HOPE (DOBRODOŠLI U HOUP, 2026)

  

S najogromnijim uživanjem sam odgledao svih 2,5 sata meni najiščekivanijeg stranog filma ove godine. Pogledao sam koji dan pre njega i meni najiščekivaniji domaći film godine, DECU KOZARE, ali pošto on neće skoro u bioskope, osvrnući se na njega malo kasnije. Prvo koja reč o HOPE, koji kreće u bioskope već danas!

                Da li je nekome uopšte potrebna preporuka za dugočekani novi film reditelja masterpisa kakav je bio THE CHASER, zamalo-pa-masterpisa THE WAILING (o kojem sam nakon prvog rivjua napisao i neke dodatne misli i tumačenja!) i jebemliga-šta-je-ovo-uninvolving-al-je-zanimljivo-i-krvavo YELLOW SEA? Ako vam treba – evo vam: GULOV PEČAT KO VRATA! Idite u bioskop i gledajte najbioskopskiji film koji je ikada bioskopovao u poslednjih neznamkoliko godina! Ko ne ode, nego čeka da procuri na net pa da gleda na kompu – magarac!

                Ima tu samo jedna zajebancija: trenutno u nekim mestima, pa i gradovima, kao što je npr. NIŠ(tavilo), oba bioskopa drži distributer Megacom, a HOPE je tuđi film (valjda Blicov), pa ga po svemu sudeći niški bioskopi NEĆE prikazati (kao što nisu ni EVIL DEAD BURN i još neke koje su kupili drugi distributeri). Kako ne bih izvisio za ovu filmsku GROMADU, pravljenu za što veće platno, pogledao sam ga u Beogradu, na tzv. „festu“ – a vi ostali, neka vam je sa srećom. A ako igra u vašem gradu, palanci, selu – ne čekajte mnogo, jer Neko Tupavo Govno Sa Zvezdicom Holivuda Koja Je Danas IN igraće kod vas dve-tri nedelje, pa i mesec dana, ali tamo neki KOREJSKI film možda tu bude samo nedelju dana, if yor lucky, pa zato... poslušajte Gula, da vam posle ne bude kriv Đavo.

                HOPE je adrenalinska vožnja kakvu niste u sebe ubrizgali još od FURY ROADa, samo što je za hororiste još zabavnija od toga, jer ovde imamo monstrume, splatter, sluz i horror-suspense na kila i na tone. Posle uvodnih 15-ak minuta, koji su takođe zanimljivi i intrigantni (ko ili šta je iskasapilo stoku na periferiji jedne skromne luke?), kreće najspektakularnijih 50-ak minuta monster-akcije koje ste do tada videli! Kola lete kroz vazduh, grad se ruši, leševi se nižu (gadno osakaćeni – jer ovo su Korejci, pa kod njih, fala kurcu, čak i u blokbaster hitovima krv pljušti a tela se kidaju ko lutke u hiper-realističkim detaljima), čudovište jurca po kućama i po ulicama, likovi upadaju i ispadaju iz akcije dok mi pratimo pajkana zadivljujuće kondicije za jednu priobalnu pripizdinu gde je krađa krava dotad verovatno bila najveći kriminalni slučaj.  

Vala, šta ovaj ima da istrči, a da se jedva malo zaduva, to je za svaki respekt. A znate već kako Korejci vole (i umeju!) da rade te jurnjave peške: Ameri moraju da slupaju desetine kola, kamiona i motora (plus dečja kolica), i još da razbacaju stotine kila jabuka i pomorandži po ulicama (o staklu da ne govorimo) da bi postigli privid spektakla, ali Korejci umeju da jebu kevu s tim furioznim jurnjavama po ulicama i sokacima, kao što dobro pamtimo iz remek-dela MEMORIES OF MURDER, a znamo, bliže HOUPU, i u samom Naovom ČEJSERU. E pa ovde imate SVE: jurnjava na nogama (peške), kolima, kamionima, KONJIMA (!), po asfaltu, po šumi, po livadama, you name it!

                A onda, humano nema šta, na polovini filma dobijete priliku da malo predahnete, da dođete k sjebi, da opustite stisak naslona stolice, da razlabavite pobelele pesnice, popijete malo vode, umijete se njome, opasuljite se, snizite sebi puls, gricnete kokicu if any (ako niste gadljivi da jedete dok gledate vrlo ljigavu scenu alien-autopsije, neviđenu u ovako detaljnoj i tehnički besprekornoj izvedbi još od STVORA!), pre nego što krene...  pre nego što krene madrfaking AKCIJA kakvu, u monster muviju, nismo imali praktično NIKADA. Ne u ovom obimu, s ovolikim ambicijama i kreativnošću, ne na ovakvim lokacijama (ovozemaljskim!), ne s ovakvom tehničkom ekspertizom, i tu mislim i na rad kamere, i na scenografiju, i na montažu/režiju, pa čak i na efekte (uz izvesne ograde – vidi niže).

                To kuda ode druga polovina filma ne želim ni da vam nagovestim (tj. spojlujem), sem da nisam mogao da verujem šta gledam i da sam se u više navrata glasno smejao sumanutim zamislima, preterivanjima i iživljavanjima najsmešnije i najzabavnije vrste. Da ima boga, Kameron je trebalo da snima samo ovakve filmove! Umesto toga, on se već decenijama zamlaćuje jebenim Štrumpfovima, a niko drugi u Holivudu niti ŽELI, niti UME da ovako majstorski orkestrira saspens i akciju kao naš dobri Na! (Ko pomene Nolana, Vilneva i tako tu kilavu boraniju, biće udaljen sa ove sahrane!) Posle ovog filma poželećete spontano da uskliknete kao i ja što sam tijekom odjavne špice: „Holivuđani, izedite si muda! O ovako nečem možete samo da sanjate, ali ne i da u stvarnosti, na javi, napravite!“

                Da, ovo je rolerkoster – ali prvorazredni!  

Da, ovo je popkorn muvi, ali TAKO SE TO RADI!

                Dok su ČEJSER i ŽUTO MORE možda bili o nečemu (naročito MORE), a dok je VEJLING samo trpao mistifikacije glumeći da je o nečemu, HOUP je digo ruke od svake pretenzije i od jedne žvake za mozak napravio nešto-kao-umetnos! Tek u bukvalno poslednjih pet minuta jave se naznake da ova ludačka AKCIJA ima neku priču ispod spektakla, neke teme (i ideje?!) na pameti, ali o tom potom, tj. ako ovo zaradi dovoljno para da zapravo snime nastavak.

                Da, to je zajebani deo: ovo je bio brutalno skup film. Snimili su ga, a onda par godina bili u postprodukciji (zbog izobilja CGI efekata), ali ovo je zamišljeno kao (barem) trilogija. Zato, budite spremni da priča ovog filma dobije neku kao poluzaokruženost, kobajagi, ali se zapravo pred kraj otvara u sasvim novim, i pompeznijim pravcima. Želećete taj nastavak, plakaćete da ga dobijete što pre, ali on, deco, još nije ni počeo da se snima, i verovatno će početi tek dogodine, ako smo srećni, što znači da ga nećemo videti pre 2029. ni u ludilu, a verovatnije 2030. A dotad – ko živ, ko mrtav.

