izabrana dela

izabrana dela

уторак, 19. јул 2022.

PROKLETIJE Dejana Ognjanovića: ROMAN O TAJNIM I OPASNIM STAZAMA

 

Narode, vratio sam se najzad svome domu posle dvonedeljnog izbivanja od kuće! Pravo sa Slaughter-festa u klanici u Doljevcu sjurio sam se na Art-Anima fest da promovišem DIVLJU KAPELU (naravno, baš u vreme najvećeg pljuska i poplave u novijoj istoriji Beograda!), a onda, koji dan potom, iz Bg se hitnuo pravo u Sloveniju, prvo u Ormož a onda i u Ljutomer, na mega-izdanje Grossmann festivala.

moje knjige u jednom norveškom domu

            Dajte mi koji dan da predahnem od svega toga – mada, neću odmarati kao normalni ljudi, nego radeći: treba što pre da transkribujem ogroman intervju koji sam radio sa Fredijem Krugerom i da ga plasiram u medije koji plaćaju (jer od gole slave se ne živi, šta god neki mislili o tome). Ovih dana ću slati naručene knjige onima kojiam dugujem od pre ili koji su mi se javili dok sam bio na putu, odgovarati na mejlove i sve ostalo što želite, blogovaću o Grosmanu, o Frediju, o Šolderu, o novim horor filmovima… samo polagano.

PROKLETIJE u Norveškoj (Bevø camping), slikala Aleksandra J.

            Dok se Kult vraća u svoje uhodane šeme, podeliću s vama ovaj studiozan prikaz mog romana PROKLETIJE koji je nedavno, pre oko mesec dana, izašao u kragujevačkom akademskom časopisu Lipar. Pa, ako do sad još niste nabavili PROKLETIJE, nadam se da će vas ovaj tekst ubediti da je krajnje vreme da knjigu poručite od mene na standardni mejl dogstar666 at yahoo dot com.

            A ako ni to nije dovoljno, možda će vas Fredi Kruger lično ubediti da ćete unikatnu stravu osetiti čitajući moje knjige – uključujući i najnoviju, zbirku DIVLJA KAPELA!

 

 

PROKLETIJE Dejana Ognjanovića: 

ROMAN O TAJNIM I OPASNIM STAZAMA

 

(Dejan Ognjanović, Prokletije, Niš: Sven, 2021)

 

Lipar / Časopis za književnost, jezik, umetnost i kulturu, Kragujevac / Godina XXII / Broj 77

 

Danko Kamčevski

 

https://doi.ub.kg.ac.rs/doi/casopisi/lipar/10-46793-lipar77-299k/

 

 

 

 

Dejan Ognjanović je srpski stručnjak za književnost strave, na

kojoj je doktorirao i objavio brojne značajne članke i studije, kako u

našoj zemlji tako i u inostranstvu. Naporedo sa stručnim bavljenjem

hororom, Ognjanović je dao i svoj doprinos ovom književnom žanru i

otuda njegovi romani Naživo (2003) i Zavodnik (2014)2, koji su doži-

veli nekolika izdanja. Njima je autor pridružio svoj najnoviji ro-

man, Prokletije, koji je i najduži – obima od skoro četiri stotine

strana – i svakako najambiciozniji.

 

Najpre treba reći da radnja Prokletija nije vezana za radnju

Zavodnika, osim što su im zapleti smešteni u Srbiji. Ipak, oni su

srodni time što se nadahnjuju etnologijom, mitologijom, religijom

i istorijom naših, domaćih predela. Još jedna tačka spajanja može

se naći u susretu modernog duha kojeg ovaploćuje glavni lik (profe-

sor engleskog u Zavodniku i nesvršeni student sociologije Jovan u

Prokletijama) i zaboravljenih, potisnutih, često i ruglu izvrgnu-

tih narodnih tradicija. U Zavodniku je nosilac tih tradicija bila

baba Grozda, dok eksponente arhajske religije Velike Majke u Pro-

kletijama nalazimo na više mesta, ali suštinski u tim nedostup-

nim planinskim visinama. Dakle, sličnosti među ova dva romana su

u srpskom (balkanskom) kontekstu i kontrastu između savremenog i

drevnog.

 

Mnogo je jača veza između Prokletija i Ognjanovićevog prvog

romana, Naživo. U izvesnom smislu, radnja Prokletija nastavlja se

na dešavanja opisana u Naživom, u kojem je protagonistu, Dejana, put

vodio u samo srce tame zbivanja, Kosovo na samom kraju dvadesetog ve-

ka. Povod za njegovo putovanje bile su retke filmske kasete iza kojih

se pomaljala bezimena sila. Putanja tog romana bila je zapravo pre-

obražaj Dejana od ljubitelja zabranjenih filmova u jednog radikalno

 

2 O prethodnom, Zavodniku, takođe sam pisao prikaz. Vidi: Danko Kamčevski (2014), „Zavodnik Dejana Ognjanovića: zacrtana putanja i veo na ivici pojavnosti”, Lipar, godina XV, broj 53, 249–252.

