SENKA NAŠE ŽELJE je razočaravajući debi-roman darka tuševljakovića, 'dečka koji obećava' na srpskoj žanrovskoj sceni. avaj, mestimična njegova obećanja, u ponekim kraćim radovima, nisu ispunjena u ovom slabašnom romanu.
jednom njegovom slabom pričom već sam se na ovom blogu bavio u legendarnom tekstu ZVUK SVINJE KOJA PADA U NESVEST. u njemu mi je cilj bio da se tom pričom poslužim kao ilustrativnim odgovorom na pitanje "Šta fali srpskoj žanrovskoj prozi?"
nažalost, taj text nije dopro tamo gde bi bilo najbolje da jeste, jer sve greške ispoljene u toj priči sada su, u romanu, još glomaznije, krupnije, teže oprostive.
probaću da budem sažet koliko je to uopšte moguće, i da taxativno navedem probleme (i ilustrativno-dokazni materijal za moje tvrdnje).
problemi ovog romana su sledeći:
1) otužna sklonost ka patetici:
ova boljka primetna je kod ovog pisca i u ranijim pričama, uključujući i "anđele na arhitekturi" (iz koga, na gornjem linku, možete videti primer ružičaste proze), a ovde je ona potpuno razularena – već od samog naslova romana i njegove korice (na kojoj se svilena buba ogleda u vodi kao nekakav svileni narcis), pa preko željene gorkoslatke nostalgične intonacije 'žala za mlados' i 'kraja detinjstva' (koji je, izgleda, fixacija ovog autora; "anđeli na arhitekturi" takođe se bave tinejdžerima i njinim sapunsko-operskim ljubavnim jadima u koje upadaju nekakve neubedljive i fejk horor karakondžule) sve do vizure starijeg naratora koji se vraća u prošlost, i sa intonacijom mutanta između stivena kinga i đorđa balaševića, krene sa panonskim dertom da gudi u ćemane:
"Žalio sam nad sopstvenom sudbinom koja me je okovala lancima dosade i tonuo u pesak Banata, sve dok me, u trenutku u kom je izgledalo da prošlost nikada neće oživeti, uspomene nisu trgle iz dremeža i razrogačenih očiju me upitale da li sam to, kojim slučajem, zaboravio na njih.
Ali, polako. Prvo treba odabrati neki početak i privezati čamac uz obalu mračnih voda sećanja. Za to su potrebna dva dečaka, jedna kiša i stara zgrada uz reku, koji će zajedno odmotati priču i pustiti je da prekrije vojvođansku ravnicu poput postelje od oblaka." (str. 12)
a evo šta nam panonski mornar kaže nešto kasnije:
"Ja sam bio zvonik u ravnici, žalosna vrba, Bugatijev bicikl star pola veka. Osetio sam u sebi šupljinu koju ništa nije moglo da ispuni. Željkina priča bila je nalik muzici sa drugog kontinenta. Tonovi su bili bliski, ali melodije strane." (69)
patetika nije rezervisana samo za naratora. evo šta kaže njegova 14-godišnja curica:
"'Govorio si o svojim duhovima', rekla je i prišla mi još bliže. 'Sad želim da čuješ o mojim.'" (68)
ona mu, takođe, priznaje:
"Stvarno si drugačiji od drugih, Di. Samo ne znam da li si osetljiviji ili bezosećajniji." (165)
(Di je 'danijel' na pančevačkom; zvuči ko ime neke princeze...)
nešto kasnije, kaže ovaj tinejdžer:
"'Ostaviću te na sigurnom,' rekao sam. 'Dok sve ne prođe.'
