Ultimativni UŽAS ŠESTE PLANETE

datum objavljivanja: 27. 8. 2026.

(ali već je dostupna na sajtu, OVDE).

naslovna strana: Galijeno Feri

scenario: Gvido Nolita

crtež: Galijeno Feri / Franko Binjoti

brojevi originala: 178-182 / Zenith Gigante 229-233

naslovi originala: L'orchidea rosa / Hellingen! / Il raggio della morte / Terrore dal

sesto pianeta / Magia senza tempo

težina: 1,61 kg

povez: tvrd

boja: kolor

format: 195x260

strana: 444

 

Narode, želim da vam skrenem pažnju na ovo epohalno izdanje, kako ne biste sebi dopustili tu omašku da vam nekako prođe ispod radara! Dakle, treća knjižurina u ediciji „Helingen“ Veselog četvrtka posvećena je epohalnoj, legendarnoj, kultnoj i nenadmašnoj avanturi sa zlim vanzemaljskim osvajačima.

 

Izdavač kaže:

Među brojnim antagonistima u serijalu o Zagoru, niko se ne istice kao profesor Helingen. Osmišljen kao antiteža Zagorovoj sirovoj snazi i besprekornoj moralnosti, ludi naučnik je više puta uspeo da dovede Duha sa Sekirom do ivice poraza – pa čak i da ga gurne dalje od toga.

Treća knjiga Biblioteke Helingen predstavlja vam jednu od najpoznatijih priča o Duhu sa Sekirom. Leteći tanjiri, zraci smrti, Akronjani i druge misteriozne pojave prete čitavom čovečanstvu. A iza svega se, naravno, nalazi Helingen. Ludi naučnik je, nakon tri poraza, stavio Za-Gora Te-Neja pred najveće iskušenje u njegovom životu.

 

            Ghoul kaže:

            Meni je ovo bila jedna od najdražih Zagorovih avantura – iako nominalno SF, zapravo sa brojnim elementima čistog horora – a kad sam nedavno, tj. prošle godine, ponovo iščitao sve to, shvatio sam koliko tu ima pametnih stvari za zapaziti i analizirati.

            Rezultat tih promišljanja jeste moj esej PLAN ŠEST IZ DALEKOG SVEMIRA, koji možete čitati u ovom izdanju kao specijalni dodatak. Veoma sam ponosan na taj tekst, i mislim da će mnogim čitaocima izneti nove uglove, svetla i slojeve koje nisu ni slutili u ovom stripu.

Kad porastem, pisaću o Zagoru u knjigama

            Plus, ovaj tekst je ujedno i moj pozdrav od pisanja pratećih tekstova u VČ, pošto ih nadalje – ili do daljnjeg? – više neće pisati honorarni saradnici izvan kuće. To važi za sva izdanja, pa time i za Biblioteku DILAN DOG, za Zagora i sve ostalo gde sam povremeno gostovao. 

U vreme kad sam ga pisao, nisam znao da će mi biti „Zbogom“, za tu vrstu pisanja i za ta izdanja, ali sad vam mogu, neskromno ali realno, reći da je to jedan odlazak u velikom stilu. Uostalom, čitajte pa recite u komentaru ispod ako imate kakvih primedbi.

            Ja sam pre tačno deset godina ovde na blogu napisao jednu skromnu SKICU povodom ove epizode, ali ona je suviše rudimentarna i plitka prema ovome što sada možete čitati u ovoj ogromnoj knjizi!

            U ovom tomu od dodataka imate još jedan esej: BLISKI SUSRETI by Moreno BURATINI... a možda ima i još nečega, skica, korica, stranica, uvoda, izvoda – ko bi to znao? Kupite i iznenadite se! Ovaj strip je zaista antologijski i valja svaka domaćinska kuća da ga ima.

