izabrana dela

izabrana dela

уторак, 08. март 2016.

EVOLUTION (2015)


***
3-

            U okviru proslave tzv. „Dana žena“, evo mog osvrta na meni najočekivaniji ženski (a i uopšte) film u poslednjih 15-ak meseci – tek drugi po redu dugometražni, by Lusila Hadžihalilović, francuske bosanke i saučesnice Gaspara Noea, overen na FEST-u (i za sada nedostupan izvan festivala). 
I odmah da kažem, iako je film podbacio poprilično ispod mojih očekivanja (nadao sam se da će ovo zaraditi nešto kao 4- ako ne i čistu 4!), čak i takav još uvek je znatno bolji od Noeovog poslednjeg (LOVE, koji nisam ni mogao da gledam) i blago bolji od njegovog pretposlednjeg (ENTER THE VOID). I dok sve više sumnjam u verovatnoću da će Noe više isporučiti nešto zaista vredno kao prva mu dva filma, od Lusile i dalje imam snažna očekivanja.
            Problem, kako ga ja vidim, jeste u sledećem: Noe je infantilna ličnost koja bi da se bavi problemima odraslih, dok je Lusila, reklo bi se, nešto zrelija osoba koja se bavi, za sada, pretežno decom. Izgleda da je Lusili lakše, jer ona se bavi ljudskim bićima predadolescentskog uzrasta, dakle pre nego što ih pubertet pretvori u sex-crazed imbeciles, dok se Noe posvetio apsolutno nesnosno kretenskim „odraslim“ likovima sa psihologijom nezrelog deteta (namerno dvosmislena fraza, jer i Noe i njegovi „likovi“ dele tu psihologiju: to su sebični antipatični plitkoumci opsednuti sexom, drogom i rokenrolom koji izvan te opsesije nemaju ni karaktere ni zanimljive osobine koje bi ih izdizale iznad krda uspaljenih rozeguzih pavijana).
            Lusilin prethodni film, NEVINOST (Innocence, 2004), bavio se obredom prelaska iz stanja deteta (tamo: ženskog) u stanje čoveka (tj. žene) u nekakvoj izolovanoj, čudnoj instituciji okruženoj prirodom (tamo: šumom), a sada EVOLUCIJA čini nešto slično sa muškom decom na obali okeana. Valja naglasiti da su njeni filmovi jasno odvojeni od realizma: ne dešavaju se u „našem“ svakodnevnom svetu već u mikrokosmosima u kojima vladaju logika sna ili dečje vizije. 
Potonja je nužno iskrivljena, jer joj nedostaju značajna znanja o tome kako svet, ljudi i sopstvo funkcionišu. Sad, nije baš da odrasli znaju znatno više o tim pitanjima, ali uspevaju da sebi ispričaju neke opšteprihvaćene fore i fazone, koji su manje istina a više zajednički dogovor, i da onda funkcionišu u okvirima svetova manje-više dogovorene stvarnosti u kojima se prave da znaju šta i kako i zašto.
            Ako svetom odraslih vlada ono što je Frojd nazivao „prihvatanje načela stvarnosti“, svetom njenih filmova, tj. njene dece, vladaju slutnje, privatne mitologije, snovi ne uvek jasno razlučeni od budnosti, strahovi utemeljeni i strahovi bez korena, neznanje nadopunjeno projekcijom ili pogrešnim tumačenjem... To su svetovi znatno iracionalniji od sveta odraslih, bar u smislu percepcije koja leluja od magličaste idile do zamućenog ružnog sna – svetovi istovremeno lepi i košmarni.
            I sve je to lepo i krasno: u ambijentu jednog vulkanskog ostrva (španski Lanzarot, misteriozno fascinantan Francuzima; eno, i Uelbek mu posvetio jedno romanče) dečaci od circa 10 godina plivaju i rone, igraju se svojih sitnih rituala „sahranjivanja“ mrtvih životinja (ovde: kraba), čikaju se svojim uobičajenim „Kukavice! Ne smeš!“ (boys will be boys!), crtaju svoje majke, ćute i zamišljeno gledaju u daljinu...