                Još jedna stvar: ušao sam na fim spreman da su CGI efekti slabi, a po mnogim rivjuima i „loši“. Na kraju, kako sam se nadao, tj. bojao, još sam i dobro prošao. Da, u nekim scenama su prilično slabi za ovaj nivo produkcije, ali u mnogima su sasvim prihvatljivi. Naprosto, te zamisli, te scene, tako zamišljene kreature, moraju se raditi ili CGI ili nikako. Čak i da su pukli još koje milionče, i to ubrzali, ili popravili, jbg videćete to su takve scene da se to danas ne može upriličiti MNOGO bolje. Ja veći problem imam s DIZAJNOM nekih kreatura (naročito mi bode oči ona rogata), dok je izvedba jebeni crtani film, šta da se radi. U slabijem filmu to bi mi smetalo više; u ovako jebeno dobro napravljenom, u svim drugim aspektima, skloniji sam da prihvatim povremena iskliznuća na planu vizuelnih odnosno CGI efekata.

                Nisam srećan što me film tera da navijam za pajkana i, kasnije, pajkanku.

                Nisam srećan sa tim tipičnim korejskim iskliznućima u čalićevsku treš komediju, komik rilif karikaturalne likove, slepstik i klozetski humor.

                Nisam srećan s tim dizajnima aliena, a ponegde ni njihovom izvedbom.

                Nisam srećan s nekim manjim narativnim rupama (Zašto su alieni uopšte masakrirali nevina goveda s početka? Nije mi jasno ni grizlija zašto su, a kamoli stoku? A i to oko njihove kasnije otkrivene motivacije otvara pitanja... ali da ne spojlujem to sad).

                Nisam srećan ni sa tim brdima otvorenih pitanja i nagoveštaja sa samog kraja.

                Ali JESAM srećan što sam ovo overio u bioskopu, jer ovo je zaista NEVIĐEN spektakl vrhunske monster SF-horor akcije i komedije koji vraća kez na facu i najsmorenijim i najciničnijim filmofilima. Osećao sam se kao da me je u toj bioskopskoj Sali sunce tuđeg neba ogrejalo, i zaboravio sam na ovu čamotinju i bedu i brige sadašnje i bliskobuduće bar na dva i po sata... Znači, HOPE uliva nadeždu barem za zabavu made in S. Korea! Mada ni Japanci, nestali u akciji, nisu još sasvim mrtvi, ali nešto izvanredno, otuda a s mojim pečatom, otkriću vam... uskoro.

Stay tuned. Ko prati Gula, znaće. Ko ne prati – neznaće (ili kasniće).

RESIDENT EVIL (2026)

Zabavan je RESIDENT EVIL. Idite i gledajte ga u bioskopu, ima nekih spektakularno moćnih čudovišta i grozomornih set-pisova koji se adekvatno, meraklijski, mogu percipirati samo na velikom platnu. Horor i humor su fino izbalansirani, ritam je odlično nađen – sve je taman kako treba, ni previše ni premalo.

Kad je struktura zapleta, kao ovde, zasnovana na nizanju epizoda, tu nema nekog razvoja u ozbiljnijem smislu reči. „Gaaaakk!“, već čujem videoigričare: „Kako nije razvoj kad prelaziš s nivoa na nivo, kad s pištolja pređeš na pušku, s jedne odgonetke pređeš na sledeću zagonetku, s jednog sprata se popneš na sledeći?!“ OK; u redu je, deco, ali pustite sada čiku da objasni.

Dakle, ovaj film je zasnovan na strukturi koju je znameniti dr H. Simpson definisao kao „a bunch of stuff that happened“ – odnosno, što se u niškobanjskom kraju zove „anything goes“. Kao takav, mogao je da traje 95 minuta (kao što i traje), a mogao je da produži postojeće epizode i nabudži se novima tako da traje i četri sata. „Eeeeekk!“ , već čujem videoigričare: „Šteta što nije! Tek smo se zagrejali, a ono – THE END! Odnosno: NASTAVIĆE SE!“

Šta, kraj nije kraj? Ups, ovo je bio spojler samo za najnepažljivije, najneobaveštenije, najnaivnije čitaoce – kakvi ovaj blog ne čitaju, sem slučajno, kad ih tu bace IMDB, Gugl ili potraga za „Pas jebe ženu“ videom. Jeste, biće ovoga još. Franšiza je lepo započela i predviđam prvom filmu veliki uspeh i „zeleno svetlo“ za nastavak već posle prvog vikenda, max posle drugog.

Kao što znate, ja nisam videoigričar, videoigrice me baš nimalo ne zanimaju, a ni na filmove po njima baš ne otkidam. Za moj groš, najbolji videoigričasti film koji sam ikada gledo jeste Mamoru Ošijev AVALON (*videoigričari padaju u fras, hitaju na Gugl da vide koj mu je moj sad pa taj nikad-čuli Andrak, traže torent*). Mene to inače toliko snažno ne zanima da uvek moram da zastanem na bar pet sekundi, ako ne i desetak, kako bih razlučio koji beše SILENT HILL a koji RESIDENT EVIL, da ih slučajno ne pomešam. Ne, stvarno, kako se zove onaj u kojem neka osoba dođe u naizgled napušteno mesto, a tamo – svi ljudi, ili velika većina, mutirali u neka neverovatna čuda?

Pošto je tomu tako, ja vam nisam čovek za pitanja „lora“ (eng. lore), „vernosti“ igricama itsl. ali, po onome što o njima znam, rekao bih da fanovi ovog propertija neće imati razloga za nezadovoljstvo, osim picajzli tipa: „Aaargh! Zašto ovo, ovako, zašto nije ono, onako? U igri je to drukčije!“

Imate ovde sasvim dovoljno first-person kadrova, imate te nivoe, imate Rakungrad i Kišobran-korporaciju, imate Porodilište, i tako to. Plus vam se reditelj dodvorava time što glavni junak priznaje da je videoigričar, da je neku veštinu naučio u njima, i čak u jednom trenu sasvim nepotrebno usklikne pobedonosno: „VIDEO GAMES!“ Meh, kažem ja, ali dobro; nije baš kao da sam ja ciljna grupa za ovo.

A opet – nije baš sasvim ni da nisam! Zato sam i otišo na premijeru.

Ja volim stravu, a ima ovde i nešto malo odlično građenog saspensa, a ne samo splatera. Taj uvod u snežnoj planini, sa „pregaženom“ ženom, i preganjanje s njom (i, nakratko, s pajkanom), fin je spoj saspensa, strave i horor-akcije. Dešavanja na farmi koja uslede, takođe. Prvo strava, pa užas, pa – groza.

Ali body horror ipak ovde nosi šnjur (a ja ga takođe snažno volem!): prvi put kada to prsne u tom pravcu u velikom stilu, ne samo što je šok po sebi – ma koliko očekivali to nekad, negde, u ovom filmu, to ipak teško da je baš tada, baš tu, baš tako!) – nego je to i vrlo lep, citatni, referencijalni šok, koji aludira na Karpovog STVORA, a kad se to uradi ovako pametno, lepo i gnusno, i s poštovanjem, to veoma godi videti.

