Ultimativni UŽAS ŠESTE PLANETE

datum objavljivanja: 27. 8. 2026.

(ali već je dostupna na sajtu, OVDE).

naslovna strana: Galijeno Feri

scenario: Gvido Nolita

crtež: Galijeno Feri / Franko Binjoti

brojevi originala: 178-182 / Zenith Gigante 229-233

naslovi originala: L'orchidea rosa / Hellingen! / Il raggio della morte / Terrore dal

sesto pianeta / Magia senza tempo

težina: 1,61 kg

povez: tvrd

boja: kolor

format: 195x260

strana: 444

 

Narode, želim da vam skrenem pažnju na ovo epohalno izdanje, kako ne biste sebi dopustili tu omašku da vam nekako prođe ispod radara! Dakle, treća knjižurina u ediciji „Helingen“ Veselog četvrtka posvećena je epohalnoj, legendarnoj, kultnoj i nenadmašnoj avanturi sa zlim vanzemaljskim osvajačima.

 

Izdavač kaže:

Među brojnim antagonistima u serijalu o Zagoru, niko se ne istice kao profesor Helingen. Osmišljen kao antiteža Zagorovoj sirovoj snazi i besprekornoj moralnosti, ludi naučnik je više puta uspeo da dovede Duha sa Sekirom do ivice poraza – pa čak i da ga gurne dalje od toga.

Treća knjiga Biblioteke Helingen predstavlja vam jednu od najpoznatijih priča o Duhu sa Sekirom. Leteći tanjiri, zraci smrti, Akronjani i druge misteriozne pojave prete čitavom čovečanstvu. A iza svega se, naravno, nalazi Helingen. Ludi naučnik je, nakon tri poraza, stavio Za-Gora Te-Neja pred najveće iskušenje u njegovom životu.

 

            Ghoul kaže:

            Meni je ovo bila jedna od najdražih Zagorovih avantura – iako nominalno SF, zapravo sa brojnim elementima čistog horora – a kad sam nedavno, tj. prošle godine, ponovo iščitao sve to, shvatio sam koliko tu ima pametnih stvari za zapaziti i analizirati.

            Rezultat tih promišljanja jeste moj esej PLAN ŠEST IZ DALEKOG SVEMIRA, koji možete čitati u ovom izdanju kao specijalni dodatak. Veoma sam ponosan na taj tekst, i mislim da će mnogim čitaocima izneti nove uglove, svetla i slojeve koje nisu ni slutili u ovom stripu.

Kad porastem, pisaću o Zagoru u knjigama

            Plus, ovaj tekst je ujedno i moj pozdrav od pisanja pratećih tekstova u VČ, pošto ih nadalje – ili do daljnjeg? – više neće pisati honorarni saradnici izvan kuće. To važi za sva izdanja, pa time i za Biblioteku DILAN DOG, za Zagora i sve ostalo gde sam povremeno gostovao. 

U vreme kad sam ga pisao, nisam znao da će mi biti „Zbogom“, za tu vrstu pisanja i za ta izdanja, ali sad vam mogu, neskromno ali realno, reći da je to jedan odlazak u velikom stilu. Uostalom, čitajte pa recite u komentaru ispod ako imate kakvih primedbi.

            Ja sam pre tačno deset godina ovde na blogu napisao jednu skromnu SKICU povodom ove epizode, ali ona je suviše rudimentarna i plitka prema ovome što sada možete čitati u ovoj ogromnoj knjizi!

            U ovom tomu od dodataka imate još jedan esej: BLISKI SUSRETI by Moreno BURATINI... a možda ima i još nečega, skica, korica, stranica, uvoda, izvoda – ko bi to znao? Kupite i iznenadite se! Ovaj strip je zaista antologijski i valja svaka domaćinska kuća da ga ima.

            Moj esej počinje baš ovako:

 

PLAN ŠEST IZ DALEKOG SVEMIRA

(c) Dejan Ognjanović, za Veseli četvrtak

 

            Ah, Akronjani… Prvi Zagorov susret i sukob sa zloćudnim osvajačima iz svemira… Mahniti Helingen na vrhuncu ludila i moći… Leteći tanjiri, pištolji sa zracima, kabine čudnih svojstava, tehno-čaure za ljudska tela… Indijanci na ivici istrebljenja, a ostatak čovečanstva odmah za njima… Ljudska rasa je u opasnosti, čitava planeta Zemlja… Neprijatelj toliko nadmoćan da to nije čak ni smešno… 

Iz toga se izrodila opšteobožavana epizoda u kojoj se superiornoj inteligenciji i tehnologiji suprotstavljaju odvažnost jednog nimalo intelektualnog heroja iz kolibice u močvari i magija jednog pokorenog, ali ne i poraženog naroda… Epizoda u kojoj se susreću i bratski sjedinjavaju naučna fantastika, strava i užas, avantura, misterija, komedija, akcija i indijanska mistika. Pa još podtekst, nenametljivo utkan između i ispod svega toga…

Šta tu ima da se ne voli?