            Moj esej počinje baš ovako:

 

PLAN ŠEST IZ DALEKOG SVEMIRA

(c) Dejan Ognjanović, za Veseli četvrtak

 

            Ah, Akronjani… Prvi Zagorov susret i sukob sa zloćudnim osvajačima iz svemira… Mahniti Helingen na vrhuncu ludila i moći… Leteći tanjiri, pištolji sa zracima, kabine čudnih svojstava, tehno-čaure za ljudska tela… Indijanci na ivici istrebljenja, a ostatak čovečanstva odmah za njima… Ljudska rasa je u opasnosti, čitava planeta Zemlja… Neprijatelj toliko nadmoćan da to nije čak ni smešno… 

Iz toga se izrodila opšteobožavana epizoda u kojoj se superiornoj inteligenciji i tehnologiji suprotstavljaju odvažnost jednog nimalo intelektualnog heroja iz kolibice u močvari i magija jednog pokorenog, ali ne i poraženog naroda… Epizoda u kojoj se susreću i bratski sjedinjavaju naučna fantastika, strava i užas, avantura, misterija, komedija, akcija i indijanska mistika. Pa još podtekst, nenametljivo utkan između i ispod svega toga…

Šta tu ima da se ne voli?

            Ali ima i te kako šta da se razluči i proanalizira.

       Kako je nastala jedna od najvoljenijih Zagorovih avantura, a verovatno i najbolja od svih, i šta ju je učinilo baš takvom? Ukratko, kao i kod svake uspele poslastice, nameće se odgovor skoro neverovatne jednostavnosti: a) sastojci, b) način na koji su pomešani, i c) svrha u koju su upotrebljeni.

            Ovaj apstraktni recept valja sada konkretizovati i razložiti. Pa, da krenemo…

 ---nastavak u KNJIZI...

 

            Ujedno primite k znanju obaveštenje da Zagor - redovna serija donosi hororično nazvani meteorološki užas: Zagor 242 Košmar u Darkvudu

naslovna strana: Alesandro Pičineli

tekst: Alesandro Ruso

crtež: Đani Sedioli

Opis: Dok kiša nemilice pada, Zagor sa Veribadom i odredom odvažnih ratnika pokušava da uništi mašine za kontrolu padavina. Da li će junak Darkvuda uspeti da pobedi u ovoj trci s vremenom? -Čisto sumnjam, ali trebalo bi proveriti.

 

            A naročito snažan pečat preporuke udaram i na ovo sveže-izašlo izdanje:

Biblioteka Marti Misterija, knjiga 12!

Sadrži jezivo nadrealnu i košmarnu epizodu LUDILO MARTIJA MISTERIJE (tekst: Ticijano Sklavi, crtež: Anđelo Marija Riči) – dakle, Sklavi ubacuje žešću dozu čistog košmara u MM, prava uživanjcija; a tu je i FRANKENŠTAJN 1986. (tekst: Alfredo Kasteli, crtež: Enriko Banjoli (Henri) – predivna rekonstrukcija GOTHIC noći u spoju s jednom bizarnom italijanskom misterijom, vrlo zanimljivo crtano! 

A tu je i POVRATAK U LILIPUT (tekst: Pjerfrančesko Prosperi, crtež: Alesandro Kjarola), eto tako, samo nek ide redom.

 

THE THING EXPANDED (2026)

U davna vremena, dok sam još davao ocene filmovima, dešavalo se ponekad da se i sam samcit nađem u zbunu oko toga koju numeričko-zvezdičastu ocenu da dodelim nekome: odnosno, tačnije, kako da prvo samom sebi objasnim ZAŠTO neki super-pohvalni rivju IPAK na kraju nije krunisan peticom nego četvorkom. I tako je bilo sve dok nisam došao do sledeće distinkcije koja se, bar meni, pokazala kao najpouzdanije merilo.  

Dakle, kad bih intuitivno znao da je neki film četvorka, a ne petica, ali nisam bio sasvim siguran ZAŠTO to nije petica, pitao bih sebe: „Dobro, da li bi kupio DVD/blu-rej ovog filma, specijalno izdanje, i da li bi ga gledao sa komentarima reditelja, scenariste, glumaca, kritičara? Da li bi gledao making of i druge dokumentarce, da li bi te zanimale izbačene scene, bluperi, itsl? Da li bi čitao knjigu o ovom filmu? Ne knjigu PO kojem je eventualno rađen – nego knjigu o pravljenju tog filma, ili knjigu intervjua s njegovim rediteljem?“ Ako bi odgovorio bio „Pa, ne baš... Mislim, rado bih ga pogledao još koji put... odličan je film... Ali nije baš da bih izgarao da saznam SVE što se može saznati o njemu, njegovom nastanku, tvorcima, itd“ – to je, onda, ipak četvorka.

