U nedelju 10. maja 2020,
u 17:06 h na 2. programu RTS-a možete pogledati film POHOD: jedan manje znani
i ređe prikazivani, a odličan, film Đorđa
Kadijevića. Verujem da je mnogima od vas do sada promakao: ako je to
slučaj, evo prilike da popunite ovu rupu u svom obrazovanju i da pogledate
izuzetan primer onoga najboljeg u klasičnoj srpskoj kinematografiji. Oni koji su
ga ranije pogledali mogu iskoristiti ovu priliku da ga obnove u, nadam se,
pristojnoj kopiji kakvu ovaj prelepo slikani film zaslužuje (dir. fotografije –
legendarni A. Petković).
Savetujem da nikako ne
čitate najavu na sajtu RTS-a, jer ona niti zvuči naročito intrigantno, niti
poštuje film dovoljno da ga poštedi SPOJLERA: jeste, ladno su napisali i sam
samcit kraj filma... Tačnije, prepisali iz drugih izvora, ali svejedno.
Takođe savetujem da, ako
dosad niste, najzad nabavite sebi knjigu VIŠE OD ISTINE, KADIJEVIĆ O KADIJEVIĆU
koju je pre tri godine objavio Orfelin. Ne čekajte da se ovo blago rasproda.
Naručite je onlajn OVDE.
Evo, ekskluzivno ovde na
blogu, početka poglavlja ove knjige posvećenog upravo filmu POHOD.
POHOD (1968)
Scenario: Đorđe Kadijević, Branimir
Tori Janković
Direktor
fotografije:
Aleksandar Petković
Uloge: Slobodan Perović, Ljerka
Draženović, Severin Bijelić, Dušan Janićijević, Zaim Muzaferija, Janez Vrhovec,
Ljubomir Ćipranić.
Produkcija: Avala film
Trajanje: 82 min.
35 mm / crno-beli
Pred kraj II svetskog rata
jedan seljak, Ćila, radnik na imanju, sakrije se sa teletom i tako jedva
preživi nailazak nemačke ekspedicije koja pobije članove porodice simpatizera
partizana. U seljaku se javlja duboka privrženost prema teletu i želja da ga
sačuva po svaku cenu. Kroz ratnu Srbiju opasnosti vrebaju sa svih strana:
Nemci, četnici, partizani... ali on ne želi da priđe nijednima. Bori se sa
glađu, pokušajima partizana da mu rekviviraju tele, iz prikrajka posmatra streljanje
grupice Cigana i niz drugih primera ratnog nečoveštva...
* * *
Vaš film Pohod donosi netipičan ugao
gledanja na II svetski rat, isto kao što je to učinio i Praznik. U pogledu obrade tematike iz tog vremena Pohod je još neobičniji utoliko što se usredsređuje
ne na grupu ljudi već na pojedinca, i to vrlo specifičnog. Kako ste uopšte
došli do te naročite tačke gledišta, do vizure baš tog i takvog protagoniste?
Kada smo razgovarali o Prazniku, ja sam kao bitan momenat
istakao postavljanje onog osnovnog pitanja koje svaki čovek koji pokušava da se
bavi umetnošću mora da postavi, a to je: „Šta ja umetnošću imam da kažem?” Tu
treba izbeći jednu veliku opasnost, a to je da umetnik ne dâ pravi odgovor,
nego da ili greškom, ili nesvesno, ili na način svojevrsne manipulacije i
simulacije, počne da pravi nešto što u stvari nije on.
Vidiš, Frojd razlikuje tri
modaliteta ljudske individualnosti. Prvi je id. Šta je id? Id je onaj
iracionalni deo moga bića na koji ja nemam nikakav uticaj. Naprotiv, id ima
uticaj na mene. I on je idividualno distribuiran, znate. Nije isti kod svih
ljudi. Kod nekog je jače razvijen, kod nekog ne. On sâm je, po tome šta jeste,
potpuno iracionalan, ali on jako bitno utiče na naše racionalno biće.
Drugi stepen
individualiteta koji Frojd pominje je tzv. ego, ono što ja doživljavam kao ja,
kao sebe. To je svesni deo bića. On je pod uticajem ida i crpe energiju iz ida,
ali samo onoliko koliko id može da je pruži, ali pošto je id nejednako dat kod
raznih ljudi, moj ego može raspolagati samo onim mogućnostima koje mu id
stavlja na raspoloženje.
I na kraju postoji
superego, treći stepen, koji odgovara jednoj svesti koja je već moralna, etička
svest i koja posreduje između ida i ega.