            Ali ima i te kako šta da se razluči i proanalizira.

       Kako je nastala jedna od najvoljenijih Zagorovih avantura, a verovatno i najbolja od svih, i šta ju je učinilo baš takvom? Ukratko, kao i kod svake uspele poslastice, nameće se odgovor skoro neverovatne jednostavnosti: a) sastojci, b) način na koji su pomešani, i c) svrha u koju su upotrebljeni.

            Ovaj apstraktni recept valja sada konkretizovati i razložiti. Pa, da krenemo…

 ---nastavak u KNJIZI...

 

            Ujedno primite k znanju obaveštenje da Zagor - redovna serija donosi hororično nazvani meteorološki užas: Zagor 242 Košmar u Darkvudu

naslovna strana: Alesandro Pičineli

tekst: Alesandro Ruso

crtež: Đani Sedioli

Opis: Dok kiša nemilice pada, Zagor sa Veribadom i odredom odvažnih ratnika pokušava da uništi mašine za kontrolu padavina. Da li će junak Darkvuda uspeti da pobedi u ovoj trci s vremenom? -Čisto sumnjam, ali trebalo bi proveriti.

 

            A naročito snažan pečat preporuke udaram i na ovo sveže-izašlo izdanje:

Biblioteka Marti Misterija, knjiga 12!

Sadrži jezivo nadrealnu i košmarnu epizodu LUDILO MARTIJA MISTERIJE (tekst: Ticijano Sklavi, crtež: Anđelo Marija Riči) – dakle, Sklavi ubacuje žešću dozu čistog košmara u MM, prava uživanjcija; a tu je i FRANKENŠTAJN 1986. (tekst: Alfredo Kasteli, crtež: Enriko Banjoli (Henri) – predivna rekonstrukcija GOTHIC noći u spoju s jednom bizarnom italijanskom misterijom, vrlo zanimljivo crtano! 

A tu je i POVRATAK U LILIPUT (tekst: Pjerfrančesko Prosperi, crtež: Alesandro Kjarola), eto tako, samo nek ide redom.

 

NIGHTLANDS Volume 2!

 Velika mi je čast što se moji radovi nalaze i u drugom tomu časopisa knjiškog formata NIGHTLANDS. Ovaj časopis izdaje moj američki izdavač Chiroptera Press (koji je objavio moju studiju SPECTRAL LIGHTS).

 Posvećen je klasičnim i savremenim majstorima lavkraftovske weird priče u najširem smislu. Časopis sadrži priče, poeziju, intervjue, eseje i članke.

                O tome šta sam pisao za prvi broj, kao i čega sve u njemu ima, možete pogledati u mojoj najavi OVDE.

                U drugom broju imam dva priloga koji, sabrani zajedno, zauzimaju oko 1/5 ovog broja, odnosno 37 strana od ukupno 174.

                1) Tu je moj opsežan naučni rad pod naslovom „Thomas Ligotti and 'Lovecraft’s Dry Husk'“ („Tomas Ligoti i 'Lavkraftova sparušena ljuska'“) u kojem se, kao što možete naslutiti, bavim time šta je HPL značio Ligotiju, te kako je i čime sve uticao na njega. Fraza „Lavkraftova sparušena ljuska“ je iz fusnote predgovora Džefa Vandermera za Ligotijev omnibus kod Pingvina, SONGS OF A DEAD DREAMER + GRIMSCRIBE, gde on maltene odriče taj uticaj, ili ga totalno minimizira. Ja, naravno, s time polemišem, i argumentujem zbog čega je i kako i gde tačno Lavkraft za Ligotija bio i OSTAO vitalni uticaj.

                Ovaj esej u broju zauzima 30 strana i upadljivo je najobimniji od svih priloga.

                Ko prati ovaj blog, može (sasvim ispravno) naslutiti da je ovaj esej zapravo poglavlje iz moje studije o Ligotiju koju trenutno pišem. Dobro, ne baš trenutno, jer trenutno radim na Orfelinkama koje se spremaju za septembar-oktobar – ali pišem i tu knjigu, kad stignem, tokom ovih dana, nedelja, meseci...

