MAJOR (МАЙОР, 2013)

***

3-

           

            Imao sam velika očekivanja od ovog filma, ali, avaj... Posle odlične prve polovine, MAJOR primetno pada u drugoj. Dakle, pajkan jurca kolima ko blesav i pregazi dečaka koji je pretrčavao put u nekakvoj snežnoj zabiti. Ignoriše detetovu majku, zaključa je u auto (!) i zove kolege da ga vade iz sranja, što ovi, naravno, i urade: majku napiju i odvedu u stanicu da potpiše netačan iskaz, a na licu mesta falsifikuju zapis o tragovima kočenja da bi skinuli krivicu sa vozača. 

To je samo početak ZLA u kojem "snage reda" ilustruju staru narodnu skraćenicu ACAB,* odnosno pritiskaju i muče žrtve sa sadizmom i bezobrazlukom koji će biti prepoznatljivi svakom stanovniku Srbije koji je ikada imao bliski dodir sa "narodnom" milicijom – ili je barem ikada otvorio dnevne novine i u njima, osim estrade i sporta, bacio pogled i na crnu hroniku. 

Ali onda, posle iživljavanja u policijskoj stanici, detetovom ocu prekipi i dohvati oružje: "Da pobije govna i gotova stvar!" E, dotle je film odličan. (*Znam da znate, ali pošto ovaj blog čitaju i deca i omladina, te ima i obrazovnu funkciju, da pojasnim očigledno: ACAB = ne zaboravite, deco: ALL COPS ARE BASTARDS!)

Od tada, međutim, kad krene "akcija", umesto da postane još bolji – film počne da trpa preokret na preokret, svaki sledeći sve neubedljiviji, usiljeniji, proizvoljniji, gluplji: kolege se pomažu, pa odmažu, pa se svađaju, pa se mire, pa se jure da se ubiju, pa kad imaju šansu – ne ubiju se, pa oproste, pa se naljute, pa nastave da se jure, pa oće da se pobiju, pa neće da se pobiju, pa drž pa ne daj, pa a-bre u-bre --- aj u kurac više! 

To ode dotle da me, uprkos inicijalnoj involviranosti, pred kraj filma više nije bilo briga uopšte, ni za prevrtljivog lika (čas je bezosećajna džukela bez trunke stida i srama, čas se nešto premišlja i gadi na korupciju svojih pajkanskih kolega pa se obrće protiv njih i postaje odmetnik) ni za sve neubedljiviji razvoj zapleta, i samo sam čekao završnu špicu pa da se ratosiljam bede posle limp-dick kraja.

Šteta, jer gluma je dobra, lepo je to slikano, dobro je uhvaćen osećaj totalne, do beznađa neizlečive, kancerozne korupcije na svim nivoima – ultimativni horor društva u kome ne dao ti bog da BILO KAKO privučeš pažnju "autoriteta", a naročito milicije: samo da nemaš NIKAKVA posla s njima, jer najebaćeš u svakom slučaju, a naročito onda kad si najneviniji, kad si njihova žrtva.

MAJOR je mogao da bude vrlo brutalna varijacija na čuvenu repliku iz BALKANSKOG ŠPIJUNA: "Drug major će da vam oprosti što vam je pregazio dete" – šteta, samo, što se u poznijim deonicama relativizuju ako ne i brišu sjajne poente i odlične scene s početka, i film se guši u iritirajućim, nemotivisanim proizvoljnostima.

Ipak, čak i takav, ovo je mestimično snažan i opominjući film strave jezivo realne i nama ovde bliske, te stoga zaslužuje gledanje i meditaciju nad njime – a naričito nad time da niko u Srbiji nema muda da i zamisli ovakav film, iako bi bio više nego aktuelan. 

Ujedno MAJOR može da posluži kao prvi (jači) film u dabl-bilu sa rumunskim POZICIJA DETETA, prikazanim nedavno na Festivalu autorskog filma, gde je pokupio glavnu nagradu, a sada je dostupan organima kućnog bioskopa. U njemu sin rumunske funkcionerke svojom nepažnjom pregazi dete, a onda majka pokušava da svog zbogomka na kvarno, preko veze, pretnjama, podmićivanjem itsl. oslobodi odgovornosti.

Ni taj film nije baš remek delo (3- od mene). U redu, on plastično –i za razliku od Rusa, sve do pred kraj 100% uverljivo- prikazuje jednu jezivu situaciju, ALI ipak ne nudi neku ozbiljniju nadgradnju i previše toga o dešavanjima UNUTAR protagonista ostavlja nedorečenim. Taj pristup "možda jeste – možda nije – popuni sam prazninu – elipsa=umetnost" prilično smeta u zapletu sa tako jasnom moralnom dimenzijom, gde je više nego očigledno ko je zlikovac a ko žrtva.