Uz sve moguće filozofije, egzegeze, analize, autopsije, disekcije, tumačenja i tupljenja, OVO se do danas pokazalo kao najpouzdanije merilo za razlučivanje večitih, besprekornih mega-podsticajnih i super-inspirativnih remek-dela – od odličnih, prijatnih, zadovoljavajućih filmova koji, ipak, nisu remeci. Potonjima fali taj ž ne se kva-kva.

Što nas dovodi do predmeta ovog rivjua: s najvećim interesovanjem i neprestanim uživanjem odgledao sam PUNIH PET SATI (da, pet sati: iliti trista minuta!) dokumentarca o najboljem horor filmu ikada snimljenom, Karpenterovom STVORU. Imate ovde na blogu više mojih tekstova o tom filmu, i uzdam se u vaše umeće srčovanja da ih nađete, ako dosad niste.

Pogledajte samo taj lajn-ap!

Tu su bukvalno SVI koji treba da budu – osim Roba Botina, koji se povukao u pećinu u šumi još pre 30-ak godina, i ne javlja se nikome, ne daje izjave, intervjue, nema ga. Osim njega tu su svi ostali, od matorog Karpa, preko Kurta, do poslednjeg efekt-majstora koji je prišao tom setu.

Znači, tu su, u filmu:

Filmska ekipa:

John Carpenter (Režiser)

Dean Cundey (Direktor fotografije)

Stuart Cohen (Koproducent)

Larry Franco (Producent i prvi pomoćnik režisera)

Todd C. Ramsay (Montažer)

Glumačka postava:

Kurt Russell (R.J. MacReady)

Keith David (Childs)

Thomas G. Waites (Windows)

David Clennon (Palmer)

Joel Polis (Fuchs)

Richard Masur (Clark)

Peter Maloney (George Bennings)

            A tu je i gomila specijalnih gostiju, filmskih stvaralaca koji imaju neku daleku vezu s filmom, makar kao njegovi obožavaoci, ako ne i nešto više:

Guillermo del Toro (Veliki Lavkraftovac i Karpentero-Stvoroljub)

Frank Darabont (Reditelj lavkraftoidno-pipkastog filma The Mist)

Eli Roth (Reditelj i glumac, poznat po filmu Hostel, a još poznatiji kao Vegeta: „U sve se meša“! Ne može jedan jebeni dokumentarac o hororu da se snimi a da se taj Rot ne upetlja kao prišipetlja!)

Mick Garris (Horor od režisera, kreator serijala Masters of Horror)

Stephen Colbert (Poznati američki TV voditelj i veliki fan filma)

Issa López (Rediteljka i scenaristkinja, autorka serije True Detective: Night Country koja se donekle, površno, naslanja na polarni ambijent Stvora za sasvim prizemne svrhe)

Chuck Russell (Nedavno upokojeni reditelj rimejka filma The Blob, kao i nastavka Elm Street 3)

Matthijs van Heijningen Jr. (Reditelj prednastavka The Thing iz 2011. godine, koji ovde zvuči mnogo pametnije nego što se to vidi u njegovom promašenom i suvišnom filmu)

David Leslie Johnson-McGoldrick (Scenarista filmova The Conjuring 2)

Phil Nobile Jr. (Filmski producent i glavni urednik horor magazina Fangoria)

Anne Billson (Filmska kritičarka i autorka BFI monografije o filmu The Thing) Majstori za specijalne efekte (VFX i praktični efekti)

Iako se legendarni i povučeni Rob Bottin nije direktno pojavio pred kamerama, u dokumentarcu učestvuju njegovi najbliži saradnici i naslednici koji detaljno analiziraju revolucionarne efekte:

Greg Nicotero (Specijalista za efekte i šminku, poznat po seriji The Walking Dead)

Alec Gillis (Majstor za praktične efekte stvorenja)

Ken Diaz (Član Bottinovog originalnog tima za specijalnu šminku i efekte iz 1982.)