Meni se ta diferencija
komponenti ljudske individualnosti dopala još u danima moje rane mladosti kada
sam prvi put počeo da čitam Frojda. I ja sam se te podele pridržavao i kao
istoričar umetnosti: tako sam gledao izložbe. Ja uđem i prvo što hoću da vidim
jeste kakav je id kod slikara. Zašto? Zato što znam da, ako idem na ego, naići
ću na jednu osobinu ega: znate, ego se da emancipovati i može doći do
neverovatno vešte i gotovo zavodljive simulacije umetnosti. Ima mnogo ljudi
koji iz ne znam kog poriva ili želje hoće da se bave umetnošću a u stvari nisu
umetnici jer nemaju takav id. I to je jedan od najvećih i najdubljih problema
koji uopšte postoje u istoriji umetnosti: to je simulacija umetnosti.
To je nešto što je
procvetalo u vreme moderne, i zatim postmoderne. Danas imate ogroman broj ljudi
koji se uspešno bave umetnošću zahvaljujući tome što hermeneuti, oni koji
tumače umetnost, i sami nemaju dovoljno razvijen id da bi prepoznali
simulaciju. I tako dolazi do promocije lažnih umetnika. Bilo bi jako teško
podići glas protiv takvih jer superego bi morao da ustane i da kaže: „Nije
časno, ružno je i nedopušteno simulirati umetnost.“ Ali superego se obično
ućutkuje i potiskuje na marginu, ego vlada svetom a ne id; id je taj koji
stvara svetove. E, mene je to kao kritičara najviše zanimalo, i zato ja kada
dođem na izložbu, odmah vidim da li je neko folirant ili nije.
Znate kako ćete primetiti
da imate razvijen id? Ako, kada nakon izvesnog vremena pogledate ono što ste
radili i kad se začudite. Kad ponekad ne možete da prepoznate same sebe. Kad
kažete: „Bože, da li je moguće da sam ja to radio? Pa, ja ovo ne mogu da
ponovim.“ E, to je već znak da id radi, da vi uopšte imate kreativno razvijen
id u sebi. A onda dolazi ego sa kojim vi već možete da uđete u manipulaciju.
Kad sam počeo da se bavim
filmom, ja sam se upitao: „Šta je zapravo mitologija koju ja nosim u sebi?”
Tada sam bio mlad, imao sam tridesetak godina, i već sam prepoznao kod sebe
jednu crtu pomalo depresirane melanholije koja je karakteristična za moje
standardno stanje svesti, za moj Weltanschauung,
a sa druge strane, ako to osećanje treba da dobije određenu fabulu, u pokušaju
da se na neki način ikonografski izrazi taj specifični modus melanholične
depresije od koje sam ja sastavljen, to je bio siže II svetskog rata, vezan za
lično iskustvo, za ono što sam mogao da vidim i doživim, i ono što sam znao o
tome, a bio sam veliki dečak kada se taj rat događao. O tome sam najviše i
razgovarao, tako da je to ušlo u mene i ostalo, kao najaktivniji siže koji
nosim u sebi.
Onda je bilo najpoštenije
da ja, ako hoću da budem iskren, pokušam da dam univerzalnu, opštekomunikativnu
i opšteljudsku artikulaciju takvim sadržajima, da oni ne bude previše
lokalistički, opterećni autobiografskim podacima kao neka vrste obaveze. Ja ih,
naravno, nisam isključivao, ali ne zato što sam hteo da ilustrujem svoje
vlastite doživljaje, nego zato što sam bio selektivan pa sam osećao da su neki
od mojih doživljaja tako sineastični da jednostavno mogu da uđu u film. Iza
svega toga, posle filma Praznik, koji
tretira fenomen kontrarevolucije u ambijentu tadašnjeg „Jugoistoka“, a sada se
to zove „Zapadni Balkan”, iza svih tih fabula i svega što je podložno
narativnosti i određenoj vrsti atrakcije, stoji jedna još dublja pozadina koja
odgovara onom fundamentalnom osećanju koje čovek nosi u sebi, u odnosu na sebe,
svoj život i činjenicu da postoji. To je kod mene do izražaja došlo kroz
sklonost ka bavljenju umetnošću, i nije motivisano ničim drugim do njom samom.
Tu je prirodan primer koji
često pominjem, rečenica iz Pasternakovog dnevnika, gde kaže: „Pravi razlog da
se jedan roman napiše jeste upravo to pisanje“. Posle toga dolazi izgradnja
prepoznatljive ikonografije koja odgovara vremenu i zbivanju jedne stvarnosti.
Želeo sam da prognam iz sebe sve ono što bi bilo paradigmatično. Ne bih nikoga
da imenujem, ali bilo je tako slučajeva da se nekome dopadne da radi tzv.
