izabrana dela

izabrana dela

четвртак, 28. април 2016.

THE RIFT (PROCEP, 2016)


 ** 
 2- 

            Pogledao sam još na FEST-u, pre više od mesec i po dana, najnoviji film iz kuhinje Milana Todorovića Tokija, tvorca ZONE MRTVIH i MAMULE, ali nikako da sednem da sročim dve-tri reči o tom najnovijem dostignuću srpskog horora. Pošto ovo od 28. aprila kreće u bioskope u Srbiji, red je, i krajnje vreme, da se i moja čuje. Tim pre što oni koji su ga na FEST-u videli za sada glasno ćute.
Ovog puta Toki se bavio onim što mu bolje ide – produkcijom – a režiju je prepustio iskusnijem i boljem, Dejanu Zečeviću. Ali, ako se neko ponadao da će dovođenje boljeg reditelja pomoći krajnjem produktu, taj je bio optimista bez pokrića. 
Znate već od čega se pita ne pravi, a pitu su i ovog puta zamesili isti nesposobni pekari: Milan Konjević (ZONA MRTVIH i MAMULA) i Barry Keating (MAMULA) čije bi ime pravilno trebalo da se izgovara Arju Kiding. A kad je testo za pitu gletavo i buđavo, nikakve majstorije oko preliva, nadeva i pečenja ne mogu od njega da naprave nešto jestivo.
           Ukratko, THE RIFT nije film kakav biste očekivali od reditelja filmova T.T. SINDROM i NEPRIJATELJ, ali jeste baš SVE ono što biste očekivali od počinilaca ZONE MRTVIH i MAMULE.
Uz to, ako ćemo strogo ali pravedno, ovo JESTE film kakav bi se mogao očekivati od reditelja TV serija kakve su  Košarkaši, Vojna akademija, Sinđelići, Urgentni centar i Čizmaši.
Dakle, Zeka jeste (pored ostalog) iskusan tezgaroš, ali da li mu je zaista ova konkretna tezga bila neophodna u životu i u karijeri – ostaje da se vidi. Ja nešto sumnjam da mu je ovo baš trebalo. 
Jedno je kad radi tamo neke košarkaše i vojničine, a drugo kad tezgari u žanru koji najviše voli, gde se mučio od štapa i kanapa da nešto za svoju dušu napravi (u SINDROMU) i gde se, kasnije, s više para i ambicija, trudio i uspeo da uradi i nešto pametnije, vrednije (u NEPRIJATELJU). 
U tom smislu, THE RIFT je za njega korak unazad, dok je za Tukijevu firmu ovo samo još jedan produkt više na pokretnoj traci zvanoj „jedan godišnje“, gde se nalazi u granicama očekivanog, odnosno ovoj firmi jedino mogućeg.
THE RIFT (kako glasi izvorni naslov; ne, na špici ne piše PROCEP, isto kao što na špici, ranije, nigde nije pisalo ZONA MRTVIH – ovo su produkti rađeni na engleskom i spakovani za strano tržište) je jedan prosečan predstavnik (vrlo) niskobudžetnog SF-horora namenjenog direktno za DVD i kablovsku TV. 
Jedino u Srbiji, zemlji gde je sve nakaradno naglavačke okrenuto, ovako nešto može ne samo da igra u bioskopu nego i da se prikazuje na „uglednom“ festivalu kao što je FEST (istina, izvan konkurencije, i nakon zatvaranja manifestacije + bez prikazivanja novinarima, što je dovoljan znak za uzbunu po sebi).
Šta to znači? Scenario je krpenjača od opštih mesta i situacija, sa lošim dijalozima kao autorskim pečatom firme „Toki Prodakšn“ – zapravo, firma mu se zove „Talking Wolf“, iliti „Vuk koji priča“. 
A tako mu i zvuče dijalozi u filmovima, kao da ih je pisao neko ko ne ume da govori ili s pričanjem ima neki problem, pa se zato koristi otrcanim frazama: što je sigurno, sigurno je. Ili se možda firma tako zove zato što onaj ko čuje ove dijaloge može da kaže samo: AUUUUUUUUUUU!!!
Premisa, kao takva, nije za bacanje, i barem je pomak u odnosu na zombije i sirene: NASA-ina misija na tamnoj strani Meseca otkrila „procep“ (jeftin ljubičasti CGI) kroz koji je jedan astronaut usisan, ko zna gde. Nekih 40 godina kasnije, eto ti ga on – ni manje ni više nego u Srbiji! 
Što baš tu? Pa, izgleda da je Srbija na dnu PROCEPA (ili je na kraju „Prokopa“...), odnosno ima poziciju hemoroida na čmaru vasione i tu pre ili kasnije završi svaki kosmički talog (entiteti kao što je „Nebojša iz Beograda“ i slični).
I sad vi očekujete nešto zabavno da ispadne od toga: da je taj astronaut postao, šta ja znam, mutant, natčovek, zvezdano dete, pakleno dete, seme crne rupe, ili u najmanju ruku vanzemaljski avatar! Ha ha, zaboravili ste da je ovo „Toki Prodakšn“! Jer, ako ste tako nešto očekivali, vi kao da niste gledali prva dva produkta njegove firme. 
Taj čovek, očigledno, ne ume da zamisli horor ako u njemu nema zombija i/ili ako nije slešer. Hej, pa on je ladno producirao i režirao film lažljivo nazvan KILLER MERMAID (MAMULA se zove samo za Balkance koji se još sećaju Nade Mamule...) – a u tom filmu uopšte nismo ni videli sirenu-ubicu, sem malo pred sam kraj, jer se 4/5 filma sastoji u banalnom SLEŠER jurcanju i klanju hladnim oružjem između nimalo sirenolikih nego sasvim ljudskih aktera!
Isto tako i ovde: posle predugačkog uvoda i skoro negledljivo dosadne sredine filma u kojoj četvoro glavnih „junaka“ ubeskraj cunja oko neke puste kuće u nedođiji, sa lampama i puškama na gotovs, i nešto malo se puškara s nekim dedom (!), najbolje što je „Toki Prodakšn“ umeo da smisli kao dalji razvoj premise o astronautu koji se From the Back of Beyond materijalizovao u srpsku Nedođiju jeste: a) zombiji (suprajz!) i b) slešer! Tko bi se pak tomu nadao?!
Jeste. Astronaut samo leži nepomično u podrumu te puste kuće, okružen ikonama i obožavanjem poludele domaćice, a njegova pojava sa sobom, eto, dovodi do toga da mrtvi ustaju! Šta? Došao ovaj iz procepa, i sad zbog toga ustaju mrtvaci? Kako to? Zašto to? Because fuck you, that's why! 