Dizajn kreatura, i njihova izvedba, vrhunski su spoj praktičnih i CGI-ja, a kad nešto priziva u sećanje STVORA i njegovu još preteraniju varijantu u DRUNI (samo bez sexa), to je milina i divota i očna bombonica prvog reda, i jebo sad to što su svi likovi koji se pojave u filmu kreteni, budale, karikature (uključujući glavnog šeprtlju), i što je to manje-više predvidivo (OK, ja nisam očekivo monstruma koji povraća kiselinu, ali ko mi je kriv kad nisam videoigričar: oni su sigurno pišnuli u gaće od sreće kad su ga videli, ako je to neki legacy lik), i što me kasting ovog glavnog tipa ne oduševljava previše, kad su kreature i efekti stavljeni u film ovako odlično režiran i produciran.

To što je meni ovaj glumac antipatičan – a sad se u sve meće, evo videh u trejleru pre filma da ga uskoro guta KIT (ne Teler, nego džinovski morski sisar) i ne znam gde ga sve ne trpaju ovih dana, dok je IN – to je moja stvar; Mila Jovovich on nije, a i javlja mi se da mu suknja ne bi dobro stajala na tu mlohavu figuru; valjda gađa taj „everyman“ vajb danas, zasitili se ljudi manekena, oće nekog prosečnog, ko oni sami što su. Zna da vrisne ko curica kad zatreba, i da opsuje (pa makar nama odraslijima u publici možda i to njegovo OH FUCK i OH SHIT postane pomalo repetitivno i nezabavno nakon 15-og ponavljanja, ili tu negde), a u suštini OK je glumac, mada je daleko mesnatiju rolu imao u WEAPONS. Ovde je najveće osveženje to koliki je šmokljan, koliko je neherojičan – kao spoj Gaše Šeprtlje i Eša iz ZLIH MRTVACA, mada daleko manje smešan od Gaše i daleko manje harizmatičan i antologijski od Eša.

Kao što se odlično sećate – a ako ne, kliknite na rivju i podsetite se – ja nisam bio voršiper u kaltu VEPONSA, bio mi je to okej film ali nalazim preteranim i neutemeljenim sva ta proseravanja o „značenjima“ te vešte zajebancije i pozeraja. REZIDENT IVL se, fala Azatotu, i ne pravi da je „o nečemu“ i ta rasterećnost Kregeru dobro stoji. Ovo je jedan pitak, zabavan film, razdragan, dinamičan, vrcav, ali ne overstejuje svoj velkam, pa i po tome može da se pomene u istoj rečenici sa 90-minutnim B-klasicima body horrora Henenlotera i Gordona a da to ne bude preterano svetogrđe, jer ćemo u naletu dobrodušja načas zaboraviti da su oni ČUDA pravili od štapa i kanapa, a Kregers ima na raspolaganju MILIJONE i, praktično, kart blanš. (Ovaj film je verovatno imao veći budžet nego što su koštala cela sabrana dela Stjuarta Gordona.)

Fino je taj kart blanš upotrebio. Ja sam dobio ono što sam očekivao: finu horor zabavu od sat i po u bioskopu. Kao što rekoh drugaru s kojim sam ovo pogledao – IT IS WHAT IT IS! ŠTA SI TI OČEKIVO?!

Da li ću ikada opet poželeti da ga pogledam? Hm, ne znam, nisam siguran. Teško da bih to poželeo uskoro. Blu rej? Mejking of? Dajrektors komentari? Nemojmo se zajebavati. Ali ovo će verovatno da upadne u top-10 ovogodišnjih horora, baš zato što je, u cunamiju horor-metafora o žalosti, toksičnoj muškosti, medijima i rijalitijima i tehnofobiji, gender benderu, transfobiji, buđenju svoje unutrašnje lezbejke i ne znam čemu, ovo sočinjenije tako avangardno, smelo, junački – ni o čemu!

Eno, TEENAGE SEX & DEATH AT CAMP MIASMA je, navodno, „o nečemu“ – pa mu to nije mnogo pomoglo, bar u mojim očima. Od svih poruka, aluzija, reimaginacija i meta-momenata izgubio se FILM (Oće li biti rivju na blogu? Sumnjam. Možda u nekom zbirnom pregledu, u pasus-dva, razradim ovu tezu.) A ovo ovde, kakvo-takvo, neambiciozno (sem da zgrne pare i pokrene novu inkarnaciju franšize) i šta god, barem je jedan fin horor rolerkoster.

I da imam vremena za bacanje – i da makar u malom mozgu verujem da je Kreger AUTOR, a ne ZANATLIJA, mogao bih mu učiniti uslugu i učitavati koješta u neke detalje, projektovati na njega namernu parodiju nekih klišea (npr. vezano za bebu koju je glavni lik sočinio svojoj ljubi, pa sad oće li je, neće li je, i kako ga na nju podseti ona čizi nalepnica za kola sa Čiča Glišom i njegovom familijom Glišića...) - ali on nije taj na koga ima smisla projektovati takve stvari, a uostalom, ovca mi se jagnji, pa zato, dosta mu je i ovo.

PAKLENO SRCE & KABAL: Najava!

 

A sada, ono što ste odavno čekali.

What's your pleasure, sir?

Imam veliko zadovoljstvo da najavim i detaljnije opišem najnoviju lepoticu u Orfelinovoj ediciji „Crna mačka“ (knj. 5): u pitanju je omnibus izdanje koje sadrži podugačku novelu (ili kratki roman) PAKLENO SRCE i roman KABAL Klajva Barkera.

            Pošto smo vam doneli Barkerove KNJIGE KRVI, onako kako ih je ovaj majstor horora prvobitno i bio zamislio – dakle, u dva velika, pompezna toma, a ne u šest knjižuljaka u mekom povezu, i sa obiljem originalnih ilustracija i pratećih, stručnih tekstova i napomena, sada je došlo vreme da isti tretman dobiju njegova dva dela koja se savršeno nadovezuju na priče iz tih zbirki, a i nastala su odmah posle njih.

            Čitajte kratki roman PAKLENO SRCE iz kojeg je rođen kultni film GOSPODARI PAKLA (HELLRAISER), takođe u režiji Klajva Barkera, i proučavajte sličnosti i razlike između njih. Kako su Kenobiti bili prvobitno zamišljeni i opisani? Ko je i kakva je bila Kersti u svom prvom, književnom izdanju? Koji su nagoveštaji paklene mitologije u prisutni u tekstu, a koji su kasnije dodati ili menjani u filmovima?

            Čitajte to po prvi put na srpskom – jer ova novela je do sada kod nas bila prisutna samo u nelegalnom izdanju koje je jedan Lopov i Pirat nevešto posrbio iz hrvatskog prevoda. 

Prevod s engleskog uradio je Strahinja Mlađenović, i dodao obilje fusnota koje pojašnjavaju imena i aluzije iz ovog veoma kondenzovanog, slojevitog i aluzivnog teksta, pa obogaćuju vaše razumevanje i uživanje u ovom delu – i filmovima izrođenim iz njega.