 

drugačijeg čoveka koji postaje upućenik u misterije dostupne samo

retkima i odabranima. Kada je samo o zapletu Prokletija reč, Dejan

se pojavljuje relativno periferno, ali to ne umanjuje značaj koji ima

po dešavanja. Protagonista Prokletija je Jovan, koji je u građanskom

ratu bio zadužen za okultnu stranu ratovanja. Po želji vojnih struk-

tura, zovu ga da ponovo svojim znanjem rasvetli tajnu nesvakidašnjih

ljudi, naseljenih u gudurama Prokletija i čije postojanje preti ne

samo državnom poretku, već i šire, možda dovodi u pitanje samo čo-

večanstvo. Dok ga put vodi kroz ustanovu za duševno obolele, preko

svedočenja sa vojnih operacija protiv terorista na Kosovu, do arhiva

i zabranjenih radova, Jovan postepeno sklapa deliće slagalice. Kao

član tajne ekspedicije upućuje se na Prokletije sa namerom da pre-

tnju saseče u samom njenom korenu.

 

Prokletije su daleko složeniji poduhvat koji prethodni roman

stavlja u raskošan kontekst. Ako smo u Naživom zajedno sa glavnim

likom, Dejanom, hodali putem kroz tamne predele, u Prokletijama

nam se otkrivaju predeli i ambijent kroz koje prolazi taj put. Sunce

noćnog sveta, Mesec, probilo je kroz granje i mi više nismo u svetu

dnevnog svetla, od kojeg se povlači glavni junak. Jer, na samom po-

četku, pod pritiskom lične tragedije, on više ne može da prihvati

taj svet koji je laž u tome što nije cela stvarnost, već samo njena

osvetljena polovina koja prećutkuje i potiskuje noćnu stranu živo-

ta. Otuda on razmišlja: „Najvažnije je bilo izbeći dnevnu gomilu,

decu sunca, porodične ljude sa nakotom, našminkane gospođe i užur-

bane skorojeviće, školarce, širokooke studente što zrače optimi-

zmom bez povoda i ambicijom bez cilja...” (21).

 

Suprotno svim predrasudama, pretnja nije noćni svet, već

upravo dnevni, koji sve guta, gazi i ravna prema svojim merilima.

Tako, jedan od likova, lekar, opisujući mentalne bolesnike kaže da

je razlika između njih i zdravih ljudi „samo kvantitativna, nikako

kvalitativna. Odnosno, ovi ovde su što i oni tamo, samo malo poja-

čani. I to je sve” (49). Samouvereni lekar ne može ni da zamisli da

među pacijentima ima ljude koje čeka jedna sasvim drugačija sudbina

od izlečenja radi povratka u ustaljene tokove dnevnog svetla. Otuda,

planinu on ni ne može da zamisli drugačije osim kao mesto u svemu

nalik prirodnoj bolnici: „Zato je planina najbolja za um, za zdravlje,

za oporavak, da te preporodi...” (48).

 

Ironijom sudbine, svi putevi glavnih likova upravo vode ka

planinskom vencu iz naslova ovog romana, ali uspon uskim stazama

nije tako blagonaklon ni prema umu ni prema zdravlju. Nije dobro

čitaocima otkrivati u čemu se tačno sastoji tajna koju skrivaju vi-

sovi Prokletija, ne samo iz razloga kvarenja čitalačkog zadovoljstva.

 

Prebrzo saopštavanje tajne gubi smisao jer nema prethodnog rada na

oslobađanju od pojmova dnevnog sveta. Kada je sve jasno, to ne mora

nužno biti ishod istinskog prosvetljenja, već često i zaslepljenosti

svetlošću koja sija iz samo jednog izvora.

 

Čitalac će, dakle, u ovom romanu takođe imati svoj uspon. Dok

se likovi probijaju kroz nepristupačne predele, on će se takođe pro-

bijati kroz, rečima protagoniste, „najtvrđi bedem oko Tajne”. A taj

bedem je „status quo” (356). I mi u stvari otkrivamo da je jedno od

ključnih svojstava istine, odnosno, tajne, postojanje brojnih neprija-

telja. Jedan od njih je već spomenut i odnosi se na posmatranje stvar-

nosti kroz njenu svetlu stranu, uz potiskivanje svega što dovodi u

pitanje ušuškanost svakodnevne egzistencije i žrtve koja joj se pri-

nosi. No, mi vidimo i da arhajska religija nije mračni neprijatelj

samo drugim religijama, već je podjednako neprihvatljiva i komu-

nističkom ustrojstvu koje nominalno ne bi trebalo ni da se osvrće

na nju. Jer i komunistička hijerarhija SFRJ zabranjuje spis koji po-

kušava da rasvetli tajnu te religije i koji je pritom subverzivan po

vladajući poredak, budući anti-optimistički, i krajnje rezervisan

prema idejama istorije, napretka, evolucije, revolucije.