'Ja sam uvek mislila da sam pored tebe sigurna.'" (164)
i još:
"Jednom sam čuo priču od devojke koja mi znači..." (164)
pritom se ovo 'jednom' odnosi na njenu žvaku od pre 5-6 dana – ali nema veze, lepo (i patetično) zvuči kad počneš rečenicu sa 'jednom...', 'nekada davno...' i sl.
a tu je i ciganka-vračara, koja govori potpuno književnim srpskim jezikom:
"Dobro, ali voliš li ga? Da li ti, kad god ga vidiš, srce zaigra kao da će iskočiti iz grudi? Da li svaki put kada izgovoriš njegovo ime osetiš da si uprljala nešto što se ne sme uprljati?" (118)
evo kako izgleda kulminacija jedne sapunsko-operske međubratske pijane tuče zbog iste žene:
"U njenom krilu, na površini jezera od suza, pluta nekoliko sitnih divljih cvetova." (186-7)
jezero.
od suza.
i na njemu: divlji cvetovi...
a sve to u njenom krilu, nakon jedne prizemne kafanske tuče.
ovaj patetični kliše – nas dva brata, oba istu ženu ljubimo, opa-cupa snajke, davorike dajke – uspešno parodiran u SRPSKOM FILMU, ovde se tretira 100% 'ozbiljno':
"Bila je kao stvorena za mene, sve dok nije izabrala njega." (254)
ovo je toliko prajsles rečenica da se mora urezati u neki kamen, kojim bi se u glavu udarali pisci-početnici. tokom udaranja tim kamenom, preporučujem da se puštaju sledeći stihovi:
Džaba bilo konja vranih, po livadi razigranih
džaba bilo sata i salaša
džaba bilo njiva plodnih, vinograda blagorodnih
džaba bilo karuca, čilaša
kada nisam s onom koju volem
kada nisam s onom koju volem
ali to nije sve. o, ne, ne, ne, ne, neeee... pravi užasi tek slede.
2) bombastične metafore, preterana poređenja i hipertrofirane personifikacije:
nesrećna sklonost darka tuševljakovića prema preterivanjima tipičnim za petparačku književnost, kao i prema prečestim 'slikama' odvrnutim na 11 jedna je od njegovih, reklo bi se, neizlečivih idiosinkrazija, jer je vidljiva u celom njegovom opusu, a kroz ovaj roman ravnomerno je namazana na svakih nekoliko stranica, od prve do poslednje. evo nekih od najšrkipavijih primera:
"... zarđali šlepovi, nalik na trupla metalnih dinosaurusa, utonula u tlo poput keksa u mleko." (13)
(ovde mu čak nije bilo dovoljno jedno poređenje – sa dinosaurusima – nego je u istu rečenicu, odmah pored, natrpao još jedno, sa keksom u mleko: the more, the merrier!)
"Za stolom je vladala tišina, tolika da su viljuške na porcelanu odzvanjale poput orgulja u maloj kuhinjskoj katedrali." (40)
"Željkin glas bio je neobično visok i prodoran, poput zvuka brusilice koja obrađuje tvrd komad metala." (56)
"U daljini, usamljeni grom zvučao je kao beskućnik koji iskašljava sinoćnji vinjak." (58)
"Ožiljak koji ga je delio na dva nejednaka dela sada je izgledao kao dugačka klisura viđena s velike daljine, kao nešto što je satelit uslikao na putu oko planete." (85)
"U kolibi, ludi geolog je hrkao tako da se planina tresla." (145)
"Krater Halema Uma U je izbliza Goranu Isakovu izgledao kao ogroman tiganj u kojem su džinovi topili kocku maslaca za kajganu." (145)
"Oblaci su se nadvijali nad zemljom poput zuba punih karijesa iznad otežalog jezika." (170)
"Rafinerija sa druge strane ulice je iskašljavala otrov oko kojeg su se skupljali ljudi poput crva na crkotini." (173)
"Na putu ka mlinu, Mazga vrišti ulicama glasnije do pripite tinejdžerke." (184)
ovakva preterivanja ne samo što škripe sama po sebi, nego i na brojnim mestima u romanu direktno uništavaju željenu atmosferu strave, napetosti i tenzije: zato sam neke od škripavijih fraza izdvojio u zasebnu grupu.
