FRANKENSTEIN (2025)

 

Ako pogledate rivjue na netu i komentare po mrežama, otkrićete da je Del Torov FRANKENSTEIN remek-delo, masterpis genijalnosti i savršenstva, odnosno, da je đubre neopevano, bljaaaak sranje i totalna katastrofa. 

Otkrićete, takođe, da je ovo najvernija ikada adaptacija romana koji niko nije čitao (a svakako nisu oni koji to tvrde), odnosno da sadrži nedopustiva i neoprostiva odstupanja od knjige (od strane onih koji su je previše bukvalno, štreberski čitali).

            Pa, ok, u ovo doba sveopšte retardacije, to je sve i za očekivati.

            Ipak, ako vam je um bar malo odškrinut i za mogućnost nešto slojevitijeg uvida, ako niste ostrašćeni pripadnik nijedne od dve najbučnije gomile – znači, ako niste ni od ovih sa lovorikama, ni od ovih sa vilama i bakljama, možda će vas zanimati nekoliko misli i impresija od strane nekoga ko je o ovom romanu i njegovom značaju iscrpno promišljao i pisao.  

Moj ekspertski, doktorski osvrt imate u POETICI HORORA, a kraći, popularnije pisani, u mom tematu o Frankenštajnu u RUE MORGUE magazinu. A imate ponešto čak i ovde na blogu… 

Na primer:

200 godina Frankenštajna!

Dva veka od izlaska Frankenštajna

Frankenštajn je preokrenuo svet

FRANKENŠTAJN – Žorž Bes

FRANKENŠTAJN: ŽIV JE, ŽIV!

 

            Gledano na sitno, i na parče, Del Torov FRANKENSTEIN sadrži prilično dobru (mestimično i skoro pa odličnu) prvu polovinu – deo na Severnom polu, i nastanak stvora; a onda dolazi slabija polovina, od odbacivanja stvora, preko njegovog lutanja, samospoznaje, drugog odbacivanja („neću da ti napravim žensku – tornjaj se!“), proganjanja i – gasp – oproštaja svega u srcedrapajućoj šećerlemi od kraja.

            Vizuelno, film je predizajniran, prešaren, prekitnjast, ali barem nije dosadno licidersko srce bez duše kao CRIMSON PEAK.

            Fino je što se vidi budžet spiskan na scenografiju i kostime, ali te lepe slike prečesto odvraćaju pažnju od radnje. Sve je toliko veće od života, toliko vrišti Vašar, tj. Cirkus, tj. Opera, da nijednog trena ne može čovek da se udubi u Dramu. To je neprestano jedna oživljena Fanboj Slikovnica.

            Auralno, muzika je nedopusto mlaka, neupečatljiva, zaboravljiva, neprimetna, sramotno bedna. Nikad ambiciozniji film nije imao bezličniji, isprazniji skor.

            Glumački, to je prilično solidno, u načelu, ali svuda ima poneko ALI, što u koncepciji, što u izvedbi.

            Oskar Isak je premator za tu ulogu: Viktor bi morao biti znatno mlađi, on je fucking PROMETEJ, ako postoji mladalački lik u svetskoj mitologiji, ako postoji arhetip ANGRY YOUNG MANA, to je Prometej, a njega ne treba da igra čiča od skoro pedes godina.

            I u romanu je on opisan kao STUDENT, pa sve i ako njegovo neoficijelno studiranje potraje malo poduže, njegov nekro-post-dok i dalje ne dobacuje ni do tridesete, on je, u romanu, još uvek Momak za Ženidbu… i kao takav služi i kao prototip (i ogledalo) za njegovog Stvora.

            Elordi se pokazao bolje nego što sam očekivao: po pojavi, dobro je što je Stvor najzad prikazan kao ADAM (što jeste njegov izvorni arhetip u romanu), znači kao fizički mladolik i lepolik, a ne kao matoro čudovište (npr. De Niro s gnusnim ožiljkom kojim mu se posrali posred face, kod Brane).

