Jedan subjektivan oproštaj od Filipa Davida

 

Veoma me je ožalostila vest da je preminuo Filip David. Ožalostila, ali ne i iznenadila. Znao sam da boluje od teške bolesti i zapravo, noć uoči te loše vesti baš sam snažno pomislio na njega i zapitao se kako li je. Pomislio sam da mu pošaljem mejl, a onda, u bojazni da je možda veoma loše, počeo da razmišljam kome bih, njemu bliskom, mogao da pišem i raspitam se. A onda, kad sam ustao s namerom da sročim mejl Kukiću – dobio sam s druge strane poruku s tom vešću, a nešto kasnije video to i zvanično obznanjeno u vestima…

            Filip David je bio pionir savremenog književnog horora kod nas. Toga sam svestan još od 2006. kada sam pročitao njegovu zbirku Bunar u tamnoj šumi, u okviru priprema za pisanje knjige U brdima horori. Direktan povod bila je njegova priča „Mihael i njegov rođak“ koju je Kadijević adaptirao u filmu Štićenik (1973). Tada sam uvideo da čitava zbirka odiše jednim kafkijanskim, egzistencijalnim mrakom koji se, u pojedinim pričama, prilično jasno otiskuje u vrlo mračnu fantastiku, odnosno horor.

Centralna tema, provučena kroz sve priče ove zbirke, tiče se nesposobnosti transcendiranja ovozemaljskih ograničenja i prodiranja u onostrano, možda najeksplicitnije prisutna u priči "Slepa ptica", o čoveku opsednutom time da postane ptica i odleti iz svog ispraznog života. Istovremeno, ove priče govore i o fascinaciji 'tamnom stranom' i nemogućnosti odupiranja metafizičkom mraku što prosijava sa granica pojmljivog, naročito vidljivo u naslovnoj pripoveci, u kojoj otac ne uspeva da izbavi svog sina od magnetske privlačnosti tmine bunara usred šume koji niko drugi ne vidi. 'Mihael i njegov rođak' takođe spada u ovaj tematski krug, budući da govori o nesposobnosti bežanja od svog fatuma.

           Prošle jeseni, na Sajmu knjiga, kupio sam njegovu tada sveže izašlu testamentarnu zbirku kod Lagune, pod naslovom Priče o stvarnom i nestvarnom, koja je zapravo omnibus, i sadrži sve njegove zbirke u sebi: Bunar u tamnoj šumi (1964), Priče o stvarnom i nestvarnom (1969), Princ vatre (1987) i Nove priče. Kao i obično, iza svega i svakoga ko vredi, knjige ostaju. A ovo izdanje mora imati svako koga zanimaju fantastika i strava, i iznad svega vredna književnost.

            Zašto se nisam ranije upoznao sa ovim čovekom?

            To je doslovno bila moja misao nakon što nije prošlo ni 15-ak minuta da sam bio u njegovom društvu. Tako očigledno dobar, topao, ljubazan i inteligentan čovek, mislio sam tada – zašto mu ranije nekako nisam prišao?

            Odgovor je, prosto nam se putevi nisu direktno ukrstili na nekom događaju, a bilo mi je neprijatno da jednu takvu veličinu spopadam tek tako i namećem mu se, kao neki „fan“, ili šta već. Tražio sam neki konkretan povod za susret. I našao ga.

            Početkom prošle godine mi se već jasno oformila ideja da napišem knjigu DOLAZAK HORORA, o istoriji (recepcije) horora na ovim prostorima, i kad sam koncipirao njen sadržaj, bilo mi je jasno da najzad imam svoj „povod“ – Filipa Davida, kao nezaobilaznog prvenca horora kod nas, moram imati u knjizi. Moram ga ispitati o njegovom odnosu prema hororu…

            Na moj prvi mejl, marta meseca prošle godine, u kojem sam se predstavio ko sam, čime se bavim i zašto mu se obraćam, odgovorio je:

 

Poštovani Dejane,

Naravno, znam ko ste i šta radite. Generacijski se razlikujemo, ali nas povezuje naklonost prema hororu i fantastici.

Nisam u najboljem zdravstvenom stanju i već nekoliko meseci sam prekinuo javne komunikacije, ali svakako želim da vam pomognem u pripremanju vaše knjige.

