izabrana dela

izabrana dela

субота, 08. фебруар 2020.

KASANE (2018)

  

            Za nekoliko dana na ovom mestu obznanjujemo pretplatu na dve nove hororične Orfelinke: Džejmsov OKRETAJ ZAVRTNJA i Lavkraftov BEZIMENI GRAD.


Pošto ja pogiboh radeći na dve knjige istovremeno/paralelno, i nemam ovih dana vremena/snage da pišem o filmovima za blog, evo uskočio je povremeni saradnik ovog bloga, tajanstveni „Matoji“, koji se osvrnuo na jedan novi japanski horor-triler. Ja se skoro sve slažem s njegovim elaboratom, pa zamislite da sam ga ja napisao, ako vam je tako lakše.
Od mene za ovaj film – mlaka trojka (*** / 3-). Znači, vredi pogledati, naročito na ovu sušu dobrih japanskih horora. Pošto ga je Matoji samo hvalio, ja ću da dodam neke moje ograde: meni je ovo bilo prilično uninvolving, plus dodatno naporno zbog standardne azijatske univerzalne istoizgledajućosti („Koja sad beše ova? Jel ovo Jukiko, ili Mekiko“?) koja je dodatno problematična u priči o dve cure koje svako malo uzajamno menjaju identitete ("Jel ovo sad Jukiko glumi da je Mekiko, ili ovo Mekiko glumi da je Jukiko?"), plus moja neljubav prema pozorištu, prema Čehovu, prema „Galebu“, plus falilo mi je više horora u ovoj ženskastoj dramurdici, tj. "hororu" za curice... i sve je to donekle umanjilo uživanje u, inače, solidnom filmu.
Čim zbacim s vrata ove dve Orfelinke, stižu: Zlatni Gulovi! Preporuke za FEST! Spisak najboljih (i manje dobrih) horora iz prošle godine! Stay tuned! I'll be Bach!
Do tada, evo šta veli Matoji.