Međutim, kako ovo ne bi suviše ličilo na ZONU, koju smo već (nažalost) gledali, ili na WRATH OF THE DEAD (u pripremi! hteli vi to ili ne!), ovi zombiji nisu truli i crvljivi (valjda zato što nisu imali para ili volje da unajme Mikija Lakobriju, da bar imamo neke zabavne maske da gledamo) nego su samo nešto malo brašnjavi, odnosno – bledunjavi.
Uzgred, efekata maske skoro i da nema: čak i onde gde zatreba efekat, recimo, kad se sekirom nekome odseca glava – to se dešava offscreen (!), a kad posle neko treba da s tom glavom šeta okolo držeći je u ruci, kadrirano je tako da neki predmet zaklanja veći deo te glave! Kao da je to penis u nekoj PG-13 romantičnoj komediji: stalno se negde krije, nikako ljudski da se pokaže! Ali ovo bi trebalo da je R-rated horor a ne... Oh, well... 
Ko zna, možda nije stvar u konceptu ili nameri nego prosto u nesposobnosti ovih nekih nikad-čuo curica angažovanih da rade maske; ako nisu umele da naprave uverljivu ljudsku glavu, onda nije ni čudo što se to rediteljski prikriva!
I tako, malo gledamo napuderisanog Denisa Murića kao zombi-dečaka sahranjenog u grobu u avliji te kuće (sic! stari srpski običaj! niste znali? eno, isto tako i Sloba završio...), malo zombifikovanog Dragana Mićanovića (u MAMULI je povredio nogu pa hramao, u PROCEPU na pola filma umre pa se digne, u WRATH će verovatno od samog početka da bude zombi!), a kad se primakne kraj filma, a i dalje niko ne zna šta da radi s tim nepomičnim astronautom a ni s tim mlakim, bledunjavim i nezanimljivim „zombijima“, agent Džon Smit (Ken Fori, zaboravljen u Americi, voskresnut u Srbiji) naprasno odlepi, postane psiho, i krene sa sekirom da spopada preživele i jurca se s njima oko kuće, po kući, od podruma do tavana i kroz prozor pa napolje i tako ukrug...
Dakle, ne ume Srbin ni da zamisli a kamoli da napravi “horor” osim ako se to, pre ili kasnije, ne izvrgne u standardno slešer jurcanje s noževima, sekirama i satarama! A procep? A astronaut? A druge dimenzije? A svemir? A kosmička strava? PRC! “Heeeeeere’s Johnny Smith!” Sa sekiru! Džoni seckati!
A onda, na samom kraju, (skoro) niotkuda – apokalipsa! Zombiji ustaju u celom svetu! Neubedljivo nabacani dokumentarni snimci raznih nemira u svetu, uz neubedljive spikere koji pričaju o mrtvima koji se dižu. Because fuck you, that's why! I ujedno, eto nama uvoda za – WRATH OF THE DEAD! Coming soon straight to DVD near you! Die you zombie bastards, two!
Kad se sad, nakon RIFTA, osvrnemo na prethodna dva „Toki Prodakšn“ produkta, i uporedimo sve to zajedno, imamo ovakav saldo: ZONA je i dalje daleko najgora od ova tri (jer pored standardno debilnog scenarija i kretenskih likova ima još i pride užasno lošu, drmavu i nejasnu fotografiju, plus očajan engleski izgovor većinskog srpskog glumišta), MAMULA je najmanje loša... 
jer je barem dinamična, lepo slikana, živopisna, i sa nekoliko solidnih set-pisova i ludila pred kraj, plus ima Franka Nera koji je za Kena Forija – Lorens Olivije, a RIFT je smeo korak u nepoznato i nekonvencionalno koji se, već pre polovine filma, uplašio nepoznate teritorije (s kojom ionako nije znao šta bi sem da po njoj besciljno tumara i krade bogu minute) pa se onda vratio na sigurne, utabane zombi-slešer staze.
Nažalost, i ta jadna, već viđena „akcija“ dolazi premalo, prekasno, nedosledno, besmisleno, pa ne nudi ni elementarni entertejment velju koji ima čak i ZONA (na momente; tj. onda kad „likovi“ ne sede u mraku i pričaju gluposti, i onda kad se nešto na ekranu može razaznati), a kamoli MEMJULA koja, uz sav krš i besmisao scenarija, u poređenju s ostala dva Tuki-produkta, zamalo pa dostiže nivo jedne PIRANE 2!
RIFT ništa od svog dramskog bućkuriša ne sprovede iole konzistentno i do kraja: koketira se malo s tim astronautom koji na golom ikonografskom nivou ima nešto creepy u sebi, s tom kacigom čije neprozirno staklo odražava crnilo, i eventualno spoljašnjeg, ljudskog posmatrača – ali od njega ništa ne ispadne, jer on je tokom 95% filma samo ukras, nepomični deo inventara, scenografski ukras, prop.
Koketira sa živim mrtvacima, ali ni od toga ne uradi ništa vredno pažnje, ni vizuelno (rekoh već – brašno umesto maske!) ni konotativno. Koketira se sa religioznom zatucanošću, ali i to sasvim uzgred, nerazvijeno, neelaborirano, bezvezno. Koketira se sa odnosom velikih sila (CIA agenti usred Srbije, spavači, samo čekaju mig...) i Srbije, ali skroz tupački, šminkerski, u par replika, ni u šta se to ne razvije i nigde ne zaigra.
Koketira se i sa patetikom bolesne i mrtve dece, ali i to je urađeno bezvezno, čak dvojako. 1) Kao prvo, Denis Murić (već zakićen Zlatnim Gulom za dete glumca!), koji se pokazao kao glumčina u filmovima NIČIJE DETE i ENKLAVA, ovde je ne samo protraćen, ne samo neupotrebljen, već i zloupotrebljen. Naime, dečak režiserski kao da nikako nije bio vođen, pa je dopušteno da u filmu izgleda kao, pu pu daleko bilo, retardiran, glup, bunovan. Niti je jeziv, niti je tužan, nego izgleda glupavo, s nekom blentavom facom sve vreme koju nije imao ko da mu kaže da skine s lica.
2) Kao drugo, konotativno je krajnje imbecilno to što se na kraju ispostavi da je majčinska ljubav – vratnica pakla, jer zapravo želja jedne žene da ponovo zagrli svog umrlog sina dovodi do nekakvih prostorno-vremenskih WTF mambo-džambo-SF procepljivanja (Because fuck you, that's why!) koja izazovu globalnu zombi-apokalipsu! Ah, te majke! Zbog njih će svet da propadne!
Pih. Iz'em ti twist, iz'em ti poentu!

