RESIDENT EVIL (2026)

Zabavan je RESIDENT EVIL. Idite i gledajte ga u bioskopu, ima nekih spektakularno moćnih čudovišta i grozomornih set-pisova koji se adekvatno, meraklijski, mogu percipirati samo na velikom platnu. Horor i humor su fino izbalansirani, ritam je odlično nađen – sve je taman kako treba, ni previše ni premalo.

Kad je struktura zapleta, kao ovde, zasnovana na nizanju epizoda, tu nema nekog razvoja u ozbiljnijem smislu reči. „Gaaaakk!“, već čujem videoigričare: „Kako nije razvoj kad prelaziš s nivoa na nivo, kad s pištolja pređeš na pušku, s jedne odgonetke pređeš na sledeću zagonetku, s jednog sprata se popneš na sledeći?!“ OK; u redu je, deco, ali pustite sada čiku da objasni.

Dakle, ovaj film je zasnovan na strukturi koju je znameniti dr H. Simpson definisao kao „a bunch of stuff that happened“ – odnosno, što se u niškobanjskom kraju zove „anything goes“. Kao takav, mogao je da traje 95 minuta (kao što i traje), a mogao je da produži postojeće epizode i nabudži se novima tako da traje i četri sata. „Eeeeekk!“ , već čujem videoigričare: „Šteta što nije! Tek smo se zagrejali, a ono – THE END! Odnosno: NASTAVIĆE SE!“

Šta, kraj nije kraj? Ups, ovo je bio spojler samo za najnepažljivije, najneobaveštenije, najnaivnije čitaoce – kakvi ovaj blog ne čitaju, sem slučajno, kad ih tu bace IMDB, Gugl ili potraga za „Pas jebe ženu“ videom. Jeste, biće ovoga još. Franšiza je lepo započela i predviđam prvom filmu veliki uspeh i „zeleno svetlo“ za nastavak već posle prvog vikenda, max posle drugog.

Kao što znate, ja nisam videoigričar, videoigrice me baš nimalo ne zanimaju, a ni na filmove po njima baš ne otkidam. Za moj groš, najbolji videoigričasti film koji sam ikada gledo jeste Mamoru Ošijev AVALON (*videoigričari padaju u fras, hitaju na Gugl da vide koj mu je moj sad pa taj nikad-čuli Andrak, traže torent*). Mene to inače toliko snažno ne zanima da uvek moram da zastanem na bar pet sekundi, ako ne i desetak, kako bih razlučio koji beše SILENT HILL a koji RESIDENT EVIL, da ih slučajno ne pomešam. Ne, stvarno, kako se zove onaj u kojem neka osoba dođe u naizgled napušteno mesto, a tamo – svi ljudi, ili velika većina, mutirali u neka neverovatna čuda?

Pošto je tomu tako, ja vam nisam čovek za pitanja „lora“ (eng. lore), „vernosti“ igricama itsl. ali, po onome što o njima znam, rekao bih da fanovi ovog propertija neće imati razloga za nezadovoljstvo, osim picajzli tipa: „Aaargh! Zašto ovo, ovako, zašto nije ono, onako? U igri je to drukčije!“

Imate ovde sasvim dovoljno first-person kadrova, imate te nivoe, imate Rakungrad i Kišobran-korporaciju, imate Porodilište, i tako to. Plus vam se reditelj dodvorava time što glavni junak priznaje da je videoigričar, da je neku veštinu naučio u njima, i čak u jednom trenu sasvim nepotrebno usklikne pobedonosno: „VIDEO GAMES!“ Meh, kažem ja, ali dobro; nije baš kao da sam ja ciljna grupa za ovo.

A opet – nije baš sasvim ni da nisam! Zato sam i otišo na premijeru.

Ja volim stravu, a ima ovde i nešto malo odlično građenog saspensa, a ne samo splatera. Taj uvod u snežnoj planini, sa „pregaženom“ ženom, i preganjanje s njom (i, nakratko, s pajkanom), fin je spoj saspensa, strave i horor-akcije. Dešavanja na farmi koja uslede, takođe. Prvo strava, pa užas, pa – groza.

Ali body horror ipak ovde nosi šnjur (a ja ga takođe snažno volem!): prvi put kada to prsne u tom pravcu u velikom stilu, ne samo što je šok po sebi – ma koliko očekivali to nekad, negde, u ovom filmu, to ipak teško da je baš tada, baš tu, baš tako!) – nego je to i vrlo lep, citatni, referencijalni šok, koji aludira na Karpovog STVORA, a kad se to uradi ovako pametno, lepo i gnusno, i s poštovanjem, to veoma godi videti.

Dizajn kreatura, i njihova izvedba, vrhunski su spoj praktičnih i CGI-ja, a kad nešto priziva u sećanje STVORA i njegovu još preteraniju varijantu u DRUNI (samo bez sexa), to je milina i divota i očna bombonica prvog reda, i jebo sad to što su svi likovi koji se pojave u filmu kreteni, budale, karikature (uključujući glavnog šeprtlju), i što je to manje-više predvidivo (OK, ja nisam očekivo monstruma koji povraća kiselinu, ali ko mi je kriv kad nisam videoigričar: oni su sigurno pišnuli u gaće od sreće kad su ga videli, ako je to neki legacy lik), i što me kasting ovog glavnog tipa ne oduševljava previše, kad su kreature i efekti stavljeni u film ovako odlično režiran i produciran.