Čitajte roman KABAL, prvi put objavljen na srpskom 1991 u kultnoj ediciji „Košmar“, i odavno rasprodat. Tu je prevod Aleksandra Markovića, lektorisan i uređen, i takođe praćen novim napomenama tamo gde su nužne.

Uživajte u romanu prema kojem je sam Barker snimio svoj film NOĆNI SOJ (NIGHTBREED) i proučavajte sličnosti i razlike između teksta i filma, tretmana likova, tema, ideja…

Knjiga sadrži i veoma opširan kritički osvrt na ova dva dela i Barkerovu poetiku ispoljenu u njima, na 90-ak strana, u vidu pogovora Dejana Ognjanovića pod naslovom „Čudovišta za jedne, ljudi za one druge“. 

Tu je sve što treba da znate o ovim delima, uz obilje citata samog Barkera iz vremena nastanka, i kasnije, kao i navoda drugih proučavalaca i kolega koji osvetljavaju ova njegova dela.

Isto kao i KNJIGE KRVI, tako je i PAKLENO SRCE & KABAL obimna knjiga (384 strane) ukrašena originalnim ilustracijama domaćih majstora angažovanih specijalno za ovo izdanje. Većinu već znate iz ranijih zdanja, a tu je i prinova, Ognjen Pavković, čije nadahnute umetnine krase ovo izdanje.

Korice je uradio Ivica Stevanović, kao i više unutrašnjih ilustracija, zajedno sa drugim mladim umetnicima. Neke od njihovih radova vidite uz ovaj post.

Orfelin je upravo raspisao pretplatu: o ceni i detaljima u vezi sa porudžbinama saznajte na Fejsbuk stranici Orfelin izdavaštva, i na Instagramu, veb sajtu, itd. Kome je slađe iz moje ruke, imaću i ja neki broj primeraka, pa možete po istoj ceni (2300 din) naručiti i od mene.

Knjiga bi trebalo da izađe iz štampe do kraja juna: dakle, prava stvar da budete cool na plažama ovog leta, s ovom divotom u svojim rukama… 

A ova tvrda knjižurina može se upotrebiti i za samoodbranu, zlu ne trebalo.

A evo kako počinje moj pogovor:

Klajv Barker: 

Čudovišta za jedne, ljudi za one druge 

 „Moći leteti? Biti dim, ili vuk; poznavati noć i živeti u njoj zauvek? To nije tako loše. Vi nas nazivate čudovištima. Ali kada sanjate, sanjate da letite i preobražavate se i živite bez smrti.“- Noćni soj

 

Klajv Barker je oduvek bio posvećen odbrani prava čudovišta – odnosno, onih drugačijih, skrajnutih, progonjenih – da postoje, da se njihov glas čuje i njihovo stanovište razume. Artikulacija čudovišne perspektive temelj je njegove svekolike poetike: u proznom obliku započeta je u pričama sakupljenim u Knjige krvi, a kulminaciju i ultimativni iskaz doživela je u noveli „Pakleno srce“ („Hellbound Heart“, 1986) i u romanu Kabal (Cabal, 1988).

Prostorima ova dva dela paradiraju ogoljena čudovišta, u najširem dijapazonu varijeteta – čudovišni ljudi, čovekolika čudovišta, čudovišta-zveri, čudovišta-demoni. Ona se manifestuju u skučenom, gotski-hororičnom mikrokosmosu jedne stare kuće i u širem, mračno-fantastičnom makrokosmosu jedne zajednice za izopštene. Ovim rasponom mogućnosti ocrtava se luk između čistog horora, s jedne, i čiste fantastike s druge strane, i iscrtava se mapa njihovih tačaka preseka, odnosno zajedničkih teritorija, ali i zasebnih, nedeljivih regiona i njihovih osobenosti. Stoga je sasvim smisleno da se književni izrazi ovog mikrokosmosa i makrokosmosa nađu zajedno, unutar istih korica, kao i da se na ovom mestu istovremeno sagleda poetika čudovišnosti Klajva Barkera, onako kako je u ta dva dela iskristalisana i kanonizovana.

 

 

I. Srca osuđena na Pakao

 

1. Ultimativna Knjiga krvi

 

Roman Utkani svet (Weaveworld, 1987) Klajva Barkera počinje sledećim rečima:

„Ništa nikada ne počinje.

„Ne postoji nikakav prvi trenutak; nikakva pojedinačna reč iz koje, ili mesto iz koga, proističe ova ili bilo koja druga priča.

„Uvek nailazimo na niti koje možemo slediti do neke ranije priče, kao i do priča koje njoj prethode; međutim, činiće nam se da veze postaju sve oskudnije dok glas pripovedača zamire, jer svako će doba želeti da priča bude ispričana kao da je njegova vlastita tvorevina.“

U izvesnom smislu može se reći da ni svojevrsna revolucija u fantastičnoj i horor prozi koju je donela novela „Pakleno srce“ ne počinje zaista sa njom. Ona je, pre svega, na mikro-planu, produžetak i kulminacija onoga što je Barker započeo sa šest tomova zbirki pod zajedničkim naslovom Knjige krvi (Books of Blood, 1984-85); a pored toga, jednako važno, ona je, na makro-planu, proizvod i kondenzat određenih važnih tendencija, kako u horor književnosti osamdesetih, tako i u široj kulturi tog vremena. Potrebno je sada da se raspletu utkane niti iz tri najvažnija toka – iz lične poetike Klajva Barkera, iz horor proze tog vremena i iz određenih tendencija kulture i umetnosti začetih u 1970-im koje su doživele puni procvat početkom 1980-ih, i da se razmotri međuodnos u kojem se one nalaze.

Novela „Pakleno srce“ napisana je neposredno nakon Knjiga krvi, i po svim svojim odlikama u potpunosti pripada stilu i svetonazoru ti priča. Da je zaista bila objavljena zajedno sa njima, mogla bi se smatrati najdužom i jednom od najboljih među njima, zato što se u njoj u čistom, razrađenom obliku ogledaju principi koji su prethodne zbirke učinili revolucionarnim. A ona se, zapravo, pred čitaocima prvi put našla u okviru trećeg toma serije antologija Noćne vizije (Night Visions), objavljenog novembra 1986, koji je priredio značajan pisac epske fantastike i horora, Džordž R. R. Martin. Koncept tih antologija bio je da svaki tom predstavi po tri pisca, svakoga sa po oko 30.000 reči, odnosno stotinak strana odabranog teksta. U ovoj konkretnoj zbirci, naslovljenoj upravo po Barkerovoj noveli, unutar istih korica predstavljeni su Remzi Kembel (Ramsey Campbell), inače autor predgovora prvom izdanju Knjiga krvi, sa sedam kratkih priča, Liza Tatl (Lisa Tuttle) sa tri duže pripovetke, i – Klajv Barker sa jednim ali vrednim naslovom, novelom „Pakleno srce“.