Margaret Prentice (Umetnica i članica originalnog tima za efekte koja je radila na Stvoru)

Matt Winston (Suosnivač škole za filmske efekte Stan Winston School i sin legendarnog Stana Winstona koji je -dakle, tatko a ne sin- pomagao Bottinu na filmu).

Šta reći?! Više nego relevantna ekipa koja i te kako ima šta da kaže!

Pre svega, milina je slušati Karpa: ja njega mogu da gledam i kako petstoti put odgovara na isto pitanje, nemam problem s tim što sam većinu ovih stvari čuo i video u ranijim njegovim intervjuima i u DVD komentaru. Prosto, uživanje je videti ga, danas, sa svom mudrošću poznog životnog doba, a još uvek lucidnog i vickastog, kako s ponosom govori o svom remeku, svestan da mu je to zaista najbolji film. Osetna je i dalje gorčina zbog tadašnje propasti tog filma, ali više kroz stoičko mirenje s tim nego kroz kukanje DEJ TUK MA DŽOB!

Karpo je sada Starac sa Planine, mudrac od stotinu ljeta koji se više ničim ne uznemirava, nego govori isključivo u dead pan maniru – pa je tim zabavnije kada, tim tonom, ispali neku gromoglasnu provalu. Recimo, iako to nije ovog puta prvi put kazao, iz nekog razloga mi je sada bilo smešno kao da to prvi put čujem – valjda ima nešto i u načinu deliverija – kada kaže, pun hvale za Džeda, najboljeg psa-glumca u filmskom svemiru, kako je bio u stanju da besprekorno hit his mark and do the job – što većina ljudskih glumaca ne ume da potrefi! Ahahahaha, bukvalno sam se grohotom smejao kako je ovo mrtav ladan izgovorio, a pošto je leto i širom otvoren prozor, mislim da me je cela ulica čula.

O tome da sam bar pola ovog filma odgledao kroz suze – neću ovom prilikom...

Naročito imponuje i to što se Kurt Rasel pojavio – ne samo što nije glumio zvezdu u stilu „Sitno mi da govorim za tamo neki dok. imam ja preča posla, npr. da se brčkam u mom bazenu i šta ja znam“, NE, nego je došo, i govorio o tom filmu sa takvom LJUBAVLJU, i ponosom (nerazmetljivo, da budem jasan) – ali očito je i on svestan da mu je to jedna od najboljih uloga u karijeri, i verovatno najbolji film u kojem se ikad pojavio (mislim, njemu je „verovatno“, meni je definitivno).

Veliki je to šmeker, i strašno je zabavno gledati ga kako se s uživanjem priseća snimanja, i raznih anegdota, ali i kako s ljubavlju i poštovanjem priča o svog drugu Karpu. Ono što je posebno za pohvalu, a što se retko viđa među pretežno-sujetnim glumcima, jeste to koliko je Kurt prepun pohvale za svoje kolege iz tog filma: bukvalno je svakoga od njih poimence pohvalio i kazao pokoju lepu reč za to što su realno doprineli tom ANSAMBLU. Ne kurtoazno, kroz zube, nego baš od srca. Veliki je to čovek, a ne samo glumac.

Znači, ekran zasija oreolom svaki put kad se na njemu pojave Karpo ili Kurt – a to je, srećom, često: vidi se da nisu ovde došli preko kurca, kao „Ajde, dobro, daj da kažem tri rečenice, pa da begam“ – i to je blagoslov samo po sebi. A ja ću sada fanove STVORA podsetiti na ovaj DRAGULJ od klipa, a svima ostalima ga sada otkriti – pogledajte ovu genijalnos za rasterivanje čemera i širenje feelgooda, ovo je nešto najsmešnije u svemiru!