To što je meni ovaj glumac antipatičan – a sad se u sve meće, evo videh u trejleru pre filma da ga uskoro guta KIT (ne Teler, nego džinovski morski sisar) i ne znam gde ga sve ne trpaju ovih dana, dok je IN – to je moja stvar; Mila Jovovich on nije, a i javlja mi se da mu suknja ne bi dobro stajala na tu mlohavu figuru; valjda gađa taj „everyman“ vajb danas, zasitili se ljudi manekena, oće nekog prosečnog, ko oni sami što su. Zna da vrisne ko curica kad zatreba, i da opsuje (pa makar nama odraslijima u publici možda i to njegovo OH FUCK i OH SHIT postane pomalo repetitivno i nezabavno nakon 15-og ponavljanja, ili tu negde), a u suštini OK je glumac, mada je daleko mesnatiju rolu imao u WEAPONS. Ovde je najveće osveženje to koliki je šmokljan, koliko je neherojičan – kao spoj Gaše Šeprtlje i Eša iz ZLIH MRTVACA, mada daleko manje smešan od Gaše i daleko manje harizmatičan i antologijski od Eša.

Kao što se odlično sećate – a ako ne, kliknite na rivju i podsetite se – ja nisam bio voršiper u kaltu VEPONSA, bio mi je to okej film ali nalazim preteranim i neutemeljenim sva ta proseravanja o „značenjima“ te vešte zajebancije i pozeraja. REZIDENT IVL se, fala Azatotu, i ne pravi da je „o nečemu“ i ta rasterećnost Kregeru dobro stoji. Ovo je jedan pitak, zabavan film, razdragan, dinamičan, vrcav, ali ne overstejuje svoj velkam, pa i po tome može da se pomene u istoj rečenici sa 90-minutnim B-klasicima body horrora Henenlotera i Gordona a da to ne bude preterano svetogrđe, jer ćemo u naletu dobrodušja načas zaboraviti da su oni ČUDA pravili od štapa i kanapa, a Kregers ima na raspolaganju MILIJONE i, praktično, kart blanš. (Ovaj film je verovatno imao veći budžet nego što su koštala cela sabrana dela Stjuarta Gordona.)

Fino je taj kart blanš upotrebio. Ja sam dobio ono što sam očekivao: finu horor zabavu od sat i po u bioskopu. Kao što rekoh drugaru s kojim sam ovo pogledao – IT IS WHAT IT IS! ŠTA SI TI OČEKIVO?!

Da li ću ikada opet poželeti da ga pogledam? Hm, ne znam, nisam siguran. Teško da bih to poželeo uskoro. Blu rej? Mejking of? Dajrektors komentari? Nemojmo se zajebavati. Ali ovo će verovatno da upadne u top-10 ovogodišnjih horora, baš zato što je, u cunamiju horor-metafora o žalosti, toksičnoj muškosti, medijima i rijalitijima i tehnofobiji, gender benderu, transfobiji, buđenju svoje unutrašnje lezbejke i ne znam čemu, ovo sočinjenije tako avangardno, smelo, junački – ni o čemu!

Eno, TEENAGE SEX & DEATH AT CAMP MIASMA je, navodno, „o nečemu“ – pa mu to nije mnogo pomoglo, bar u mojim očima. Od svih poruka, aluzija, reimaginacija i meta-momenata izgubio se FILM (Oće li biti rivju na blogu? Sumnjam. Možda u nekom zbirnom pregledu, u pasus-dva, razradim ovu tezu.) A ovo ovde, kakvo-takvo, neambiciozno (sem da zgrne pare i pokrene novu inkarnaciju franšize) i šta god, barem je jedan fin horor rolerkoster.

I da imam vremena za bacanje – i da makar u malom mozgu verujem da je Kreger AUTOR, a ne ZANATLIJA, mogao bih mu učiniti uslugu i učitavati koješta u neke detalje, projektovati na njega namernu parodiju nekih klišea (npr. vezano za bebu koju je glavni lik sočinio svojoj ljubi, pa sad oće li je, neće li je, i kako ga na nju podseti ona čizi nalepnica za kola sa Čiča Glišom i njegovom familijom Glišića...) - ali on nije taj na koga ima smisla projektovati takve stvari, a uostalom, ovca mi se jagnji, pa zato, dosta mu je i ovo.

HER PRIVATE HELL (2026)

 

Nije da nismo bili pripremljeni. Nije da nismo ovo očekivali. Dapače, SVE je ukazivalo na OVO. Pa ipak... Nadali smo se, jer smo nadanju skloni, jer smo neuništivi optimisti.

                Ali, ne vredi. HER PRIVATE HELL je tačno onakva izdrkotina kakvu smo od Refna morali očekivati isto onako neumitno kao što posle A, B, C ide D.