Urednik ovog izdanja u svom predgovoru rečito staje u odbranu umetničkih potencijala horor proze onda kada je izdignuta iznad pukog senzacionalizma i pristupa joj se s ambicijom i integritetom. Ono što Martin piše, braneći sadržaj ove knjige en generale, odnosi se i te kako i na vrednost Barkerove novele in concreto:

  

Loše horor priče govore o šest načina da se ubije vampir i bave se eksplicitnim prikazom toga kako su pacovi pojeli Bilijeve genitalije. Dobre horor priče su o većim stvarima. O nadi i očaju. O ljubavi i mržnji, požudi i ljubomori. O prijateljstvu i adolescenciji i seksualnosti i besu, usamljenosti i otuđenosti i psihozi, hrabrosti i kukavičluku, ljudskom umu i telu i duhu pod stresom i u agoniji, ljudskom srcu u beskrajnom sukobu sa samim sobom. Dobre horor priče nas teraju da pogledamo svoje odraze u tamnim iskrivljenim ogledalima, gde naziremo stvari koje nas uznemiravaju, stvari koje zapravo nismo želeli da gledamo. Horor gleda u senke ljudske duše, u strahove i bes koji žive u svima nama. Ali tama je besmislena bez svetlosti, a užas je besmislen bez lepote. Najbolje horor priče su priče na prvom mestu, a horor na drugom, i koliko god nas plaše, one čine i više od toga. U njima ima mesta i za smeh i za vrisak, za trijumf i nežnost, kao i za tragediju. Oni se ne bave samo strahom, već životom u svoj njegovoj beskonačnoj raznolikosti, ljubavlju i smrću i rođenjem, nadom i požudom i transcendencijom, čitavim nizom iskustava i emocija koje čine ljudsko stanje. Njihovi likovi su ljudi, ljudi koji se zadržavaju u našoj mašti, ljudi poput onih oko nas, ljudi koji ne postoje samo da bi bili predmet nasilnog klanja u četvrtom poglavlju. Najbolje horor priče govore nam istinu. (George R. R. Martin, “Introduction: The Horror, the Horror”, Night Visions: The Hellbound Heart, Berkley, 1988 (1986), pp. 4-5)

 

            Ili, kako to sam Barker u ovoj noveli kaže, one govore „o stanju prokletih, o ljubavi izgubljenoj pa iznova pronađenoj, o onome što je očaju i žudnji zajedničko.“ Da, može se reći da „Pakleno srce“ sadrži eksplicitne prikaze radnji daleko brutalnijih i maštovitijih od nečega tako prozaičnog kao što je čovek koga proždiru pacovi (a što su do tada već apsolvirali Stiven King i Džejms Herbert), ali isto tako i da njena poenta nije u nadmetanju u sadizmu – iako su sadizam i mazohizam u njoj na daleko produbljeniji način promišljeni i reaktualizovani. Jeste ona i o ljubavi i mržnji, požudi i ljubomori, seksualnosti i besu, usamljenosti i otuđenosti, o ljudskom umu i telu i duhu pod stresom i u agoniji, ljudskom srcu u beskrajnom sukobu sa samim sobom. I ona se zaista bavi životom u svoj njegovoj beskonačnoj raznolikosti, čitavim nizom iskustava i emocija koje čine ljudsko stanje, a u srži svega je upravo to stanje, a ne nasilno klanje. Iako ima i klanja. Oh, da, ima ga i te kako, jer ovo je Barker u svojoj najhororičnijoj, najeksplicitnijoj, najkrvavijoj fazi, i ova novela zaista predstavlja apoteozu pristupa razrađenog u Knjigama krvi. 

(…)

ALIEN: ROMULUS (2024)

 

**(*) 

(3-)

 

            Ovaj rivju ima dva dela: prvi, BEZ spojlera, i drugi, čiji je početak jasno označen, u kojem ću morati da se pozabavim SPOJLERIMA kako bih obrazložio zašto sam ovim filmom prilično razočaran.

            Dakle, uopšteno rečeno i ukratko: ALIEN: ROMULUS je na kraju, i uz sav prenaduvani hajp, ipak samo jedna korektna ali zaboravljiva popcorn fast food A.I. generated generička blender-reciklaža greatest hits iz prva dva dela, plus ponešto četvrtog (!), lišena srca i duše i pumpajućeg saspensa za višestruko voršipovanje, ali lepo uslikana i dinamična da se može pogledati. Jednom.  

Nije ovo ni prineti timeless klasicima, ovo je samo ubijanje vremena između Ridlijevih misguided SF debilana i eventualnog ozbiljnog autora i prave reanimacije davno (već na 3. delu) posustalog serijala. Ali takvog Korporacija FOX-YUTANI neće zvati za prolongiranje „franšize“, jer javlja mi se da će ovaj ROMULUS da bude prava stvar za neprobirljive mase i da će da namlati vrlo fine pare takav kakav je, i BAŠ ZATO što je tako bljantavo bezukusan, ali korektan, kao prosečan Big Mek ili Crni Sok. Apdejt: film je za prvi vikend u USA uzeo oko 41,5 milion, a USA+SVET= oko 108 miliona. Vrlo obećavajuće za biznis. Pristojan je to film, na ovu sušu, za jedno bioskopsko gledanje, ali ko je od Fedea očekivo autorstvo i originalnost, u pogrešnoj se crkvi molio.

Šta je u ovome dobro?

1) Povratak hororu.

Ovaj film dolazi posle dva promašaja u kojima je deda-Ridli pedlovao nekakvu polusvarenu denikenovštinu i tupio letnji dan do podne o nekakvim bledim „Inženjerima“ a od podne do ponoći – o tome da li androidi sanjaju svoje tvorce, ili ovce, ili tako nešto. Ti su filmovi bili opšte ismejani, ali našlo se ipak u njima ponešto za pod zub, da se ne lažemo (kolko god to teško bilo da priznaju onima nesposobnim za druge ocene osim: „SRANJE!“ i „REMEK-DELO“). Istina, to što je kod Ridlija valjalo, ili bilo bar poludupasto okej, imalo je najmanje veze s alienima, jer jasno beše da se Didli-Ridliju fućka za horor („Oćete horor? Evo vam ženska pod tušem koju napada DžejsonX-Alien, jebo vas horor da vas ne jebo!“ reče nam on). Ali da se ne ponavljam, čitajte/reprizirajte šta sam imao reći o PROMETEJU i KOVENANTU tad kad su izašli.

E, pošto su fanovi bili vrlo nezadovoljni time što su alieni postali zadnja rupa na androidovoj frulici, prvo su iz serijala oterali Demona Lindelofa, pisca PROMETEJA, kriveći njega za to (kao da Ridli nije njime dirigovao i papetmasterovao), ali kad je i drugi Neo-ALIEN (posle preeeeduge pauze, jer 4. deo je izašao, podsećam, još praistorijske 1997!) prdnuo u čabar, fanovi su, putem svog glasanja na izbornim mestima – blagajnama bioskopa, oterali i Ridlija, i zatražili „svežu krv“. Ridli se nije mnogo nasekirao, jer sad sedi u producentskoj stolici i dobiće fine parice od ovoga, a da prstom nije mrdnuo.

Exit Ridli, Enter Fede.

„Sveža krv“ u varijanti za 21. vek.