3) inkongruentne, neadekvatne, atmosferu-razbijajuće stilske figure i fraze:
"Mašta je morala da odradi ostalo i nabaci meso na kostur priče, spremivši pretpubertetskom ovisniku preko potreban fiks." (str. 10)
"'Staaani', čuo sam ga kroz šuštanje sopstvenog krvotoka." (29)
(šuštanje je zvuk povezan sa nečim suvim i krajnje je neprikladno da tečni krvotok 'šušti')
"Iznutra se začuo zvuk papuča koje se vuku po podu. Zatim nas je mešalica za beton u kojoj se mlelo nešto živo pitala: 'Ko je?'" (59)
"Krupne čestice prašine lebdele su u vazduhu poput drogiranih mušica." (61)
"Kiša je stisnutim pesnicama lupala na prozore da je pustimo unutra." (62)
ne znam ko može da oseti jezu u sceni u kojoj je vračara, pozajmljena iz THINNER & DRAG ME TO HELL, i poslata na kurs za TV spikerke, zapravo mešalica za beton u kojoj se melje nešto živo, ili da se naježi od 'zlokobnosti' sobe kojom proleću drogirane mušice a 'stravu i užas' (takozvani horor, što bi reko dr. zoća) pojačava kiša koja stisnutim pesnicama lupa na prozore!
brrrrrr! tako se NE piše horor.
pardon, tako se ne piše. tačka.
"Kada smo došli do svilare, moja koža je postala reljef, Brajevo pismo nelagode." (66)
(da te žmarci obuzmu od ovog opisa)
"Osećao sam da se pod njim (stričevim pogledom) krije more priča koje čekaju da ih čujem; da ih, poput Eskima koji buši rupu u ledu kako bi ulovio ručak, iskopam iz dubina stričevog sećanja i preselim u sebe." (82)
"Pošto su se i stric i majka smestili za stolom, kuhinjom su odjeknuli pravi bubnjevi, oni u koje urođenici udaraju u stripovima kada vam saopštavaju da ste specijalitet dana." (133)
"'Da nas se setite svaki put kada joj dajete da jede (štenetu labradora). A nadamo se da će to biti često,' rekao je i izljubio se s mladencima." (149)
(ne znam da li je smešnije da se neko, svaki put kad rani kuče, priseća darodavca, ili je smešnija briga potonjeg da to hranjenje, ipak, bude – često!)
"Napolju su oblaci izgledali poput brodova koji u noći bez meseca munjama love snove spavača." (151)
"Svaka reč koju je izgovorio napredovala je preko mojih leđa poput nogu pauka..." (161)
"Hanin glas je tiši od krila vinskih mušica iznad prazne čaše..." (186)
(tako romantično...)
"Reči su iz mene zviždale poput telefonskih žica na vetru." (175)
"Sledio sam ga kao pas, vukući šape po zemlji i potmulo režeći." (173)
"Kiseli miris njenog (Džemirinog) znoja vraćao nas je u sadašnjost poput rasola koji na silu razbuđuje pijanca." (189)
(zna svi padeži, a ne kupa se!)
"Tišina mi je sada išla u prilog – jedino tako sam mogao čuti Željkine korake – ali umesto Željke, ona je donela dva olovna tega i obesila ih o moje kapke." (209)
"...video sam složena drva (kroz njih su se, kao kroz sito, probijali laserski zraci sa bandera na ulici)..." (237)
(ljubav prema laserima očita je i u "anđelima" – vidi link gore)
"Upao sam u dnevnu sobu poput obezglavljene kokoške." (243)
"Ma koliko brzo trčali, znao sam da ne možemo da umaknemo progonitelju, jer, kako da pobegneš nekome u gradu čije ulice ne umeju da te iznenade." (245)
(zaista, KAKO? KAKO?! možda bi narator radije trčao onima iz pesme NAPILE SE ULICE. kad bolje razmislim, stih iz te pesme – "napile, jer noćas me / zvezde svrbe ko bubuljice" – zvuči kao tipična tuševljakovićevska figura. zvezde, bubuljice, ljubav, romantika, ulice... sve je tu!)
"Pružila mi je ram i sakrila se ispod stola u trenu kada je Ciganka banula na vrata i zakreštala jatom vrana koje joj se sakrilo u grlu." (247)
(gde nestade mešalica? ili možda vrane grakću dok ih ciganka meša u svojoj mešalici za vrane? već vidim ZAKLANU ČELJAD, autore hita 'panonski govnar', kako rade nastavak svog još većeg hita 'mita upao u šamotnu peć' pod naslovom. 'mita upao u mešalicu za vrane'!)