                Posle narativnih i smisaonih hiperstilizovanih papazjanija kakve su bile BOG PRAŠĆA AL JA JOK i NEONSKA DEMONICA, i posle TV izdrk-pantljičara, od kojih sam jednu s gnušanjem i besom ugasio na pola prve epizode (i smesta zaboravio sve, pa čak i naslov!), a drugu sam, suprajz, uspeo da odgledam (KOPENHAGENSKA KAUBOJKINJA) – evo ga naivčinama dugo (deceniju!) čekani Refnovog povratak u bijoskop! NJEN PRIVATNI INFERNO!

                Ha ha! SUCKER ko plati bioskopsku kartu za ovo gomno. SUCKER ko skine s neta (ima već, na izvolte, ko se toga ne gnuša) i očekuje fino veče uz cineeemaaaaaa. A SUCKER bih bio i ja da sam, na neviđeno, pristao da platim neke nenormalne stotine i iljade evara koje je Distributer X tražio da bi se OVO pušćalo na Sloter festu. Srećom, slutio sam da će da dođe do OVOGA, pa im rekoh „Neka, hvala“.

                A to OVO je sledeće: od onog Refna koji se pred Fridkinom kurčio kolko mu je genijalan NAGON (DRIVE), a Friko ga spustio na svoje mesto, za svaki slučaj, jer možda je trolovao a možda budala i stvarno to misli (ima na Jućubu, ko zna, znaće o čemu govorim), u lobanji mu umesto mozga ostala samo kišna glista koja bi sad sve nas da TROLUJE kako je ovaj novogodišnji program u Pinkovom studiju, s obiljem veštačke magle, sav u plavim i crvenim svetlima i filterima, uz mnogo šljaštećeg neona i kiča, zapravo nekakav FILM.

I to ni manje ni više nego omaž svemu na šta ovaj danski pozer drka u svoja privatna 4 zida: Arđentov INFERNO, japanski emo-jakuza filmovi (Sejđun Buzuki), BANBARELA, sabrani Mario Brava, ali naročito PLANETA VANPIRA, i još razni tako neki filmovi za TETKE (gej ili strejt provenijencije) sa nedodirljivim Ženama Našminkanim i Nabudženo Odevenim da budu Veće Od Života (i od pipanja)...

                Premise na kojima je sazdana ova tvorevina, ovaj Pink „šou“ (frik šou), ova DVA SATA DOSADNOG PROGRAMA, glase:

- pričanje priče je tako passe;

- oćete smisao, logiku, značenje? idite nazad u 19. vek!

- zaplet, fabula radnje? pih, ta koješta, ostavimo to za služinčad;

- privatni fetiši su tako zabavni – pogledajte samo Tarantinja, striku Striklenda, duet Kateta Hipotenuza i Forcani – ali za razliku od tih SELJAKA, ja neću da pričam ni toliko priče koliko oni, jok ja, nego ću pred narod da izvučem sve lutkice i sličice koje sam skupljao u mojoj sobi i razbacam ih bez nekog reda – jer red je za prostotu, chaos reigns, baby!

- i poza je stejtment!

- palp i kič su strašno cool kad se snime s visokim budžetom u Pinkovom studiju, sa vrhunskim šminkerima, kostimografima i kamermanima!

                Problem je samo što da bi neko pravio „stil iznad supstance“, prvo treba da ima stil. A treba, ipak, i malo supstance – da bi stil imao iznad ČEGA  da bude (vidi: INFERNO). A ovde nema NIŠTA. Ovde zjapi treperava praznina. Što reko Laftkraft: „Audient void.“

                Iz te praznine povremeno izvire neke prenašminkane ženice, od čega je jedna ružna Azijatkinja, jedna je neka zaboravljiva lutkica, i jedna je moja ljubimica Sofi Tačer – koja ne može a da ne ponudi nešto malo odmora za oko, takva joj priroda, ali kretefn ni nju nije iskoristio ni blizu onoliko i onako kako je trebalo. (I time ne mislim samo u jalovoj  ništa-se-ne-vidi „erotskoj“ sceni za impotentne, nego i šire.)

ma ko je to nama operiso obraščiće?

                Iz te praznine veći deo vremena odjekuje skor genijalnog Pina Donađija, i on je otprilike sve što bih vezano za ovaj film pohvalio. Skinite taj skor s neta pa tripujte, s aditivima ili bez. Zurite u beli zid ili plafon dok ga slušate, i lepše ćete se provesti nego uz ovu trolovsku izdrkotinu na novčanici od tri dolara.

                Za kraj ću, da se ne bih unosio previše u ovaj anti-film, sebi uštedeti vreme i trud tako što ću citirati jezgroviti sud o ovom sočinjeniju koji je na Fb okačio Nikola Gocić, čiji su ukus i poznavanje opskurne kinematografije poprilični. Sve ovo što je reko i ja potpisujem:

„In his latest attempt to outdream the dream logic, outweird Lynch at his weirdest, and prolly win against Cattet & Forzani in 'who's the biggest fetishist?' game, NWR delivers an extremely alienating, emotionally and intellectually detached exercise in pseudo-esoteric hyper-style; vapid yet somewhat mesmerizing, sexy yet profoundly frigid, eye-and-ear-pleasing yet mind-numbing, genre-less piece of anti-cinema that may achieve the cult status in some utopian futuristic society of human-AI hybrids.“

Nemoj posle da bi bilo: „Gule, što nisi reko, zašto nisi na vreme upozorio, jbt od ovo mož da se rikne!“ Ili barem neplanirano zaspi...

