ARO TOLBUKHIN: IN THE MIND OF A KILLER (2002)

Aro Tolbukhin: En la mente del asesino

  **(*)  

  3-  

kako ovo može da ne valja? režira ga čovek koji je potpisao TRAS EL CRISTAL, EL MAR i MOONCHILD, a podnaslov obećava da nas vodi IN THE MIND OF A KILLER?! ako neko može da uđe u um (serijskog) ubice, onda je to viljaronga – čovek koji je već dokazao da ume da zaroni u mrakove koje većina njegovih kolega i ne sluti, a oni koji ih slute ne smeju da u njih uđu dublje nego do kolena. uostalom, u svom prvom i najboljem filmu već nas je stavio u um ne jednog nego dvojice i to specifičnih i vrlo perverznih ubica!

avaj!

1) pre svega, ovo nije samo viljarongin film; njegovo je jedno od tri imena koja ga potpisuju kao scenariste i režiseri (preostalo dvoje su Isaac-Pierre Racine i Lydia Zimmermann – slutim da su to neki dokumentaristi a ne filmmejkeri). nisam uspeo da na netu pronađem detalje oko toga kako je film nastao, i koliko kome 'pripada' u tom triju (reklo bi se da je najveći deo viljarongin), ali sasvim sigurno je ovo najmanje njegov film od svega što je do sada uradio. zbog toga ne znam ni kolika je ni kakva je tačno njegova odgovornost za određene probleme filma. ono što je ovde odlično sasvim sigurno je njegovo, u to nema sumnje, ali…

2) forma je problematična: ARO počinje kao mock-dokumentarac, ali vrlo brzo 'rekonstrukcije' postaju sve duže i obimnije tako da se u drugoj polovini to pretvara u igrani film tek mestimično ispresecan ponekim 'svedočanstvom'. zbog ovakve iscepkanosti, ovo je jedna čudna nit-riba-nit-đevojka koja oscilira između hercogovskog dokumentarca, viljaronginske mračno-perverzne drame i – nekakve made-for-TV documentary channel rekonstrukcije u kojoj se previše razglaba ni o čemu i predugo se ništa bitno ne dešava.

foto: viljaronga, đenije:

3) ovaj ubica, naprosto, nije dovoljno zanimljiv! priča o njemu deluje mi nedokuvano, nedomišljeno, neubedljivo – a elipse i rupe u njoj izgledaju kao veštački, šićardžijski pokušaji da se mistifikuje nešto što u startu kao da nije imalo dovoljno osmišljenu supstancu. neću da spojlujem, ali kada se na kraju otkrije motivacija za njegove zločine, ona –bar meni – zaista nema mnogo smisla, a poenta priče o njemu mi izmiče. da li se htelo pokazati da je naš aro zlosrećni pion u rukama zle sudbine? da li se htelo reći da nikoga ne možemo do kraja upoznati ni razumeti? da li se htela parodirati tj. preispitati kvazi-dokumentarna forma, i zašto? previše je pitanja ovde, ali ne na onaj dobar, pametan način, kada gledajući imate osećaj da su sva ta pitanja deo jedne koherentne i smislene celine, pa makar vam taj smisao i izmicao. osećaj koji sam imao posle gledanja ovoga jeste – konfuzija koja je možda plod previše babica (tj. reditelja i scenarista), a možda je i plod sudara različitih ambicija koje ovim filmom nisu najsrećnije i najkoherentnije spojene u celinu.

uprkos gore rečenom, ARO je gledljiv film, mestimično intrigantan (naročito u scenama iz prvih pola sata), ponegde dražestan (kao u dugačkom crno-belom flešbeku na arovu mladost u mađarskoj u poslednjih pola sata) i simpatično perverzan (incest!), često i morbidan (ubijanje trudnica), i sa epizodama koje su mučne i teške kako to samo viljaronga ume da zacrni. u potonje spada, recimo, izvanredna, napeta i gadna scena u kojoj nekakvi vojnici upadaju u bolnicu u kojoj aro radi, tražeći kontrarevolucionare… 'gadna' je ne po onome što se vidi, jer najgore se dešava offscreen, koliko opštom inscenacijom koja po ko zna koji put pokazuje viljarongin vanredni dar da kreira ugođaj, atmosferu, ritam i intonaciju scene tako da vas reditelj potpuno ima u svojim šakama i može da vam radi šta god mu ćune.

još je mučnija i crnja scena u kojoj aro pretrpi vrlo tragičan i bolan gubitak – koji neću da spojlujem, ali scena njegovog suočenja s njim je zaista nezaboravna, i nije za osetljive.

za svaku pohvalu je i memorabilna morbidno-poetična, fascinanta scena pred sam kraj filma (a zapravo, sa početka zbivanja, jer prikazuje flešbek na njegovu mladost) iz koje je ova c-b slika: u pitanju je arova sestra/ljubavnica, čiju je venčanicu uhvatio plamen sveće…

prelepo.

bolno.

tužno.

tehnički fascinantno!

nemam pojma kako je ovo snimljeno – po svemu sudeći, neka osoba je zaista u zapaljenoj suknji strčala niz stepenice i kroz veliku salu dole sve do vrata, u jednom ili dva ne baš kratka niti jednostavna kadra!