                Dodatna poslastica: vi znate da ja volim, gde god i kad god mogu, da sa sobom „povučem“ još nekog ovdašnjeg. Ovog puta, moj esej ukrasio je svojim umetninama veliki naš ilustrator i stripadžija, Boris Stanić: dve njegove originalne, ligotijevske ilustracije krase moj prilog u ovom broju.

                2) A to nije sve, jer u ovom izdanju je i moj intervju sa živom legendom horor književnosti, Remzijem Kembelom. Pošto je povod za njega Kiropterino dopunjeno, de luxe izdanje njegove zbirke COLD PRINT, pitanja se pretežno tiču Lavkraftovog uticaja na njega.

                Konkretno, evo šta sam ga pitao:

-How would you respond to the oft-repeated notion that “Lovecraft is an adolescent phase one goes through”?

- In your essay “Chasing the Unknown“, you wrote: „I find his best work more rewarding now than I did then.” Could you please elaborate on this? What are the rewards that you find re-reading HPL today?

- How do you see your earliest Lovecraftian tales from The Inhabitant of the Lake from today’s perspective?

- What has Lovecraft been to you, over the course of your career? Did you feel “the anxiety of influence” and the need to escape it?

- How did you come up with the idea of merging pornographic and occult arcana in your story “Cold Print”? And, in general, how are sex (which HPL shunned) and cosmic horror linked in your fiction?

- Tell me about your meta-fictional dialogues with the genre’s past, e.g. in “The Voice of the Beach”, which can be seen as an indirect re-imagination of some concepts from “The Colour out of Space”…?

- Dreams and oneiric/nightmarish imagery are prominent in your work, e.g. in “The Tugging”: how much of this story was inspired by actual dreams? And how big a role do dreams have in inspiring your fiction in general?

- Lovecraft couldn’t have cared less about the layered psychology of his characters, preferring „phenomena“ and atmosphere. You, on the other hand, without neglecting the latter, often merged the supernatural and cosmic with very realistic, psychologically motivated characters. Can you discuss your preference?

Šta mi je Kembel na ovo odgovorio – čitajte u 2. tomu NOĆNIH ZEMALJA, ako do njega dođete. Ako ne, jednog dana, ko zna kad, ko zna gde, objaviću i na srpskom moje intervjue s majstorima filmskog i književnog horora. Da smo živi i zdravi.

 

Evo kako izdavač najavljuje ovo izdanje:

 

Thursday at noon eastern time HERE we're offering our annual installment of NIGHTLANDS. This is immensely packed with incredible talent.

Ligotti's "The Unholy City" is a print version of the audio he performed years ago with Durtro.

Bartlett, Padgett, and German's work is all new.

All non-fiction is new aside from Cardin's, which is reprinted for an out-of-print Cadabra Records LP which will be new for most of you.

The Necronomicon Press feature is worth the price of admission alone.

Ognjanović's essay "Thomas Ligotti and "Lovecraft's Dry Husk" is a masterwork in itself, which won't surprise readers of his SPECTRAL LIGHTS. It is also a preview for his forthcoming study of Ligotti's fiction.

The total print run is 600x.

200x hardcovers will be available at $70 each and 200x soft at $36 each (remaining numbers are reserved for wholesale).

The hardcovers include a dust jacket this time around. 

Nightlands is not only a study of classic and modern weird fiction, but a celebration and nod to some of the greatest weird fiction zines out there: 

Nyctalops, Whispers, Necronomicon Press, Weirdbook, Borderland, Dagon, and so many more. Many of us grew up on these wonderful zines and this is a way that Chiroptera Press can give back, as well as break new ground. 

 

Šta sve ima u ovom časopisu? Evo:

 

The Unholy City

Thomas Ligotti

(poezija)

 

A Formless Shade of Divinity

Matt Cardin

(esej o Ligotiju)

 

The Chair by the Side of the Road

Matthew M. Bartlett

(priča)

 

We Who Devour Your Dreams

Wade German

(pesma)

 

The Travelers

Wade German

(pesma)

 

The Shadow Over Britain:

An Interview with Ramsey Campbell

Dejan Ognjanović

(intervju)

 

On Helen Adam’s “Ghosts and Grinning Shadows”

Julia Bozzone

(esej)

 

1, 5 and 11

Jon Pagett

(priča)

 

Necronomicon Press Retrospective:

Looking Back

(članak)

 

My Years with Necronomicon Press

S. T. Joshi

(članak)

 

Visual Virtuoso of Darkness: A Profile on Jason C. Eckhardt

Chad Hensley

(članak)

 

Dark Art Oddity: A Profile on Robert H. Knox

Chad Hensley

(članak)

 

Dreamer from the Darkside: A Profile on Allen Koszowski

Chad Hensley

(članak)

 

High Priest of Cthulhu: A Profile on Robert M. Price

Chad Hensley

(članak)

 

Thomas Ligotti and “Lovecraft’s Dry Husk”

Dejan Ognjanović

(esej)

 

What Happened to Ambrose Bierce?