Situacija u POZICIJI DETETA jeste potresna na više načina i iz više uglova, i ima taj dirljiv i vrlo životan set-pis kad na kraju mama-funkcija i sin-mlakonja odu kod familije čije je dete ovaj skot pregazio, i razgovaraju s njima dok ovi spremaju sahranu... I sve je to lepo i krasno, osim što film ne daje ama baš ni najmanje naznake o tome da li je mama na kraju, posle svega, bilo šta spoznala i promenila u svom dotadašnjem stavu, kao ni da li je i koliko iskren poslednji postupak njenog sina, i šta uopšte s tim na kraju?

Ne, ne tražim naravoučenije, neću da mi se kao debilu NACRTA bilo šta, ali fuck – ovoliko insistiranje na površinskom, a bez naznaka o dubinskom, nevidljivom, pa još sa ovoliko ključnih elipsi, igra mi po živcima. A na sličan šau-mau ni tamo ni ovamo način završava se i MAJOR. Ali dobro, to mu je ta umetnos', izgleda. Tera te da razmišljaš...

POLICE, ADJECTIVE (2009)

**(*)

3-

imam dve reči za POLICE, ADJECTIVE.

BILLY. BUDD.

suština poente esencije ovog rumunskog filmića jeste razmatranje razlike između zakona i pravde, tj između slova zakona zapisanog u datom trenutku i na datom mestu u datim istorijsko-geografskim okolnostima, i one neke kao više pravde sub specie aeternitatis.

to je baš lepo em krasno. samo: tu je materiju beskrajno umetničkije i zabavnije a kamo li produbljenije i pametnije obradio herman melvil u svojoj testamentarnoj (posthumno objavljenoj) noveli BILLY BUDD – koju, ako niste čitali, smesta iz ovih stopa na čitanje!

ono što je melvil genijalno dramatizovao uz pomoć larger than life likova (zmijski klagart! anđeoski bili! ni tamo ni 'vamo kapt. vir!), ovaj rumun ovde prikazuje kroz površne i banalne everyman čiča-gliše.

ono što je melvil smestio u arhetipski, potentni, melodramatični ambijent broda nasred okana (plus, tokom istorijski pipavog perioda), rumun smešta u još jednu ružnu rumunsku palanku ispranu od boja, beživotnu i gnjusnu.

ono što je melvil iskazao kroz slojevitu, ambivalentnu, pomalo hermetičnu dramatizaciju koja svakako ostavlja mnoga pitanja otvorenim, rumun je inscenirao školskom primenom 'slice of life' estetike – jednodimenzionalno, nemaštovito, dokumentaristički, preočigledno i bez ikakvih ambigviteta.

melvil angažuje i vaše emocije i vaš mozak i ne može da vas ne involvira u svoje zamešateljstvo; rumun vam nudi neke nezanimljive likove i tek mlako zanimljivu situaciju (na nivou koncepta, ne i egzekucije).

melvil vlada složenim stilom i bogatim jezikom; rumun slika bedno i beživotno.

melvil svoju temu i ideju dramatizuje, kroz uzbudljiv dramski sukob. rumun svoju plitku idejicu iznosi kroz bla-bla tirade u scenama tipa 'radio na filmu' (uključena nepokretna kamera snima 5 ili 10 minuta neke likove kako pričaju).

melvilova priča je naglašeno filozofska i metafizička. rumun se zadovoljava definicijama iz rečnika.

ukratko, čitajte melvila. to je umetnost. kojoj se vredi vraćati.

rumun je površniji, plitkiji, ružniji i gluplji, nije negledljiv za jednokratnu upotrebu, ali nema trajnije vrednosti. plus, najviše nervira to što dolazi preko 100 godina nakon što je BILI BAD objavljen, a opet se ponaša kao da je baš sad otkrio toplu vodu, rupu na saxiji i leba na kriške sve u istom naletu inspiracije.

prc.

scena u kojoj gl. junak 2 minuta sam srče supu ne znači ništa.

lingvistička rasprava pajkana i žene mu, učiteljice, o stihovima pop pesme, tek je površna dosetka.