šteta je što je sredina filma frustrirajuće razvučena, prazna, šuplja, i što nam ne kaže ništa naročito o onome što bi trebalo da je u središtu pažnje, a to je um serijskog ubice. vrlo malo od toga uma videćete ili osetiti u ovom filmu, uprkos mestimičnim jakim scenama koje bi bile još jače da su stavljene u neki koherentniji i smisleniji kontext.

dakle, uz upozorenje da se spremite na malo razvodnjeniju dozu viljarongine genijalnosti, ARO još uvek ima moju umerenu preporuku.

PS: obavezno ispratite odjavnu špicu – na samom kraju, nakon jedne ne baš naročite dečje uspavanke, čućete apsolutno predivnu narodnu pesmu čije je poreklo teško odrediti; zvuči neodređeno balkanski ili istočnoevropski. jezik mi nije prepoznatljiv, ne zvuči baš naročito mađarski ali možda ipak jeste: u svakom slučaju, toliko je dobra da ne smem da kažem koliko sam je puta već odslušao na repeat u poslednja 24 časa! pomislićete da nisam normalan! šteta je samo što je ta pesma daleko najbolja stvar vezana za ovaj film; kamo sreće da je ceo intoniran kao ta pesma - i tužan, i razigran, i prkosan, i zavodljiv…

NIGHTMARES (1983)

*(*)

1+

from the maker of JAWS IV: THE REVENGE – comes his previous, but equally inept re-definition of cinematic (t)error!

JOSEPH SARGENT, dakle, potpisuje ovaj užasni omnibus od 4 priče u kome se ne zna koja je gora i gluplja od koje.

zapravo, zna se: zbog moje patološke mržnje prema video-igricama, rekao bih da je to II priča, "The Bishop of Battle" (ha! ha!) u kojoj je mlađahni emilio estevez opsednut arkadnom igricom (rudimentarnom, smešnom, early-80-ies) iz koje ga spopada nekakav dal demon dal kakvo već elektro-čudo koje kao da je istrčalo iz nekog jeftinijeg MTV spota tog vremena. znači, ne samo što je priča nestrašna narativno, nego je i ikonografski krajnje banalna, ružna i anti-horor-produktivna. da apsurd bude veći, kaže Imdb da su producenti spiskali toliko para na (iz današnjeg ugla neverovatno smešne) vizuelne efekte da je film bio pred bankrotom. na žalost, posle malo muke, ipak je anlišovan pred neprobirljivu publiku.

odmah za ovom epizodom sa igricom, za one koji osećaju da su im moždane ćelije genocidirane tolikim napadom so-80ies estetike i tematike i esteveštine – sardžent peper nas uzdiže pravo u nebeske visine u III priči, gde se bavi krizom vere popa koga, logično, igra lans henriksen. ovo je još jedan u tucetima primera za moj omiljeni pod-žanr: 'preko đavola do boga'! naime, pop lans je toliko smeten smrću jednog deteta koje ima da opoje da sasvim zabrlja svoju popovsku službu, o čemu svedoči Imdb:

Factual errors: When Father MacLeod is saying the funeral Mass for the slain child, the Latin he uses is completely random. For example, during the ablutions (where he is washing his fingers presumably prior to the consecration) he is saying the "Hail Mary", which is not part of the Mass liturgy at all. Also, if the action is contemporary (as the cars being used suggest), the Mass would almost certainly be in the vernacular (i.e. either English or Spanish).

naravno, slepci sa Imdb-a ne shvataju da to nije factual error, nego minuciozno psihološko portretisanje čoveka koga drma kriza vere, i kome su se u tako uznemirenom stanju uma, sasvim razumljivo, pobrkala pravila i službe i latinskog i svega. na sreću svakog posrnulog katolika, đavo je uvek negde iza ugla da zalutale ovčice vrati nazad u stado. ovog puta đavo (?) ima obličje crnog pick-up auta (sic), koji je, u skladu sa nestalnom, protejskom prirodom đavola, prikazan kroz čak 2-3 različita modela u jednoj te istoj sceni.