S. T. Joshi

(članak)

 

 

Tehnikalije:

Hardcover specs:
* 6"x 9"
* 174 pages
* Smyth-sewn binding with head and tail bands
* Cloth bound with black stamping 
* Cover art by Harry O. Morris
* Offset printed on acid-free archival paper

 

Pošto je to, i kako do toga doći?

Dobro pitanje!

Cena u Americi je 36$ za meko izdanje i 70$ za tvrdokoričeno (s omotom).

Naručite sa sajta izdavača.

Evropski distributer je https://www.psilowave.com   

KIČMA (1975)

 

Umro je Vlatko Gilić (1935-2026), reditelj turobne, a po meni i hororične KIČME, i niza zaista prvorazrednih kratkih filmova svetskog ranga. Nek počiva u miru.  

O KIČMI sam pisao u studiji U BRDIMA, HORORI (2007), a o njegovom opusu imate kratak esej u zborniku NOVI KADROVI (2008) koji smo priredili Ivan Velisavljević i ja. Gilić je u toj knjizi prisutan na moj predlog. U to vreme KIČMA je bila nepoznanica i najvećim filmskim znalcima, a kamoli široj publici. Ja sam je prvi put gledao sredinom 1980-ih, imao sam tek 10-ak godina, neke srede u 20h uveče, i tada mi se urezala u um, a i dublje...

Gilić je jedna fascinantna figura. U vreme kada sam pisao U BRDIMA, HORORI film je jedva bio dostupan u vrlo lošoj kopiji, reditelja još nisam bio sreo niti video njegove – tada takođe nenalažljive – kratke filmove, niti sam o njemu imao gde da se obavestim. Plus, sad kad sam pogledao moj tekst od tada, zapažam i par materijalnih grešaka – jedna vezana za zaplet, a druga za podelu uloga. Sve je to promenjeno u međuvremenu. KIČMA je bila na nekolikim televizijama, pa se danas može skinuti sa neta u solidnoj, mada nesavršenoj kopiji. Gilića sam upoznao i sreo se s njim jednom, pa smo porazgovarali uoči mog pisanja i priređivanja knjige NOVI KADROVI; tom prilikom mi je dao VHS kasetu sa svojim kratkim filmovima – koji su me oduševili.

Kada sam prošle godine kopao po filmskim i drugim časopisima po Narodnoj Biblioteci Srbije i po Biblioteci Kinoteke, radi moje upcoming knjige DOLAZAK HORORA: FILM i druge upcoming knjige, FILM STRAVE NA BALKANU, iskopao sam BRDO odličnih i vrlo rečitih članaka i rivjua o Giliću i njegovim filmovima, a pre svega o KIČMI. Suprotno nekim nagvaždanjima danas, o Giliću se zapravo pisalo prilično MNOGO. Nije on nikakva skrivena tajna – za one koji prate stvari. Uglavnom, biće sve još jasnije kada budem sistematizovao svoje iskopine i kada produbim moju analizu KIČME u narednoj knjizi. A do tada...   

 

            Nudim vam ekskluzivno na blogu odlomke iz dva teksta, i jedan ceo.

            Prvo je početak mog poglavlja o KIČMI... iz knjige U BRDIMA, HORORI (odavno rasprodate, nenabavljive – ali u pripremi je novo, prošireno izdanje).

            Ispod toga imate početak eseja o Giliću koji je napisao Srđan Vučinić, za zbornik NOVI KADROVI, koji još uvek možete kupiti (izdao nas CLIO).

            Na samom kraju je članak iz dnevnih novina, pre snimanja KIČME, gde reditelj govori o tome šta namerava s tim filmom...