Pomenuti propusti u dramaturgiji i pripovedanju možda bi bili bar donekle ublaženi ili izbegnuti da je na scenariju ostao da radi inicijalni scenarista, Dimitrije Vojnov (MI NISMO ANĐELI 3, MALI BUDO...) koji je sa Zekom i započeo ovu priču, ali onda je to preuzeo Toki, Vojnov je šutnut, upao je Arju Kiding, i – dobili smo goreopisani bućkuriš.
Dakle, THE RIFT je dramski i idejno nedomišljen i nedosledan; žanrovi i podžanrovi su nabacani bez reda i smisla; umesto strave imamo akciju (puškaranje! vojničine! barut! bang-bang!), umesto groze – bedaste svedene maske; umesto šoka – nevešte i doslovno smešne pokušaje JUMP scare-a, kad se neko sudari s nečim a na zvučnoj matrici odvrnu do 11/10 nekakvo BOINNGGGG! BAAAAANGGG! ZVONNNGG!
Iz svega rečenog trebalo bi da je jasno: nije problem to što je ovo B-movie, nego što je loš B-movie. Niko od ovoga nije očekivao ni EVENT HORIZON ni THE WICKER MANA – iako jedna od verzija postera za strance bezočno laže i opisuje ovaj kao susret baš ta dva nedostižna filma. Eh, ali ovo, ako ćemo pravo, ne uspeva da dosegne čak ni blentavi B-flick DARK SIDE OF THE MOON iz 1990. koji je, uz sve nebuloze, barem imao neke zgodne maske R. Kristofera Bigsa.
Najzadrtije lokal-patriote (kojima ne smeta da „domaći“ film gledaju na engleskom jeziku, sa srpskim titlovima) mogu mu dati šansu zbog toga što je ovo prvi naš dugometražni igrani film koji sadrži prizore koji se dešavaju u svemiru (ipak, to nije „prvi srpski SF film“ kako su lažno tvrdili u najavama!) – i ti kadrovi na Mesecu (minut-dva) sasvim pristojno izgledaju za ovaj nivo produkcije.
Osim toga, od solidnih stvari, tu je i ničim izazvana golotinja slovenačke glumice Katarine Čas u sceni tuširanja – dok ona plače, kamera joj slika golo dupe...
Nije loša ni upotreba dronova na početku filma... I kuća oko koje se sve vrti ne izgleda loše, ali loše je slikana usred noći, slabo se vidi... Pojedini kadrovi sa skafandrom imaju nešto primarne jeze, ali zbog glupavog konteksta u koji su stavljeni to se uglavnom brzo raspline (za razliku od, recimo, čuvenog zlokobnog antiviralnog skafandra u VARIOLI VERI gde je sveopšta ozbiljna inscenacija omogućila da i on znatno doprinese ugođaju strave)...
I, to je otprilike sve što se, dobro ili loše, može reći o ovom PROKOPU.
PROCEPU.
PONORU.
...