'kulminacija' (ako nešto ovako mlitavo i beživotno može da ima kulminaciju!) u vidu beskrajnog listanja rečnika i dosadnog čitanja definicija reči 'savest', 'zakon', 'policija' itd. – naprosto je iritirajuće preduga i predosadna, sa vrlo plitkom poentom. ili, što bi se reklo u mom kraju – 'na vr brdo za kašiku pilav.' tom opaskom može se opisati i ceo ovaj film. njegove namere su plemenite, tema jeste pregnantna i na-misli-podstičuća, ali jebe je samo a) egzekucija, b) površnost i c) to što je više od 100 godina ranije jedan mnogo veći umetnik već rekao sve što se moglo na tu temu na mnogo lepši, pametniji i nezaboravniji način.

znači, herman melvil, BILI BAD.

potražite to u nekom rečniku.

4 MONTHS, 3 WEEKS AND 2 DAYS (2007)

4 LUNI, 3 SAPTAMANI SI 2 ZILE

 *** 

 3 

pa, više sam očekivao.

ja zaista nisam ljubitelj te 'slice of life' poetike, ali poštujem postignuće jer mogu da naslutim koliko truda treba da se postigne ovolika uverljivost i prirodnost.

dakle, ovo je tu negde kao i LAZARESKU, ista poetika, isti krš i beda, isto oslikavanje društva kroz sudbinu beznačajnog pojedinca… samo malkice kraće i zanimljivije, dinamičnije, sa manje suvišnog 'sala' (tj. nema skoro nimalo viška).

ima tu odličnih momenata – recimo, razgovor sa abortircem, pogađanje itd. su odvratniji od samog čina, instinktivno sam prekrštao i skupljao noge. stvarno je jebeno biti žensko! i fala azatotu što me je bar taj baxuz u životu zaobišao!

ipak, meni su ovi rumunski filmovi nekako suviše nalik dobrom parčetu leba, možda s malo putera na njemu, i to je sve; a uvek sam verovao da film (i umetnost uopšte) treba da bude kao bogati kolač, treba da se malo više izdigne iznad banalnosti svakodnevnice, iznad tog zamornog naturalizma i realizma, preslikavanja, mimezisa, oponašanja… treba da tu stvarnost ne samo 'zabeleži', već i da je nadogradi, transcendira, apstrahuje, pretvori u jednu alhemiju koju samo taj medij može – umesto rudimentarne 'as is' poetike u stilu 'what you see is what you get'.

ne kažem da je to nužno loše, ali jeste ograničeno, i – za mene barem – nedovoljno.

npr. kad sam pogledao famoznog LAZARESKUA, nisam bio ni impresioniran ni razočaran: to je film koji zaslužuje izvesnu dozu mog poštovanja, ali sam ga takođe smesta izbrisao s harda jer sam siguran da nikada više neću poželeti da ga pogledam. svi njegovi kvaliteti transparentni su već na prvo gledanje, i ne poziva me ni sadržinom ni formom da mu se ikada više vratim.

za razliku od LAZARESKUA, ovo ovde ću možda poželeti da pogledam još jednom, ali ipak: SVE što je imao, (po)kazao mi je na prvo gledanje.

jedan od velikih kvaliteta ovde je taj što reditelj ne idealizuje majku-abortirku, što je maltene sine qua-qua u prosečnom ženskom filmu koji napadno stoji na njenoj strani (ona je žrtva! muškarci su zli! oplodili je na prevaru, na silu, uz obmanu, tražeći samo malo sexa a onda je odbacili kao kondom – koji, inače, ne koriste!).

ne, ovde je ta devojka prikazana vrlo objektivno, neulepšano, kao smušena, izgubljena, prilično sebična, ne previše promućurna osoba. u par navarata sam osetio poriv da uletim u ekran – ali ne da bih tukao abortirca, nego da išamaram tu kokoš. zaista ume da bude iritantna!

što se tiče toga šta je pisac hteo da kaže, dopustiću si da pretpostavim sledeće: za puno razumevanje ovog filma ipak nam je potrebno malo više znanja o čaušeskovoj rumuniji nego što ga imamo.

ali, na osnovu filma, mogu da sasvim jasno naslutim da je to jedan brutalno nakaradan sistem (dobro jutro, kolumbo!) – što se vidi i u odnosu prema životu svojih podanika uopšte, a i prema abortusu konkretno. to je život koji je – životarenje, koji nema KVALITET, koji je sveden na jad i bedu i čemer, koji je stalni strah i neizvesnost.

i film, dok se bavi sudbom ove konkretne (fiktivne) devojke zapravo, INDIREKTNO, govori i o nakaradnom (aktuelnom – u to vreme) sistemu koji njoj ODUZIMA SVAKU ALTERNATIVU, SEM ABORTUSA. ako pokušamo da načas zamislimo opciju 'zadržati dete', a da ne koristimo out of place paralele (GRBAVICA! JUNO!) – shvatićemo koliko je glupo porediti opcije koje su na raspolaganju junakinjama tih filmova, i opcije koje ima ova rumunka.