U 1980-im i 1990-im „sveža krv“ je stvarno to bila: mladi, besni, dokazani AUTORI, sa SVOJIM, originalnim vizijama, režijskim postupcima i poetikama. Kameron, odmah posle TERMINATORA. Finčer, u to vreme istina „samo“ videospotovac, ali najbolji, sa snažnim vizuelnim pečatom. Žan Pjer Žene, doveden odmah nakon GRADA IZGUBLJENE DECE, jednog od vizuelno najraskošnijih filmova svih vremena. (Istina, ni Finčer ni Žene se nisu proslavili svojim ALIENIMA, umnogome zahvaljujući uplitanju bezdušne korporacije 20th C. FOX-YUTANI koja im je metnula betonske cipele na stopala i jednu ruku vezala na leđima, a drugu pažljivo navodila…)

Kao što rekoh, čak ni „tvorac“ ALIENA nije se naročito pokazao u pokušajima voskresenija serijala. Dobro, ozbiljno gledano, nije tu Ridli bio nikakav „tvorac“, on je bio šesti ili petnaesti po redu među pozvanima da režira već gotov, spakovan projekat; ali okej, mora se priznati da su njegov vizuelni rafinman i osećaj za razne stvari, uključujući da prepozna Gigera kao vizionara bez kojega nema tog filma, značajno izdigli taj B-materijal do nivoa remeka i večnog klasika. Zato je Korporacija uljudno Ridliju dala „ponudu koja se ne odbija“, ćušnula ga u senku da ne smeta, a da svojim imenom na špici i statiranjem u promociji ipak naivnima garantuje kvalitet koji sam (u ovom veku) nije bio sposoban da isporuči.

„Sveža krv“ u varijanti za 21. vek, međutim, ne znači ono što je značila onomad, pre nekoliko decenija. „Sveža krv“ sada znači samo: natprosečno talentovani ali poslušni Odradek, kompetentni zanatlija, vredan i predan, ali poslušan, koji ne dolazi s ne znam kakvim oreolom „autora“, „genija“ ili, daleko bilo bože me sačuvaj pu pu pu pomeri se s mesta „revolucionara“. Kada je Korporacija Fox-Yutani ubacila taj PROMPT u svoje CHATGPT mašine, sa zadatim parametrima savršeno se poklopio foto-robot Fedea Alvareza, reditelja koji se preporučio više nego kompetentnim, ali ne spektakularno upečatljivim horor-trilerima: jedan OK rimejk-apdejt (EVIL DEAD), jedno šlepanje na postojeću franšizu (THE GIRL IN THE SPIDER'S WEB) i jedan nisko-budžetni visoko-konceptualni hororčić (DON’T BREATHE). Zna s efektima, zna s malim budžetom da stvara čuda, ume s mrakom i sugestijom, ume saspens, ume i spektakl kad mu Gazda odreši kesu, dakle – savršeno! Majstor za TRI-MINUSE!

I tako, Fede nam pruža ono što smo dugo čekali, već više od četvrt veka: najzad ALIEN film koji je, iznad svega, HOROR.

Da, ima tu raznih neizbežnih SF „novuma“ koji služe ili za Ukras ili kao Odskočna Daska za Horor scene ili kao MekGafin – dakle, kao alatke koje se koriste samo po potrebi, povremeno, kad zatreba, a ne sve vreme, pa bi zato SF-frikovi odlepili koliko su zakoni fizike i drugih tvrdih nauka (npr. biologije, fiziologije itsl) ovde rastegljivo i „slobodno“ interpretirani i primenjeni…

2) I jednom kad film najzad krene s hororom, otprilike na isteku prve trećine, horor-akcija traje maltene non-stop – ako izuzmemo jednu kontroverznu info-dump scenu, o kojoj ću više reći u spojlerima, a ne sad.

3) Budžet je lepo potrošen, ima mnogo setova, solidno napravljenih i odlično uslikanih. Nešto se uštedelo snimanjem u Mađarskoj (pa je zato odjavna špica prepuna Nimroda, Gabora, Zoltana i Lajoša), ali ok, biznis je biznis, idi tamo gde za svoj dolar (tj. 80 miliona $) možeš najviše zauzvrat da dobiješ… Efekti su prilično dobri, kako vizuelni tako i maske i kreature – s jednim izuzetkom, u spojlerima.

4) Lik „veštačke osobe“, Endi, počinje kao bezvezni kliše: u ionako šarenoliko-inkluzivnoj postavi on deluje zadužen da impersonira „osobu sa posebnim potrebama“, sa tikovima i vrskanjem i plačljivom bespomoćnošću (bukvalno ga deca tepaju u jednoj sceni na početku). Ali kasnije se situacija usložnjava kad dobije „apgrejd“ i tu se javlja zabavna džekil-hajdovska situacija, dobro odglumljena. Sad, zašto bi neko pravio CRNCA-robota da bude, suštinski, ROB, i što bi mu davao sve te tikove, ne znam, taj mi deo promakao dok sam preturao po lavoru s kokicama.

5) Sve u svemu, film je dovoljno dinamičan, i pruža dovoljno onoga što se očekuje od jednog ALIEN filma da može da, jedva ali ipak, dobije prelaznu ocenu za gledanje u bioskopu.

Ali, ovo NIJE film da hitate s kupovinom blu reja, za višestruka repriziranja – jer što biste reprizirali film koji je ionako već sav sačinjen od repriznih, već viđenih, ali drugde bolje urađenih scena? Niti je ovo film da izgarate da čujete Rediteljev Komentar, ili Komentare glumačke ekipe, ili da pomno pratite dvočasovni Making Of / Behind The Scenes dok. Ili da kupujete knjigu posvećenu filmu. Ili njegovu proznu novelizaciju.

Zašto?

Kazaću vam ISPOD, i tu će morati da budu i SPOJLERI.

Dakle, od sad pa nadalje i ubuduće sve do kraja – ne čitaj ako nisi gledo film i ako nećeš da prerano saznaš neke stvari…

 

Šta mi sreću kvari toliko da sam sa projekcije ovog filma izašao blago razočaran?

Priznaću da sam malkice bio dopustio hajpu pre premijere da poverujem izvesnim nagoveštajima i rivjuima kako je Fede ovde nalegao svim snagama da deliveruje nešto više od Produkta, da je hteo da maximalno udovolji fanovima i samom sebi i napravi jedan mamojebački grozomorni gnusni i supernapeti ALIEN film koji će da izrespektuje tradiciju i serijal i sve, a da sve zavrti jače i žešće i hororičnije. Avaj. Ako je toga i bilo, to je na kašičicu.

1) DERIVATIVNOST

Ovo je jedan pretežno generički film, suviše DERIVATIVAN, mestimično besramno prepisivački, sav zaokupljen dodvoravanjem – čas zadrtim fanovima (raznim „uskršnjim jajcima“), čas slučajnim prolaznicima i mlađariji koja nije bila ni rođena poslednji put kad je ALIEN ličio na ALIENA, dakle, kod Žana Ženea. Uzgred, taj je film možda i previše ozloglašen i omrznut: priznaću da je kasting slab, a neki likovi iritirajući, ali fuck to je jedan božanstveno slikan svemirski GOTIK (Dariuš Konđi!) u kojem se, kolko se sećam, proliva više krvi i svakako ima mnogo više ALIEN AKCIJE nego ovde.

