izabrana dela

izabrana dela

субота, 06. фебруар 2021.

GOTIKA – Ocuići

 

Nedavno sam vam na ovom blogu preporučio Tanesijevu Antologiju savremene japanske horor priče (15), i u okviru toga posebno pohvalio Ocuićijeve priče uvrštene u nju. Budući da mi je ubedljivo najbolja u tom izboru bila upravo njegova novela „Sedam soba“, pohitao sam da overim njegov roman Gotika, takođe u izdanju Tanesija.

            Za Ocuićija znam već duže vremena: odavno sam kupio njegovu zbirku priča ZOO, na engleskom – ali još nisam stigao i da je pročitam. Sad me je Tanesi najzad ubrzao, jer upravo iz nje su, na parče, ovde-onde, uzimane priče u nekoliko njihovih novijih antologija, tako da više od pola te zbirke sad imate na srpskom, istina raštrkane u jedno 3-4 knjige.

Isto tako, odavno znam za film rađen po ovom romanu. Hell, i prikazao sam ga ovde na blogu pre više od 10 godina, evo tog rivjua: GOTH: LOVE OF DEATH (2008).

            Ono što sam tamo kazao o filmu savršeno je primenjivo i na ovu knjigu, naime, da ovde ima (skoro) sve što volim u japanskom filmu (a i šire):

- originalni, atipični, amoralni etitjud;

- sjebano-zajebani, neprosečni protagonisti;

- uvrnut zaplet;

- nekro-nihilistička atmosfera, otuđenost, suzdržanost, minimum afektacije;

- dosledna inteligencija, a ne površni gimmick;

- odlična, glasna muzika;

- morbidnost i splatter (ovde, istina, prilično svedeni, za japanske standarde).

            GOTIKA je, kako se ispostavilo kad sam najzad seo da je pročitam, zapravo „fragmentarni roman“. Ili „roman u pričama“. Iliti zbirka priča sa istim glavnim likovima i sličnom tematikom. To znači da ovde ne postoji jedan centralni zaplet knjige, već da je svako „poglavlje“, odnosno „priča“, zaseban događaj – još tačnije, zaseban serijski ubica na kojeg nailazi naš čudni mladi par. (Film, inače, obrađuje motive iz samo prve dve priče...)

            Glavni junaci su dvoje srednjoškolaca, povučenih čudaka u bizarnom neromatničnom odnosu: i devojčica i dečak su svedenih afekata, ne samo uzajamno nego i uopšte, prema svima. Nezainteresovani za „normalan život“, za „obične“ drugare ili familije, oni se upuštaju u male privatne istrage vezane za čudna dešavanja oko sebe, potpomognuta talentom devojke Morino da sebi privlači serijske ubice i manijake svih boja.

Potonji „talenat“ je možda samo how convenient gimmick za činjenicu da baš ona (a preko nje i momak) dolazi u dodir sa tolikim ubicama i ludacima u okolini, ali to je simpatična fora koja pruža vezivno tkivo ovoj zbirci-romanu. Dodatna fora: u nekoliko slučajeva zaplet je vešto iskonstruisan tako da Morino nije ni svesna čitave priče-konteksta-slučaja u kojem se zatekne, odnosno da je bila zatočena od strane ubice, ili da je osoba s kojom je načas došla u dodir bio ubica. Za to vreme njen ne-baš-drug, ne-baš-dečko sve vreme je prati, ponekad koristi kao mamac za ubicu, ponekad je izbavi…

            Kao što već rekoh povodom filma, ne očekujte dinamiku ni previše saspens-akcije. Ovo je film (a isto važi i za roman) opuštenog, laganog ritma, u kome je najveća čar u kreiranju mikrosveta to dvoje glavnih junaka i njihove, vrlo uslovno, romanse. Što je naročito zabavno, i krajnje dosledno njihovim karakterima, ovo i nije tipična „boy meets girl“ pričica – iako postoji neka sapatnička empatija među njima, nisam baš siguran da se bilo ko tu zaista zaljubiška.

            Sva njihova svedena afektacija, svi skokovi na fletlajnovima njihovih egzistencija,  rezervisani su za ubice koji vrve oko njih. I toliko vrve da to pomalo rasteže plauzibilnost, ako bi se ovo sve doslovno čitalo – ne znam baš koliko su serijske ubice čest fenomen u Japanu da dvoje mladunaca u nekom manjem gradu (ne baš Tokiju), eto tako, slučajno, naleti na čak petoricu njih u ovoj knjizi, a na šestog u priči izvan ovog „romana“, koju imate u gorepomenutoj antologiji (i odlična je, sasvim na nivou ovih u GOTICI).

            Samo jedna priča ovde tiče se nečega ličnijeg: „Sećanje / blizanci“, o zbivanjima vezanim za mladodevojačke dane male Morino i njene sestre bliznakinje, dok su odrastale u seoskom ambijentu i suočavale se sa patologijom mnogo bližom domu od one kojoj su posvećene ostale priče. Sve ostale su u relativno proizvoljnoj vezi, u smislu da se mogu i drugačijim redom premeštati u knjizi, ili iz nje izbacivati, ili se još sličnih može ubacivati, jer su junaci na istom mestu u poslednjoj glavi-priči gde su bili i u prvoj, nema nekog primetnog razvoja. Dešavanja u poznijima se primetno NE nadovezuju na prethodne, niti što se tiče zapleta, niti u pogledu odnosa junaka.