Smorio vas NEON DEMON, onih dana? Ihaaaj, pravićemo ga od blata (pomešanog sa šljokicama i Lokicama)! Taj film je barem zaslužio drugo gledanje i novo promišljanje – a OVO neću obrisati s harda samo za slučaj da nekad razvijem nesanicu, jer boljeg leka od ovoga nema.

FACES OF DEATH (2026)

 

Jedva sam dočekao da pogledam novi FACES OF DEATH. Iz više razloga, koje moji pažljivi i dugotrajni čitaoci i pratioci mogu naslutiti.

                Jedno vreme, pre 30-ak godina, bio sam prilično opsednut temom snuff filmova, pre svega potaknut glasinama da se tako nešto snima u Bosni i Hrvatskoj za vreme rata. Rezultat toga je moj debi roman NAŽIVO, začet 1995, a u objavljivom obliku napisan 2002. Ko ga još nema, na raspolaganju je 4. izdanje! Cijena, prava sitnica!

naručuj dok ima...

                Anyway, ta me je tematika dugo zaokupljala, u to vreme, pa i na početku milenijuma, zahvaljujući izuzetnoj knjizi KILLING FOR CULTURE (1994). Ona je svoje ultimativno, prošireno izdanje dobila 2016. a ja sam ponosan što sam na više mesta u njoj i ja citiran, uglavnom povodom PORNO BANDE i SRPSKOG FILMA, koji su nastavili elaboraciju onoga što sam ja pionirski zacrtao u NAŽIVOM.

obavezna lektira

                Osim toga, nalazim naslov FACES OF DEATH unikatno evokativnim, i svojevremeno sam ga iskoristio za serijal mojih crteža... A njih, suprajz, možete pogledati u galeriji koju sam vam obznanio još pre 15 godina, ovde: https://cultofghoul.blogspot.com/2011/10/ghouls-in-vivo-faces-of-death.html

as seen in NAŽIVO

                A pre nego što se bacim na mini-rivju, samo još jedan full disclosure: ova me je tematika oduvek zanimala isključivo iz intelektualnih razloga, jer sam u njoj prepoznao potentan diskurs za analizu fascinacije estetikom i filozofijom smrti. Još u ranim/srednjim 1990-im, tj. u mojim ranim 20-im, apsolvirao sam i prevazišao interesovanje za autopsije, leševe, stvarna krvoprolića, true crime sakaćenja i klanja, a i kada sam od 1998. nadalje počeo da istražujem bespuća interneta, nisam se dugo zadržavao na Ogrish itsl. sajtovima za ljubitelje razbucanih lobanja, odvaljenih vilica, auto-nesreća i porodičnih ili ratnih masakara. Čak sam i filmove serijala FACES OF DEATH (i njima slične), kada sam do njih došao, u ranim danima divx-a, pre četvrt veka, više probrauzovao (to get the taste of it) nego što sam seo pa od početka do kraja pobožno odgledao. Taj me materijal koliko fascinira toliko (ako ne i više) deprimira... a uz sva moja izdašna pisanja o nekrofiliji (nekad i sad), mene i dalje više pali toplo i živo meso...

18+ (foto) (video) - klikni ako smeš!

                Eeeeenivej – i tako dolazimo najzad i do mog osvrta na igrani film, horor film, koji se nadovezuje na kvazidokumentarni FACES OF DEATH.

                Ovca mi se jagnji – tj. upravo as we speak pišem veliku debelu knjigu o Tomu Ligotiju na američkom jeziku, i ovo sad vam piskaram dok mi se mozak hladi od toga – pa zato neću da dužim. Samo krtnina!

                FACES OF DEATH (2026) se, na nivou koncepta, inteligentno nadovezuje kako na non-fiction (?) serijal FACES OF DEATH tako i na teme i dileme koje ovaj pokreće, a kojima su se bavili i Ognjanović i Kerekes i Mladen i Aca, i dobro ih apdejtuje za aktuelni trenutak. Znači, nije to samo prežvakavanje i exploatacija brend-nejma (mada ima i toga, i film to priznaje u jednom SCREAMovskom meta-momentu kroz dijalog, tj. monolog psiho-ubice), nego je i prilično pametna nadgradnja i reimaginacija. Bar u početku.

manekeni laži... i smrti

                Ukratko, izvorni FACES OF DEATH je bio fenomen rođen na prelazu između bioskopskog filma-na-traci prema video-filmu VHS ere (gde je, u potonjoj, i procvetao – toliko da je čak dobio dve strane u jednom ranijem broju YU VIDEO revije!). Novi FACES OF DEATH nam to sve donosi osveženo za 2026. godinu (mada se dešava 2024), sa svim kurentnostima u vidu onlajn sajtova i svedostupnih klipova raznih „problematičnih“ materijala, kako u moralnom smislu (sex abuse), tako u visceralno-explicitnom (razna samo/povređivanja, nesreće i zaginuća, ali i zločini i njine lešovite, krvave posledice).