 

U stvari, suština sukoba ne okreće se oko suprotstavljenih re-

ligija, makar i komunizam u izvesnom smislu bio religija. Ona leži

u razlici između uprosečenog znanja i istinskog iskustva. Sasvim

prosečno izjašnjavanje o svemu može sebi da dozvoli da sve planine

ovog sveta proglašava dobrim za mentalno zdravlje; da plutajući po

površini istorijskog iskustva smatra da se sve vrti oko rata, po-

dele plena, geopolitike; da tvrdi je izlečenje samo privikavanje na

sredinu koja je i po svojim sopstvenim kriterijumima obolela od se-

lektivnog slepila i potiskivanja. Glavni junak izbačen je na put ka

Prokletijama jer prethodno nije mogao da pristane na prosek, objek-

tivaciju, dijagnozu. On ne želi samo da čita o tajni ili da mu se ona

objasni. On duboko u sebi želi da je iskusi.

 

A to se vidi u onom prelazu radnje sa proučavanja dokumentarne

građe, izveštaja, naučnih spisa o zagonetnoj Velikoj Majci i njenom

kultu u dubinama Prokletija, na samo putovanje u te iste Prokletije.

Bezopasno čitanje – što može raditi svako u bezbednosti svoga do-

ma – smenjuje se rizikovanjem života na planini koja ni najmanje ne

mari za čoveka. Junaci najpre čitaju o drevnim kultovima, a onda

ih susreću na delu. Kao što su sve racionalne, akademske obrade ar-

hajske religije jednostavno nedovoljne, budući nedovoljno iskustve-

ne i pritom suve od strogo logične pojmovne aparature, tako nas au-

tor sve vreme zasipa simbolima i metaforama, začudnim prizorima,

koji su po sebi često neobjašnjivi, ali koji su jedini u stanju da nam

približe Tajnu. Nepristupačni tesnaci ukazuju koliko je svako

iskustvo uvek pojedinačno, samo moje ili samo tvoje. Drugim rečima,

Tajna se zapravo ne može saopštiti, ali se može iskusiti.

 

Pritom samo iskustvo Tajne nije arhaizirano. Roman ne

ostaje u niši žanrovske književnosti. Svakako se mogu očekivati

poređenja sa drugim delima književnosti strave i rasprave o po-

stupcima kojim je građena naročita atmosfera horora i priprema-

no osećanje straha. Ali to nikako nije sve. Autor ide u širinu i de-

šavanja povezuje sa skorašnjom srpskom istorijom. Značajno je što

se radnja se ne dešava u davna vremena ili, pak, u bezličnoj sada-

šnjosti, već u vrlo konkretnom istorijskom trenutku. Reč je o tački 

usijanja kosovske krize, kojoj su već prethodili ratovi u bivšoj SFRJ

i kojoj sledi bombardovanje NATO pakta. Glavne muke junaka nisu sve-

čovečanske brige (mada ima i njih), već egzistencijalni problemi

gubitka smisla života, društveno licemerje, posledice građanskog

rata i raspada države. Sve ove brige opterećuju nas i danas. U knjizi

ćemo naići i na gledišta koja možda deluju provokativno, skanda-

lozno, neprihvatljivo, naročito na račun opšteprihvaćenog morala,

skorašnje istorije balkanskih naroda, ili zvanične religije. Ali

drugačije nije moglo ni biti. Ova priča nema prirodu uspavanke, već

budilnika.

 

Sva je sreća te dr Ognjanović čitaoca ni najmanje ne muči ko-

liko Prokletije muče njegove likove. Rečenica nije uvek laka, ali

je retko pretenciozna. Materija je već dovoljno zaumna, složena i

slojevita da nema potrebe za mistifikacijama koje bi pružile la-

žni osećaj dubine. Ali obilje brutalnih scena, pesimističnih i eg-

zistencijalističkih pasaža, osećaj kosmičke strave ipak traži str-

pljenje čitaoca i svest da tačka gledišta nije sunčan dan, već gluvo

doba noći, kada su neka druga čula izoštrenija i stvari nam se uka-

zuju na radikalno drugačiji način.