„Kurt Russell and John Carpenter laugh their asses off watching The Thing“

https://www.youtube.com/watch?v=D4r7wIsWebc

 

Nema potrebe da mnogo naširoko tupim, i da pišem pet strana rivjua za film od pet sata: ako je ovo film za vas, znaćete odmah, odnosno već znate! A ko ne zna – neznaće i posle 10 strana (koje nemam vremena da pišem).

Samo još ovo: film mi je odavno na radaru i željno sam ga iščekivao. Avaj, kad je učinjen dostupnim, nije odmah procurio na net. Dapače, dugo je trebalo da izađe bilo gde, bilo kako. Iz meni nejasnih razloga, već duže od mesec dana je dostupna samo gigantska verzija od 15 GB (!), a ako oćete nešto razumne veličine, oko 2 GB, ima i to, kod braće Rusa – ali dabovano na usrani ruski, bez engleskojezične opcije.

Ja sam čekao, čekao, sve misleći „sad će, samo što nije izašla i manja opcija...“ ali ona nikako da izađe meni na radar, pa sam na kraju skino tih 15 GB – šta me košta, zar ću na STVORU da štedim? A vi, ako negde vidite manji fajl, javite u komentaru GDE ima.

P.S. Ultimativna pohvala: ako se sutra ispostavi da postoji JOŠ PET SATI izbačenih scena razgovora koji nisu ušli u gornju verziju – I NJIH BIH RADO ODGLEDAO! Eto. Toliko je ovo dobro, i toliko me zanima. Over & Out.

P.P.S. Isti tvorac napravio je i ALIENS EXPANDED, ali to sigurno već znate...

P.P.S.S. Ozbiljnim pratiocima Karpa, i horora uopšte, valjda ne treba da skrećem pažnju na novi upravoizašli album Karpo-muzike, CATHEDRAL – koji vrhunski spaja njegove zlokobne sintove sa električnim gitarama njegovog sina i još jednoga, i koji sam na repeat slušao nekoliko dana zaredom, čim je procurio, krajem prošle nedelje. Odlična stvar! CARPO LIVES!

U ovom svetu čemera i beznađa, lepo je znati da Karpova zvezda još blistavo sija, a on ne samo što živi – nego i radi! I to ko mladunac!

 

PLURIBUS (2025)

Nekoliko zanimljivih hororolikih serija privuklo je mase tokom prošle godine. Srećom, ne i mene; većim delom zato što sam bio prezauzet raznim pisanjima, a manjim i zato što mi se, naprosto, nisu dovoljno snažno gledale da na njih straćim ono malo vremena koje sam mogao posvetiti gledanju bilo čega. Ipak, pošto me povremeno priupitaju za njih, evo ukratko šta nisam gledo, i zašto, a šta jesam, i preporučujem.

            ALIEN: EARTH 

– Nisam gledo. U normalna vremena gledo bih bilo šta s alienima; sva sreća pa sam tokom leta privršavao moju knjižurinu DOLAZAK HORORA: KNJIŽEVNOST, te nisam smesta ovo overio. Sreća, kažem, jer sve što sam potom pročitao i video o ovoj seriji dovodi u pitanje moju želju da je ikada pogledam. Možda ako bih našao neki dajdžest, best of, ali imam utisak da su i likovi i fabula izrazito nezanimljivi da bih to gledo ucelo. Dakle, možda, nekad, ali slabo verovatno.

            IT: WELCOME TO DERRY 

Kingu se sviđa: šta još reći?

– Nisam gledo. Niti bih to gledo, sve i da mi plate. Ionako To smatram slabim romanom, a vreme koje sam posvetio najnovijim film-verzijama toga bilo je SVE što sam voljan da bacim na tu bezveznu pričicu. Samo mi još fali prikvel repeticija i ceđenje suve drenovine onoga što me ni u izvornom pakovanju nije naročito preokupiralo. Couldn't care less.