"Virili smo ispod Džemirine suknje nalik na Ivicu i Maricu koji su iznenada otkrili da nije veštica ta koja im želi zlo, već veliki, crni vuk iz druge priče." (251)
(prizor njih dvoje kako vire ispod suknje neoprane ciganke čiji znoj budi iz mrtvih ne može da spere ni aluzija ne na jednu nego na dve bajke!)
"Ulepljen kao da je tek ispao iz majčine utrobe, na čistinu je izleteo stric i upro prstom u mene.
'Gotovo je sa bežanjem, seronjo.'" (252)
(sjajno: najjeziviji su monstrumi koji psuju ili barem govore ko gilipteri. ovo je, btw, čist primer slepog sleđenja škole stivena kinga, jedna od lekcija koje je darko baš i mogao da zaobiđe, kad bi imao ikakav odmak prema svojim uzorima.)
svim ovim ugođaj-poništavajućim frazama, pridružiti i to da se misteriozni stric Goran, prilikom najave dolaska, pominje kao "stric Goša" (str. 42); prava strava već tu obuzima čitaoca, naročito pred pomišlju: šta li bi bilo da se stric zove đorđe? onda bi ga zvali – đoša? the horror, the horror!
pored toga, naš glavni junak, lady Di, svog drugara i pajtaša oslovljava sa "svilena bubo" (str. 22) – how gay is THAT?!
najzad, nekome će možda biti zabavne njihove zajebancije, poput često-ponovljenog izraza "odjebaus", ili running joke odgovora na 'jedi govna', koja glasi: 'žvaći čvrsto' i 'srči retko'. možda klinci to stvarno govore, ali meni je ovde, u ovom romanu, u kontextu atmosfere i ugođaja koji su se ovde hteli postići, škripalo... baš kao i otrcane fraze, tipa: "Nisam imao snage da odvratim pogled od krupnih, raširenih zenica; bunara bez dna." (36)
oči – bunari bez dna? wow! to još nigde nisam čuo.
4) bezveznjačke 'životne mudrosti' i naravoučenija:
izdvojiću tri bisera:
"U Cigankinim očima video se umor. 'Priče iz prošlosti su poput velikih riba u još većem okeanu, Danijele,' rekla je. 'Ako želiš da upecaš neku, moraš da budeš strpljiv i mudar i imaš dobru opremu. A čak i tada, ko zna koju ćeš upecati. U dubokoj vodi, čovek ne može da bira. Jedan pogrešan pokret i najlon će pući i vratiti ulov natrag u zaborav. Iako su svilene bube jaka struna, veći deo posla je na nama. A riba se zasada previše otima.'" (131)
"Muškarac uvek veruje da će se jednog dana obrijati i da mu brada posle više neće porasti, ali svet, nažalost, drugačije funkcioniše." (173)
(damn! just when you thought it was safe to grab that shaving foam!)
"Ljubav je kao lubenica, setio sam se da piše u nekom od romana koji su mi braća ostavila u nasleđe. Dok je kupuješ, vidiš samo ono što je spolja i lupkaš ne bi li naslutio šta se krije unutra, ali nikad ne možeš da znaš i uvek će te iznenaditi. U tome je čar. Ali, baš kao kod lubenice, vremenom naučiš pravi pokret, pravu boju i veličinu – naučiš da osluškuješ i tražiš zvuk zrelog ploda." (202-3)
sad shvatam da ovoga ima PREVIŠE, a jedva sam zagrebao površinu.
sve ovo gore navedeno samo su MANJI problemi ovog romana.
njegovim krupnijim nedostacima, kao što su dramaturške nelogičnosti, pop-kultur-rasizam, neubedljiva koncepcija natprirodnog, nenamerni auto-golovi i idejna nedomišljenost i konzervativizam, pozabaviću se u nastavku: stay tuned.
--- nastaviće se ---