ROMUL se besramno naslanja na prvog ALIENA time što počinje isto kao on (svemirska tišina i isti font najavne špice) i završava se isto kao on (Finalna Ženska TM izbaci čudovište iz broda i odjavi se audio porukom u Brodski Dnevnik koja zvuči skoro od reči do reči isto kao Ripli na kraju ALIENA).

Njegov zaplet bestidno vampirizuje ALIENA tim što je njime omogućen, tj. u ovoj franšizi već ustaljeni Kosmički Rio Tinto doslovno kanibalizuje telo prvog aliena, kojeg je Ripli izbacila u svemir, i genetskim inženjeringom iz njega proizvodi desetine i stotine Licogrlitelja. Kako? Bem li ga, nauka li je, mađija li je!

A besramno se iz ALIENA uzima i – suprajz! – „veštačka osoba“, Eš (Jan Holm). Zapravo, ovo nije baš onaj s Nostroma, jer je taj rasut na atome u finalnoj eksploziji broda, ali mu je nekakav rođak, iz iste ili srodne serije. U svakom slučaju, izgleda ISTO, ili barem onoliko isto koliko je deep-fake tehnologija mogla da učini u ne baš najefektnijem spoju animatronika i CGI blenda.

Ja nemam naročito veliki problem s ovime, per se: imali smo slična namigivanja unazad i ranije (Lans Henriksen, na kraju ALIENA 3, kao Tatko na Bišopa; Ripli u 4. delu je klonirana iz samoubijene na kraju 3. dela, itd). Veći je problem KAKO je to urađeno (nesavršeno, kao da gledaš A.I. pokretnu sliku koja se još nije sasvim izborila s ljudskim licem i njegovom mimikom) i ZAŠTO („da vam čiča objasni“ stvari koje su pretežno očigledne ili su se mogle i drugačije, originalnije pri/kazati).

Plus, morali su da namignu fanovima time što su od Eša uzeli njegovu poslednju rečenicu u ALIENU i nalepe je ovom Ne-Ešu da je papagajski ponovi: „I can’t lie about your chances, but you have my sympathies.“

Ima i drugih prepisivanja, tj. „omaža“: iz ALIENS imamo to prebacivanje iz jednog u drugo vozilo, iz jedne u drugu klaustrofobiju i hodnike, iz broda u brodić, iz brodića u džip-tenk, iz njega u hodnike baze; imamo hodnik čiji su zidovi „oblepljeni“ alien-ljigama koje spajaju hibernišuće ili upokojene ljudske žrtve – e, sad, što to u ALIENSU čini velika Matica, kakve ovde nema, pa koga je briga za te tehnikalije, ionako je alienov životni ciklus ovde sasvim silovan i proizvoljan, nije ni bitno šta i kako, od scene do scene se to poštuje ili zaobilazi ili premišlja i domišlja šta iz čega kako i zašto nastaje: ANYTHING GOES; zatim, ima doslovno ponovljen onaj kratki kadar kad vidimo nekoliko aliena koji puze kroz tesan hodničić, tj. prostor za ventilaciju, ka kameri/posmatraču; i najimbecilnije od svega, apsolutno neoprostivo i 100% glupo. Ja ne znam čija je ideja bila da je mudro uzeti ikoničnu repliku iz ALIENS, izvući je iz kontexta u kojem je vrlo pregnantna i moćna, i metnuti je u scenu koja je tom kontextu neadekvatna, i čak besmislena, u usta nebitnom liku, koji se čak i ne obraća ženskom čudovištu, nego muškom, kada vikne: „GET AWAY FROM HER… YOU BITCH!“ Potpuni krindž i debilana za katran-i-perje tretman!

Isto kao i ofucani i dvesta miliona puta u međuvremenu varirani kadar iz ALIEN3, kad se alien primakne protagonistkinji, faca uz facu, pa joj nešto dahće u obraz, dok ona užasnuta skreće lice, a ovaj umesto da joj otkine glavu, ili je proburazi mini-vilicom, ili tako nešto, samo dahće uz nju ko neki kosmički Dirty Old Man…

Prepisivanju tu nije kraj: iz četvorke su uzeli antipatične likove nekakvih svemirskih pljačkaša i – još gore, i direktnije – borbu sa genetskim hibridom čoveka i aliena. Pritom je taj hibrid (čija je pojava nesuptilno bila najavljena još na pola filma) vrlo debilno dizajniran i izveden, isto kao u četvorci, pa još gore. Kod Ženea je to bilo nemaštovito i ružno dizajnirano, ali bar tehnički dobro oživljeno. Kod Fedea su loši i dizajn (nimalo gigerovski, kao loš PROMPT kojega je lenji A.I. isporučio a Fede uzeo i metnuo u film bez daljih ljudskih intervencija) i izvedba u kojoj se nelagodno spajaju cgi i lutka/čovek/maska, sa primetnim šavovima.          

2) LIKOVI.

Iritantni, nezanimljivi, neprijemčivi. Sreća što su polit-korektno rasno šareni, jer da su svi beli stvarno ne znam kako bih ih razlikovao.

Najjeftinija „karakterizacija“ na nivou Komandanta Marka: npr. ako je neki lik definisan kao JERK, onda je to njegovo JEDINO određenje, koje on ispoljava UVEK, stalno, neprestano, prema svima, u svim situacijama, jer šta bi drugo i radio i kako se ponašao kad A.I. koji je ovo sve „napisao“ nije dobio nijedan drugi prompt?!

A onda još veći „cheese“ – saznamo da se namerio na „robota“ zato što mu je jedan drugi indirektno usmrtio (tj. nije spasio) roditelje.

3) GLAVNA JUNAKINJA

Ni glavna junakinja nije bogzna šta kao lik: mislim, glumica je simpatična, ali previše krhka i tanka za akcionu junakinju u koju se, prema KLIŠEU, pred kraj izmetne. To je već postalo toliko OTRCANO da odavno više nije ni smešno: pošto je Ripli Keva Na Sve Ženske Herojke u Hororu, onda mora ONA (u prva četri filma), uz sve grdne nabildovane i žestoke mužjake, da bude ta koja će da doaka alienu. A u daljim Ripley-free nastavcima, MORA da bude neki Ripli-klon. Kako god da sastaviš posadu, šta god da imaš: prekaljene kriminalce, ogrezle ubice, naučnike, genije, budale, marince, tinejdžere, svemirske gusare, patuljke, džinove, nebitno – sve je to TOPOVSKO MESO pred nekom nežnom Cvetankom koja se izmetne u Veneru Muholovku i Alien-o-Dušmanku, u Jebačicu Keve bez mane i straha, u Omoćenu Ženetinu koja, začudo, NIKAD u ovim filmovima ne izgleda kao Iman Helif

…nego UVEK izgleda kao da ne bi imala snage ni da sama, bez muške ruke, otvori teglu krastavaca a kamoli da se rve s nekakvim trometarskim Inženjerima i Alienima. Ova osoba ovde čak i nije Lik, nego samo Klon, tačnije Ripli4. Imali smo Ripli1 (Sigurni), Ripli2 (Nomi Rapače), Ripli3 (Ona Neka Neupečatljiva Kakosezvaše), i sad imamo Ripli4 (Kejli Nešto). No, šta da se radi, nije to najveći greh prema Logici, Statistici ili Biologiji koji ovaj film čini.