                Fino je to zapleteno: glavna junakinja radi u kompaniji koja se bavi kontrolom onlajn sadržaja na izvesnoj platformi i markira šta je prikladno a šta nije (rečito, američki: mnogo je stroža prema golotinji i sexu, a blaža prema nasilju i krvi), gde nabasa na serijal videa za koji, prvo, nije sigurna da li je fejk ili pravo ubijanje, a vremenom shvati da neka lujka zapravo re-inscenira pogibije iz izvornog  FACES OF DEATH. Kada svoje sumnje obznani (na netu, jer kibersvet je jedini stvarni svet danas, aaarghh!), psiho se ostrvi na nju (in 3-D!)...

Petak 13-ti XCX

                Plus, i njena psiho-prošlost je vezana za death-videos – u kretenskom trenutku nepromišljenosti, potpomogla je da joj sestricu smrska brzi voz dok su pokušavale da snime glupi „spas u zadnji čas“ video na pruzi. Nakon toga ona je postala mini-selebriti „The Train Girl“ koju narod prepoznaje na ulici i u dragstoru kao takvu. „Ej, evo je ona iz onog videa...“ Plus, i psiho ima svoju vrlo explicitno postmodernističku blekmirorovsku skrimovsku-se7enovsku 8mm radivojevićevsku  karmadonjansku agendu da exploatiše kurentni trend/trendove dok propoveda protiv njega/njih...

...a tu je i kurentno SVUDA-prisutna reperka ČARLI EKSIEKS ili tako nekako, koja ovde i glumi i „muzicira“ (ako je to rep sranje muzika), a glumi i u novom Takaši Miikeu i gde sve ne a da je pomodno (beše valjda njen rep i u onom napucanom BRAJDU), pa prema tome već ima neki hororski street cred i vrlo je IN. To -kao i uvek kad se juri „aktuelnost“- znači da će ovaj film vrlo brzo zastariti, da će zbog svoje (self)referencijalnosti već za par godina da bude „sooo-2026“!

vrlo IN reperka

                No, dobro, nije mu to najveći greh.

                Najveći greh, za moj grah, ili groš, mu je to što u drugoj polovini filma gl. junakinja počne da radi sve gluplje i usiljenije stvari, i dramaturgija filma me, u svojim insistiranjima da me odvede baš tamo gde je naumio, po svaku cenu, i pomalo lenjo, provoloptaški - gubi. No, ako plauzibilnost psihologije i motivacije i pravila službe u policiji i to da li bi se IKO ko je jedva umako iz kuće ubice tamo ponovo dobrovoljno sam samcit vraćao -ako to sve bacimo kroz prozor, poslednjih pola sata filma, ili nešto jače, nude neke od napetijih, i bolje osmišljenih i realizovanih scena horor saspensa, psiho-makljaže, jurnjave, bežanja, stizanja, mlaćenja, seckanja, bockanja, i ja mu zbog toga uglavnom opraštam što je žanrovsku zabavu naposletku stavio na prednje sedište, a na zadnje ostavio teme, ideje, poruke i mozak, što je iz „angažovane“ „provokativnosti“ pobegao na bezbedan teren čistog holivudskog žanrovskog rolerkostera (juhuuuu-ihaaaj-weeee!).

onaj iz strejndžer tingz

                Drugim rečima, ovo je jedan prilično uzbudljiv psiho-slešer, natprosečno dobar i napet, a nudi, kao prilog, mestimično i nešto pameti i preispitivanja „gde smo to došli“ i „kako smo ovde dospeli“ i „zašto je ovo sve tako“ i „kako je to moguće“ i sve ostalo coktanje i vrtenje glavom i oljabećkovićizme iz „utiska nedelje“.

                Ghoul says: Check it out!

                P.S. Svojevremeno je o mom NAŽIVOM znameniti hrvatski strip-scenarista, pisac i još ponešto, Darko Macan, napisao:

Ažo, ti li si?

"Dejan kroz knjigu, nakon dvadesetak prvih nesigurnih stranica, piše sve bolje i bolje, ali najjača scena je središnji trenutak knjige, kad u svojoj sobi gleda talijanski videozapis hrvatsko-bošnjačkog klanja Srba (...). Nakon toga dolazi pripovjedačka i žanrovska nužnost tajnog snimka i lavkraftijanskog horora i ja ... odahnem. Odahnem, jer je stvaran užas prestao i sada smo u sigurnoj domeni fikcije: masovne grobnice na magijskim mjestima, u crno odjeveni ćelavci, Dejanov put na tamnu stranu ... Sve kao u klasičnim bezizlaznim hororima, ali ništa više zaista strašno. Ništa stvarno. NAŽIVO, debitantski roman Dejana Ognjanovića odličan je žanrovski uradak (puno bolji od ovdje prethodno recenziranog KOLJIVA, hrvatskog horor-kandidata), vrlo pitko i crnohumorno napisan hororac koji je u jednom trenutku zakoračio prema bitnoj literaturi, ali se onda pomalo prepao i sklonio u vode pitomog straha, nakon kojeg se spava bez strašnih snova."