 

 

KIČMA (1975)

(c) Dejan Ognjanović

iz knjige U BRDIMA, HORORI

 

Moglo bi se diskutovati o žanrovskoj pripadnosti ovog filma: on svakako nije bio zamišljen kao horor film, međutim krajnji rezultat je tako neodoljivo blizak egzistencijalističkim hororima Dejvida Kronenberga da nam to daje za pravo da ga uvrstimo u priču o srpskim filmovima sa jakim elementima horora. U tome nas učvršćuje rediteljevo posezanje za tipičnim elementima žanra: ikonografijom (izmaglica tajanstvenog porekla), ambijentima (krematorijum u ovom filmu realizovan je i usnimljen kao gotska, nadrealna zgradurina, kao prostor izvan ovoga sveta) i motivima (najezda samoubistava, otuđeni protagonista koji se približava misteriji samo da bi na kraju i sam bio njome uništen). Uostalom, horor nije nužno posvećen izazivanju strave i šoka po svaku cenu: atmosfera teskobe i gnušanja koja natapa KIČMU bliska je autorskim, umetničkim filmovima koji su se okoristili tropima horora, poput Kronenbergovih, ili radova Dejvida Linča, Andžeja Zulavskog, Alehandra Jodorovskog i drugih. Ovim se ne želi reći da Gilićev film doseže nivoe remek dela pobrojanih autora, već samo da im je blizak po svojim ambicijama i, umnogome, stilskim sredstvima kojim iskazuje svoju priču.

            O ovom je naslovu malo pisano kod nas, pored ostalog i jer se radi o retko prikazivanom filmu naglašenog artizma koji kao da je svesno prigrlio opskurnost i nekomunikativnost. Njegovog autora, Vlatka Gilića, mnogi inostrani filmski teoretičari smatraju jednim od nekolicine najznačajnijih jugoslovenskih režisera svih vremena (rođen u Podgorici, živeo, radio i umro u Beogradu). Svedočanstva toga su, pored ostalog, Srebrni Medved u Berlinu 1970. za kratki film IN CONTINUO, te učešće u glavnom programu Festivala u Kanu 1977. upravo sa filmom KIČMA. Treba li onda uopšte da čudi što je u rodnoj zemlji ovaj originalni i u mnogo čemu avangardni stvaralac bio marginalizovan i što ovde nikada nije bio na pravi način prepoznat?

            KIČMA je nastala iste godine kada je svoje postojanje bioskopskoj publici obznanio Dejvid Kronenberg sa svojim prvim igranim filmom JEZA (Shivers, 1974; van Kanade prvi put prikazan 1975). U oba slučaja radi se o filmovima-ekscesima: pojavili su se skoro niotkuda, ni nalik ičemu sličnom u svojim kinematografijama, i –kao posledica toga- bili su u svojim sredinama opšte popljuvani kao degenerisani proizvodi vredni prezira, ili barem kao nepotrebne stranputice. Kronenberg je imao tu sreću da je svoju radikalnu filozofiju i stil upakovao u donekle prepoznatljive žanrovske matrice, pa je JEZA, iako oštro napadnuta od kritike, barem imala odličnu finansijsku prođu kod publike, i omogućila dalji rad ovom režiseru. Gilić u svojoj sredini nije mogao da računa na komercijalni odziv sa jednim tako radikalno različitim filmom, te je posle loše prođe KIČME kod domaće publike i kritike uradio još samo jedan, pet godina kasnije.

KIČMA sa JEZOM deli ambijent urbanih višespratnica, kao i likove – otuđene, bezosećajne, obezljuđene zombije, neprestano na ivici violentnosti. Tu je, takođe, i isti osnovni motiv: fantastična pošast koja apeluje na biološko biće ljudi, otkrivajući u njima prazninu i zverinjost i ljušteći slojeve kulture i civilizacije, pretvarajući ih u golo drhtavo meso i budeći u njima nagon za smrću. Sa Kronenbergovim filmom KIČMA još deli i atmosferu klaustrofobične nelagode u urbanom sivilu gde soliteri preuzimaju uloge nekadašnjih kula gotskih zamkova, i gde opresija u jednakoj meri dolazi spolja kao i iznutra. ONI DOLAZE IZNUTRA glasio je alternativni naslov JEZE, i on bi se mogao podjednako upotrebiti i za Gilićev film u kome je spoljašnja pretnja samo katalizator unutarnje mučnine i egzistencijalne jeze.

            KIČMA zaista stoji u okviru srpske kinematografije poput tuđinskog artefakta koji je pao s neba na jalovo tlo bez nutritivnih elemenata koji bi podstakli klijanje i množenje. Naime, među dotadašnjim srpskim filmovima koji su se usuđivali da propagiraju nekonvencionalne ideje (pretežno u okviru tzv. 'Crnog talasa') 'subverzivnost' se iscrpljivala u sociološko-političkom domenu, kroz dosadno, realističko (gotovo dokumentarističko) ocrnjivanje 'idile' samoupravnog socijalističkog društva. Radikalnost KIČME ogleda se u činjenici da ona sasvim napušta bukvalistički tretman realnosti, i opredeljuje se za satiru koja ide dublje i dalje od banalne društvene kritike –dotičući se mračnih aspekata ne samo tadašnjeg društva, već i psiho-biološkog, pa time i metafizičkog aspekta ljudske egzistencije uopšte. Sa svojom opresivnom, gotovo nihilističkom atmosferom organske i duhovne propasti ovaj je film bliži kasnijim Kronenbergovim filmovima, pre svega UKLETIM BLIZANCIMA (Dead Ringers, 1988) i SUDARU (Crash, 1996) nego bilo čemu nastalom na ovom tlu pre ili posle njega.