slepci sa Imdb-a su to podveli pod greške u kontinuitetu:

Continuity: In Chapter Three - The Benediction, a 1970 Chevelle Malibu 4-door sedan is used in several scenes (rear bumper with square taillights), and the car which is totalled before the segment ends is a 1972 model (rear bumper with 4 round taillights). The 1970 Chevelle used in the film has a front grille from a 1972 model, headlights from a 1971/72 (1970 Chevelles had 4 headlights up front), and turn signal lenses from a 1971.

naravno, oni nisu čitali FAUSTOVSKI EKRAN i nisu upoznati s tim da je jedna od osnovnih osobina đavolovih upravo njegova sklonost ka menjanju oblika zarad zbunjivanja neprijatelja – kao u navedenom primeru.

enivej, taj auto se –DUEL-style- zabija u henrixena dok ga ne skrene s (pogrešnog) puta napuštanja vere i natera da se vrati svojoj pastvi – nadajmo se dovoljno smirenog uma da ih više ne smara improvizovanim misama i nakaradnim latinskim.

na kraju je IV epizoda o džinovskom pacovu koji urla – ne, mislim to bukvalno, a ne metaforički kao u simpatičnoj satiričnoj komediji sa piterom selersom, The Mouse That Roared – a kako i ne bi urlao: u pitanju je magna-mater pacov koja urla jer su joj pacovče uhvatili u mišolovku. ovom dosetkom sardžent anticipira foru iz JAWS 3D (iz iste godine) u kojoj na pola filma 'uhvate' ajkulu, a onda ispadne da je to samo beba-ajkula, i da će onda imati posla sa Big Bad Mama koja oće da osveti svoje žgepče. ovim se sardžent kvalifikovao da mu se dodeli režija IV dela JAWS, u kome imamo bezbrojne dokaze njegove ingenioznosti, počev od same premise (ajkula namerila da se osveti familiji roja šajdera, pa ih proganja diljem amerike i ubija jedno po jedno) pa do spektakularne konkluzije, u kojoj se ajkula od besa zaleće frontalno na brodić i explodira u sudaru s njim, a majkl kejn suv izlazi iz vode…

na žalost, u ovoj epizodi mama uopšte nije osvetoljubiva: nakon što malo proćaska (sic!) sa malom plavom devojčicom (poor man's heather o'rourke), zadovolji se lešinom svog mišoulovljenog nakota, s kojom ode – u neku od kuća u susedstvu. brrrr, kad idući put nešto šušne u vašem stanu, znajte da je to big bad rat mama!

najzad, u prvoj epizodi govori se o devojci koja je toliko adiktovana na pušenje kancer-stikova da je ništa ne može sprečiti da usred noći ode da potraži dragstor koji radi. ništa, kažem, pa čak ni vesti sa TV-a da je upravo iz obližnje ludnice pobegao –ko drugi, do serijski ubica- koga na početku vidimo kako ubija pajkana u jedinoj uslovno rečeno REŽIRANOJ sceni u celom filmu. naravno, i ona ima da prođe kroz grdne muke dok na kraju ne shvati da je pušenje loše i dok u nadahnutom twistu ne reši – da se posveti ekološkijim vrstama inhalacije.

pronicljivi čitalac već može da nasluti da ni NIGHTMARES ne odstupa od uobičajenog napadnog moralizatorstva karakterističnog za sve omnibuse od kad je sveta i veka: ta forma je izmišljena s isključivom namerom da idiotima na glavu nabija nekakva debilna naravoučenija, pa je to slučaj i ovde.

I = pušenje je štetno, naročito u noćima u kojima odbegli ludaci prete da vas zakolju;

II = video igrice su štetne, naročito ako u njima obitavaju elektro-demoni koji bi da vas uvuku u cyber-svet godinu dana pre objavljivanja NEUROMANSERA;

III = napuštanje božjeg puta je štetno, jer nikad ne znaš koje obličje će uzeti Đavo da vas vrati u mir i toplinu božjeg stada;

IV = korišćenje mišolovki je štetno, naročito onda kada u kući imate pacove veličine poveće svinje, za koji slučaj je mudrije pri ruci imati bazuku.

siroti sardžent je u mlađim danima potpisao meni u pamćenju vrlo pozitivno upisan, ali dugo nerepriziran THE TAKING OF PELHAM ONE TWO THREE (1974); sad kad je toni skot uradio rimejk, pravi je tren da ga repriziram i proverim da li je sardžent, nesrećnik, zaista potpisao bar jedan vredan film u svom životu. NIGHTMARES to svakako nije. njegov tag-line "Nightmares... is this year's sleeper" ima smisla jedino ako 'sleeper' označava nešto što služi da vas – uspava.