javlja mi se da bi njen život SA TIM DETETOM BEZ OCA bio pakao: javlja mi se da bi bila isterana sa faxa, ne bi mogla da se zaposli, roditelji bi je se odrekli, potucala bi se s tim derištem kao prosjak ili se odala prostituciji, kriminalu, ko zna čemu. SISTEM joj ne pruža alternativu. zamislimo načas život deteta koje odrasta u bedi, u potaji, dok sluša svoju majku kako se tuca s ko zna kakvim monstrumiam u susednoj sobi kako bi mu obezbedila gorku koru leba...

u tom i takvom sistemu, abortus je bolja opcija.

rediteljev odnos prema abortusu je jasan: on ga u principu osuđuje kao zločin (ZATO potencira explicitan prizor te veknice od mesa na podu kupatila – to je vrisak indignacije koji se oteo inače prilično 'hladnoj' i distanciranoj kameri), ali ga takođe stavlja u perspektivu, tj. kontext koji ga donekle opravdava ili barem objašnjava. on ti prikazuje SVET u kome je tako nešto – neophodno. maltene normalno.

i odnos prema junakinjama je jasan: baš zato što ih ne idealizuje, ovo nije film pro/contra abortusa, jer da jeste, devojka bi bila prikazana kao sirota nedužna žrtva, paćenica, izmučena, pasivna, koja nikako nije kriva za to što joj se desilo.

a ona ima svoj deo odgovornosti.

kao i rumuni za čaušeskua.

zato nam k. mungiu ne gudi violinama nad njenom sudbinom nego je stoički, objektivno prikazuje u sivoj zoni. pokazuje je sa brojnim ljudskim slabostima. ona je, prosto, rumunka koja je dopustila da sistem ubije život u njoj – kao i u tolikim drugim, metaforički govoreći. i u tome je poenta filma.

sistem koji ubija život u tebi.

TALES FROM THE GOLDEN AGE (2009)

Amintiri din epoca de aur (Romania)

***(*)

4-

Directed by

Ioana Uricaru, Hanno Hoefer, Razvan Marculescu, Constantin Popescu, Cristian Mungiu

Screenplay, C. Mungiu.

pošto me je mnogohvaljeni i jošvišenagrađivani POLICE, ADJECTIVE poprilično razočarao, bio sam pomalo skeptičan prema još jednom rumunskom filmu sa visokim festivalskim pedigreom, ali – na svu sreću – ovde je u pitanju odličan rad i verovatno će ući u mojih top-10 non-horora za 2009.

prvi obećavajući znak vidljiv je već u prvim sekundama: damn, pa ovo je KOLOR film! i kad kažem kolor, onda i mislim: boje, boje, boooojeeee! jupi! najzad jedan rumunski film koji ne izgleda kao da ga je kiša isprala i magla nagrizla i na kraju se kuče na traku popišalo (ako je uopšte snimano na traci a ne nekim jeftinim mobilnim telefonom). živahne, lepe, jarke boje – crvene marame i zastave kao vintage argento, zelenilo rumunskih brda i šuma actually izgleda lepo, čak i poprilično šugavi 'urbani' ambijenti ne izgledaju tako boratovski ruinirano i gnusno kao u drugim novorumunskim filmovima. a ovaj stil je i prikladan naslovu i temi filma – odnosno, ironično nazvanom 'zlatnom' dobu pred kraj čaušeskuovog režima.

moglo bi se reći da je ovo nešto kao rumunski ekvivalent bizarnog mentalnog poremećaja kod nas poznatog kao 'jugonostalgija' s tim što je u ovom filmu ta nostalgija gorko-ironična, i samo u najvećim mazohistima može da proizvede čežnju za minulim dobom u kome je jedna banana bila simbol luxuza i blagodeti, a celo prase = dar božji. istina, rumuni su mnogo više i patili dok su jugosloveni uglavnom fino živeli, pa zato i mogu da se u svojim debilno-nepromišljenim, ideološki-upitnim filmovima poput recentnog BEOGRADSKOG FANTOMA bez ironije i čak sa vidnom čežnjom prisećaju doba druga tite.