(...)

 

 

Srđan Vučinić

MAPE APOKALIPSE

Kičma Vlatka Gilića u svetlosti današnjeg iskustva

(iz zbornika NOVI KADROVI)

 

            "Sto hiljada tona gasova truje građane Beograda... Raste procenat samoubica u svetu..." – ponavlja savršeno monotoni, bezlični glas prodavca novina u jednoj od uvodnih scena filma Kičma, snimljenog davne 1975. godine. Konstatovati danas, trideset tri godine kasnije, zagađenje velikih gradova, ili uporediti čitav svet sa "velikom kantom za đubre" koja preti da sagori od vlastitog otrova, predstavljalo bi tek opšte mesto, jedan od poznatih novinskih naslova. Sumnjam da je i u vreme kada je film nastao sam motiv nesnosnog smrada koji se širi delovima Beograda mogao predstavljati nešto novo. (Kada kažem novo, mislim na problematiku stvarnosti, a ne fikcije. Kao film sa temom ekološkog i mentalnog zagađenja, Kičma je svakako predstavljala novinu u jugoslovenskoj kinematografiji.)

            Cilj koji Gilićeva Kičma zbilja ostvaruje je uzdizanje fenomena ekološkog zagađenja na nivo univerzalne metafore. Kičma je jedno od onih malobrojnih filmskih dela koja pokušavaju da iscrtaju celovite mentalne mape savremene civilizacije. Naravno, nije teško zaključiti da je zagađenje u Kičmi pre svega duševno; da dolazi iznutra, iz samih ljudi, tih insektoidnih žitelja Gilićevog nekropolisa, lišenih emocija, na čudan način upokojenih znatno pre vlastite smrti. Glavni junak filma, mikrobiolog Pavle (Dragan Nikolić), pokušava da pronađe misteriozni sastojak u krvi samoubica, u potrazi za antitelom pred kojim bi, možda, bolest suicida ustuknula. Istovremeno, doznajemo da smrad koji se širi gradom, proizvodeći dalju seriju samoubistava i smrti, dolazi iz krematorijuma – od spaljenih leševa samoubica. Krug je tako na savršen način zatvoren: spoljašnje i unutarnje zagađenje bivaju izjednačeni, vezani u nepogrešivi ciklus umiranja i samouništenja. Možda je zbilja krv ona misterija iza koje se krije konačni odgovor – onaj rezervoar krvi koju će, ubijajući se nakon smrti voljene osobe, Pavle ostaviti za sobom u velikoj staklenoj posudi. Ta, već pomalo usirena krv u poslednjem kadru Kičme – iskrsava pred našim očima poput Sfinge, da bi nam iznova postavila pitanje o zagonetki ljudske prirode.

            Tajna čojku čovjek je najviša, ovako glasi jedan Njegošev stih iz Prologa Luče mikrokozma. Mogao bi to biti zapreteni smisao ne samo Gilićevog filma, već i svih katastrofičnih scenarija koji na početku XXI veka dovode u pitanje opstanak čovečanstva. Nedavno smo upoznati sa nekim prognozama naučnika prema kojima čovek ima još svega nekoliko godina da zaustavi i ublaži pogubne efekte globalnog zagrevanja. Kobni, nezaustavljivi faktor u ovom apokaliptičnom scenariju očigledno je sam čovek, tajna najviša. Narastajuća pohlepa i opsednutost profitom predstavljaju tek aktuelne manifestacije autodestruktivnog nagona, duboko svojstvenog ljudskoj vrsti. Frojd i njegovi sledbenici koristili su za njega ime pozajmljeno iz mitologije (Tanatos) ne bi li time označili nagon smrti. U literaturi se, znatno pre Frojda, javlja ona Gogoljeva sintagma "mrtve duše" – stvorena u nameri da opiše dekadentni duh modernog vremena, epohe humanizma i prosvetiteljstva u Evropi i Rusiji. I likovi Kičme, automatizovani, groteskno pomereni u stanje sumanutog straha i podozrenja, predstavljaju mrtve, tačnije ubijene duše. Od depresivnog, plašljivog samoubice, komšije Pepija (Pepi Laković), mahnitog suseda koji traži olakšanje u davljenju psa (Milutin Butković), do devojaka kojima osećaj smrada ukida potrebu za lezbijskom vezom, ili lekara koji ispred sobe za obdukcije hladno govori glavnom junaku "Ovde se znaju obaveze mrtvaca... Javiće vam kad je mrtvac slobodan" – svi oni su na svoj način oboleli od smrti. 