Najviše bih voleo da se vidimo i uživo porazgovaramo. Nadam se da ću poživeti do aprila i vašeg dolaska u Beograd.

Pozdravlja vas Filip

           

            Navodim ovaj kratki mejl, zato što se u njemu sadrži toliko toga bitnog o tom čoveku, sve se vidi u tih nekoliko redova: načitan, upućen, hororu i fantastici naklonjen, srdačan, direktan, spreman da pomogne (čak i kad njemu samom nije dobro), topao, realističan.  

I u narednim mejlovima je bio isti takav: izvinjavao bi mi se ako, zbog terapija, nije odmah odgovorio; i naglašavao je: „Ako budem u stanju, voleo bih da se vidimo.“

            Da su njegovi mejlovi bili drugačije intonirani, ja bih se povukao, izvinio, i zaključio da je bolje da nadalje ne uznemiravam ozbiljno bolesnog čoveka. Ali on je više puta ponovio da bi, ako je moguće, bilo dobro da uživo popričamo.   

            Za svaki slučaj poslao sam mu mejlom okvirna pitanja o kojima sam hteo da porazgovaramo, i na neka mi je poslao kratke odgovore u pisanoj formi, ali predložio je da bi bolje bilo da se lično vidimo i popričamo, jer mu je teško nadugačko da piše. Rečeno – učinjeno. Prvom narednom prilikom kada sam došao u Beograd, otišao sam, na njegov poziv, u njegov stan u centru Beograda. Bilo je to 16. aprila 2024.

            U tom trenutku, tog popodneva, bio je sam u stanu. Vladala je tišina, nekako svečana, oko čoveka koji se za smrt priprema. Bio je direktan po tom pitanju, nije okolišio. Jedna od prvih stvari koje mi je kazao, čim sam kročio unutra, bilo je tihim glasom, neuzbuđeno, mirno: da ne zna još koliko će potrajati, ali to neće biti dugo. „Ali to sad nije bitno,“ odmahnuo je rukom, „nećemo o tome. Dajte da popričamo o tome što je vama potrebno.“

            Čudan je to bio ugođaj. Pored nas dvojice, sve vreme je u sobi bila prisutna i Treća osoba, ili Senka. On njeno prisustvo nije potencirao, ali nije se ni pretvarao kao da nije tu. A i kako bi, autor Bunar u tamnoj šumi? Ako niste čitali ovu zbirku, toplo je preporučujem – onda će vam biti jasne ove moje, a i njegove reči. Još pre šezdesetak godina on je napisao tu priču o čoveku koji pokušava da umakne Smrti, i shvata, naravno, da je to nemoguće.

            Nije mi bilo teško da se toj atmosferi prilagodim – a i kako bi, kao da nisam desetine i desetine sati proveo s Kadijevićem, razglabajući o Smrti, što direktno, što indirektno, iz svih uglova, od najličnijih do najopštijih? Ali moram da naglasim – atmosfera tog stana, i tog razgovora, nije bila sumorna, čemerna, opresivna. Nije bila neprijatna.  

Moju početnu nelagodnost, ili zametak nje, g. David je sam raspršio, delom svojim respektabilno stoičkim prihvatanjem neumitnog, delom svojom srdačnošću i ljudskošću. Bio je itekako živ, prisutan, svestan, aktivan i agilan, čak je na pomen neke knjige u jednom trenu poskočio, hteo da je traži po svojim policama kako bi mi nešto pokazao, ali sam ga zamolio da se ne opterećuje, da nije neophodno…  

            Razgovor je potrajao nešto više od sata, možda i sat i po. On je sve vreme bio jednako lucidan, posvećen tome da mi da najbolji mogući odgovor, voljan da priča; da je bio iznemogao, umoran, ili da je bilo čime davao nagoveštaj da teško govori, da ga zamaram, svakako bih to ubrzao. Ali on nije, pa nisam.

Svašta sam novo u tom razgovoru saznao. Jedno od brojnih otkrića: on je znao za Lavkrafta, čitao ga je i voleo, u vreme kad niko od njegovih vršnjaka, pa i mnogo mlađih, nije imao pojma ko je to. Mnogo pre nego što je preveden na srpski.

            Taj naš razgovor sam snimio, transkribovao, i poslao mu ga kasnije mejlom. On ga je zatim blago redigovao, osećajući potrebu da neke svoje misli još malo razvije, ili pojasni. I taj detalj pokazuje njegovu veličinu, neumanjenu do samog kraja.

            Napustio sam taj stan sa pomešanim osećanjima: pre svega sa tugom – jer bilo je prilično verovatno da se više nećemo sresti, da je to „doviđenja“ na vratima zapravo „zbogom“. Izašao sam i sa drugom vrstom tuge i žalosti – što ga nisam ranije upoznao. Činilo mi se da bismo imali o čemu da pričamo. Bilo je tu i osećanje počastvovanosti, kao da sam bio u prisustvu unikatnog, velikog čoveka, kakav se retko sreće – što i jeste bio slučaj. 

I neopisivi ugođaj te dnevne sobe u kojoj smo sedeli, koji me opseda: tog besprekorno čistog, sređenog stana, bez ijedne nasumice odložene stvari – naočara, novina, ispuštene knjige, nehajno odložene čaše ili šolje, gomile računa, hartija, bilo čega – kao da u njemu niko ne živi, kao da je i on sam samo svratio tu načas, na proputovanju, kao da je spreman na daleki put i više se ne bavi ničim svakodnevnim na tom mestu, a ja sam ga zatekao u njegovom slobodnom času, tik pre nego što otputuje. Što i jeste bio slučaj.

  Moj intervju, pod naslovom „Sa Filipom Davidom o hororu i fantastici“, možete čitati u specijalnom broju časopisa GRADAC posvećenom Filipu Davidu, koji je izašao prošle jeseni. To je vanredno vredno izdanje, i nemojte okolišiti da ga što pre nabavite, ako niste onda kada sam vam ga preporučivao, još uoči Sajma, i posle njega.

Ovde ću, kao omaž g. Davidu, okačiti samo njegovih prvih par strana:

 

- Za početak, da li vi uopšte imate nešto protiv odrednice „horor“ u vezi s nekim vašim delima, ili aspektima vaših dela, naročito ranijih?

 

-- Ne.

 

- Da li biste se vi protivili ako bi neko rekao da određene priče u Bunaru u tamnoj šumi mogu da se svrstaju u horor?

 

-- Ne, ne, naprotiv. Ja to primam kao kompliment, jer neke od mojih priča ja sam i pisao sa namerom da to bude horor. Tako da nema razloga da se ja… To je jedan način stvaranja empatije sa čitaocem, ako je priča dobra, jer ja sam uživao u dobrim horor pričama. Moji učitelji u tom prvom periodu su bili Edgar Alan Po, Lavkraft, Embrouz Birs, to je sve čist horor, a kad je horor vrhunski – onda nema bolje literature. Znate, ne znam ko je to rekao od ovih poznatih pisaca naučne fantastike, da u naučnoj fantastici ima…

 

- Da, 90% đubreta. To je Teodor Sterdžen izjavio.

 

- A da je možda 10% dobro. A i to je previše. Ali to se može primeniti na svaku literaturu. Vi kad pogledate ogromne količine onoga što se piše, a šta od toga ostane, i šta utiče na dalji razvoj žanra, i tako dalje, morate se složiti, vrlo je mali broj onih koji imaju uticaj, i koji su vrhunci. A ti vrhunci treba da nam budu inspiracija.

            Kad govorim o svom nekom prvom periodu, mislim da je Žid rekao: „Pisac kad je mlad, treba da ima uzore. Ali mora na vreme njih da se oslobodi.“ I postoje epohe u kojima neki pisci imaju ogroman uticaj, a oni koji slede te pisce malo to smanje. Recimo, Borhes; ja obožavam Borhesa, ali danas čitati Borhesa posle toliko pisaca koji su uzeli tu matricu… Pa i Edgara Alana Poa, i sve to… Vi morate na neki način uzeti ono što je dobro, i nadograditi. Apsolutno.