enivej, TALES FROM THE GOLDEN AGE je omnibus sastavljen od 6 priča, tačnije urbanih legendi (rumunski ekvivalent lexikona yu mitologije) iz Onih Dana, kroz koje se, često na komičan način, prikazuje sav mrak tog doba - ne kroz sumornost i plačipičkosanje već, pre, kroz za rumune tipičan spoj apsurda, crnila, smeha i groteske. naročito je taj humor naglašen u prve 3-4 priče, dok su 2 poslednje (i najduže) nešto ozbiljnijeg tona, mada nisu lišene tragova humora. možda je i mudro da se omnibus tako organizuje, da se počne sa vrlo zabavnim groteskama, a da se okonča sa gorkoslatkim, skoro tužnim pričama – jer ipak najveća greška bila bi da gledalac sa ovoga izađe sa utiskom zajebancije i bezazlene razbibrige.

tema ovog filam nije predmet za zajebanciju, a to što ima mnogo humora ovde samo je dokaz stamenosti naroda koji je istrpeo toliku tiraniju i uspeo da je preživi, pa i svojeručno svrgne. za razliku od jugoslovena, koji su živeli na lažnim menicama svoje živote uzete na kredit, a kad su došli pravi računi i kad je trebalo naplatiti ko je šta imao – pala je krv mnogo većih razmera nego kod rumuna.

ukratko, evo šta biva u ovom omnibusu:

THE LEGEND OF THE OFFICIAL VISIT

kolona visokih partijskih funkcionera treba da prođe kroz jedno zabito selo = neuroza, strah i trepet, spremaju se pioniri sa recitacijama, tezge sa agrarnim proizvodima, krave – simboli plodnosti itd. a onda ispadne da visoka poseta ipak neće doći u njihovo selo. to je sjajan povod da se partijska lumperajka lokalnih budžovana završi na obližnjem ringišpilu.

ovo je izvanredan segment koji je najbliže vintage šijanu što je bilo ko u skorije vreme prišao, u srbiji ili rumuniji, svejedno. dakle, gorka komedija naravi u kojoj su groteskni delovi najbliži realnosti a scena na ringišpilu je ne samo simbolički pregnantna nego je i vanredno efektno režirana!

THE LEGEND OF THE PARTY PHOTOGRAPHER

muke i tribulacije fotografa i urednika jednih novina da plasiraju u novinama fotku sa zvaničnog susreta čaušeskua i stranog zvaničnika, ali tako da čaušesku ne izgleda mnogo niži od gosta…

sjajna, vrlo ubedljiva ilustracija tema i teza o filtriranoj, krivotvorenoj stvarnosti, o čemu je pisao jovica aćin u knjizi POETIKA KRIVOTVORENJA (koju preporučujem).

THE LEGEND OF THE ZEALOUS ACTIVIST

nadležni drug se zarekao da iskoreni nepismenost u nepristupačnom brdskom selu, i u te svrhe dovukao učitelja-aktivistu, koji ima muke da pored dece natera i starije da dođu u klupe…

zabavno, ubedljivo, prepoznatljivo... uostalom, većina ovih priča bi se, sa vrlo malo lokalnih prilagođavanja, mogla rimejkovati u srpskom ambijentu titovog doba.

THE LEGEND OF THE GREEDY POLICEMAN

ženin brat doneo za NG poklon – živu svinju pajkanu koji živi u stambenoj zgradi. kako ubiti svinju a da ne probude ceo komšiluk i ne navuku sebi na vrat inspekciju i policiju? rešenje = zatvoriti je u kuhinju i odvrnuti plinsku bocu!

muka kad nemaš, muka kad imaš – uvek neka muka! it's funny because it's true! paraleln osa ovim svinjskim plotom ide i jednako zabavan-bolan sabplot o imućnom i manje imućnom klincu i njihovim pokušajima da se dodvore devojčici u koju su obojica zaljubljeni…

THE LEGEND OF THE AIR SELLERS

simpatična devojka pokušava da zaradi pare za exkurziju a pripomaže joj momak koji je već razvio šemu koja zvuči dovoljno blesavo da je možda i autentična!

ovde je veći naglasak na drami, likovima, odnosima, manje je groteske i zezanja a više emocije i to u širokom spektru. sjajan osećaj za detalje krasi ceo omnibus, a ovde je poseban blast from the past žurka omladine na kojoj je hajlajt – video rikorder koji je jedan od njih kupio, i sad svi pobožno gledaju američki film na njemu (BONI I KLAJD)!