            STRANGER THINGS 

– Nisam gledo ovo najnovije. Niti planiram. S ovom serijom sam se pozdravio posle druge, ili možda treće sezone. Činjenica da ni oko toga nisam siguran govori dovoljno o tome koliko me je briga. To je sa svakom novom sezonom sve više smrduckalo, a ovu varijantu gde je mutiralo u sapunsku operu i gde svaka epizoda traje ko kršten film – ćao, nema šanse. Radije bih gledo tuce novih, dobrih, različitih filmova, nego jednu priču silom rastegnutu na 20 nezanimljivih i/ili iritantnih likova i desetak „epizoda“ od kojih svaka traje ko film (100-ak min u proseku). Ko se s kim smuvao, ko je izašo iz klozeta, kako su drugarstvo i mladost pobedili Veknu (!) i ostala nagvaždanja – baš me živo zabole. Uostalom, evo kako su ljudi sa više vremena za bacanje na ovakve stvari lepo saželi šta ne valja u poslednjoj sezoni, i ovim duhovitim i rečitim primerima potvrdili moju intuiciju da na TO ne treba gubiti vreme. Pogledajte čitav ovaj video, ili, pošto je podeljen u chapters, nađite onaj, oko sredine, gde sasecaju THINGS: Half in the Bag: End of 2025 Catch-up (part 1), OVDE.

            Od američkih žanrolikih serija koje još nisam overio, a deluje mi da bi vredelo, na vrhu gomile za „Možda, ako stignem“ stoji mi YELLOWJACKETS. Da je kraće, možda bih već pogledo, ali u trenutnoj konstelaciji obaveza ne usuđujem se da sve te sezone načnem sada, pa da ih razvlačim nedeljama ili mesecima (!), mada ću verovatno pokušati da to gledanje uglavim negde tokom ove guste godine…

            Što me dovodi do onoga što zapravo JESAM pogledao. I što želim da vam preporučim.

            THE CREEP TAPES, S02.

            Druga sezona i dalje pokazuje da je Mark Duplas komičarski genije, da je njegov Psiho-Vučić jedna antologijska horor kreacija potentna da nosi serijal, velikim delom zato što je sam lik podložan psihopatskim transformacijama i igranju niza različitih likova.

            Već sam vam ovde hvalio prvi film, iz kojega se ovo izrodilo; a zatim i njegov još bolji filmski nastavak; pa čak i prvu sezonu serije, kad se prešlo na format kraćih epizoda (otpr. 20-25 min). U linkovanim rivjuima već sam istakao razloge zbog kojih ovo itekakao valja overiti, a sad se ne bih ponavljao, nego samo želim da a) skrenem pažnju neredovnim čitaocima kojima su moje pohvale od ranije promakle; b) podsetim da je druga sezona izašla u decembru; i c) istaknem da nivo kvaliteta nije opao, da se to i dalje dobro drži i ima moj pečat preporuke.

            Strogo gledano, 2/6 mi se nisu naročito dopale (vegan + ženska s bazenom), ali preostale 4 su sasvim na nivou ranijih Krip avantura.

 

            I najzad – PLURIBUS. 

Nova kreacija Vinsa Giligana, tatka na BREAKING BAD, što je bio glavni i najveći razlog da, ako treba, rodim vreme za gledanje ove serije. Jer, ako ste čitali moj raniji blog osvrt na BB, onda znate da tu seriju obožavam do imbecilnosti, pa stoga nije bilo dileme da li ću pogledati, kako/kad znam i umem, i njegovu najnoviju – naročito s obzirom na to da mi je i njen žanr bliskiji.

            Ova serija nije horor – žanrovski je to SF drama s jakim elementima crne komedije/satire – ali predstavlja preradu i reimaginaciju brojnih SF-horor klasika kao što su SELO/DECA PROKLETIH, INVAZIJA KRADLJIVACA TELA, STEPFORDSKE ŽENE, JA SAM LEGENDA i sl. pa zato mestimično ima i creepy vibes kakve su ti uzori nosili.

