izabrana dela

izabrana dela

уторак, 26. април 2016.

Takashi Miike: OVER YOUR DEAD BODY (2014)


***
3-

Miike potpisuje svoj najzanimljiviji film u poslednjih ko zna koliko godina: ali, nažalost, čak i kad je dobar, on nije baš sasvim dobar. Lepo je što je načinio odmak od svojih komercijalnih visokobudžetnih tričarija a la ACE ATTORNEY (2012), kao i od korektnih ali bledih i nikom potrebnih fletlajn rimejkova samurajskih klasika, a la 13 ASSASSINS i HARA-KIRI: DEATH OF A SAMURAI (2011), kao i što je osetio potrebu da se odmori od trivijalnih parada sporadične plitke zabave koje su ipak previše natrpane i predugačke da bi uistinu zabavljale, kao što su YAKUZA APOCALYPSE i AS THE GODS WILL.
            Over Your Dead Body je prvi Miikeov „strejt“ horor (bez komedijašenja i blesavljenja) još od LESSON OF THE EVIL (2012). S pozitivne strane gledano, to je pre svega vizuelno fascinantna bombonica za oko.  
U srži svega je ko zna koja po redu adaptacija najčuvenije japanske priče o duhovima (Yotsuya Kaidan; tačnije, to je započelo kao kabuki komad 1835. godine, ali je kasnije imalo milion adaptacija svuda, pa i na filmu), s tim što se zaplet ovde tiče prenadrkane i prebogate pozorišne predstave prema njoj.
Ta pozorištarija uključuje zasenjujuće bogatu scenografiju i pokretnu, rotirajuću pozornicu i još grdne neke specijalne efekte iz kojih vam je smesta jasno da ovo nije niško Narodno pozorište i ne, ovo nije preplaćeni a neviđeni Konstantin Dekse Pantalejskog nego nešto gde biste zaista voleli i uživali da odete!
Paralelno sa tom izvornom pričom o srebroljubivom bezočnom mužu koji sredi da mu otruju ženicu kako bi mogao bogatije da se „uda“, pa onda njega i novu mu ženicu proganja njen unakaženi duh, gledamo ovde i (melo)dramu među glumcima koji igraju muža i ženu gde se ovo iz predstave preslikava pa, takođe, muškarčeva bezočnost dovodi do tragičnih posledica, i to ne samo za ženu...

Ovo je još jedan solidan novi primer slowburn horrora, baš kao i nedavni THE WITCH (3+) i The Invitation (3); sva tri naslova namenjena su strpljivoj i pažljivoj publici koja ume da ceni atmosferu, ugođaj, sugestiju, suptilnost, nagoveštaj, sporiji ritam, misteriju, neizvesnost.
Međutim, to nas polako dovodi i do problema: naime, dok su gorepomenuti američki filmovi umeli da kreiraju prijemčive likove i involvirajuće zaplete, te njima prikladan ritam i dinamiku, Miikea to niti zanima niti sam siguran da uopšte ume da napravi (jer mu je pošlo za rukom samo jednom, istina – vrhunski: u AUDITION, njegovom daleko najboljem filmu).
Znači, ovde recite zbogom i prijemčivim likovima (i „zlikovac“ i „žrtva“ su podjednako ravni, hladni i nezanimljivi), i involvirajućem zapletu (zbog takvih likova, zbog slabe dramske zanimljivosti tih dešavanja, i zbog načina pripovedanja: vidi dole), a o ritmu i dinamici da i ne govorimo, jer ipak je ovo Miike, što znači da film traje bar 20-30 minuta previše.
Over Your Dead Body može biti dodatno naporan za praćenje zbog nelinearnog i opskurnog pripovedanja gde se brišu granice između pozorišne (visokostilizovane) „zbilje“ i zakulisnih krčkanja i kuvanja, a pred kraj i između snova, vizija i stvarnosti, što ceo zaplet vodi od „couldn't care less“ do „WTF“ teritorije, a tokom dva sata trajanja čak ni prelepa stilizacija ne uspeva da održi posustalo interesovanje.
Naravno, Miike je ovo, čak i kad je suzdržan. Ko ne zaspi tokom prve tri četvrtine filma, u poslednjoj (odnosno u finalnih pola sata) stvari postaju i krvave, i gadne, i bolne! Recimo, gledaoci sa vaginama između svojih butina naročito će biti skloni da nevoljno grče i prepliću noge tokom jedne scene međunožnog terora...
Pred kraj, dakle, delirijum postaje razularen, ono što je dotad tinjalo počinje da ključa, i tu ima raznih zabavnih stvari za videti, uključujući par efektnih scena strave, šok-skokova, krvoliptanja, pa i jednu od boljih završnih scena nekog horora u poslednje vreme. Potonja je, istina, prilično bezveznjikava ako o njoj razmislite, ali zašto biste pa to činili? Uostalom, i bolji filmovi u poslednje vreme uglavnom imaju upitne krajeve (vidi moje rivjue VEŠTICE i POZIVA!).
Možda neće sve biti jasno na prvo gledanje, a možda neće ni na drugo. Međutim, film – ovako spor i opskuran – nije baš toliko zabavan da bi bio zahvalan da se smesta reprizira, ali svakako jeste vredan za pogledati bar jednom, naročito ako ste u stanju da privremeno isključite razum i ne zamarate se u svakom trenutku pitanjima: šta sad, kako ovo, otkud ono, šta to znači, itd, i da se prosto prepustite predivno uslikanoj letargiji koja pred kraj naraste u pažnje vredan košmar.


Нема коментара: