„Ovca
mi se jagnji“ (čitaj: uveliko pišem novu priču), pa ću zato ovaj Grosman
opisati samo u kraćim crtama, odnosno u samo dva dugačka nastavka.
Ukratko,
zadovoljan sam, ovaj Grosman je bio jedan od boljih, iako mnogo toga nije
ukazivalo da će tako biti. Prvo je glavni gost (Romero!) otkazao dolazak par
nedelja pred početak festivala; onda je knjiga spala na Kumela (koji je ipak
B-igrač, sa samo dva filma relevantna za festival) i na Stivaletija (koji je,
zbog svoje prezauzetosti oko novog filma, bio nedostupan za dogovore oko boljeg
predstavljanja u Ljutomeru,
...pa je zato izostala izložba njegovih radova, maski
i lutaka i nacrta i koječega, kao što je izostala i radionica SFX efekata i
njegovo gostovanje se svelo na jedan jedini javni razgovor, a i on zbrzan –
vidi dole), a naposletku je gostovanje otkazao i Šijan (zbog promocije nove
knjige i pakovanja novog filma) pa sam, kao kolateralna šteta toga, u zadnji
čas izvisio za dotad planirani i dogovoreni prevoz do Slovenije i bio primoran
da tamo odem vozom.
Naivno
sam verovao da voz do fucking Ljubljane
zadovoljava bar neke EU standarde, tim pre što ide i kroz još jednu veliku i
super-civiliziranu EU uzdanicu, Hrvatsku – ali patka, moji snovi srušeni su
istog časa kad sam te večeri oko 21h ušao u pregrejani, vreli kupe, i otkrio da
će od „klime“ ovde biti samo otvoren prozor, odnosno promaja...
Ubrzo po ulasku u Hrvatsku
morali smo da pređemo u drugi voz jer su u našem pronađeni „šverceri“ – nije
nam objašnjeno detaljnije da li se radi o Sirijcima ili nekim drugim; šta god,
ovo je bila bogom-poslata prilika da, sa vozom, promenim i to gnusno društvo,
pa sam ostatak puta proveo s troje mladih i mirnih saputnika (jedan Zagrepčanin
i dve Nordijke), koji su uglavnom dremali a ja sam uglavnom na e-book readeru
bistrio The Secret History of Twin Peaks.
Tako je bilo barem do negde
oko 03h iza ponoći, kad je u kupeu najzad počelo da biva prijatno i čak pomalo
sveže, pa sam odremao do oko 5.30. Začudo, voz me je na odredišnu stanicu
dopravio tačno po redu vožnje (!), u
06.20h.
Tamo me je čekao vozač koji je samo po mene došao mini-busom (!), i
praktično, od tog trena pa nadalje Grosman je bio sve sama pesma, vino i
zezanje.
Zahvaljujući
ranom pristignuću, nakon obilnog doručka u hotelu bacio sam se u sobu i
odspavao baš koliko mi je trebalo (veći deo dana), a popodne se sredio i
spremio za uobičajenu ceremoniju otvaranja (uz reke vina)...
Vino + Hlebec |
Tačnije,
uobičajena je samo činjenica da se tu po prvi put na jednom mestu sreću svi
dotad pristigli gosti i upoznaju se degustirajući osam različitih vrsta vina
koje se služi na prijatnom travnjaku ispred mesnog bioskopa, ali je svake
godine drugačija ceremonija.
Ove godine je bio zabavan performans sa modelima
koji su nosili vrlo creepy maske i kostime. Kasnije je Nenad Bekvalac bio ljubazan
da me uslika sa ovim kreacijama, pa sam tim slikama ukrasio deo ovog posta.
Pošto
nema vremena a ni potrebe da pravim hronološki pregled festivala po danima,
bolje je da ga raščlanim na glavne elemente i tako se, nadalje, osvrnem na
njega.
PUT: Rekoh već, nije bilo baš prijatno
u pravcu Ljutomera, zbog u-zadnji-čas nametnutog voza, ali su barem grdne
knjige koje sam imao nositi i predstavljati prebačene kolima, pa sam putovao
lagan. Zato sam se vraćao kolima, sa mojim uobičajenim vozačem, Bekvalcem i
njegovom ženom Majom, i u smeru nazad sve je bilo glatko i bajno, osim čekanja
na srpskoj granici od punih 90 minuta koje se zbog azijatskih i bliskoistočnih čopora
i hordi i njihovih sezonskih migracija ne može izbeći...
SMEŠTAJ: Bio sam sam u sobi u hotelu Stela u centru Ljutomera, što mi najviše
odgovara logistički, jer je najbliže svim bitnim lokacijama (bioskop na trgu,
mesni bioskop, info-tačka, sub-tržnica, itd). Hotel po sebi jeste slabunjav, i
stalno na ivici opstanka, a ove godine je meni (samo doručak!) bio na granici
skandalozno šturog, ali ne može se sve imati! Đakonija, dakle, nije bilo, ali
imalo se čime stomak napuniti u kasno prepodne.