            Prva epizoda zapravo, iznenađujuće, počinje kao apdejt fore kojom započinju VRSTE (SPECIES): vanzemaljski signal sastoji se od šifre za DNK koji se raširi Zemljom putem ne baš mnogo ubedljivog inicijalnog amaterskog rušenja bezbednosnog protokola koji, po svojoj retardiranosti, ozbiljno prilazi onom raket-naučniku u PROMOTEJU koji reši da šakom pomazi alien pipak-zmiju-čudo. No, dobro. Kao što ja to uvek ponekad kažem, dobre serije imaju stotine mana, a loše samo jednu – da su dosadne, nezanimljive, glupe. PLURIBUS je dobra serija. Zato ću zažmuriti na jedno oko na poneke sitnice.

uostalom, tu je Karolina Vidra

            Važno je samo da znate da horora skoro i da nema (mada ima nešto misterije, saspensa, pa i povremenih šokova) a da je SF uglavnom vezan za misaone, idejne dimenzije, a ne za spektakl (maske, efekti, kreature, alieni, tehnologija, andrmolji, leteći tanjiri).

            Jednom kad se desi „epidemija“, i raščiste njene incijalne posledice, u prve dve epizode, ovo što sledi je jedna prilično kamerna drama, većim delom vezana za kuću glavne junakinje i za njene teme i dileme – mada, ima mrdanja odatle, i to prilično pompeznih, jer ovo je visokobudžetna serija, i prikazi globalnog stanja, povremeno kad se jave, ubedljivi su i spektakularni na nenametljiv način.

            U PLURIBUSU „invazija“ nije tako očigledno maligna kao sve druge alien invazije koje ste do sada videli, uključujući one iz pomenutih filmova. Njena motivacija, koliko se može za sada dokučiti (naravno da 1. sezona nije zaokružena priča, nego svršava sa „ćeraćemo se još“), nema za cilj da Zemljane pobije, proždere, exploatiše, isisava, pretvara u nešto drugo… Ali, ona ipak invazija utoliko što jeste nametanje nečega što nismo tražili niti smo unapred znali šta nas čeka pa zato nismo voljno ni prihvatili, pa makar to nešto bilo „za naše dobro“.

Ova „invazija“ je kao lek koji roditelji na kvarno metnu detetu u hranu da vam bude bolje. Cela problematika je u tome – da li su nam ti alieni „roditelji“, da li smo mi baš „deca“, da li je to što su nam dali „lek“ i da li će nam od toga biti „bolje“…

            A to nešto čime smo, ne sluteći i ne tražeći, počašćeni jeste – geštalt um. Svi umovi svih ljudi na Zemlji postanu JEDAN um, sa sećanjima i znanjima svih. Nema više laži ni prevare, nema pojedinaca, pa time ni sebičnosti, nego vladaju opšte bratstvo i jedinstvo i „svi za jednog – jedan za sve“. Ranije je u SF-u ova ideja kolektivnog uma bila uglavnom poistovećena sa bezumljem, sa zombifikacijom, kao u BODY SNATCHERS: svi su na fletlajnu, tupi, prazni, svedeni na insekte kojima „roj“, ili „kraljica“ komanduju šta da čine.  

Ranije je komunizam bio predstavljan kao horor, a ti američki romani/filmovi bili su žanrifikovana demonizacija ideje kolektiviteta, iz pozicije kapitalističkog zapadnjačkog individualizma. Ova serija, blago levičarskog nagnuća, sa više simpatije, ili barem sa manje demonizovanja, bez džadžmentalizma, prikazuje svet u kojem odjednom više nema zločina, ratova, zla, pohlepe, gde ljude ni privatna svojina naročito ne zanima nego spavaju masovno na nekakvim igralištima, ko neke izbeglice u sopstvenom svetu.