4) NEORIGINALNOST

Najveći greh prema Žanru je to što nam ovaj ALIEN nudi premalo svežih i neviđenih stvari, a previše varijacija (ili kopija) već viđenog. Dobro, nije loša prolongirana jurnjava sa Licogrliteljima, iako već viđena u ALIENS (gde je bila napetija, jer smo brinuli za Ripli i devojčicu, a ne za neke nebitne debile, i jer je režiro Kameron pre doba Štrumpfova).

Ili, ako i priđe nečemu zanimljivom i ranije neviđenom, on ustukne, jedva ga pipne – npr. kad najzad bude u prilici da nam pokaže dejstvo alien kiseline na živo ljudsko telo (što dosad ne pamtim da smo videli, bar ne detaljno i jasno), Fede se ukaki, usklikne „Less is more!“ i pobegne ko pičkica neka. Isto to uradi kad smandrlja Grudoprobijajuću scenu, koja je mogla biti gnusna i žestoka, ali je umesto toga samo trepni-i-propusti. „Upotrebi imaginaciju!“ Isto kao i mikro-sekund alien-vilice u lubanju (mada je to ovde možda samo prepis-„omaž“ isto tako prebrzom mikrokadru iz ALIENA?)

5) MALO ALIENA

A greh je i to što u filmu koji se zove ALIEN ima razočaravajuće malo aliena! I alien-akcije! A to malo što bude… Ili je generičko, već viđeno, bez ijednog kadra za STRAHOPOŠTOVANJE i DIVLJENJE (najbliže tome je scena bizarnog „rađanja“ čitavog, formiranog, velikog aliena iz nekakve vaginoidne „čaure“ – mada ne znam gde tačno ova faza dolazi u CIKLUSU koji odranije znamo). Ili čini onaj jedan, ali veliki greh ALIENSa, a to je da svodi neuništive zastrašujuće mašine za ubijanje na – životinje koje se lako mogu ubijati rafalnim paljbama na buljuke, kao da su Švabe u nekom filmu protiv Bate Životinje s mitraljezom.  

Mnogo je hvaljena scena pred kraj, kad problem alien kiseline bude „rešen“ na vizuelno zanimljiv, ali logički imbecilan i neizvodljiv način: naša Ripli4 se doseti da isključi gravitaciju u hodniku, pa onda rafalno razbuca aliene, od kojih misteriozno ostanu samo lebdeće amorfne bljuzge njihove „krvi“ (koja ovde više liči na spermu). Kam gi tela? Nema gi tela! Parčići lobanje, udovi, repovi, kam gi oni? Nema gi! Ostade samo bljuzga! Koja se, how convenient, drži u masi koja je laka za izbeći, a nigde zasebnih kapljica koje bi doletele i spržile rupice u koži i mesu Ripli4. A kad se ponovo uključi gravitacija, šta onda s tom kiselinom i metalnom oplatom broda? Koj ga jebe!

6) BZVZ KRAJ

Završno lomatanje s alien-čovek mutantom je rutinsko akcijanje bez ičega za pamćenje: nešto malo bezveznjačke abre-ubre rutinske gimnastike uz rutinsko ODBROJAVANJE DO UNIŠTENJA. Eh, da, to mi poznato odnekle… kao da je to, kad ženski glas na svemirskom brodu odbrojava minute do kraha, prepisano iz nekog mnogo boljeg filma? A onda epilog: rekoh već, rutinski „omaž“-prepis iz prvog ALIENA.

„Ripli4 se odjavljuje… Kraj epizode. Nastavak u sledećem broju, ako vas dovoljno kupi ulaznicu. Over and Out.“ 

ALIEN ROMULUS je, dakle, film koji ide na siguricu. Ambicije su mu skromne, svedene na dodvoravanje fanovima i masama, bez velikog talasanja i izmišljanja rupe u saksiji: preživanje, prežvakavanje, citati, migovi, lakat u rebra, uskršnja jajca (uključujući milion njih prema igricama i ne znam čemu izvan samih filmova)… Ona tišina iz prvog minuta filma (koja „omažira“ ALIENA) brzo se zaboravi i zameni non-stop bukom, vikom, galamom, brbljanjem, pucnjavama, explozijama, urlikanjima, siktanjima – ukratko, horor i saspens uglavnom se svode na AKCIJU, na RATATATATATATA – KA-BOOOOM!!! Ali pošto Fede nije Kameron, niti ima na raspolaganju živopisno-zabavni i prijemčivi kast likova, najbolje što ume jeste da nam na kraju da varijaciju na bezveznjački kraj ALIEN: RESURRECTION. Meh…

A bilo je potencijala, značenjski, da se urade velike stvari sa jedva-taknutim konotacijama, naročito sa prikazom delatnosti ovog Kosmičkog Rio Tinta (u filmu, iz legalnih razloga, prekrštenog u Vejland-Jutani). Recimo, da se explicitno pokaže da ovaj film počinje u Srbiji za oko sto godina: rudarska kolonija, pakao na zemlji, blato, rđa, sunčanih dana u godini: NULA, svi su musavi i odrpani i gladni i porobljeni i obespravljeni i nema im beganja. (Osim ako, kao ova klinčurija, nekako nemaju u svom posedu moćan brod za let u svemir. Otkud ovoj sirotinji, gladnoj i bosoj, onaj brod? Prema ovom scenariju ovi bednici ne bi trebalo da imaju ni neki jači džip za vožnju po jalovini, a kamoli ovo čudo što leti u svemir!)

Ali i ja se zamlaćujem, dokon, logičkim rupicama u filmu koji je sav zasnovan na ogromnoj crnoj rupetini u zapletu. Naime, treba da poverujem da je Rio Tinto, kad je doznao da se Neko Sranje zbilo u brodu-laboratoriji, to sve naprosto pustio da lebdi u svemiru i da čeka neke gusare ili lopove da mu tu vršljaju, umesto da su odmah poslali tim marinaca, ili experata, ili bilo koga, iskusnog, starijeg od 25 godina! Ali ne, onda ne bismo – kažu marketing stručnjaci Korporacije – imali produkt prijemčiv Gen-Z ciljnoj grupi…

Čak i njihova mladost je mogla da se upotrebi pametno: ako već komercijalni razlozi nalažu da niko neće da gleda čilagere i milfove u svemiru, ok, to razumem, ni ja to ne volim; ali ako već praviš kast od ove mlađarije, daj mi to scenaristički ispleti tako da od toga sagradiš neku poentu: stari su zajebali, pustili su Rio Tinto da im zatruje planetu, živote, sve, i sad đeca nemaju kud nego u ruke tuđincima… Ali jok, Fede sve to što je metno u prolog brzo zaboravi, a tokom filma samo reciklira „Zla Korporacija“ štih i „Zli android“ kliše, i tolko mu beše od poruke i značenja. Ostali samo dugmići…