pozdravio vas Red Dragon

Ja ovaj sud poštujem, ali se s njime ne slažem u potpunosti. Ali sad sam ga se prisetio povodom novog FACES-a. Mislim da bi se mnogo opravdanije i argumentovanije moglo kazati da je ovo film koji je u jednom trenutku zakoračio prema bitnoj tematici i ozbiljnom, problemskom filmmejkingu, ali je onda stvaran užas prestao i sada smo u sigurnoj domeni fikcije, kada se pređe na bezbedno tlo SLEŠER tropa, na dežavi (mada ovde odlično realizovane) varijacije na temu: zarobljena si u kući psiho-ubice + spasavaš se + pokušavaš da bežiš + on te čuje + kriješ se + hoće li te naći + trčiš napolje + on iskače... itd. Znači, sve kao u klasičnim bezizlaznim hororima, ali ništa više zaista strašno. Ništa stvarno. „Kao na filmu.“ Miran san zagarantovan.

nisam albino nego sam mnogo buljio u monitor

Dokumentarni ili kvazidokumentarni snimci (ko će više dokučiti i razlučiti šta je stvarno a šta je fejk u današnje A.I. vreme?!) na početku filma služe samo da nas privremeno uznemire – ali relativno brzo nas film ipak uljuljka u dobro poznatoj toploj vodi slešera, sasve MASKIRANIM ubicom, čija maska ničemu ne služi, jer ovo nije hudanit, od samog starta znamo ko je on... Ali da, zaista, na kraju smo na bezbednoj teritoriji nepatvorenog žanrovskog slešer filma. Ko zna zašto je to dobro? Ko hoće PRAVE STVARI, ko hoće dokumentarni užas, eno vam pun internet stvarno skrljanih, zaklanih, spljeskanih, raskomadanih ljudi... Zato, opustite se i zabavite na bezbedan način, uz film uz koji ipak neće biti potrebe da sebi ponavljate „It’s only a movie It’s only a movie It’s only a movie“ jer će vas on sam na to stalno, a prema kraju sve stalnije, podsećati.

STRANAC (L’ETRANGER, 2025)

Kako sam se nadao, super sam se udao. Tim pre što me noviji Ozon ne dodiruje: zapravo, od svega njegovog i dalje najvolijem SITCOM, iz prošlog milenijuma, kad je još bio mlad i bezobrazan i provokativan, a ne, kao sad, mator i mejnstrim i redovni gost mejdžor festivala i crvenih tepiha. (Proverih Imdb i vidim da je najnoviji njegov koji sam pogledao bio BAZEN iz 2003, a da bih možda dva nastala u međuvremenu mogao da  pogledam.)

                Za čistu desetku je fotografija, crnobela, visokog kontrasta, prelepa za oko, što je, ovde, manje bitno u odnosu na to koliko je superiorna značenjski, zato što savršeno hvata to jebeno SUNCE zbog kojega je Merso utepao Arapa (kao da za to treba neka posebna motivacija).

                O, da, suprajz: vrelina, vrućina, žega, sparina, sve to nesnosno nebesko žarilo i palilo može se uhvatiti i crnobelom fotografijom, kao što se iz priloženog odlično vidi, a ne samo prvoloptaškim užareno-žutim i narandžastim kolorom, što bi svaki Amer (a i šire) uradio.

stalno nešto blešti

                Dakle, ugođaj je besprekoran, u spoju sa vrhunski odabranim lokacijama, kako exterijerima i tako i enterijerima. Kad sam čito taj dragi roman, neka od ovih mesta sam doslovno ovako zamišljao! Bravo!

                Ritam je besprekoran. Opušten, ležeran, a opet – propulzivan. Inače, najgori osećaj koji ijedna ilustracija lektire/klasika može imati jeste protrčavanje. Ako nešto mrzim u pokušajima da se filmuje klasik jeste taj „No Time Tolouse“ ritam, to trčanje, žurba, jer treba natrpati što više onoga iz knjige, da ne preskočimo slučajno neku epizodu, neki događaj. 

Pa, ok, STRANAC ima jedva sto strana, pa i tom svojom kondenzovanom pričom olakšava posao adaptacije, ali svejedno – ovaj film je školski primer kako se ODLIČNO radi školska lektira a da rezultat ne bude ilustracija i pomagalo za lenju današnju mladež kojoj je lakše da gleda film nego da čita knjigu, nego sasvim relevantno umetničko delo u drugom mediju.

Znači, sva dešavanja iz knjige su tu, ali imaju prostora da prodišu, da se razviju, da se dese svojim prirodnim tempom, da se akcentuju kako treba, a da opet ima i dovoljno neverbalnog, „rečenog“ kroz sliku, zvuk, tišinu... Ukratko, nevezano za značenja, simbolike, poruke, filozofije – ugođaj ovog filma je zanosno prijemčiv, lepo je biti u svetu ovog filma iako je, na nivou zapleta, tu mnogo teskobe i mučnine (sic), kako i treba.

Kasting je takođe odličan, u smislu da svi dobro glume i uglavnom su i fizički-facijalno pogođeni za svoje likove, mada je ovaj Merso možda previše „kao na filmu“ lepotan, što je distrakcija: nekako mi je za taj lik prikladnija fizionomija nekog prosečnog, neupečatljivog, možda blago kafkijanskog lika, nego li ovog Dilana Doga. Ako ništa drugo, ako neko reši uskoro da meće Dilana na film, evo vrlo dobrog kandidata! Ne čekajte da omatori!

