izabrana dela

izabrana dela

среда, 21. април 2021.

22 AMERIČKE HOROR PRIČE

  

Priredila, a većim delom i prevela: Dina Hrecak

Izdavač: Tanesi, 2020

456 strana

Mek povez

 

            Već sam vam na blogu prikazivao i preporučivao dve Tanesijeve horor knjige, i to GOTIKA i 15 - ANTOLOGIJA SAVREMENE JAPANSKE HOROR PRIČE. Najzad je kucnuo čas da kažem koju i o ovoj njihovoj antologiji AMERIČKE HOROR PRIČE.

            Zvanična najava izdavača kaže:

 

„Tradicija koju je I. K. Tanesi uspostavila sa antologijama savremenih japanskih priča, 13, 15 (horor), 14 (naučna- fantastika), 25 i 26, i nakon dve Antologije američkih priča XX veka 27 i 28, nastavlja se knjigom koja je pred vama – Antologija američke horor priče 22. Okrećemo se žanru horora i izboru dvadeset dve priče od istog broja pisaca, poređanih po godinama rođenja. Od Vašingtona Irvinga, autora čuvene Legende o Uspavanoj dolini, nezaobilaznog Edgara Alana Poa, preko nekih od najpopularnijih pisaca XX veka kao što su H. F. Lavkraft i Stiven King, pa sve do novih mladih nada ovog veoma popularnog žanra, poput Brajana Evensona i Džoa Hila, ova zbirka predstavlja i pregled istorije i razvoja tematike strave i užasa kroz više od dva veka američkog stvaralaštva.“

 

A ja vam kažem sledeće: ako vas horor zanima, u ovoj knjizi naći ćete dovoljno dobrih stvari za čitanje, u solidnim prevodima (s tek ponekim kiksom) i sa prosečnom srpskom lekturom (znači, ima poneki typo ponegde, ali ništa dramatično, na šta već niste navikli u domaćim knjigama).

Izbor je osrednji, u smislu da je moglo to i daleko bolje, i deluje prilično nasumično, ili barem nedovoljno opravdano u skromnom predgovoru. Ali, kažem, potkralo se tu nekoliko odličnih i vrlodobrih priča, pa zato – uzmite svoja sita i rešeta, i bacite se na ovaj sadržaj.

Evo čega tu ima, sa mojim ocenama.

Što se tiče ocena, moj rejting je užasno strog: 9 i 10 imaju samo antologijski genijalna dela. Ocena 5 je za prosečnu priču, a 6 za jedva malo natprosečnu, ali okej, čitljivu, solidnu ali zaboravljivu. Ocene 7 i 8 su sasvim dobre, vrlo dobre priče. Ono ispod 5 nije vredno čitanja.

 

Sadržaj:

Predgovor, Dina Hrecak, 4-

 

Vašington Irving – „Duhovi sa Ostrva leševa“, 6

Natanijel Hotorn – „Mladi Gudman Braun“, 10

Edgar Alan Po – „Maska crvene smrti“, 10

Henri Džejms – „Romantika neke stare odeće“, 6+

Šarlot Perkins Gilman – „Žute tapete“, 10

Frensis Stivens – „Ne vidiš – ne plaši te“, 7-

Hauard Filips Lavkraft – „Reanimator“, 7+

Siburi Kvin – „Prokletstvo Everarda Mandija“, 6

Robert I. Hauard – „Crni kamen“, 9

Džulijus Long – „Bledi čovek, 7

Robert A. Bloh – „Ogrtač“, 3

Džerom Bigzbi – „Što je dobar život“, 8

Filip K. Dik – „Obešeni stranac“, 4

Harlan Elison – „Nemam usta, a moram da vrištim“, 4-

Tomas Tesier – „Pohvala ludosti“, 6+

Stiven King – „Lik smrti“, 6+

Tomas Ligoti – „Beleške o pisanju horora: Priča“, 7

Dejvid Dž. Šau – „Neočekivani obrt“, 6+

Džordž Sonders – „Morski hrast“, 7+

Majkl Šejbon – „Bog mračnog smeha“, 10

Brajan Evenson – „Telo“, !!!

Džo Hil – „Duh dvadesetog veka“ 7

 

            Konkretnije…

 

            Izlišno je da detaljnije govorim o klasicima koje svi znaju:

Edgar Alan Po – „Maska crvene smrti“ je remek delo, pesma u prozi o karantinu usred pošasti (dakle, vrlo aktuelna danas).

Natanijel Hotorn – „Mladi Gudman Braun“ je takođe prvorazredno seciranje puritanske paranoje u Novom Svetu, gde u okolnim šumama caruje Đavo – ali i njegovi vrlo ljudski štovaoci.

Vašington Irving – „Duhovi sa Ostrva leševa“, verovatno u želji da se ne ide sa njegovim poznatijim i boljim pričama, odabrana je jedna nešto slabija, ali i dalje irvingovski simpatična, mračno-vickasta;

Šarlot Perkins Gilman – „Žute tapete“, pionirka feminističkog horora predstavljena je u ovoj odličnoj priči psihološkog, paranoičnog horora, o histeričnoj ženi na tavanu kojoj se nešto priviđa u šarama tapeta sobe. Istina, ovu priču, i druge Gilmenkine, već imate u zbirci Žuti tapet, kod Službenog glasnika.