Ne, ovo nije slika iz mrtve Stele već iz nešto bolje Zvezde |
Da na ovaj festival idem
samo da bih se zajebavao, opijao i obžderavao, možda bih preferirao smeštaj
negde podalje; ali, pošto sam hteo da pogledam što više filmova, i prisustvujem
drugim aktivnostima u centru grada (a na mnogima sam i sam učestvovao), ovaj
hotel je idealan za tako nešto. Onaj drugi, sa boljom hranom, je podalje i smor
bi bio pešačiti svaki put kad mi nešto zatreba iz sobe.
DRUŠTVO: Osim Bekija i Maje, iz Srbije ove
godine nisam imao društvo. Kadija je išao drugim prevozom (silom prilika sa „rediteljem“
koji sa mnom ne govori, zbog mojih negativnih kritika njegovih „filmova“), a
budući da on iz principa i po svom temperamentu izbegava gužve i buku i veselja
i alkohol – držao se po strani, u vili daleko u brdima, gde je uglavnom sedeo u
sobi i čitao Kafku (!).
U Ljutmeru se pojavio samo dvaput, jednom na promociji
naše knjige i jednom nevezano za to. Ali zato su tu bili uvek draga braća
Mehtsun (Miha i Marko) i ostali članovi Grosman tima (mada me je Zli Tomaž
uglavnom izbegavao, valjda zbog zajeba oko „organizacije“ mog dolaska), kao i
novoupoznati stranci, ali i neki koje znam odranije (vidi idući nastavak)...
VINA: Ove godine je u ponudi bilo više
suvih vina, koja ja slabije ljubim, a samo dva polusuva (bliže mom ukusu), ali
su barem napušteni eksperimenti sa crnima, koja u ovom kraju ipak slabije
ispadaju, barem za moje nepce. Bilo je i više wine tastinga, praktično svaki
dan, i tu tendenciju svakako snažno pozdravljam! Treznoća – zdrrravo!
GLAVNI GOSTI, 1. deo; KUMEL: Radovao
sam se susretu sa Kumelom jer veoma poštujem i volim njegova dva glavna filma, DAUGHTERS OF DARKNESS i MALPERTUIS.
Pripremajući se za intervju s njim pogledao sam i njegov prvi, MONSIEUR HAWARDEN (1968), crnobelu melodramu
o ženi „prinuđenoj“ da se izdaje za muškarca, ali to je previše uninvolving i
usiljeno da bih osetio nešto više od učtivog respekta, a i to za pokušaj više
nego za rezultat. Ništa se tu za moj groš bitno niti pametno a kamoli lepo nije
reklo o rodnim ulogama, odnosima i sl.
Hari Kumel, zvezda sa dva filma |
Pogledao sam i De Komst van Joachim
Stiller (1976), svakako
daleko zanimljiviji film koji koketira sa fantastikom, nadrealizmom,
začudnošću, bizarnostima svakojakih vrsta, i to je za oko prelepa
ekstravagancija bogata ugođajem tipične evropske fantastike – ali na kraju
balade, kad se sve to rasplete i kad vidimo KO to dolazi, i ZAŠTO, pričica se
ogoljava kao krajnje proizvoljna i bezvezna, praznoglava budalaština.
Ali
dobro, ne zanima to vas nego kakav je bio Kumel. Pa, ehh, ummm, ovaj... Voleo
bih da je bilo prilike da s njim malo više proćaskam, ali to je bilo nemoguće.
Kao prvo, u Ljutomeru je bio prekratko, samo dva puna dana (morao je da
otputuje u petak ujutro na pretpremijeru pozorišne predstave svog „partnera“).
Kao drugo, pod svoje nabildovane
mišiće ga je zgrabio nekakav nemački gej „kritičar“ po imenu Uwe, koji ga je
navodno i obezbedio kao gosta (čime se nastavila tradicija da gej lobi
obezbeđuje veća strana imena Grosmana; ako ništa drugo, barem ove godine nije
bilo odvratnog debelog Filipa, koji im je te radnje završavao ranijih godina,
osim onda kada nije). Njih dvojica su se držali po strani, tj. dizel-Uwe ga je
uhvatio u svoja klešta, iako je tu došao sa svojim ljubavnikom iz Češke, a mora
se reći da se Kumel nije mnogo ni branio od tog stiska, dapače.
Long
story short, ta dva dana bilo je malo prilike za videti Kumela, a tad kad sam
ga video bio je s ovim Uwetom. Ipak, uradio sam s njim kraći razgovor pred film
DAUGHTERS OF DARKNESS (kojim je,
kako posle čujem, bio zadovoljan, jer pitanja nisu bila otrcana) ali se termin
za moj poduži intervju s njim stalno odlagao i menjao iz časa u čas, već prema
njegovim ćudima: te oće na bazen, voli da pliva, te ode na bazen pa ušine rame
pa je mrzovoljan, te doći će na rafting, te ne dođe na rafting, te aj na Ostrvu
ljubavi, te nema ga na Ostrvu ljubavi, te ajd ovamo ćemo, te ajd onamo ćemo, i
tako sve do pred njegov „Master Class“, odnosno javni razgovor, pred publikom,
a pre projekcije filma MALPERTUIS.