           Pazite, kad govorimo o hororu, moje prvo veliko otkriće, kad sam bio gimnazijalac… Zapravo, prvo moram jedan kraći uvod da vam dam. U vreme dok sam ja bio gimnazijalac, nije bilo televizije. Da ne govorimo o društvenim mrežama, mobilnim telefonima, kompjuterima… Nije bilo televizije uopšte – mi smo bili oslonjeni na literaturu. Ja sam negde početkom šezdesetih godina otkrio Franca Kafku. Proces. Pojavio se u nekom izdanju. Tad se ovde nije znalo ko je Kafka. Do pedesetih, šezdesetih godina veliki je uticaj bio ruske literature. Tek negde od šezdesetih godina prodire ta vrsta literature koja je bila potpuno neobjašnjiva; ljudi su bili zbunjeni. Čitali su Kafku i pitali se: „Šta je to?“ Meni se to dopalo, video sam da je to nešto drugačije. I da ima nekog horora u svemu tome. „Preobražaj“, Proces, Zamak, i tako dalje…    

To je bio veliki preokret u mom shvatanju literature, i ja sam se onda okrenuo toj vrsti. I moja prva zbirka koju sam objavio, baš Bunar u tamnoj šumi, za nju je hrvatski književni kritičar Branimir Donat napisao, pošto je prvo pohvalio, „ali očito je da je mladi pisac pod velikim uticajem oniričke literature i Kabale.“ Ja nisam imao pojma šta je to Kabala a šta je onirička literatura. Vidite, nekad kritičari mogu da imaju veliki i koristan uticaj na pisca. I kada sam ja, kao urednik dramskog programa na Televiziji Beograd otišao u Englesku da biram drame, ja prvo u knjižaru: sve što je Kabala, sve što je onirička literatura. I to je mene usmerilo. To me je usmerilo jer sam to čitao, i onda sam shvatio da je Donat bio u pravu, i da su tu negde moja zanimanja i interesovanja.

            Hoću da kažem da su to faze u razvoju pisca, a ja sam horor oduvek voleo, i nisam pravio veliku razliku u odnosu na fantastiku.

 

- U vreme o kojem vi govorite, pedesetih i šezdesetih, ovde ni sam pojam „horora“ nije postojao…

 

-- Ma, kakvi. I ne samo pojam… A kad se pojavio, tu i tamo poneke kopije, filmske, sećam se The Evil Dead (Zli mrtvaci, 1981), to je bio šok, znate, ljudi su se zastrašili bili. To je delovalo tada. Danas je to praktično postalo komercijala, u velikom delu. Ali horor je nešto što je sastavni deo moje literature, mog života, onoga što sam voleo da čitam, da pratim, i tako dalje.

 

- Kakvo je vaše mišljenje o hororu, u najširem smislu, i o njegovim potencijalima za umetnički izraz, kako u književnosti tako i na filmu? Šta ga čini podobnim za umetnički izraz?

 

-- Dobre horor priče jako deluju na emocije, istražuju i ispituju strahove koji su povezani sa postankom ali i sa krajem ljudske vrste, sa našom ukupnom egzistencijom. Najbolja dela horora, fantastike i naučne fantastike, po mome osećanju i uverenju, zalaze u oblasti metafizike i filozofije, baveći se pitanjima nastanka ljudske vrste, smisla našeg života na planeti i istraživanjima postojanja drugih, paralelnih svetova. Moja naklonost prema njemu se može donekle, ali ne sasvim, objasniti mojom naklonošću i afinitetima prema piscima i knjigama koje sam voleo od rane mladosti, ali i biografijom u najranijem detinjstvu, bežanijama, progonima, usađenim strahom u toku Drugog svetskog rata. Ali očevidno bilo je i nešeg suštastvenijeg.

 

(…)

 

Lepe, jezgrovito tačne, suštinske reči o Davidu napisao je Branko Kukić, OVDE: https://www.nin.rs/kultura/vesti/74313/in-memoriam-filip-david-covek-iz-vatre

 

A od njega se, takođe biranim rečima, oprostio i Kadija, pa i to preporučujem da pogledate ovde: https://nova.rs/kultura/djordje-kadijevic-o-smrti-filipa-davida/

 

Neka Filip David, čovek, počiva u miru.

Filip David, pisac, tek će živeti.