            Ono što ih povezuje, rekoh već, jeste to dvoje likova, njihove osobene psihologije i motivacije, a ponajviše tematika pritajene, naizgled sveprisutne psiho(a)patije koja tinja svuda i u svakome, a samo u ponekima proključa dovoljno i da se manifestuje (pri čemu se nikad ne zna ko će biti sledeći ko će da „prsne“ – i ko će mu/joj biti žrtva). U tom kontekstu ni naš goth par nisu klasični detektivi-amateri, niti Skubi-Duberi/DilanDozi u pokušaju, već dve načete, blago poremećene psihe (ali ne previše – taman da se s njima mogu simpatisati oni „drugačiji“) koje, čačkajući po ludacima na koje nailaze, teže, sasvim sebično, ne da pomognu „zajednici“, pa čak ni „pojedincima“ – žrtvama, niti su gladni kažnjavanaj zlikovaca (ako ih i kazne, to bude uzgred, a ponekad ne bude ni uopšte), nego pre svega tome da razumeju sebe same.

            I jedino što je još zabavnije od preturanja po psihologiji glavnih junaka jesu vizure onih koji su otišli korak ili dva dalje od njih – onih koji su svoje ludilo, bezosećajnost, otuđenost od drugih doveli do nivoa da im oduzimaju živote. Ocuići je izuzetno maštovit, kako u kreativnom sadizmu različitih ubica, tako i u njihovim motivacijama i načinima razmišljanja i osećanja, pošto nam pruža i njihove tačke gledišta. Sa vanrednim umećem on stvara nekoliko memorabilnih scena saspensa u interakciji ubica i (potencijalnih) žrtava, ali za moj groš najjeziviji je onda kad ubica još nije ni stupio u akciju: kad još premišlja, planira, opisuje svoje pomerene senzacije, borbu sa svojim porivima…

            U tom smislu najefektnija priča u ovom romanu je „Grob“, i to dvojako. Kao prvo, sadrži meni najstravičnijeg ubicu, savršeno lucidnog, a opet, uprkos tome, bespomoćnog pred svojim neshvatljivim nagonom da ubija. On se doslovno odupire samom sebi i svojim nagonima, i naravno ne uspeva u tome, i njegova nemoć – nemoć razuma da se odbrani od nerazumnog u sebi samome – najstrašnija je od svega. Mada, kao drugo – moram reći da je njegov metod ubijanja toliko košmarno gnusan da ne znam da li da ga ovde spojlujem ili da vama prepustim da ga sami otkrijete. Vanredno je nadahnut i useravajuće sadistički. SPOJLER: Taman kad pomislite da nema ništa gore nego biti živ zakopan u sanduku dva metra pod zemljom kad ono… eto ga twist… u vidu cevi kroz koju vam u tu rupu gde ste sahranjeni pusti vodu, i udavi vas ko pacova, tamo dole, pod zemljom, gde ne možete ni da se batrgate a kamoli nešto više… Brrr!

            Sve u svemu, Ocuići je ovime otkriven kao jedan od savremenih prvorazrednih majstora horora: njegov stil je nenapadan, jednostavan, „nevidljiv“, nerazmetljiv, a opet vrhunski funkcionalan, mestimično sinematičan, sa izuzetno pametnim i ubedljivim i dramski intoniranim dijalozima, sa smislom za set-pis, i sa zaista genijalnim uvidom u abnormalne psihologije čije vizure prikazuje ubedljivo i, u odmaku od američkog horor-popovanja danas, sasvim nemoralizatorski, neafektirano.

            Ako nešto mrzim u današnjem hororu na engleskom jeziku to je njegova dominantna politička korektnost, napadna satiričnost i sklonost jedva prikrivenom ili čak i NEprikrivenom propovedanju. Bla bla beli muškarac bla bla rasizam bla bla manjine bla bla žene bla bla rase dženderi bla bla kapitalizam bla bla blaaah… Ocuići se ne spušta na te bedaste nivoe plitke „društvene kritike“ – iako je ona implicitna u bezdušnom svetu koji on tako precizno ocrtava – i prepušta čitaocima da sami odaberu da li će da budu zgroženi ili fascinirani ovim ludacima; da se sami užasnu, bez piščevog sufliranja da tako (možda) treba; ili – da se u njima, bar donekle – prepoznaju?

            Ukratko, ovo je vrhunski horor, prvorazredna stvar: svako ko voli horor uopšte, a japanski horor naročito, morao bi da slisti GOTIKU kao delikatesno parče na kakvo se retko nailazi. Naručite OVDE!



* * * 

Uskoro: moj osvrt na Tanesijevu ANTOLOGIJU AMERIČKE HOROR PRIČE.


Нема коментара:

Постави коментар