Uživao sam u ovom filmu, u svih njegovih punih dva sata trajanja, ali to je i zato što sam sucker za taj roman, koji je na indirektan način nadahnuo i moj NAŽIVO! Imam otprilike dve rezerve, jednu manju, a jednu veću.

Manja: prvo lice je nemoguće adekvatno preneti na film, a naročito kad je ovoliko osobenjačko kao Mersoovo. To nije stvar umeća reditelja, nego prosto ograničenje medija. Po prirodi stvari mi u filmu Mersoa gledamo spolja, sa strane, onako kako ga vide drugi, pa zato nemamo puni, složeni uvid u to što radi i što govori, koji knjiga iznosi. Ozon je uradio koliko se može, ali više od ovoga nije moguće, pa zato naš junak apsurda ovde u nekim scenama nužno izgleda apsurdno (na neželjen način). Crtam: može se i prvo lice knjige solidno preneti na film ako je u pitanju neki iole prosečan, normalan, običan lik: ali neko ko stvari doživljava i ispoljava ovoliko pomereno kao Merso - ne može se u punoj meri preneti filmskim, trećim, sveznajućim licem.

Veća zamerka: prećeralo se s potenciranjem kritike francuskog kolonijalizma i rasizma prema „indigenim“ Arapima u Alžiru. Da, znam – taj momenat POSTOJI u romanu, nije nebitan, i treba da se obradi, relevantan je donekle, ali kad se na njemu INSISTIRA ovoliko, kao u ovom filmu, fokus se sa primarne teme, sa filozofije egzistencijalizma, srozava u sekundarne, prizemnije sfere istorije i sociologije.

To je kao kada SRCE TAME svedete na kritiku belgijskog (i engleskog) kolonijalizma u Africi, a PROCES i ZAMAK srozate na kritiku birokratije u Austrougarskoj s početka 20. veka. Nije da ta dela nisu I O TOME, ali ne da nisu primarno o tome, nego da nekim slučajem jesu – ne bi bila toliko bitna i velika i trajna, šta god vam govorili popularni trendovi u kritici poslednjih decenija. A oni govore da su rasa, istorija, sex/gender, kapital i postcolonial studies SVE vizure iz kojih se umetnost uopšte može  relevantno izučavati.

Razumem ja Francuze. RUKE SU IM KRVAVE, savest im je nečista, i ovo je jedan popularan, rasprostranjen, kulturno prihvatljiv način da se „peru“ i da se posipaju pepelom, s ogromnim zakašnjenjem. I zato Ozon imenuje neimenovane (arapske likove iz romana) i daje glas bezglasnima itsl, i sve bi to bilo lepo i krasno, samo da je u malo manjoj meri prisutno.

Neprestano se akcentuje baš to, počev od naslova filma, koji se prvo ukaže na arapskim kukicama, pa tek onda na francuskoj latinici, a onda sve tako do bukvalno poslednje scene, koja pripada ubijenom Arapinu a ne Mersou. Time se to sociološko i političko pretvorilo u glavnu temu filma, zasenivši ono filozofsko, dublje, univerzalnije i mračnije iza tog Sunca što blešti pravo u oči i zaslepljuje, skrivajući suštinu...

 

PSYCHO KILLER (2026)

Prosto mogu da zamislim kako Rob Zombi gleda ovaj film i kaže: „U, jebote, al je ovo glupo!“ Da, ovo je bukvalno toliko glup film da bi čak i Zombiju bio previše. „E, sad ga prećeraše“, javlja mi se njegov glas.

                I uz njega Plavi orkestar: „Sa... Sa... Satanista nemoj biti ti – jerbo ću te ja, draga, ubiti...“

                ALI – stani malo, grickaj Čipi-čips – ako je film glup, ne znači da nije zabavan, na neki način, na nekom nivou. Samo ne očekujte da je dobar, ili da ima smisla, zavalite se, opustite, i proslavite tzv. Uskrs zezajući se uz jedan „Satanic slasher“.

                Znači, ovo je pre svega jedan PROPULZIVAN film, i on ne landara i ne vrluda bzvz, nego je stalno u pokretu, stalno negde ide, nešto radi, ne brblja mnogo. Sad, druga je stvar što to što radi nema nikakvog smisla, ali da propulzuje – propulzuje samo tako, sve u 16... tj. sve u 666.

                Fabula radnje: dugokosa mrcina od preko dva metra, kao Rob Zombijev Majkl Majers, znači larger than life brdo mišića (u jednoj sceni ih vidimo ogoljene, pa time i sotonjarske tetovaže na njima), najčešće s maskom na faci, ide po Americi i bez ikakve potrebe ubija neke random prolaznike na svom putu.

                Jedan od tih prolaznika je patroldžija koji bi da mu proveri dozvolu, a ovaj ga na to upuca, jer šta je pametnije nego da utepaš pandura dok si na važnoj misiji ka kojoj bi neko lukaviji gledao da bude što neprimetniji, umesto da vuče za sobom krvavi trag žena, dece, popova (srrrk!)... a sad i pajkana. To se zove „low profile“. Ili „low intelligence“.

                Ali šta reći po tom pitanju kad svekoliko ponašanje, imidž, agenda ovog sajko kilera kao da su nastali tako što je Mali Đokica gledao i slušao previše Roba Zombija, a uz to vrteo i nešto Venoma i srodnih „hevimetalskih „Satanista“ i na osnovu takvog obrazovanja skontao šta znači biti „Satanista“.