THE LEGEND OF THE CHICKEN DRIVER

priča o vozaču koji prevozi živinu do udaljenih delova rumunije, njegovom neispunjujućem braku i maštanjima o novom početku možda kroz spanđavanje sa jednom zgodnom krčmaricom kod koje često svraća… međutim, čak i ta prozaična seljanka za njega ispadne femme fatale!

najtoplija priča u ovom izboru u kojoj je savršeno suptilnom glumačkom izvedbom i nenametljivom, ali rečitom rediteljskom inscenacijom prikazano mnogo više nego što bilo kakvo prepričavanje može da prenese. to što glavni glumac ovde izrazi svojim pogledima i rezigniranim govorom tela – to je nešto najfantastičnije i najdirljivije (na sasvim nepatetičan način) što sam u skorije vreme video!

i tako se, u visokom stilu, završava ovaj podugačak film (oko 2,5 sata) – ali najbolji pokazatelj kvaliteta je to što to vreme nećete ni osetiti, a može vam se desiti i da žudite za JOŠ. ja bih svakako rado video nastavak ovoga, sa još urbanih legendi iz dana komunjarske diktature: na žalost, siguran sam da toga ima za čitav serijal.

posebno ističem i to da u ovom izboru ne postoji slaba priča, što maltene nikad ne biva u omnibusima: uvek bude bar jedna ili dve slabije priče, ali ovde ne postoji ama baš nijedna koja je primetno slabija od ostalih, i ujednačenost i tona i stila i tematike i pristupa je zaista zadivljujuća.

CALIFORNIA DREAMIN' (2007)

****(*)

5-

sticajem okolnosti, do sada još nisam bio u prilici da napišem ni rivju a kamo li kritiku ovog izvanrednog filma. pošto ipak mislim da on mora da bude pokriven na ovom blogu, neka to za sada bude kroz a) moju nekritičku ejakulaciju odmah nakon gledanja (pre dve godine), b) kratki osvrt od strane šoza, saradnika ovog bloga i c) mog osvrta na neke aspekte filma koje su američkim gledaocima promakli ili bili neshvaćeni, uz d) bonus u vidu kratkog rivju kratkog filma ovog kratkoživućeg reditelja.

KAKVO OPAKO MASTERPIS!!!!

ne mogu da verujem da su rumuni snimili najveći srpski film ikada koji srbi nisu imali muda da a) uopšte ZAMISLE, a kamo li b) napišu i c) snime!

zato su ga rumuni uradili umesto nas!

svojevremeno sam nešto slično kazao za SVAKOG DANA BOG NAS LJUBI U USTA – najbolji rumunski film koji sam video PRE ovoga: tada sam se takođe pitao kako i zašto MI ne pravimo ovako nešto.

a sad… ostao sam bez reči.

čovek ladno napravio bolji film o nato agresiji, i svemu što uz nju ide, tako da potpuno posramljuje sve one naše udvorničke, kukavičke i apsurdne 'filmove' nastale od tada do danas.

NAJBOLJI FILM KOJI SAM VIDEO U 2007-OJ!!!

kakav tragičan gubitak što je reditelj ovoga poginuo, i ovo mu je jedini dugometražni film.

ovo je delo genija!

ovo je toliko pametno i duboko i bez greške napravljeno da u prašinu gazi sve te 'živote drugih' i ostale budalaštine! this is real GUTSY moviemaking: i baš zato ovo neće da dobije oskara.

KAKVA FILMČINA!!!

a šozo (saradnik ovog bloga) rekao je sledeće:

California Dreamin' 

(Nesfarsit, 2007) 

Cristian Nemescu 

****

Sačekao sam par dana da legnu utisci, i oni su otprilike isti kao i večeri 1. januara. Ovo je jedan izuzetan film, koji je stvorio tako mlad autor, a Rumunija i BALKAN su, njegovom smrću, izgubili zasigurno dobitnika Oskara u narednih 5-10 godina.....

Cristian Nemescu je pokupio najbolje elemente evropske kinematografije, tu pre svega mislim da bez mnogo filozofije pogadja suštinu stvari, uz minimum izgovorenih rečenica i par majstorskih tehničkih detalja, on vas drži prikovane uz ekran čitavih 150 minuta.

Fantastičan kast i neverovatno smele bravure vodeceg trija: Armand Assante, Razvan Vasilescu i Ion Sapdaru....i tu pre svega mislim na rumunski duo, jer Assante sam po sebi i ima kapetansku facu. Početnih 10-15 minuta za nezaborav uz doček i susret vojnika Amera i Rumuna na truloj železničkoj stanici uz zvuke američke himne.

Trebalo je da prodje 12 godina, da se posle Lepih Sela, pojavi jos jedan jednako dobar film o ratu i ratovima na Balkanu, A NAJBOLJI O DOGADJAJIMA IZ 1999., i to iz komšijskog tabora, sagledano iz sjajne vremenske perspektive, sa neverovatnim poznavanjem istorijskih dešavanja na Balkanu, i sa preko potrebne kilometarske distance......BRAVO ZA NEMESCUA !!!!

