***
3
Kao što znate, jer čitali ste ovde moj osvrt na RUBBER,
ja nisam fan Kventina Dupjea i njegovih apsurdističkih one-joke filmića.
Tačnije, nisam BIO fan. Ali ovaj njegov mi je, na moje iznenađenje, zapravo vrlo
prijao.
Tomu je djelomično tako zbog stvarno zabavne
premise – čovek je opsednut upravo kupljenom jaknom od jelenske kože. Ona mu,
nakon nedavnog raskida s curom od kojeg kao da je prolupao, pruža novi osećaj
identiteta i značaja. Potonje je on, izgleda, upravo izgubio, zajedno sa
pristupom zajedničkom bankovnom računu.
Ono što, međutim, ovu premisu čini extra vrednom
pažnje jeste dodatak koji dobije, uz jaknu, od starca koji mu je proda: polovna
digitalna kamera njega naprasno baci u vode wannabe filmmejkinga. On prvo počne
fetišistički da snima sebe samog u jakni, u hotelskoj sobi nekog planinskog
mestašceta gde zaglavi, a onda se i pred lokalnom konobaricom (i montažerkom!)
izlane da je kakti filmadžija, i tu počinje prava komendija. I horor (slešer).
I metafilm.
Žan Dižarden u glavnoj ulozi je odličan u svom
snažnom a opet suzdržanom anderpleju koji apsurdnu premisu tretira prilično
realistički, nestilizovano, ili barem bez jezika u obrazu – jer, jednom kad/ako
progutate polaznu tačku, sve što iz nje proishodi tretirano je prilično logično
i dosledno.
Cura koja mu postane montažerka je odlična i kao
glumica i kao ženska, i baš sam se razočarao kad mi nakon filma reče drugar da
je upravo ona ista ta kokoška koja je nedavno na dodeli Cezara kenjala po
Romanu Polanskom, nagrađenom za naj-režiju (ironijom sudbine, upravo njen
ko-star ovde, Dižarden, igra glavnu ulogu kod Poljanskog!). Jbg, zašto baš NIKO
na ovome svetu nije savršen?!
Kao što ja to uvek ponekad kažem, veoma volim
storije o polaganom propadanju nekog lika, o praćenju nečije neizbežne
propasti, o uzaludnom bežanju od gravitacije propadanja. Ultimativni film o
tome je Fridkinov SORCERER, koji pokazuje da možeš da trčiš ali ne i da pobegneš;
da možeš da pređeš pola sveta, da se sakriješ u najdubljoj rupetini u džungli,
da rodiš mečku noseći tonu nitroglicerina u zubima – i na kraju, šta će biti?
NAJEBAĆEŠ!
Uz svu zabavnost, uz sve te WTF momente, DEERSKIN
zapravo odlično prikazuje a) jedan život izbačen iz zgloba, iz ležišta (nakon
očito traumatičnog raskida) i, još zabavnije, b) kako se pokušaji da se taj
život, kako-tako, pa makar i iracionalnim sredstvima, vrati na šine, zapravo
pretvaraju u niz sve luđih, sve bezuspešnijih, od normalnosti i poželjnosti sve
udaljenijih, a opet oh-tako-logičnih činova što vode oh-tako-neizbežnoj
katastrofi.
A opet, priču u čijoj zaleđini su doom & gloom,
Dupje sve vreme prikazuje na lagan, opušten, naizgled nepretenciozan način,
tako da se sve vreme smejete, smejete, smejete – da plakali ne biste.
Pred kraj, rekoh, to zalazi, uslovno, i na
teritoriju horora, prvo kroz dijaloge
našeg baje sa svojom jaknom, a zatim i kroz njegovu misiju da mu jakna bude
jedina na svetu, što znači da mora da pobije sve druge ljude u jaknama. Ubistva
su mogla biti i krvavija i šokantnija i komičnija nego što jesu, ali očito je
da Dupjea nije zanimalo da pravi konvencionalnu splater komendiju (mada bih ja
rado pogledao rimejk ovog filma u režiji Frenka Henenlotera)!
Što se tiče meta-film momenta – pa, recimo, da se
ova Jelenska koža poigrava sa klišeom (?) o filmadžijama kao ljudima koji
nemaju život, koji su temeljno sjebani, i kojima je snimanje filmova supstitut
za život i/ili za ubijanje (tj. prave filmove da ne bi postali ubice). I još, bavi
se filmadžijama koji prave filmove da bi, eto, pravili filmove, i da bi, budući
suštinski Nikogovići, imali kao šta
da se predstave u društvu („Ja, znate, snimam filmove...“), iako u suštini ne
znaju ni šta tačno rade, ni kako, ni zašto...
Snimanje filmova kao metafora za Život kao takav...
Igranje igre čija pravila ne znaš; igranje u filmu
čiji žanr ne znaš, mada apsurdistička komedija nikad nije daleko... a ni
horor...
A istovremeno sa svim tim, ovo se može posmatrati i
kao jedno od najsurovijih razrađenih ismevanja sve raširenije današnje potrebe
za selfijima, poziranjima, autodokumentovanjima, samoobmanjivanjima, igranjima
uloga, fetišizmima, instagramima, medijacijama...
P.S. Kada bejah mali klinja ja (jedna me je cura
volelaaaa...) – igrao sam se, sam samcit, figuricama i igračkama, improvizujući
zaplete u hodu, i to sam zvao „snimanje filma“. Kad bi me neko sa strane upitao
tada šta radim, ja nisam odgovarao: „Eto, igram se.“ Ne, odgovarao sam: „Snimam
film“. (S)nuff said!
P.P.S. Kome je ovo promaklo na FEST-u, ima na netu ;)