PS: Gledajući film zapazio sam jednu zabavnu stvar. Naime, dok sam posmatrao Kena Forija (glumca kojeg promo-materijali opisuju kao „ikonu horor žanra“, a koji je zapravo jedan slabi B-glumac koji je igrao u jednom velikom filmu, ZORI MRTVACA, i u jednom osrednjem, FROM BEYOND, a to je bilo pre 30-40 godina, i to je SVE!)... 
...kako gaca po rusvaju i srči nekakve zapuštene srpske ruševine, verovatno bivše fabrike, uvideo sam zabavnu ironiju u tome da danas propali američki glumci imaju da dolaze u propale srpske fabrike (koje je ista ta Amerika, direktno ili preko svojih satelita, upropastila) ne bi li, u toj štroki i paučini i čemeru, od tih istih Srba, zaradili za koricu 'leba...  Mislite o tom RIFTU!
PPS: Koliko je sve ovo derivativno i nenadahnuto vidi se i u promo-sloganima. Prvobitno je slogan glasio "The Night He Came Back", što je besramna krađa čuvenog slogana za Karpenterov HALLOWEEN - "The Night He Came Home". Na kraju su smislili slogan "Death is Dead!" koji, ako ništa drugo, barem nije prepisan nego variran iz čuvenog Lavkraftovog kupleta "That is not dead which can eternal lie, and in strange aeons even death may die." Samo što kod Lavkrafta, kad smrt umre - diže se originalni, moćni, drevni Ktulu. Kod Tokija, dižu se - suprajz! - zombiji...

3 коментара:

matoji је рекао...

Jako loš film - jako dobar rivju!

Луди Научник је рекао...

Jel stize rivju za Green Room?

Dejan Ognjanovic је рекао...

ček prvo da procuri, pa da se pogleda, pa da se vidi dal je i koliko inspirativan za rivju... za sad ga još nema na netu, bar ja ne vidim. ako znaš nešto, reci!