Ognjanović dobio drugu nagradu na književnom konkursu

 

Dragi moji čitaoci, imam zadovoljstvo obznaniti sledeće: dobio sam 2. nagradu na konkursu za najbolja humorističko-satirična književna dela u Elemiru, kod Zrenjanina, za priču „Promocija“. Dodela je u petak 26. juna u okviru specijalnog programa manifestacije „Bal u Elemiru - Sremčevi dani“ u Elemiru... Ako ste negde u blizini, svratite!

I naglašavam: priča NIJE horor. To je prva nehoror priča koju sam uopšte ikada napisao – i eto odmah nagrade... Hmm...

Evo zvaničnog saopštenja, kako ga je prenela NOVA.rs upravo OVDE.

 

Laureati književne nagrade "Stevan Sremac - Bal u Elemiru" su Aleksandra Jovičić Đinović, Dejan Ognjanović i Jadranka Milenković, saopštio je žiri.

 

Žiri književnog priznanja "Stevan Sremac - Bal u Elemiru", koji su činili Uglješa Šajtinac (predsednik), Jelena Blanuša i Srđan V. Tešin, doneo je jednoglasnu odluku da prvu nagradu dodeli Aleksandri Jovičić Đinović za priču "Rođendan". Dejan Ognjanović je za priču "Promocija" ovenčan drugom nagradom, a trećom Jadranka Milenković za priču "Književni život".

Prvonagrađena priča - "Rođendan" Aleksandre Jovičić Đinović opisuje, kako navodi žiri, jednodnevnu, rođendansku epopeju, koja na (auto)ironičan način prikazuje "užase svakodnevice" jedne četrdesetogodišnje žene. Naime, glavna junakinja Staša, ne naročito uspešna pesnikinja, koja hleb zarađuje radeći na bezveznom državnom poslu, rastrzana između sopstvenih i tuđih izneverenih očekivanja, takoreći, "na nogama", sabira rezultate ostvarenosti i promašenosti životnih ciljeva. Da li je ovako zamišljala svoje četrdesete? Svakako ne. Rođendanska želja joj je da "okrene novi list" i od sutra počne s temeljnim životnim promenama. U epilogu priče, Staša tokom postrođendanskog jutra, dok se umiva i posmatra bore na licu, ravnodušno prihvata činjenicu da je jedina promena koja ju je zadesila ta da ima četrdeset godina i jedan dan. Nastaviće da se obmanjuje, kao tragični lik iz turskih serija, da će joj možda idući rođendan doneti željene promene, ili će to biti neki naredni rođendan. I tako u nedogled, kao u "Danu mrmota".

Drugonagrađena satirična priča "Promocija" Dejana Ognjanovića vrlo plastično, uz mnogo upečatljivih detalja, kroz lik jednog pisca i njegovo putešestvije, daje veran prikaz sumornog stanja na domaćoj književnoj sceni, ocenio je žiri. Glavni junak, dobitnik treće nagrade za priču, odlazi u neimenovani vojvođanski grad da održi promociju, na kojoj susreće tipizirane likove Domaćina, Kritičarske Veličine i Lokalnog Pesnika. Opisujući neočekivane zgode, garnirane snovidnim maštarijama, autor smešta glavnog junaka u prepoznatljiv milje mediokritetstva, provincijalizma i licemerstva lokalne, bilo koje, književne scene. Čak i kada u prozi Lokalnog Pesnika otkrije onaj začudni amalgam talenta i ekskluzivnosti, glavni junak shvata da ništa nije važno i da ništa nema vrednost na zatrovanoj književnoj sceni, kojoj nema pomoći, jer je odavno umrla samo joj to još uvek niko nije saopštio.

Slično pričama Aleksandre Jovičić Đinović i Dejana Ognjanovića, i u "Književnom životu" Jadranke Milenković glavni protagonista je književnica Eva, koju razdire dilema: Čemu uopšte služi pisanje? Da li Eva veruje u svoje pisanje? Odgovor je jednostavan: Eva veruje da postoji Čitalac, osoba koja njenom pisanju daje smisao. Čitalac, sa velikim Č, koji je neraskidivo povezan s Piscem, s velikim P. I kao da je ispričala mastan vic, Eva je ovim zaključkom uspela da samu sebe gane i zasmeje do suza. Nekome ko posao pisca posmatra sa strane, iskosa, književno preduzeće mora da deluje smešno. Pisac piše za tog jednog Čitaoca i zbog tog jednog Čitaoca. Kraj vica.

