izabrana dela

izabrana dela

уторак, 26. април 2016.

Takashi Miike: OVER YOUR DEAD BODY (2014)


***
3-

Miike potpisuje svoj najzanimljiviji film u poslednjih ko zna koliko godina: ali, nažalost, čak i kad je dobar, on nije baš sasvim dobar. Lepo je što je načinio odmak od svojih komercijalnih visokobudžetnih tričarija a la ACE ATTORNEY (2012), kao i od korektnih ali bledih i nikom potrebnih fletlajn rimejkova samurajskih klasika, a la 13 ASSASSINS i HARA-KIRI: DEATH OF A SAMURAI (2011), kao i što je osetio potrebu da se odmori od trivijalnih parada sporadične plitke zabave koje su ipak previše natrpane i predugačke da bi uistinu zabavljale, kao što su YAKUZA APOCALYPSE i AS THE GODS WILL.
            Over Your Dead Body je prvi Miikeov „strejt“ horor (bez komedijašenja i blesavljenja) još od LESSON OF THE EVIL (2012). S pozitivne strane gledano, to je pre svega vizuelno fascinantna bombonica za oko.  
U srži svega je ko zna koja po redu adaptacija najčuvenije japanske priče o duhovima (Yotsuya Kaidan; tačnije, to je započelo kao kabuki komad 1835. godine, ali je kasnije imalo milion adaptacija svuda, pa i na filmu), s tim što se zaplet ovde tiče prenadrkane i prebogate pozorišne predstave prema njoj.
Ta pozorištarija uključuje zasenjujuće bogatu scenografiju i pokretnu, rotirajuću pozornicu i još grdne neke specijalne efekte iz kojih vam je smesta jasno da ovo nije niško Narodno pozorište i ne, ovo nije preplaćeni a neviđeni Konstantin Dekse Pantalejskog nego nešto gde biste zaista voleli i uživali da odete!
Paralelno sa tom izvornom pričom o srebroljubivom bezočnom mužu koji sredi da mu otruju ženicu kako bi mogao bogatije da se „uda“, pa onda njega i novu mu ženicu proganja njen unakaženi duh, gledamo ovde i (melo)dramu među glumcima koji igraju muža i ženu gde se ovo iz predstave preslikava pa, takođe, muškarčeva bezočnost dovodi do tragičnih posledica, i to ne samo za ženu...

Ovo je još jedan solidan novi primer slowburn horrora, baš kao i nedavni THE WITCH (3+) i The Invitation (3); sva tri naslova namenjena su strpljivoj i pažljivoj publici koja ume da ceni atmosferu, ugođaj, sugestiju, suptilnost, nagoveštaj, sporiji ritam, misteriju, neizvesnost.
Međutim, to nas polako dovodi i do problema: naime, dok su gorepomenuti američki filmovi umeli da kreiraju prijemčive likove i involvirajuće zaplete, te njima prikladan ritam i dinamiku, Miikea to niti zanima niti sam siguran da uopšte ume da napravi (jer mu je pošlo za rukom samo jednom, istina – vrhunski: u AUDITION, njegovom daleko najboljem filmu).
Znači, ovde recite zbogom i prijemčivim likovima (i „zlikovac“ i „žrtva“ su podjednako ravni, hladni i nezanimljivi), i involvirajućem zapletu (zbog takvih likova, zbog slabe dramske zanimljivosti tih dešavanja, i zbog načina pripovedanja: vidi dole), a o ritmu i dinamici da i ne govorimo, jer ipak je ovo Miike, što znači da film traje bar 20-30 minuta previše.
Over Your Dead Body može biti dodatno naporan za praćenje zbog nelinearnog i opskurnog pripovedanja gde se brišu granice između pozorišne (visokostilizovane) „zbilje“ i zakulisnih krčkanja i kuvanja, a pred kraj i između snova, vizija i stvarnosti, što ceo zaplet vodi od „couldn't care less“ do „WTF“ teritorije, a tokom dva sata trajanja čak ni prelepa stilizacija ne uspeva da održi posustalo interesovanje.
Naravno, Miike je ovo, čak i kad je suzdržan. Ko ne zaspi tokom prve tri četvrtine filma, u poslednjoj (odnosno u finalnih pola sata) stvari postaju i krvave, i gadne, i bolne! Recimo, gledaoci sa vaginama između svojih butina naročito će biti skloni da nevoljno grče i prepliću noge tokom jedne scene međunožnog terora...
Pred kraj, dakle, delirijum postaje razularen, ono što je dotad tinjalo počinje da ključa, i tu ima raznih zabavnih stvari za videti, uključujući par efektnih scena strave, šok-skokova, krvoliptanja, pa i jednu od boljih završnih scena nekog horora u poslednje vreme. Potonja je, istina, prilično bezveznjikava ako o njoj razmislite, ali zašto biste pa to činili? Uostalom, i bolji filmovi u poslednje vreme uglavnom imaju upitne krajeve (vidi moje rivjue VEŠTICE i POZIVA!).
Možda neće sve biti jasno na prvo gledanje, a možda neće ni na drugo. Međutim, film – ovako spor i opskuran – nije baš toliko zabavan da bi bio zahvalan da se smesta reprizira, ali svakako jeste vredan za pogledati bar jednom, naročito ako ste u stanju da privremeno isključite razum i ne zamarate se u svakom trenutku pitanjima: šta sad, kako ovo, otkud ono, šta to znači, itd, i da se prosto prepustite predivno uslikanoj letargiji koja pred kraj naraste u pažnje vredan košmar.