            Plitkoumne budale po netu prave neke bezveznjačke asocijacije sa Skotovim Promotejima, belim inženjerima, ali to je sasvim promašeno: ovaj stvor je vrlo telesan i taktilan, mesnat, ne deluje veštački, nacrtan, i ima žive, ljudske, aktivne, izražajne oči, za razliku od Skotovih.

            Kao uzor Del Toru je očigledno poslužio Frenki Bernija Rajtsona – kome se i eksplicitno zahvaljuje na odjavnoj špici! – i to je svakako pozitivna i dobra tendencija, bliskija suštini romana od većine dosadašnjih filmskih inkarnacija, uključujući i najpopularnije (Karlof, Li). Još bolje, ovaj ovde čak ima i NOS!

            Avaj, i tu ima jedno ALI: i Del Torov stvor je žrtva holivudske boljke zvane SKARFEJS. Nigde se u romanu Meri Šeli taj stvor ne opisuje kao KRPENJAČA na kojoj su najrazličitije šarene zakrpe zašivene krupnim šavovima kao da ga je skrpila poluslepa-poluretardirana šnajderka u nekom polumračnom ćumezu. 

Dobri doktor je i kod Meri i kod Giljerma krenuo s ambicijom da napravi jednu usavršenu verziju čoveka – da ne kažem Natčoveka – i apsurdno je da ga tako kasapski krpi s neusklađenim parčićima i šavovima vidljivim po celom telu. To je totalno promašeno, ružno i glupo.

            Elordi tom liku daje toplinu u mikroglumi, mimikom, i nezgrapnost i nesnalaženje naglo izdžigljalog adolescenta u držanju tog dvometarskog tela; taj deo je tačno pogođen.

 Avaj, Del Toro je suviše drčan, pa hoće da u ovoj priči omažira SVE njene verzije, sve varijante Frankenštajna u filmu i stripu koje su ga takle, pa zato stvora mestimično čini i jezivim čudovištem, i nadljudskim superherojem koji razbacuje ljude na buljuke, daje mu čak i vanrednu moć samozaceljivanja koja ga čini skoro neranjivim (što blage veze nema ni s kvazirealističnim polazištem priče, ni s fiziologijom i biologijom, ni s izvornim romanom), 

a daje mu i apsurdno preteranu snagu tako da on u dva navrata ledom okovani brod otrgne od leda snagom svojih mišića, tj. pukim o-ruk guranjem. Iz mesta pomera tone i tone broda kao da je kartonska kulisa… Crtani film! Super-miš!

            Ali pustimo sad sitnice. Pređimo na suštinu, delom već dotaknutu kroz goreopisanu koncepciju dva glavna junaka.

            Izvorni FRANKENŠTAJN je GOTSKI ROMAN IDEJA, odnosno HOROR sa elementima proto-SF-a. Još preciznije, to je TRAGEDIJA modernog PROMETEJA-FAUSTA i njegovog neodgovorno odbačenog ADAMA koji se ogorčeno ostrvljuje na Tvorca.

„Did I request thee, Maker, from my clay

To mould me man? Did I solicit thee

From darkness to promote me?“

bože oče, sad ću da ti se najebem majke!

            Ove genijalno potresne ADAMOVE reči iz IZGUBLJENOG PARADAJZA, upućene Tvorcu (Bogu), koje stoje u zaglavlju ovog bloga, takođe su i moto romana Meri Šeli.

            Del Toro hoće i jare i pare: srećom odbacuje debilnu holivudsku „foru“ s mozgom ubice u lobanji Adama, ali nažalost ubacuje varijaciju toga, u vidu „nesrećnog slučaja“ tokom „rađanja“ stvora. Kad se doktor pobije s likom mecene izmišljenim za ovaj film, bez pandana u romanu, dođe do oštećenja „Anal Brutalizer“ metalnog dildoa za oživljavanje, koji malko preusmeri i sjebe električne tokove, pa kao rezultat toga stvor bude rođen malko oštećenog mozga. 