Osim nagrađenih, žiri je posebno pohvalio i radove Lejle Redžić i Jasmine Malešević.

Među dosadašnjim laureatima ovog priznanja, koje se dodeljuje od 2006. godine su Branislava Sovilj, Aleksandar Čotrić, Nada Srdić, Jovan Gvero, Monika Hercog, Mileta Prodanović, Aleksandar Baljak, Branka Selaković...

Uručenje nagrada zakazano je za 26. jun u okviru specijalnog programa manifestacije "Bal u Elemiru - Sremčevi dani" u Elemiru. Ova manifestacija ustanovljena je u znak velikog pisca Stevana Sremca koji je u ovom mestu, kraj Zrenjanina, našao inspiraciju za delo "Bal u Elemiru".

 

Pošto sigurno izgarate da saznate više o ovome, evo odmah ispod.

Gospodin Ognjanović bio je ljubazan da nam da kraći ekskluzivni intervju ovim povodom, samo za blog The Cult of Ghoul.

(c) Art-anima

 

Ghoul: Gospodine Ognjanoviću, hoće vas nešto ove književne nagrade: pretprošle godine zamalo da dobijete NINO-a kada ste ušli u uži krug s romanom ZADUŠNICE, prošle godine ste za isti roman dobili nagradu „Miodrag Bulatović“ u Nikšiću (Crna Gora), ove godine ste dobili visoku 2. nagradu za priču... Pedeset godina niste dobijali nikakve nagrade, a onda odjednom ovo... O čemu se radi?

 

Dejan: Ne znam. Valjda je u ovoj zemlji najveći uspeh – preživeti. Zato se kao najveće postignuće nagrađuje opstanak. Ko ovde preživi bar pola veka, a ne poludi, taj može da leti, a tko leti – vrijedi. Tko vrijedi, zaslužuje nagradu.

Uostalom, ovde malo ko vredan dobije priznanje pre smrti, pa ove nagrade vidim i kao nečiju slutnju da se možda približavam lopati... *kašalj*

 

Ghoul: Malo ko za života dobije svoja „Sabrana dela“, a vama se dešava upravo to, zahvaljujući novosadskom Orfelinu: pre par nedelja iz štampe je izašao prvi tom, roman ZAVODNIK, a za njime će uslediti i druga vaša dela.

 

Dejan: To je, pretpostavljam, deo iste te tendencije. Vreme mi je za penziju, podvlačenje crte, nagradu za životno delo, predaju štafete... *žestok kašalj* A Orfelin je poznat po samoubilačkim, nekomercijalnim projektima, pa se i taj poduhvat savršeno uklapa u njihovu poslovnu politiku.

 

Ghoul: Da se vratimo ovoj nagradi: šta ona znači za vas?

 

Dejan: Znate šta, možda je i bolje što mi niko nije davao nagrade pre 20-30 godina, jer da jeste, i da me je pitao to isto, ja bih kazao: „Ma, živo me zabole za nagrade, ne mislim uopšte na njih, ne pišem za njih, ja stvaram za večnost, pa za sto godina ako me se sete – sete. A ovi današnji, pih, ko je uopšte ovde kompetentan meni da dodeljuje nagradu?“ A sada, sa ovim sve ređim sedim vlasima na lobanji, kazaću: „Hvala što su me zapazili i nagradili danas, jer hleb naš nasušni podaj nam danas, a sutra ili prekosutra, kad me ne bude bilo, kako oćete...“

 

Ghoul: Šta vam kažu rodbina i komšije na ovu nagradu?

 

Dejan: Pitaju me „Ima li tu šta para, ili je to samo za slavu i neku plaketu-pohvalnicu, za u vitrinu?“ A ja im kažem: „Ima, ima, nego šta: 30.000 dinara bruto, ili brutalno, kako se to već kaže.“ Pošto neki od njih moraju da ustaju rano, idu na posao, akaju se sa ćaci-šefovima, kapilarnim spiskovima, statiranjem na mitinzima, da rade bar desetak dana, ako ne i pola meseca, da bi zaradili toliku sumu, odmah me drugačije gledaju.

 

Ghoul: Koliko je vama vremena trebalo da napišete ovu priču?

 

Dejan: Evo, konsultovao sam evidenciju. Napisana je za nedelju dana, 10-17.03.2023. ali je nakon toga bila još par puta redigovana.