Henri Džejms – „Romantika neke stare odeće“, ovo je zapravo jedna od najslabijih Džejmsovih priča o duhovima, najranija njegova takva, melodramatična, sa malo „horora“ ostavljenog tek za poslednji pasus. Uzgred, naslov je loše preveden – „Romance“ ovde nije u smislu nikakve romantike, nego u smislu „romanse“ kao književnog žanra, odnosno kao naziv za fantastičnu a možda i jezovitu pripovest.

(Prijateljski savet: svako ko reši da piše i priređuje nešto o hororu bio bi mudar ako se o ovom žanru upozna na relevantnom mestu, npr. u mojoj POETICI HORORA, gde se govori i o romansi u značenju koje je Džejms imao na umu. A da priređivačica tu knjigu nije čitala vidi se i po nekim njenim faktografski netačnim, veoma promašenim tvrdnjama u kojima se brkaju vekovi i autori, bez jasne svesti o istorijskom razvoju žanra. Npr. ona tvrdi da se „gotički horor javlja u Engleskoj sredinom XVII veka“ – a tačno je čitav vek kasnije; pa nastavlja: „a popularnost dobija u XIX, kroz dela pisaca kao što su H. Valpol, En Redklif, V. T. Bekford…“ – a tačno je da su svi ovi autori svoja glavna gotska dela objavili u XVIII veku…)

Sledi nekoliko solidnih, zabavnih pričica sa početka veka, ništa spektakularno, ništa za antologiju (mada je, eto, zalutalo u ovu), ali okej, čitljivo. U tom društvu se ističe čak i jedna od slabijih Lavkraftovih priča, „Reanimator“ (bizarno da je baš ovaj palp odabran kao reprezentativan za najboljeg američkog horor pisca XX veka). Pritom, Robert E. Hauard – „Crni kamen“ već imate na srpskom, kao „Crna stena“, u zbirci Deca noći koju sam priredio za I.K. Filip Višnjić.

Od Bloha se zaista moglo odabrati i nešto bolje od vrlo loše ostarelog, otrcanog „Ogrtača“; Dikova priča je predvidiva i plitka studija iz paranoje, a što se tiče Elisonove – pa, ja sam verovatno jedina osoba u univerzumu koja nimalo ne ceni njegovu prehvaljenu, ovde prisutnu priču o anything goes torturi grupice preživelih u podzemnom skloništu, nad kojima se iživljava pametni kompjuter… Kad smo kod razočarenja, to se može reći i za Evensonovu priču: iako tog pisca cenim, ovo što je ovde odabrano da ga predstavi meni je bilo doslovno nečitljivo – uninvolving još više nego kod prenadrkanog Elisona.

Džerom Bigzbi – „Što je dobar život“ je super crnohumorno-apokaliptična klasična priča, obrađena i u Zoni sumraka (seriji, ne časopisu!),

Tomas Tesier – „Pohvala ludosti“ = izvanredna, atmosferična, jeziva priča o istraživaču čudnih lokacija koji nabasa na opustelo minijaturno seoce i oko njega jezive figure ljudi – pokvarena prilično glupim, proizvoljnim, nekonsekventnim krajem;

King je prisutan kroz jednu svoju ispraznu zajebanciju (neko ko bi uzeo ovu antologiju sa željom da se upozna s najvrednijim u hororu, teško da bi posle ove skroz prosečne pričice uskliknuo: „Wow, kakva majstorija, ovako nešto je mogao da napiše samo Kralj Horora!“), a slično važi i za njegovog sina, Džoa Hila: okej priča o duhu u bioskopu, čak i nešto bolja nego tatkova ovde. Najzad, Ligoti ima bar 20 priča boljih od ove ovde, eksperimentalno-poluesejističke, ali ipak vredna je pažnje, kad je već tu.

Dve najbolje priče u ovom izboru, a da nisu prastari klasici, jesu

Džordž Sonders – „Morski hrast“ – smehotresno brutalna satira na savremenu ameriku, o familiji jednog stripera (ne stripadžije, nego čoveka koji se skida go za pare) gde iz mrtvih oživi tetka, i peripetijama koje iz toga nastanu,

i Majkl Šejbon – „Bog mračnog smeha“ o kojoj ću reći samo da se radi o jednoj od najboljih savremenih horora priča UOPŠTE, čistom remek-delu koje kao da nudi omaž Ligotiju kroz nešto malo prijemčiviju, zaplet-prozu nego što je poetizovana Ligotijeva.

 

Na kraju, valja reći i ovo: ako poželite da saznate kako se neka od ovih priča zove u originalu, i kada je tačno objavljena, pa okrenete copyright stranu ove knjige – te podatke nećete naći. Kao ni podatke o kopirajtu. Nikakve. To je ili neverovatan propust, da se tako nešto ne stavi, ili – pokazatelj da su priče u ovoj antologiji objavljene bez podmirivanja autorskih prava novijih pisaca, koji svakako nisu u „javnom domenu“.

U svakom slučaju, propust ili pravilo, na to vam mogu reći samo ovo: „Eeeh, deco moja, kakve bih vam tek ja antologije savremenog horora priređivao, i američkog i engleskog i kakvog god hoćete, sa vrhunskim, stručno biranim pričama, svake godine po tri komada, samo da Orfelin i ja nismo ograničeni tim prevaziđenim, u Srbiji nepopularnim skrupulama vezanim za autorska prava…“

No, šta da se radi. Tu smo gde smo, s kim smo s tim smo, a većini čitalaca ovakve finese ionako ne smetaju, samo nek se nešto čita, a o pravima nek brine ko je za to nadležan (agenti, agencije, sudovi, uvek gladni pisci itd). Ja, ipak, rekoh radi mira duše moje, a vi kako hoćete.