            Del Toro srećom zadržava scenu iz romana (koja je zapravo i bila san-okidač za Meri Šeli), kada se tvorac prvi put susreće sa svojim zastrašujućim stvorom. Recimo da je pametno što NE kopira situaciju iz knjige, gde je doktor ODMAH zgrožen stvorom i smesta ga odbacuje.

Umesto toga, nakon primarnog šoka, on je očinski dobar, uči ga da se ne boji već da zavoli svetlost Sunca u sceni koja ne doseže svetu jednostavnost dirljive genijalnosti one u Vejlovom Frankenštajnu, kad Karlof poseže rukama nagore, ka svetlu, kao da ga šakama zgrabi (što ukazuje na njegovu izvornu dobrotu), ali je solidna kao next best thing.

Del Toro solidno usložnjava prvi dramski lom u zapletu: umesto da, kao kod Meri Šeli, doktor šutne svoju kreaturu odmah („Fuj! Ružan si! Šta li sam mislio stvarajući te takvog?!“), on se neko vreme bakće s njim kao ne previše strpljivi otac sa recimo autističnim ili tako nekako „specijalnim“ sinom, ali naposletku mu to dodija, razočara se u to što potomak ne dobacuje ni blizu do njegovih ambicija s njime, i reši da ga uništi. Naravno, uz obilje pirotehnike, jer – Del Toro ima para za spaliti.

I tu film pada da se nikad više ne oporavi.

Istina, Frenk nakon toga dobija full-Wrightson imidž – i dugu crnu romantičarsku emo kosu i crni goth mantil-plašt, pa je to barem lepo videti, ali avaj, Del Toro nekritički preuzima onu emo deonicu iz romana sa familijom u švajcarskim planinama (preskočiću to kako se olako ovde ljudi, kao avionom, olako i brzo prebacuju iz Edinburga u Alpe, iz Alpa u London, iz Londona na Severni pol). 

Još gore, on kopira čak i deo sa slepim starcem iz FRANKENŠTAJNOVE NEVESTE, mrtav neironičan, kao da MLADI FRANKENŠTAJN nije učinio NEMOGUĆIM da se ta epizoda ikada više gleda bez humora. Avaj, Del Toro je od humora operisan, i onda pešački prolazi kroz to, i još trapavo pokuša da oživi nekim stripovskim akcijama sa nepodnošljivo neubedljivim CGI vukovima…  

Aman, ljudi, kolko još puta treba da se opečete na lažnu CGI vatru i na lažne CGI životinje pa da shvatite da tehnologija još nije dosegla nivo na kojem se to može 100% uverljivo prikazati? Ili nemojte da PIŠETE scene koje se ne mogu ljudski snimiti, ili ako ste baš zapeli da ih snimate, snimajte ih drugim trikovima (dresirane životinje, montaža, animatronik, šau mau) a ne CGI-jem…

I onda imamo promašenu koncepciju Elizabet (dodatno naruženu škripećom pojavom i glumom Mije Got) i zbrzanu, dramski tanko motivisanu odluku za Drugi Dramski Lom u zapletu.

Elem, romanu se donekle može oprostiti jedna od najvećih logičkih rupa u zapletu u svekolikoj istoriji velike književnosti – zato što ga je pisala 18-20-godišnjakinja. Iako je dotad već rađala (neuspešno), recimo da joj fizio-mehanika svega toga ginekološko-akušerskog možda nije bila sasvim jasna.

