – čuj, sliku! Čitav film je od takvih!

It Doesn't Hurt Me (Мне не больно) (2006)
**
2+
Ovo počinje kao simpatična tween socio-komedija o nekakvim sitnim prevarantima, nastavlja se kao ne baš mnogo ubedljiva, a ni strastvena, a ni zanimljiva ljubavna priča, a završava se kao - LJUBAVNA PRIČA (boy meets girl, girl dies of cancer, boy sad). Moj rivju je OVDE.

Cargo 200 (Груз 200) (2007)
***(*)
4-
Izvanredan film nabijen mučninom, teskobom i gnušanjem nad poslednjim danima komunjarske Rusije, oslikan u gotovo horor tonovima – ne samo zbog prisutnog body horrora (nasilje, krv, nekrofilija, leševi) nego još i više zbog retko viđene gustine skoro opipljive atmosfere sveprisutnog iracionalnog i nadmoćnog nasilja: atmosfere o kakvoj odradeci što prave nastavke WRONG TURNa i TEXAS CHAINSAW MASSACREa mogu samo da sanjaju – ako i to!

Morphine (Морфий) (2008)
***(*)
4-
Standardno vrlo dobri Balabanov: gadan, mračan, uspaljen, morbidan, mizantropski, rusocentrični (ali i rusokritični), cinični, skoro-hororični Balabanov - mračan kao katran u dnu rudarske jame… Moj rivju je OVDE.

The Stoker (Кочегар) (2010)
***
3+
Crn kao gar u peći – krematorijumu u kojoj odbačeni ratni veteran piše svoje memoare, sve dok kriminalci na spaljivanje ne donesu i leš njegove fufaste ćerke. Čiča oblači uniformu i kreće u kratku i vrlo krvavu osvetu...

Me Too (Я тоже хочу) (2012)
**
2+
Ovaj predugi, repetitivni i besciljni film nije me kupio na prvo gledanje – ali pružiću ovom njegovom testamentu još jednu šansu, jer može biti da me njegove idiosinkrazije nisu smesta dotakle (ni LOŽAČ mi se na prvo gledanje nije naročito dopao).


I to je, nažalost, kraj. U 54-oj godini Balabanov je napustio ovu dolinu suza i ojadio filmofile željne novih unikatno crnih a opet groteskno-zasenjujućih bisera...

3 коментара:

Krajišnik је рекао...

Svaka čast na ovom prikazu jesnog od mojih omiljenih režisera. Čitao sam negde da je bio pustinjak, povučen tip, da nije voleo pompu, medije, nekakva lažna druženja i te gluposti. Osobenjak i veliki umetnik...

Nenad Smiljković је рекао...

Liči na Torentea (Santjago Sigura). Svaka čast za osobenost i povučenost.

Doctor horroris causa је рекао...

Стварно личи на Торентеа, ког иначе обожавам.
Погледао сам оба "Брата", и то по препоруци; препоручени су ми филмови, а не редитељ, тако да нисам имао појма да треба обратити пажњу на редитеља, и да преко његовог имена треба тражити филмове. Али сада знам шта ми је чинити убудуће. Вала од овога свега овде приказаног скоро све ми изгледа као вредно гледања.
Што се "Брата" тиче, кец ми је доста бољи. Има ту неку дубину, нешто мрачно, тешко у њему. (А, видим, сам редитељ ретко да је био у дефициту са мрачњаштвом.) То мрачно је слика духовне климе Јељцинове Русије, у којој је било и горе него код нас деведесетих. (Можда смо ми и они били у истом блату, али они су с много веће висине пали у то блато.)