 

Ghoul: Štaaa? Ovo je priča od pre tri godine? Pa što je niste ranije objavili?

 

Dejan: A gde? U književnim časopisima koji honorare ili ne plaćaju, ili su uvredljivo niski?

 

Ghoul: Ijuft! Pa, ja sam mislio... Ta, zar je dotle došlo?

 

Dejan: Znate šta, kratka priča je ovde odavno siroče. Čak i zbirke priča slabije se prodaju nego romani. To važi i za moju jedinu zbirku do sada, DIVLJU KAPELU. Ovo je narod meraklijski, ako već uopšte nešto čita, hoće dugačko i razrađeno, a ne zbijeno, koncentrovano; priča taman im se usladi, a ono već gotova. Nego kad zasednu, da bude ono „te drugovi ovako ćemo, te drugovi onako ćemo...“, od Kulina Bana, ako može, pa još u trilogiji. Ili tetralogiji.

Uglavnom, da skratim priču – da skratim novelu na nivo kratke priče – ja pišem šta mi se piše, onda kad mi dođe. Ali, jednom kad je napisano, suviše poštujem svoj trud i vreme da bih to bacao u bunar besplatnosti. Čekao sam da se pojavi konkurs poput ovoga koji će koliko-toliko da odreši kesu za moj trud. Moj princip je: „Za dž pišem samo za svoj blog, i nigde više.“

 

Ghoul: A vi imate i neki blog?

 

Dejan: Da, ali ga prate samo moji (srećom, mnogobrojni) neprijatelji. Prijatelji i čitaoci me svaki dan zapitkuju stvari koje sam već pisao na blogu. Oni su prezauzeti da me prate...

Uglavnom, čekao sam zgodnu priliku da udomim ovu moju priču, koja mi je tim ređa i dragocenija što je to moja prva NEHOROR priča. Da, dobro ste pročitali: nema u njoj ni jeze, ni strave, ni zloslutnosti, ni užasa, ni groze, ni perverzije. Hm, dobro, kako se uzme, možda u nekim nagoveštajima, između redova, ali to nije žanrovski intonirano. Iskren da budem, malo je falilo da je skrenem u pravcu horora, ali suzdržao sam se od tog poriva, činilo mi se da nema potrebe. A nije da ne bi moglo... Ima jedan trenutak u priči gde priđem na korak do toga... ali skrenem drugde.

 

Ghoul: Da li se u vašem novijem pisanju zapaža sve veći otklon od horora? Vaš najnoviji roman, ZADUŠNICE, mada koristi motive zombija i puno telesnog užasa i groze, nije baš čist roman strave i užasa kao oni prethodni. Čini se da u njemu satira i crni humor dominiraju. Jeste li se umorili od horora?

 Dejan: Taman posla. To se nikad neće desiti. U glavi i u sinopsisu trenutno imam čak tri horor romana. Samo još kad bih imao vremena da ih pišem... Ali, ako poživim, doći će i oni na red. Znate, moja motivacija za pisanje nikada nije bila da izazivam te „bau-bau“ efekte, da se nekome ledi krv u žilama i diže kosa (if any) na glavi. Naravno, kad god mi je priča dopuštala, koristio sam priliku i za te efekte, ali sva moja proza u suštini govori o nekim važnim temama i dilemama i može se čitati i nevezano od žanra, ako je neko dovoljno otvorenog uma. U svim mojim romanima, i u većini priča, ta „nehoror“ građa jednako je bitna kao i „horor“ atmosfera i efekti. Zbog toga su na njih povoljno reagovali i mnogi čitaoci koji inače nisu fanovi horor žanra. Ali bez brige, neću sada, pod stare dane, da obrćem ćurak i počnem da pišem „stvarnosnu prozu“ ili bilo kakav mejnstrim.

 

Ghoul: Recite nam nešto više o ovoj nagrađenoj priči.

 Dejan: „Promocija“ je metafikcija, ali posvećena jednom aspektu spisateljskog života koji se ređe obrađuje u prozi, a to je baš ono što naslov sugeriše. Svi romani i priče o piscima bave se stvaralačkim činom, inspiracijom, elementima dela i njihovim korenima u životu, autobiografijom u fikciji, dokumentarnom građom, uticajem proze na druge, pa čak ponekad i fanovima... ali onim važnim delom života knjige koji se tiče njene promocije, pa i nagradama, mnogo ređe se bave, bar koliko je meni poznato. Ova priča je, dakle, zasnovana na mojim iskustvima sa raznih promocija na kojima sam gostovao, ili kojima sam iz pubike svedočio, samo sam ovde ponešto od toga zapaprio, prenaglasio: nije mi se baš sve to baš tako desilo, ali mnogo toga jeste, bar donekle, a odnekle sam domaštao.