Moje glavne zamerke se tiču kraja, 2 sata je radnja imala sjajnu dinamiku, i nažalost u poslednjih pola sata imamo zbrzan završetak uz nevešt obrt u pogledu vodjenja glavnih likova. Assante se pretvara u 5 min. u nesposobnog, nezrelog kapetana, Doiaru tek na kraju u 2 minuta, pokazuje ono lice kakvo je nagovestio na početku, medjutim radnja i dešavanja u toku spora nisu nagoveštavala sumanutog ludaka u obračunu sa sindikalcima i radnicima..... kao ni 5 minuta gradonačelnikovog ludila, u kojima on od dobroćudnog domaćina postaje huškač i inspirator sukoba svojih sugradjana.... šteta, falilo je jedno pola sata da Nemescu istera stvar do kraja i stvori remek delo.

Svejedno ovo je najbolji Balkanski film godine, i jedan od najboljih evropskih !

na ovaj rivju ja sam prokomentarisao:

ja ne znam koju si ti verziju filma gledo, šozo: u mojoj verziji kapetan ni u jednom trenu ne ispada nesposoban niti nezreo – naprotiv, na kraju vrlo lukavo uspeva da reši problem ne čekajući na druge nego sprovodeći spostvenu inicijativu!

doiaru je ista tvrdoglava mazga tokom celog filma, i njegovo ponašanje na kraju je sasvim u skladu sa svim prethodnim – pri tom je čak i 'tvrdoglava mazga' nepošten način da ga se opiše, jer je on mnogo više i komplexnije od toga. meni je najgenijalnija replika u celom filmu ona kada ga asante pita kako to da tako dobro zna engleski, a ovaj kaže nešto kao: 'celog života sam čekao na vas, amerikance. i sad kad ste došli (makar i sa zakašnjenjem) – neću tako lako da vas ispustim.' to je jedan od onih izvanrednih delova u filmovima u kojima se istovremeno ispoljavaju prkos, patetika, ponos, tvrdoglavost, jadnost, neiživljenost, promašenost, snaga i slabost…

što se tiče "gradonačelnikovog ludila", u filmu koji sam ja gledao on nijednog trena nije "dobroćudni domaćin" već sitni provincijski politikant-kriminalac, bandit koji je jedva dočekao amere da uz njihovu pomoć sebe od uništitelja pretvori u 'spasioca' zajednice, i u tom svetlu i njegovo ponašanje na kraju je sasvim u skladu s tim, dosledno, a ne "ludilo na 5 minuta". seti se da mu oko vrata vise oni štrajkači čije iminentno nasilje jedva uspeva da baferuje ili kanališe (kao u sjajnoj sceni kad ih 'kupi', načas, besplatnom večerom!) – na kraju on sasvim logično to nasilje koje se krčka pokušava da preusmeri sa sebe, kao logičnog primaoca, na sasvim drugu metu – i uspeva. to nije 'ludilo', to je lukava (proamerička) politika!

naravno, pošto sam uživao u svakom minutu filma, ne bih imao ništa protiv da je film trajao još pola sata, ove likove i njihova zamešateljstva bih rado gledao i duže od toga, ali moram da naglasim jednu stvar, pošto je ističu SVI rivjueri – ja uopšte nisam imao osećaj da gledam 'work in progress', nešto sirovo i nedovršeno. nesumnjivo je da je nemesku poživeo on bi ponegde ponešto upeglao, ali ja sam samo JEDNU jedinu scenu, od max. 2 minuta (biranje igrača za tim na košarkaškom igralištu) u cela ta dva i po sata osetio kao ne baš sasvim potrebnu za film – SVE ostalo ja ne bih dirao! film je skoro-savršen as is i stvarno nemam nikakvih većih zamerki.

btw: naknadnim istraživanjem pročitah detalje o toj 'saobraćajnoj nesreći' u kojoj je nemesku stradao. ispade da se ne radi o uobičajenoj 'napila se stoka pa sletela s puta u krivini' nesreći a la veliki brat, već o stradanju čija je crna ironija sasvim u skladu sa apsurdističko-crnohumornim antiamerikanizmom ovog filma.

naime, nemesku je sa saradnikom (takođe poginuo) bio u taxiju na koji je –proletevši kroz crveno na semaforu!- naleteo PIJANI ENGLEZ u sumanutoj brzini i zakucao se u njihov taxi! da stvar bude još crnja, taj pijani 'englez' je zapravo neki musli sa eng. državljanstvom! naravno, kako to uvek u takvim slučajevima biva, dobri ljudi su izginuli, a pijana engleska musli stoka je ostala živa i zdrava…

čitajući razne (američke) prikaze filma, a sada i intervju sa asanteom, vidim da je ovo jedan tragično neshvaćen film, odnosno da ameri NE ŽELE (ne mogu? ne umeju?) da ga VIDE kao ono što on jeste.