Za to vreme te dečake majke koje nisu majke (?) hrane ogavnim smešama po kojima kao da mile gliste (ne kažu baš „Jedi, to je zdravo! Da porasteš!“ ali simbolika je, bar tu, jasna: ko od nas nije morao da jede neke ogavnosti koje su navodno pune vitamina u ovom svetu u kojem je najzdravija hrana najodvratnija, a najslađa je – najotrovnija?!) i vode ih na kliniku otrcanu i oljuštenu kao da predstavlja ispostavu srpskog zdravstva neokrečenu i nesnabdevenu novim materijalima još od 1976. godine, i onda tamo nad njima vrše čudne operacije...
            Kažem, lepo je to, na više nivoa: fotografija Manuela Dakosa je, kao i uvek, fascinatna (već smo svršavali na njegove slike iz filmova AMER, The Strange Color of Your Body's Tears i Alléluia), ambijent je već po sebi slikovit, a prirodnim lepotama pridružen je ruin-gothic tog instituta te implikacije body-horrora a možda i nekakve lavkraftovštine, naročito kad vidimo da majke (?) imaju oktopodske sisaljke na leđima…
            Kuda to idu te ženturače usred noći, sa fenjerima? Šta to rade na obali mora, kad se skroz gole valjaju jedne uz druge i trljaju uz sebe neke male ljigave stvari? Jesu li one uopšte njihove majke ili… plodovi nekih ranijih eksperimenata (čijih?)… Gde su devojčice? A odrasli muškarci? I najvažnije – koja je poenta operacija koje nad dečacima izvode? (Neću da spojlujem, ali radi se o vrlo drastičnim i fanastičnim stvarima.)
            Moj problem sa EVOLUCIJOM nije to što na ova pitanja nema odgovora. Ne tražim da mi se nešto nacrta, ili da se na kraju mistične balade sve razotkrije kao relativno obična i čak banalna istina, kao u UNDER THE SKIN (na koji ovaj film donekle podseća po svom slow-burn arty košmaru na granici SF-horora). Ne bih ni voleo da na kraju otkrijem kako su ove “žene” zapravo vanzemaljke koje eksperimentišu na “children of men”. 
Pa čak ni da su to zapravo žene-amfibije Lavkraftovih “Dubokih” iz Insmuta koje su rešile da operativnim putem (a ne sexom) proizvedu nove mutante… Takvo što bi donekle i srozalo postignutu atmosferu, ugođaj, misteriju. Mada, ko zna, uz malo veštine moglo bi se nakalemiti na ovu praznjikavu atmosferu i dati joj makar kakvu supstancu?
            ALI, ono što mi svakako smeta jeste odsustvo čak i unutarnje konzistentnosti, odnosno preterana eliptičnost u spoju sa preteranom konkretnošću i prividom smisla; tj. što je sve ispripovedano KAO da ima neku priču, neki zaplet, samo je rediteljka namerno izbacila te strane iz scenarija na kojima se nešto dešava, i ostavila samo spore, mehaničke radnje između kojih nedostaje vezivno tkivo koje bi ih od nečega ka nečemu usmerilo i koliko-toliko osmislilo. Drugim rečima, kao da je neko iz filma isekao neke bitne scene (zato i traje jedva 80 minuta!) u usiljenom pokušaju da bude tajanstven: ono, kao: “Znam, al’ neću da vam kažem! Sami popunite praznine! Upotrebite maštu!” 