 

Ghoul: Meni i dalje nije jasno o čemu se RADI u toj priči!

 

Dejan: Svedena na prepričani sinopsis ona teško da će nekome da zvuči gromopucatelno: jedan pisac iz Niša putuje negde u Vojvodinu na promociju svoje zbirke priča. Tamo ga dočekuju razne sitne i ne tako sitne (ne)zgode vezane za hotel u kojem je smešten, za organizatorku događaja, za Kritičara iz Beograda koji mu govori na promociji, za publiku, a naročito za jednog tihog, neupadljivog čoveka, takođe pisca, koji takođe tu učestvuje, a ima i neki svoj rukopis...

Mislim da će svaki pisac prepoznati brojne od opisanih situacija, a ako je iskren prema sebi, i neka od opisanih osećanja – jer ni moj glavni junak, pisac, nije baš nevinašce...

 

Ghoul: Pomenuste Vojvodinu... Postoji li neka tajna veza s ovom srpskom pokrajinom? Vašu prvu književnu nagradičicu dobili ste u Zrenjaninu, na konkursu časopisa „Ulaznica“, vaš glavni izdavač, „Orfelin“, s kojim sarađujete već preko 16 godina, iz Novog Sada je, a i najnoviju nagradu dobijate u Elemiru, kraj Zrenjanina. Slučajnost? Ne bih rekao!

 

Dejan: Istina je: ja nikada nisam dobio nikakvu nagradu u Nišu, Beogradu, ili igde u tzv. „užoj Srbiji“. Sve to gorenabrojano jeste u Vojvodini. U čemu je tajna? Možda su Veliki Drevni nekada obitavali na dnu panonskog mora, a kad se ono povuklo, ostali su negde u dubinama vojvođanskog podzemlja, i sada njihovi snovi korespondiraju sa mojim, lavkraftovskim? Ili je zbog toga što je najpoznatiji „Nišlija“, Stevan Sremac, zapravo – iz Vojvodine? Ako nije zbog toga, stvarno ne znam u čemu je ta vojvođanska veza. Ali ona postoji. A baš ovih dana krčka se još jedna spektakularno velika i važna moja horor aktivnost vezana za Jednu Veliku Instituciju u Vojvodini, ali o tome još ne smem da govorim.

 

Ghoul: Gde možemo pročitati vašu nagrađenu priču?

 

Dejan: Za sada nigde. Videću sa organizatorima kakve su im propozicije, ali kako doznajem, ja sam slobodan da je ponudim bilo kome. Kad pronađem zgodan časopis, saznaćete. Ovde, na blogu.

 

Ghoul: Na čemu trenutno radite? Šta ćemo sledeće o vas čitati?

 

Dejan: Ovih meseci intenzivno radim na teorijskoj knjizi o hororu, tj. o piscu Tomasu Ligotiju, za mog američkog izdavača, Chiroptera Press. Pred kraj godine, verovatno tek posle Sajma knjiga (ako ga bude bilo, a govorka se da možda i neće), baciću se na pisanje romana CRNO DETE, što je nastavak ZAVODNIKA, osim ako me nešto drugo ne odvuče na drugu stranu.

 

Ghoul: A kratke priče?

 

Dejan: Trenutno imam jednu, napisanu zimus, i ona stoji na lageru, neobjavljena. Ona čeka svoju priliku, konkurs, antologiju, časopis koji plaća... negde će se već pojaviti. Upravo sam je preveo i na engleski, pa ko zna, možda prvo izađe u tuđini. Ali ja, rekoh već, ne žurim. Pišem za večnost... Zato mi i opus jeste tako skroman. Oduvek sam verovao da čovek treba odmah, u startu, da piše svoja ODABRANA DELA – pa tako zaista moja SABRANA ujedno jesu i moja ODABRANA. Ono što nije bilo dovoljno snažno motivisano i važno za izražavanje nisam ni nakucavao, kao neki; ako nije bilo dovoljno bitno da nastane, nije ni nastalo.

Na lageru imam i skoro spremnu drugu zbirku priča, ali pošto se moja prva još nije ni blizu rasprodala – neću da žurim. Vreme je na mojoj strani.