štaviše, rekao bih da je ovaj asante ili debil (ako stvarno iskreno tumači ovaj film na ovako ograničen način) ili je svestan u kakvom je filmu zaista igrao i kako su ameri u njemu prikazani, pa pokušava da to pred svojom štampom prikrije nekim mutnim, uopštenim i bezveznim frazama!

konkretno:

(Jones) "is not going to allow Doiaru's petty corruption to intercept the greater good"!

= fuck! ovo je refren u mnogim amero prikazima koji čak ni zaplet ne umeju da interpretiraju akuratno, naglašavajući da je Doiaru 'mali birokrata', 'zaslepljen papirologijom' koji voz zaustavlja zbog 'sitne tehnikalije', 'uskih sebičnih interesa' itd.

to je blatantno falsifikovanje onoga što se u filmu jasno vidi – što se sugeriše još od prve scene (prolog u II svetskom ratu, sa SAVEZNIČKIM bombardovanjem, sa tom američkom bombom na kojoj jasno piše da je made in CALIFORNIA – što nije bilo dovoljno nekim slepcima koji su se čak pitali zašto se film zove tako kako se zove!) – dakle, ameri ne mogu, ne žele da vide pravu motivaciju zašto taj čovek zaustavlja NATO.

pri tom, niko i ne dovodi u pitanje pravo amera da budu tu gde jesu, jer, zaboga, oni rade za "the greater good" i šta je par formulara i pečata pred jednom tako plemenitom bombarderskom misijom koju bi tamo neka sitna mastiljara u rumunskoj provinciji da stane na put, tj. prugu!

"(Jones) is a man with a strong moral basis"!?

= moral? čovek koji svojim prefriganim metodama izazove TRAGEDIJU, tj. samoubilački 'rat' među ljudima koji su ga najtoplije, puni nade, dočekali! (genijalno gorko-smešna scena MANIPULACIJE stanovništva sa onim zaslađeno-uopšteno-apsurdnim govorom kojim ih ubedi da je Doiaru predstavnik 'opresije' protiv koje se svi oni, uključujući amere, bore!)

"why everything goes awry, it is because he respects Doiaru"!

= posebno je uvredljiva ova fraza jer ona implicira: ono što bi svaki drugi amerikanac imao pravo da uradi jeste da izudara šefa stanice, veže ga za drvo ili zaključa u podrum (kao neki klint istvud wannabe), i da produži sa svojim vozom ka srbiji; ali pošto je Jones 'a man with a strong moral basis' (?!) i zato što POŠTUJE ovog rumuna, pa se spušta toliko nisko da prihvata njegova pravila igre –najzad, u njegovoj je zemlji!- eto, zbog toga sve kreće naopako!

naravoučenije: deco, drugi put sledite harija kalahana, i neće vam sitne birokrate stajati na putu napretka i boljeg svetskog poretka!

DODATAK:

najzad mi je pala šaka MARILENA FROM P7 – i naravno, smesta sam je pogledao.

da podsetim, to je srednjemetražni film (45') kristijana nemeskua, reditelja nesrećno stradalog u cvetu plodnosti koji je potpisao CALIFORNIA DREAMIN' čime se upisao u moju vrlo sitnu knjigu My Favorite Romanians (uz vlada cepeša i emila siorana).

jeste, to je onaj film koji se, pored ostalog, bavi nato bombardovanjem srbije bolje nego što će ikada neki srpski film umeti, i kome sam dao 5-.

šta reći?

izgubili smo velikog reditelja, velikog čoveka, veliko srce.

to je jasno i u ovoj kratkoj formi kao što je bilo jasno i u (nekima, ne meni) dugačkom CALIFORNIA DREAMIN'.

ovde ima više karaktera, uvida, exploracije i elaboracije, emocije i pameti nego u poslednje 3 godine srpske kinematografije sve ukupno (ne računam filmove izašle u 2009-oj).

pored svega ostalog, film je jedna od zabavnijih ilustracija drevne arhimedove prijave 'dajte mi pičku i polugu, i pokrenuću svet' (kasnije su tu izreku cenzurisali da bi mogla da uđe u osnovnoškolske udžbenike, but you get my point).

ovaj film je smešan, dirljiv, surov, težak, romantičan, mučan, deprimirajući, uplifting, mračan, veseo... sve to istovremeno, kako to samo veliki filmovi umeju.

nemesku, r.i.p.