3 коментара:

  1. Gule, zbog tvojih 3- umalo da propustim ovaj Miikeov biser! Razumem tvoju strogoću proisteklu iz ovakvog razmišljanja:
    „Međutim, to nas polako dovodi i do problema: naime, dok su gorepomenuti američki filmovi umeli da kreiraju prijemčive likove i involvirajuće zaplete, te njima prikladan ritam i dinamiku, Miikea to niti zanima niti sam siguran da uopšte ume da napravi (jer mu je pošlo za rukom samo jednom, istina – vrhunski: u AUDITION, njegovom daleko najboljem filmu). Znači, ovde recite zbogom i prijemčivim likovima (i „zlikovac“ i „žrtva“ su podjednako ravni, hladni i nezanimljivi), i involvirajućem zapletu (zbog takvih likova, zbog slabe dramske zanimljivosti tih dešavanja, i zbog načina pripovedanja: vidi dole), a o ritmu i dinamici da i ne govorimo, jer ipak je ovo Miike, što znači da film traje bar 20-30 minuta previše.”,
    ali ono je više odraz kulturoloških razlika između nas zapadnjaka i Japanaca, nego dramaturških manjkavosti. Jeste, likovi su ravni i hladni, ali Miikea uglavnom i zanimaju otuđene, naizgled emotivno hladne osobe, koje su zatvorene u svoju mirnu bezizražajnu ljušturu sve do trenutka kada nakupljene prikrivene emocije dostignu tačku ključanja i provale u vidu bezumnog nasilja. Moraš priznati da je ovakve likove, koji su izgleda tipično japanski, vrlo teško proizvesti u „prijemčive” i između njih uspostaviti „involvirajući” zaplet. Naprotiv, mislim da Miike upravo i nastoji da naglasi odsustvo bilo kakve bliskosti i mogućnosti komunikacije između međusobno otuđenih Japanaca. Spor ritam filma je samo jedno od sredstava da se ovo otuđenje plastično predstavi.

    Čini se da Todd Brown ima mnogo više razumevanja za ovaj Miikeov uradak i japanske specifičnosti uopšte:

    “…And, yes, when the imagery comes it is as shocking as anything Miike has ever delivered and all the more uncomfortable because - unlike sequences in his early work which often played as sorts of fever dreams or raw, almost adolescent impulse - the most extreme elements here are so firmly rooted in the very real and very recognizable emotional realities of the characters.
    Over Your Dead Body is very much a slow burn sort of film, with the emotional coldness of the leads making them somewhat slippery to grasp and empathize with in the early going, and you cannot help but wonder if there is some larger cultural context being missed to some degree by not having significant knowledge of the play which is so famous in Japan and forms such an integral part of the plot and structure. Can someone unfamiliar with Hamlet enjoy Rosencrantz And Guildenstern Are Dead, for example? Absolutely, but they'd find more layers to it if they also knew Shakespeare's work as well and as enjoyable as Over Your Dead Body is coming in cold it's hard not to imagine there's some element of the same at play here. But, that said, once the slow burn takes hold it burns hot for one of the most intriguing, surprising and satisfying films of Miike's long and unpredictable career. Very much recommended.”

    P.S. Film nije baš toliko spor i dug koliko se tebi čini; traje sat i po a ne dva sata :)

    ОдговориИзбриши
  2. to nije 'tri minus' nego 'mlaka trojka'; a da si na vreme pročitao rivju umesto što si samo gledao cifru ispred, možda bi u textu shvatio da tu ima niz pozitivnih i finih stvari za videti...

    ОдговориИзбриши
  3. Pročitao sam odmah i tekst, ali problem je u tome što za tekstove na ovom blogu uvek imam vremena, a za gledanje filmova baš i ne, pa mi oni sa nižom ocenom ispadnu sa liste prioriteta (čak i Miike!).
    Stoga, za kaznu, ovih dana sam "bindžovo" Miikea popunjavajući rupe koje imam u njegovoj filmografiji (Rainy Dog, Lew Lines i takodje po prvi put Visitor Q!)

    ОдговориИзбриши