Nedavno sam ovde u komentaru na Miikeov film OVER YOUR DEAD BODY citirao filmskog kritičara Toda Brauna. Da grubo parafraziram; on je u osvrtu na ovaj film izrazio skepsu u celovito „čitanje“ japanskih filmova koji barataju japanskim kulturnim nasleđem, jer naš zapadnjački mentalni sklop ne prihvata istočnjačku tradiciju baziranu na osobenoj intuitivnoj spiritualnosti. (Ghoul intruzija: nešto slično je mislio i pokojni Ranko Munitić, koji je smatrao da mi ovde ne možemo zaista da pojmimo japanski horor...) Stoga, ako prihvatimo ovakvo shvatanje sada naizgled možemo da odahnemo, jer film KASANE barata evropskim kulturnim nasleđem.
Za razliku od Miikea koji je posegnuo za tradicionalnom japanskom pričom, kabuki predstavom o duhovima, Juiči Sato, da bi ostvario svoju viziju, poseže za Čehovljevim „Galebom“, Oskar Vajldovom „Salomom“, grafičkim radom „Saloma“ engleskog simboliste Obrija Berdslija, kao i aluzijama na Grimove bajke „Pepeljuga“ i „Uspavana lepotica“. Da bi ova idejna tranzicija prema zapadu bila potpuna, i glavna tema ovog filma, teror spoljašnje tipizirane lepote sa modnih pista nad unutrašnjom lepotom, teror lika nad ličnošću, plod je globalizacije, tj. amerikanizacije cele planete. Iako bi neko dodao da je Berdsli bio pod jakim uticajem japanske grafike, a Grimova bajka „Pepeljuga“ i nije baš savim njegova, jer pojedine varijante „Pepeljuge“ kolaju od davnina i po dalekom istoku, ipak ikonografija Satoovog filma proizilazi iz evropske ili univerzalne civilizacijske kulturne matrice.
KASANE je mračna fantazija sa elementima horora koja nosi naziv po imenu glavne junakinje, jedne introvertne devojke trajno obeležene ožiljkom preko desnog obraza. Ne, sintagma „glavna junakinja“ nije pleonazam. Postoji još jedna junakinja ovog filma, a to je ekstrovertna Nina, mlada, lepa i onda naravno i uspešna glumica. Kasane bi takođe želela da postane glumica i ima za to sve preduslove (osim ružnjikavog lica); talenat, pokojnu majku, poznatu glumicu, čiji menadžer Habuta oseća dužnost prema njoj, pa je dao sebi zadatak da Kasane dovede na pozorišne daske. Ali da li je to njegova iskrena namera? Habuta je ujedno i Ninin menadžer i ispostavlja se da je njegov krajnji cilj da Kasane osposobi da menja Ninu tokom njenih dugih narkoleptičkih oduzetosti.
I tu nastaje fantastičan, gotovo bajkovit zaplet. Ukratko, Habuta objašnjava Kasane da uz pomoć šminke koju je nasledila od majke jednostavnim ovlašnim poljupcem može da preuzme tuđe lice i na taj način promeni identitet. Uspeva da je ubedi da „postane“ Nina i da umesto nje odigra ulogu u „Galebu“, jer to je jedini način da uđe u svet glume, s obzirom na njeno unakaženo lice. Njen talenat sada izbija na videlo i uspeva da skrene pažnju mladog, ali već ostvarenog reditelja predstave i zadovolji njegove stroge prohteve. I ne samo to, spoj Ninine spoljašnje lepote i Kasanine melanholične tajnovite ličnosti opčini reditelja i on se u nju/njih zaljubi. Stanje zamene lica traje samo 12 sati, tako da je Kasane u strahu da pred ansamblom ne otkrije svoj pravi lik. Zbog toga je neophodno da svakodnevno pred odlazak u pozorište poljubi Ninu našminkana čudotvornom šminkom.
Nina u početku pristaje na to da živi sa unakaženim tuđim licem (sasvim svoja je samo noću), ali postepeno počinje da oseća nezadovoljstvo i zavist zbog Kasaninog uspeha na sceni i kod reditelja u kojeg je i ona zaljubljena. Ona postaje sve nesigurnija, a Kasane dobija sve više samopouzdanja i čini se da osim lica jedna od druge preuzimaju i karakterne crte. Kada se posle jednog višemesečnog utonuća u san Nina probudi, ugleda jednu srećnu i zadovoljnu Kasane, koja sada ima uspešnu karijeru kao Nina i glumi u komadu „Saloma“ naslovnu ulogu. Vezu sa rediteljem „Galeba“ davno je raskinula, a posećuje se sa Nininom majkom. Nina sva u čudu shvata da je Kasane potpuno zagospodarila njenim identitetom, a da ona sama počinje da liči na onu introvertnu Kasane. Izlaz je samo jedan; moraće da joj skine obrazinu i da je razgoliti pred širokim auditorijumom...
Možda sam ovim prepričavanjem otkrio i više nego što je bilo potrebno, jer je najveće zadovoljstvo u gledanju ovog filma praćenje te suptilne transformacija ličnosti pod tuđim licem i pritom kristalisanje osnovnog pitanja u glavama gledalaca: koliko naš lični fizički izgled utiče na formiranje naše ličnosti? Koliko utiče na naše pozicioniranje u društvu, koliko na karijeru, a koliko na privatni život? Ubedljiva gluma dve glavne glumice, koje su igrale dvostruke uloge, i Kasane i Nine, sa svim tonskim valerima transformacije njihovih karaktera, zaslužuje najvišu ocenu. Ovo me neminovno vraća na jedan nepravedno zapostavljen film Nobuhiko Obayashija, I ARE YOU, YOU AM ME, film o odrastanju u kojem dečak i devojčica zamenjuju uloge, dečakov duh ulazi u devojčicu, a devojčicin u dečaka. Nivo na kojem su ova deca odigrali transformaciju u suprotni pol i na taj način upoznavši jedno drugo zbližili se i zavoleli, skoro da je dostignut u nijansama ispoljavanja ova dva, a u suštini četiri ženska lika. Vrlo dobar, mada shodno ulozi manje eksponiran, bio je Tadanobu Asano u ulozi mefistofelovske figure menadžera Habuta (jeste, još jedno prčkanje po evropskom nasleđu: pakt između Kasane i Habuta kao prodaja Faustove duše đavolu).
KASANE je kao i Miikeov OVER YOUR DEAD BODY kameran, odvija se uglavnom u Kasaninom i Nininom stanu i u pozorištu, ali je za razliku od statičnosti i sporog ritma jedne kabuki predstave dovoljno dinamičan i razigran koliko je razigrana i sama Saloma. Sa druge strane, KASANE je kao uostalom i OVER YOUR DEAD BODY u svojoj suštini i celini jedan tipičan japanski film. Zašto? Pa zato što je vezivno tkivo tih zapadnjačkih tema i motiva razularena do bizarnosti japanska mašta podstaknuta istočnjačkom intuitivnom iracionalnošću. Kad je reč o japanskom filmu i filmskoj kulturi uopšte, ta maštovitost je morala da krasi filmsku publiku još od ere nemog filma. U vreme nemog filma, koje je u Japanu trajalo duže nego na zapadu, do kasnih tridesetih godina, postojali su benšiji, glumci koji stoje pored filmskog platna i pored toga što izgovaraju dijaloge, komentarišu i radnju. Oni su opstali sve do 1940. i za tih prvih nekoliko decenija pravljenja filmova „filmskim stvaraocima je to omogućilo da rade filmove sa nejasnim prostornim i vremenskim prelazima ili nemotivisanim zapletima, znajući da će benšiji pripovedanju dati koherentnost koja mu nedostaje“ – kako reče jedan filmski kritičar. Filmska publika, u kojoj su sazrevale i buduće japanske filmadžije, mogla je da pusti mašti na volju, nesputana budžetom filma, etičnošću, raciom i sama popuni montažne rupe i nedorečenosti. Onog trenutka kad su benšiji nestali iz bioskopa ta razbujala mašta (naravno uz izvesna ograničenja) je prešla iz glava stvaralaca na filmsku traku i tako dala osnovni ton onome što se danas smatra Japanskom kinematografijom.
Ali da bih izbegao dalje digresije, da pređem na stvar i zaključim da je KASANE, kao filmska verzija popularne mange, uzbudljivo gledalačko iskustvo, kompleksno komponovano fantazija, ali ipak koherentno ispripovedana i dramaturški uverljiva u granicama i po pravilima svog bajkovitog sveta. Treba još reći da su kraćim flešbekovima u drugoj polovini filma objašnjeni i nastanak Kasaninog ožiljka i njenog introvertnog karaktera, zatim i način na koji je njena majka postala poznata glumica zahvaljujući čudotvornoj šminci, ali ne i porekla te iste šminke (eto i jedne nedorečenosti za razvijanje mašte, pored nerazjašnjene tajanstvene Ninine bolesti koja je bila osnovni razlog za zamenu identiteta). Sve u svemu, moja topla preporuka za ovoj film kao, uostalom, i za raniji film Juiči Satoa, POISON BERRY IN MY BRAIN, već prikazan na ovom blogu. Ja oba filma smatram odličnim.