„mediteranski film”, pa se napravi neka naša varijanta toga, pro-latinskog
porekla. Ja sam imao samo jednu instinktivnu nagonsku sklonost koju nisam želeo
da suzbijem, i ona nije imala toliko veze sa samim filmom koliko sa celim
životom, sa pojmom postojanja i ljudskosti. To je ono što izbija iz japanskih
filmova tog vremena: taj njihov kredo, što je osnovno kod najvećih japanskih
reditelja, Kaneta Šinda, Kobajašija, Kurosave, to je bilo nešto što nije bilo
proračunato, nego je njihovo osećanje bivstva, jednostavno – biti na svetu. E to, biti na svetu, na
japanski način viđeno, naravno u bojama lokalnog ambijenta, u emocijama koje su
čisto lične, to se kod mene podrazumeva.
Film Pohod se bitno razlikuje od Praznika,
jer u potonjem se tretira pitanje ili fenomen labilnosti čoveka na životnoj
sceni. Glavni junak, zamenik četničkog komandanta, iznenada se nađe u poziciji
vlasti, makar i za kratko, i tu između dužnosti, obaveze, mogućnosti, želje,
zablude – napravi grešku, i to fatalnu. Film Praznik pokazuje, dajući Montenju za pravo, da čoveku treba pameti
da bi mogao da prepozna svoju ludost, što je apsurdno, a mene je ta opsesija
apsurdom opčinila još u mladim danima, kroz čitanje Kamija. To je ostalo do
danas, takav je moj pogled na svet, on nije odmakao od Stranca i od Mita o Sizifu:
mislim da su to najdublje filozofske teksture koje postoje u 20. veku, pa i sve
do danas. Nisam našao pisca koji je odmakao dublje od njih u onome što se tiče
ljudskog života.
Ta priča u Pohodu je nešto što meni lično još više
odgovara, jer to je priča o lutanju, o bekstvu, o izgubljenosti i o usamljenosti.
To je svojevrsna anticipacija celog mog života, jer ja sam čitavog života,
izvan najužeg kruga porodice, bio usamljen. Nisam imao dovoljno izražen
korporativni afinitet, taj smisao za uklapanje u društvo. Jedan trivijalan
primer: u to vreme često sam išao u šetnju s jednim bliskim prijateljem, sada
pokojnim, i kad god bismo hodali npr. Knez Mihajlovom ulicom, on je uvek voleo
da ide posred nje, od Terazija, jer je imao iluziju da će nekog sresti, da će
se tu nešto desiti. Ja sam u šetnjama gledao da idemo nekim praznim, pustim,
sporednim ulicama, zato što sam osećao veću mogućnost za komunikaciju, da budem
sa nekim koga sam već izabrao za to, znajući da tamo spolja, u gomili, nema
ništa.
Dakle, ja imam jednu crtu
asketizma i gotovo mistične sklonosti prema odricanju, gubitku, samoći i
patnji, i lutanju. Upravo to je sudbina glavnog junaka u filmu Pohod. Izgubljen čovek. Ono što je taj
film svrstalo u „Crni talas” je upravo ovo o čemu govorim. Tada nije bilo
poželjno da se prikazuje jedan čovek koji – u trenutku kad smo mi navodno,
posle socijalističke revolucije i pobede nad fašizom, ušli u jedno dugo čekano
stanje stvarnosti i do željenog identiteta – taj identitet ne može ni da
nasluti, a ponajmanje tamo gde ga u to isto vreme nalazi čitava kinematografija,
i ne samo ona, već čitava ideologija tog vremena.
Ja sam hteo da napravim
studiju o jednom takvom čoveku, i da ga ubacim u ambijent II svetskog rata,
koji je jako pogodan da se jedna takva sudbina realizuje. Glavni lik, koga igra
Cica Perović, je takav junak: on luta kroz avetinjski prostor jedne okupirane i
razjedinjene zemlje sa teškom sadašnjošću i još težom prošlošću, a sa najtežom
budućnošću, koju ja, tada, nisam znao, ali sam je slutio.
E, sad, kakvu sam ja tu
identifikaciju imao? Sve svoje filmove radio sam stoga što sam bio u potrazi za
identitetom. Naravno, ja sam znao da je to uzaludan posao i da ga nikada neću
steći, ali da imam pravo na pokušaj, da je to ono što Vitgenštajn kaže: „To se
ne može znati, ali se može pomenuti.” Eto, želeo sam da pomenem to osećanje. I
onda sam napravio jednu etidu o lutanju sa simbiotičkim vezivanjem čoveka i
životinje, sa istim instinktom, za opstankom, i sa predodređenošću za
izgubljenost...
***
Više o ovom filmu i o svim
drugim svojim filmovima i serijama Đorđe Kadijević govori u knjizi VIŠE
OD ISTINE.