                Mali problem je u tome što ovaj scenario nije pisao Mali Đokica nego čovek koji se mnogima, nakon filma SE7AM (a neprobirljivijima i nakon 8MM), ukazao kao Bog Novog Mračnog Nihilističkog Eona, Tatko na Neo-Mračnjaštvo za sve neo-gotičare i Satan-metalce koji će da nas odvede u Srce Sinematičke Tame...  

Znači, Endru Kevin Voker, kukala mu keva, potpisuje ovu nepodopštinu koju bi pametnije sročio A.I. pod promptom Roba Zombija (ponavljanje je majka mudrosti) – ali, hej, prošlo je više decenija od poslednjeg puta kada je „From the screenwriter of SE7EN“ išta značilo. Na pitanje „What have you done lately?“ ovaj Dečko Koji je Obećavao (ali vrlo brzo izneverio) zaista ima da se pokrije ušima, jer to odnedavno su sve odreda nepodopštine. No, barem nijedna nije ovoliko ZABAVNA, iako nenamerno.

I sad moraju da dođu SPOJLERI.

Da, jeste, moja maxima glasi da se Govno ne može pokvariti, ali – ako rešite da ovo pogledate, biće vam zabavnije da se tokom trajanja IZNENAĐUJETE nivoima i količinama i vrstama gluposti koje je E. K. Voker potpisao svojim imenom, umesto da je ovaj „scenario“ bacio u tuđu kantu za đubre, ili da je barem maskiran u Alana Smitija unovčio ček i nestao bez traga.

Gledajte kako, u 21. veku, sa svim GPS-ovima, satelitima, dronovima, kamerama na autoputevima i raskrsnicama, sa svim internetima i telefonima i tehnikom, ovaj PSIHO UBICA, kojem na čelu (ili maski) piše PSIHO UBICA, kojem na registraciji besnog crnog auta piše PSIHO UBICA, pređe pola Amerike, koljući i levo i desno, neufaćen.

Šta je njegov master plan? Da dozove Đavola na zemlju. Pošto ga je neki hevimetalac ubedio da je Pakao u središtu planete Zemlje, on bi da prosvrdla rupu do tamo. Kako? Oće da ode do famozne nuklearke Tri Majl Ajlend (američki Černobil, koji je već prosvrdlao deo Zemljine kore u jednom incidentu pre nekolko decenija), da aktivira reaktor i BUM! Ode sve DO ĐAVOLA!

E, al pazite ovo: naš sajko (kiler) nema internet. Valjda mu vera ne dozvoljava. A kolko bi mu život bio lakši da ga ima! Zato sad mora da upadne noćom u Narodnu Biblioteku i ukrade Enciklopediju (Britaniku?), dva toma, pod slovima N i T. „N“ je da bi se informisao o Nuklearnim reaktorima, a T – da bi saznao gde je „Tri Majl Ajlend“!!!

„Jebote!“ cokće Zom Rombi... Ali to nije sve. Ček da vidite kako je rešio da sazna KO je glavni za to postrojenje, kako bi ga oteo i ucenio i s njim ušao u Strogo Pov. prostor.

Elem, kiler daje šifrovan oglas u novine - danas, in this day and age u štampane novine - i traži da mu se javi neko od satanske braće! Ne znam dal je gluplje što je on mislio da će to da mu tako upali, ili to što mu, u ovom scenariju, to zapravo – upali!

Jer, ispadne da Sotonjare čitaju redovno štampane dnevne novine, i opskurne oglase u šiframa, i kad neko tamo kaže „Braćo, de ste?“, oni mu, takođe u šifri, kažu: „Evo, tu smo.“ Eee, ali te novine čita i pandurka, ženče od onoga utepanog, koja je ubici na tragu...

Ali tek kako su ti Satanisti zamišljeni i prikazani. Jaooo, ne, nemam vremena, Uskrs je, Zeka mi se Jagnji sa svojim Jajima, moram ići negde, pa zato samo ovo: Voker je sa sobom u bunar srama povukao i sirotog Malkolma Mekdauela (dr Lumisa iz Zombi-Helovina!), jer upravo on šmira u debilnom slepom crevu filma u kojem naš kiler dospe u „vilu“ gde ove Sotonjare vrše svoje patetične „orgije“ i lakoverno primaju ko god im se javi preko novina, i trpe njegovo ćutanje na sva pitanja, a obezbeđenje „vile“ praktično ne postoji...

Ali to kako je sve jasno već u najavnoj špici – SEDAM SA TEMUA...

Ali to kako Mali Đokica zamišlja obezbeđenje Nuklearne Centrale...

Ali to kako pred sam kraj imamo situaciju: ubica je u centralnoj Sobi, i ne možemo mu nikako prići, ne postoji drugi ulaz. A onda se jedan radnik naprasno seti i ćune mu: „Čekaj, ima i ulaz iz šupe!“ pa odu otpozadi...

Jaooo, niste svesni kakva je ovo gomiletina koještarija: samo mozak odložite ustranu, otupeo od voskrešnjih mesišta i kuvanih jajca i alkohola i – eto vama poslastice. MLJAC!