Nije ni to loš moto, ponekad, kad ti autor dâ dovoljno materijala da se igraš i sam slažeš slagalice. Kao što to, recimo, čini POSSESSION od Zulavskog: ni tamo nemamo sve “nacrtano”, i tamo je mnogo toga otvoreno za različita tuzmačenja, i tamo se sve zbiva u nekom pomerenom, subjektivno obojenom svetu itd. A opet, čak i ako zbunjeni dočekate poslednju WTF scenu, ipak imate osećaj da ste odgledali nekakvu zaokruženu priču; možda ne znate šta SVE to znači (u svakom svom detalju), ali imate jasan osećaj da vam je NEŠTO (po)kazano, i da to, takvo, ima zaokruženost, celinu. Problem sa EVOLUCIJOM, barem meni, bio je taj što nisam dobio dovoljno putokaza niti komadića slagalice da sročim iole koherentnu priču, pa čak ni ugođaj.
Odnosno, ugođaj postoji, tu je, ali šta s njim? Zašto je tako obojen? Šta se time hoće reći? Koja je poenta te jezive anticipacije, te košmarnosti, morbidnosti? Čega je sve to objektivni korelat? Ah, da – odrastanja! Ne rekoh li to gore? Da, jesam, ali – zašto je ono prikazano baš u ovim slikama? Okean je materinski element, dakle simbol nečeg prijatnog, simbol života. Dečaci u njemu plivaju i rone skladno, vidi se da su deo toga, nemaju zazor, strah, iako ih njihove majke upozoravaju i čak im brane da idu tamo i plivaju. Zašto? Zašto majke (?) rade to što rade (da ne spojlujem…)? Koja bi SIMBOLIČKA poenta toga mogla biti? Šta bi to trebalo da predstavlja?
Čak i ako se “samo” hteo hororizovati “obred prelaska” u svet odraslih, izmiče mi zašto baš u ovim slikama, u ovim simbolima, zašto sa majkama-umoriteljkama, zašto sa tim WTFanta-trudnoćama… i šta bi finalni prizor, u tom kontextu, trebalo da predstavlja? Krunu košmara, ili izbavljenje iz njega? Bolji svet, ili pakao? Lusila nam i ne nagoveštava KO to, od čega, i ka čemu “evoluira”; da li je njen film o filogenetskoj ili ontogenetskoj “evoluciji” (tj. o odrastanju pojedinca ili vrste). Bilo kako bilo, u oba slučaja, simboli deluju više nabacani nego smisleno organizovani.
Uz sve to, iako pun lepih slika, film je naprosto prespor, deluje na silu rastegnut i usiljeno je “pregnantan” tišinom, eventualno šumom mora, u retkim slučajevima vrlo neupadljivim muzičkim skorom (sa izuzetkom u jednoj apsolutno genijalnoj temi koju jedva čekam da nađem, kad saundtrek postane dostupan). Takav postupak je prikladniji filmu od 40 negoli ovom, od 80 minuta; gledalačko strpljenje prečesto je dovedeno do ivice a da mu nije pruženo dovoljno materijala za “preživanje”. Ja sam veliki ljubitelj slow-burn pristupa (hell, pa čitali ste ZAVODNIKA?!), ali EVOLUCIJA je suviše slow i fali joj varnica da se tu uopšte kresne bilo kakav burn!
Ovo je kao da vam neko u prekookeanskom letu (od bar desetak sati puta) servira jedan od onih tanjirića koji su prelepo dizajnirani i ukrašeni više za slikanje nego za jedenje, jer zapravo, iza sve te salatice i travki i peršuna ima samo nekoliko zrnaca graška i tanak listić mesa. Nedovoljno za pod zub, naročito za toliki put.
Ili, što bi rekli u mom kraju, “na vr’ brdo za kašiku pilav”.

Jeste, lep je taj Lusilin pilav, ta jedna kašika, prijatna je; ali premalo, nakon što sam se puf-pant-puf-pant uspentrao na brdo njenog filma. “Šta, to je sve?” došlo mi da kažem na kraju. “Jaka mi evolucija!”

2 коментара:

Numa је рекао...

Znači preskočićemo.

Nego jesi gledao Making a murderer (2015)? Ko voli dokumentarce,preporuka pod obavezno.

Dejan Ognjanovic је рекао...

pogledao sam 1. epizodu: deluje ok, ali predugačko je to za tu konkretnu priču, nisam siguran da ću odgledati ostatak.