Tomaž
je tvrdio da će taj razgovor s njim voditi Uwe, i iz nekog razloga je bio
ubeđen u to, iako sam mu se i ja pred polazak, dobroćudan kako me Azatot dao,
nudio za to. „Neka, Uwe će to, ipak se oni poznaju sto godina, bolje je
tako...“ A onda, u pola osam, pola sata pred početak Razgovora, ispostavi se da
Uwe ne zna ništa o tome, nije obavešten, Tomaž je samo „pretpostavio“ ali nije
se potrudio da to s njim na vreme i dogovori,
do pola osam je dakle živeo na pretpostavci
(!), a uostalom, svojim sam uvetom čuo Uveta da kaže: „I'm not prepared! I'm
here on a holiday!“ Doš'o čovek da se zajebava, boli njega...
Zato
je doktor Ghoul bio spreman da po ko
zna koji put Uskoči U Zadnji Čas i Spasi Stvar. U pola osam su me zamolili da
JA vodim javni razgovor s Kumelom, u osam sam ga započeo, i uradio, i naravno
obavio to na zadovoljavajući način – i to manje iz altruističkih, a više iz
sebičnih pobuda: jer tako sam ipak dobio svoj obećani intervju, i to ne od
20-30 minuta, nego od oko 70 koliko je na kraju potrajala ta naša priča.
Nije
da se hvalim, ali i hvalim se ovime, zbog toga što je Kumel zaista –pored
ostalog- i jedan ćudljiv i zahtevan čiča koji ne trpi improvizacije i
neorganizacije i neozbiljnosti (što je Zli Tomaž i na svojoj koži iskusio, kao
i još poneki iz tima, ne svi zasluženo). Znam to već iz intervjua s njim koje
sam čitao kao i iz njegovih DVD komentara – da nema dlake na jeziku, da ima
visoke zahteve i da ume da bude nezgodan. Taj ne trpi budale (osim, izgleda,
ako nisu mišićavi gejevi).
I mada sam ja bio mentalno spreman
na to da mi se ponovi varijacija na intervju sa onim kretenskim snobom Janom
Harlanom od prošle godine – dakle, da imam sagovornika koji je
otvoreno neprijatan prema meni, a uz to snob i budala koja ne ume ili neće da
mi ljudski odgovori ni na jedno pitanje – to se nije desilo. Ni blizu. Razgovor
je bio prilično dobar i verujem da je na kraju Kumel bio zadovoljniji nego ja.
Zašto? Zato što se
ispostavilo da Kumel ipak nije onoliko intelektualan (niti rečit) reditelj
koliko sam zamišljao i očekivao. U nekoliko navrata nabacio sam mu odlične
lopte (pitanja) od kojih je čuda mogao da napravi, a on nije. Dao mi je
nekoliko relativno rutinskih, predvidivih odgovora tamo gde sam očekivao
ozbiljniju elaboraciju, npr. o belgijskom kulturnom zaleđu fanastike u njegovim
filmovima; ili o ideji Vampirice kao Filmske Zvezde, itd. Nije to loše bilo,
daleko od toga, ali mislio sam da je intelektualniji. A možda ga je samo bolelo
Uwo.
PS: Bio je vrlo stisnutih
usana po pitanju najavljene nove verzije DAUGHTERS
OF DARKNESS – za koju kaže da nije ni nastavak ni rimejk nego „revamp“! Na
moje pitanje „Ko će moći danas da zameni besmrtnu (ali ipak pokojnu) Delfin
Zejrig?“ odgovorio je da razmatra jednu evropsku i jednu američku glumicu (koja
do sada nije igrala ništa slično) ali više od toga nije hteo da otkriva. Ja
navijam da pod evropskom na umu ima Izabel Iper, a za američku – ne znam, nadam
se da ne misli na Meril Strip...
Takođe, najavio je da će
verovatno raditi TV seriju po pričama Žana
Reja, mada je to u ranoj fazi dogovora pa je to manje izvesno da će se
desiti, odnosno, vrlo je sveža ponuda, iz ovog meseca, pa tek treba videti da
li će i šta s time biti. Koliko znam, ovo je exkluzivna vest koja nigde nije
bila obznanjena, bar ne na engleskom. Prvi ste je pročitali ovde!
---U IDUĆEM NASTAVKU: JOŠ
EKSKLUZIVNIH NAJAVA I VESTI! TRAČEVI! SOČNI DETALJI! VINO! I PONEKI FILM!---