Naravno, možemo reći kako je svaki čovek  samim činom rođenja oboleo od smrti – nije potrebno navoditi mnoge izvore, od antičkih mislilaca do Šekspira i filozofa egzistencije, koji nam vraćaju u svest ovaj zlokobni refren. Ali, jedno je biti svestan smrtnosti, a drugo biti za života sahranjen; hodati i govoriti, a zapravo kriti iza te spoljašnjosti nešto odavno preminulo. Poput tebanske kuge širi se smrad u filmu Kičma, vodeći sigurno do ubice skrivenog u ljudskim dušama, do virusa smrti i samouništenja koji upravlja tim čovekolikim ljušturama. Time se Gilić približava onim sineastima (među kojima su i Tarkovski, Hercog, Godfri Ređio ili pozni Kurosava) koji za aporijom savremene civilizacije tragaju kroz antropološko pitanje, kroz propitivanje duhovne devijacije koja je vremenom razorila čovekovu harmoniju sa univerzumom. 

            Struktura Kičme mogla bi se opisati kao kružno kretanje, ciklično ponavljanje mitskih motiva. Tako se ljubav Ahila prema mrtvoj Pentesileji, kraljici Amazonki, koju negde na početku evocira pisar krematorijuma, vraća i obnavlja kroz zaljubljenost glavnog junaka Pavla prema mrtvoj devojci Ani. U upečatljivo bizarnoj sceni Pavle u bolnici uzima urnu sa njenim pepelom (da bi zatim sa tom urnom mrtve drage otišao na bioskopsku predstavu). (Ova scena, prema svedočenju samog autora, postojala je u originalnoj verziji Kičme. Film se na televizijskim kanalima danas uglavnom prikazuje u skraćenoj verziji.) Motiv apokalipse susrećemo u najrazličitijim varijacijama, kroz agonije, smrti i samoubistva stanara novobeogradskih oblakodera. I apokalipsa je mitski utemeljena kroz neobično jak prizor – kadar snimljen kroz prozorče krematorijumske peći, kao pogled junaka na telo koje sagorevaju plameni jezici. I ovom prilikom najrečitiji je komentar pisara krematorijuma, te prilike homerskog znanja i pamćenja: ovako će izgledati kad ognjena kola prođu zemljom. Vezivanjem krematorijumske peći za oganj apokalipse na svojevrstan način ukida se razlika između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti; između predanja, dnevne vesti i proroštva. Koreni apokalipse su neuhvatljivi, "sa zagađenjem je počeo još pećinski čovek"; kataklizma je, dakle, upisana u kodu naše civilizacije. Posrednim propovedanjem kružnog shvatanja vremena i istorije, Kičma je znatno bliža istočnjačkom fatalizmu negoli zapadnom isticanju slobode i individualnosti.  

(...)

 

 

 

(BORBA — 15. MAJ 1974.)

 

Svaka sličnost sa Bergmanom - samo slučajna

 

Vlatko Gilić: Film „Kičma“ stavlja pod mikroskop čestice zagađenje čovečje sredine, znači, i zagađenu čovekovu psihu

 

Jedan izuzetan reditelj snima jedan – po svemu sudeći – izuzetan film... Bio je to povod da porazgovaramo s njim – sa Vlatkom Gilićem: o filmu „Kičma“.

Film „Kičma“ već na samom početku snimanja ustalasao je radoznale kinematografske krugove. I ne samo njih. Nazivaju ga „najneobičnijim jugoslovenskim filmom bergmanovskog tipa“ i filmom „tajanstvenih poruka najzagonetnijeg jugoslovenskog reditelja“.

O tome reditelj i scenarista, Vlatko Gilić, kaže:

— Ovaj film zahtevao je dvostruku realističnost. U svom osnovnom tretmanu i po umetničkom izrazu. Prva podstiče na razmišljanje, a druga – umetnička – još i više, jer je sinteza one prve. „Kičma“ nosi upravo takva obeležja koja su neophodna da film ima svoju identifikaciju... Svet koji autor kroz filmski medijum prenosi publici razlikuje se od

sveta koji nosi neki drugi čovek. Utoliko između mene i Bergmana, ovog mog filma i njegovih dela – nema sličnosti... A ima ih utoliko što čovek, iako se razlikuje od drugog, liči, ipak, na – čoveka! Za „Kičmu“ ne bih rekao da je film „bergmanovskog“ tipa, bar ne

kada je u pitanju scenario.