Naime, kad stvor u romanu kaže tvorcu: „Napravi mi kompanjonku, didem s njome u prašume Južne Amerike i tamo da nasamo samujemo udvoje“, tvorac mu, posle malo vrludanja, naposletku kaže: „Jes, jebaga, pa da se tamo kotite i množite i izrodite rasu nakaza i čudovišta! Ne pada mi napamet!“ I tek tu, kad stvoru sruši erocke snove, kad mu načini taj imaginativni coitus interruptus, kad mu definitivno kaže „Ne’š jebati!“ – stvor pukne. A ko i ne bi? Libido pršti, varnice iskaču, a ovaj njemu tako sipa kofu leda na zagorele genitalije. „Neću jebati, je li? E pa dobro onda, doco. Vidimo se u tvojoj prvoj bračnoj noći…“

A svega toga ne bi bilo samo da je ovaj roket sajentist – koji je rešio jednačinu života i smrti, dokučio tajnu oživljavanja mrtve šnicle u samosvesnu individuu, za koga dakle ljucka fiziologija nema nikakvih tajni – da je on, dakle, uzeo pa napravio ovome jalovu žensku. Da bude nerotkinja, kao moja tašta. Živu, zdravu, libidalnu, ornu za sex i sve po redu, ali samo da joj malko zašije jajovode, il’ matericu il’ tako nešto u tim ženskim iznutricama da joj malko pipne svojim čarobnim štapićem, da ne može da začne – pa nek se jebu monstrumi u šumama do mile volje, do kraja večnosti – ali bez đece i poroda. 

Pa jbt, tako nešto bi svaki priučeni hirurg umeo da izvede s jednim šilom i namotajem konca za nizanje paprike, čak i usred 19. veka, a kamoli jedan Moderni Prometej, veliki đenije, rešilac Velike Jednačine, Doktor Frankenfurter!

Ali jok! Del Toro ovu rupu slepo prepisuje u svojoj zbrzanoj i dramski sve praznijoj, sve tanjoj završnici, i umesto toga – umesto pričanja jedne od najvećih priča ikada ispričanih (da, najozbiljnije mislim da izvorni FRANKENŠTAJN to jeste!) on uzme da se bakće svojim privatnim traumama i fetišima.

I tu ne mislim samo na njegov zamorni fetiš na katoličanstvo i katoličku ikonografiju koje sipa i levo i desno, 

i gde treba i gde ne treba (npr. u Helboja), nego još više na taj njegov nerešen Edipov kompleks i fiksaciju na Očeve i Očinske Figure kojim baš žešće smara svuda (pa i u Helboju).

„To se leči, ne snimaju se filmovi!“ kažu neki. Ne preterujmo, kažem ja; uostalom, ne leči se tako lako. U redu je da se leči i kroz umetnost. Ili barem pokušava. Ali ne toliko da se kompromituje umetnost i da se pretvara u zašećerenu wish-fulfillment fantaziju u kojoj se, na kraju, sasvim odbacuje i dramska i idejna potka kako bi se, usiljeno i neubedljivo, odigralo to srceparajuće međusobno opraštanje – oprosti sine, oprosti tata, opraštam ti, ne zameram ti, sve je u redu, idi dalje, živi, sinko moj, šmrc, itd.

I tako, nimalo iznenađujuće za one koji su budni ostali na ijednom dosadašnjem Del Torovom filmu, on i ovde od potnecijalne TRAGEDIJE na kraju pravi patetičnu melodramicu 

koja možda ima neki impakt na njega lično (mogu da zamislim koliko mu je srdašce igralo dok je prorađivao tu psiho-dramu s ocem u završnoj sceni filma) ali se malo toga prenosi dalje, tamo gde treba – u publiku iole probirljivu i zahtevnu.

            I tako… Ima se ovde šta videti, ako ste trpeljivi i tolerantni. Možete na bućkalo i na rešeto uvatiti neke fine kadrove, prizore, scene, detalje (npr. BrajanJuznasti reanimirani polu-leš u amfiteatru)… 

Ali ako ste isključivi i apsolutistički (My way or the highway! Remek-delo ili ništa! Za mene i moje istančano nepce samo najbolje!) onda jbg, ništa, zaobiđite ovaj polovičan film i gledajte nešto drugo što je besprekorno, 100% savršeno… 

Ali ne budite sebični, dojavite i meni gde to takvo ima. Što ono rekoše u FRANKENŠTAJNU: I tata bi, sine…