Glavna junakinja je jedna od otprilike tuceta ljudi na Zemlji koji, ne zna se kako ni zašto, nisu bili zaraženi tim duhom kolektiviteta, imuni su na „virus“ zajedništva, pa su ostali individue, krhke, ranjive, sebične, grešne, kakve god. Pokušaji da se bar oni udruže među sobom i oforme Dirty Dozen koji će da svrgne aliene i vrati svet na staro brzo propadaju – neki od njih su doslovno kupljeni spremnošću kolektiva da im udovoljava svakoj želji, pa se tako najljigaviji od njih baškari u hedonističkom raju opustelog Las Vegasa gde je ceo šljašteći grad tu samo za njega… on samo okrene telefon, i ovi mu pošalju ženske, kockare, publiku i ostalo da mu hrani ego. I on se valja u tom ko svinjče u blatu. Ko bi to menjao, i zašto?! Gledajte seriju pa preispitajte taj lažni „kurve i kokain“ raj…

Pomenuta junakinja je duboko grešna – toliko da nekim gledaocima može biti odbojna kao i njeno ime, Kerol Sturka (njoj se malo gurka!), i njena profesija: nakucavačica treš SF soft erotike za domaćice, koja mrzi i svoje knjige i svoje čitaoce i sebe samu. Delom jeste odbojna i meni, ali ja volim priče sa antipatičnim, a na nekom nivou ipak prijemčivim likovima, pa mi brojne njene falinke koje se otkrivaju tokom serije nisu bile odbojne.

Kakve god da su one, glavna pitanja koja ova serija pokreće kroz tu buntovnu, tvrdoglavu egomanijačku likinju i njeno odbijanje da prihvati novonastali kolektivistički svet, jesu sledeća:

1) da li je individualnost kvalitet sama po sebi, čak i kad je individua prgava, sebična, sujetna, licemerna…?

2) da li je svet u kojem se svi pretvaraju u klonove Neda Flandersa raj ili pakao?

3) da li je sloboda, uklj. slobodu da se greši (tj. neograničena slobodna volja), važnija od delimične ograničenosti utapanja u kolektiv?

4) da li je „povratak na svet kakav je bio“ zaista poželjna stvar?

5) da li je opšta empatija i kolektivitet nešto baš toliko strašno?

i najzad, pitanje svih pitanja, nikad aktuelnije: 6) da li je kraj sveta lakše zamisliv od kraja kapitalizma? © Mark Fišer.

Danas, kad se čini da se opasno primičemo kraju sveta, gde su ludaci na čelu najmoćnijih država globalno još opasniji od ludaka kojega mi u ovoj Tunguziji imamo, vredi sve ovo dobro promisliti. PLURIBUS je pametno osmišljena i odlično realizovana serija koja vam neće nuditi sapunsko-opersko „specijal“-efekatsko vunovlačarenje i trla-baba-lan „spektakl“ zamajavanje poput ALIEN – DERRY – THINGSA, nego će vam svojim razumno laganim ritmom, bez usiljenih klifhengera i mehaničkih saspensa, držati pažnju ukoliko ste iole misleća, kontemplaciji i BUDNOSTI okrenuta osoba. A ako preferirate da DREMATE, uspavani i uljuljkani storijama koje ništa ne preispituju nego vam samo povlađuju i potvrđuju ono što već „znate“ i „mislite“, onda izvolte, eno vam ALIEN – DERRY – THINGS, pa bindžujte dok vam mozgovi ne istrule u gnjecavu kašu.

Da li je PLURIBUS savršena, genijalna, besprekorna serija? Nije. Čak i u njenoj prilično kompaktnoj dramaturgiji ima izvesnih retardacija koje ničemu ne služe, npr. na mikro-planu, ima jedna baš dugačka glasovna poruka koja se uključi svaki put kad naša Kerol nekoga pozove, i nju u celosti moramo da saslušamo jedno 20 puta, što je previše. Na makro-planu, sve etape dugog i mučnog putovanja onog Latino-Amera od njegove džunglaste ispizdine do USA nisu baš morale biti prikazane jer samo jedu vreme a nisu toliko zanimljive ni dramski opravdane.

Ipak, izvan tako nekih manje-više sitnica, ovo je jedna vrlo aktuelna, pametno zamišljena i realizovana „WHAT IF“ glavolomka koja će vas, kao malo koji TV produkt, ostaviti u nedoumicama i novim promišljanjima tema i ideja za koje ste mislili da već imate nađen, gotov odgovor.

Dobar SF uvek je služio da ponudi novu, iskošenu perspektivu iz koje se na svež način, novim očima iznova sagledava naš svet. PLURIBUS to čini na prvorazredan način.