A o svemu ostalom što čini ovaj film, Gilić ne govori mnogo... Ipak, saznajemo da film govori o proučavanjima jednog mikrobiologa. Stavljajući pod mikroskop delove zagađene čovečje sredine, istovremeno stavlja i zagađenu čovečju psihu. Dakle, „Kičma“ je film našeg vremena i o našem vremenu, ovdašnji – znači i urbani i beogradski, ali u sebi nosi i sva ona obeležja koja odlikuju i svaku drugu svetsku metropolu...

O filmu, reditelj – tumači autor – počinje duboko da razmišlja tek kada ga vidi. Što znači da jedan iracionalni put, kojim se kreće ostvarivanje dela, ne bi trebalo rigorozno racionalisati, bar ne u trenutku stvaranja. A to, opet, ne znači da ne postoji duel između racionalnog i iracionalnog u procesu nastajanja. Definitivna forma koju film dobija biće splet i jednog i drugog...

U kontekst ovog filma upliću se i ličnosti dva narodna heroja iz vremena NOB i revolucije.

— To su zapravo autentične fotografije dva ljudska osmeha nastale u trenucima neposredno pred streljanje dva heroja, Ljuba Čupića i Stevana Filipovića. Ljudi, čiji je život odbrojavao još samo trenutke, osmehuju se! U mom filmu to je, svakako, samo element koji opredeljuje jedan životni stav, stav čoveka koji nadjačava smrt. Fotografije koje će ući u film na mene su direktno delovale: u „Kičmi“, koja donosi naš savremeni život, osmesi sa tih fotografija imaju snagu kao da su danas nastali... Kroz njih ja vidim odbleske revolucije, odbleske koji traju i deluju...“

Glavna emocija, ona koja će u Gilićevom novom filmu dominirati nad ostalim je – bio je prvi rediteljev odgovor na ovo pitanje – ljubav. Zatim, dodao je – razmišljanja o životu i o smrti, što – kaže – znači i razmišljanje o ljubavi i o smrti. Najzad se opredelio za život kao za „emociju koja prožima njegov celovečernji prvenac“.

Glumci, koji u „Kičmi“ Vlatka Gilića tumače uloge su poznati umetnici, ali i debitanti, Dragan Nikolić, Stanislava Janjić, Đorđe Jelisić, Milutin Butković, Neda Spasojević, Jelisaveta Sablić, Taško Načić, Mira Banjac, Olivera Katarina, Nikola Gvozdenović (slikar sa svojim autentičnim modelom), književnik i muzikolog Pavle Stefanović, Đorđe Šahović, Miroljub Lešo i Jelena Radović.

Pitamo, zar debitanti nisu opterećenje za reditelja, posebno kada radi svoj prvi celovečernji film.

— Reditelj prepoznaje svoje likove u svakodnevnom životu. Kada naiđe na lik koji je najbliži zamišljenom, a taj čovek predstavlja ličnost i u privatnom životu, onda preostaje samo da se taj čovek zamoli za saradnju. Ako pristane, uz određenu dozu talenta koju mora, ipak, imati, onda posao sa takvim debitantima nije mnogo teži od rada sa glumcima – profesionalcima. Takve debitante ja imam u svom filmu...

„Kičma“ će najverovatnije biti snimljena za osam nedelja. Snima se uglavnom noću, na beogradskim ulicama i u studijima „Avala-filma“, pored ostalog i zbog same kompozicije filma koja se dešava između večeri i jutra, ali bez vremenskog jedinstva u klasičnom smislu reči. Zanimljivo je da film košta samo 220 miliona starih dinara, što je malo i za film u crno-beloj tehnici, dok se „Kičma“ realizuje u koloru.

Snima se film u koji mnogi – i van naših granica, dobri poznavaoci Gilićevih kratkometražnih remek-dela, među njima i reditelji Pol Stjuart i Roman Polanski – ulažu, opravdano, nadu.

Gilić bi mogao – govore ovih dana čak i njegove kolege te ovo mišljenje dobija utoliko drugu težinu – biti jedan od onih reditelja koji će, konačno, uploviti u svetske kinematografske vode i sa jugoslovenskim igranim filmom sedamdesetih godina. Reditelj, koji kaže da „svaki narod ima jedno svoje trajanje, u kojem svaki trenutak pišu desetine generacija“, ima – čini se – sve preduslove da to ostvari već sa „Kičmom“. 

D. RADOVIĆ