PSYCHO KILLER (2026)

Prosto mogu da zamislim kako Rob Zombi gleda ovaj film i kaže: „U, jebote, al je ovo glupo!“ Da, ovo je bukvalno toliko glup film da bi čak i Zombiju bio previše. „E, sad ga prećeraše“, javlja mi se njegov glas.

                I uz njega Plavi orkestar: „Sa... Sa... Satanista nemoj biti ti – jerbo ću te ja, draga, ubiti...“

                ALI – stani malo, grickaj Čipi-čips – ako je film glup, ne znači da nije zabavan, na neki način, na nekom nivou. Samo ne očekujte da je dobar, ili da ima smisla, zavalite se, opustite, i proslavite tzv. Uskrs zezajući se uz jedan „Satanic slasher“.

                Znači, ovo je pre svega jedan PROPULZIVAN film, i on ne landara i ne vrluda bzvz, nego je stalno u pokretu, stalno negde ide, nešto radi, ne brblja mnogo. Sad, druga je stvar što to što radi nema nikakvog smisla, ali da propulzuje – propulzuje samo tako, sve u 16... tj. sve u 666.

                Fabula radnje: dugokosa mrcina od preko dva metra, kao Rob Zombijev Majkl Majers, znači larger than life brdo mišića (u jednoj sceni ih vidimo ogoljene, pa time i sotonjarske tetovaže na njima), najčešće s maskom na faci, ide po Americi i bez ikakve potrebe ubija neke random prolaznike na svom putu.

                Jedan od tih prolaznika je patroldžija koji bi da mu proveri dozvolu, a ovaj ga na to upuca, jer šta je pametnije nego da utepaš pandura dok si na važnoj misiji ka kojoj bi neko lukaviji gledao da bude što neprimetniji, umesto da vuče za sobom krvavi trag žena, dece, popova (srrrk!)... a sad i pajkana. To se zove „low profile“. Ili „low intelligence“.

                Ali šta reći po tom pitanju kad svekoliko ponašanje, imidž, agenda ovog sajko kilera kao da su nastali tako što je Mali Đokica gledao i slušao previše Roba Zombija, a uz to vrteo i nešto Venoma i srodnih „hevimetalskih „Satanista“ i na osnovu takvog obrazovanja skontao šta znači biti „Satanista“.

                Mali problem je u tome što ovaj scenario nije pisao Mali Đokica nego čovek koji se mnogima, nakon filma SE7AM (a neprobirljivijima i nakon 8MM), ukazao kao Bog Novog Mračnog Nihilističkog Eona, Tatko na Neo-Mračnjaštvo za sve neo-gotičare i Satan-metalce koji će da nas odvede u Srce Sinematičke Tame...  

Znači, Endru Kevin Voker, kukala mu keva, potpisuje ovu nepodopštinu koju bi pametnije sročio A.I. pod promptom Roba Zombija (ponavljanje je majka mudrosti) – ali, hej, prošlo je više decenija od poslednjeg puta kada je „From the screenwriter of SE7EN“ išta značilo. Na pitanje „What have you done lately?“ ovaj Dečko Koji je Obećavao (ali vrlo brzo izneverio) zaista ima da se pokrije ušima, jer to odnedavno su sve odreda nepodopštine. No, barem nijedna nije ovoliko ZABAVNA, iako nenamerno.

I sad moraju da dođu SPOJLERI.

Da, jeste, moja maxima glasi da se Govno ne može pokvariti, ali – ako rešite da ovo pogledate, biće vam zabavnije da se tokom trajanja IZNENAĐUJETE nivoima i količinama i vrstama gluposti koje je E. K. Voker potpisao svojim imenom, umesto da je ovaj „scenario“ bacio u tuđu kantu za đubre, ili da je barem maskiran u Alana Smitija unovčio ček i nestao bez traga.

Gledajte kako, u 21. veku, sa svim GPS-ovima, satelitima, dronovima, kamerama na autoputevima i raskrsnicama, sa svim internetima i telefonima i tehnikom, ovaj PSIHO UBICA, kojem na čelu (ili maski) piše PSIHO UBICA, kojem na registraciji besnog crnog auta piše PSIHO UBICA, pređe pola Amerike, koljući i levo i desno, neufaćen.

Šta je njegov master plan? Da dozove Đavola na zemlju. Pošto ga je neki hevimetalac ubedio da je Pakao u središtu planete Zemlje, on bi da prosvrdla rupu do tamo. Kako? Oće da ode do famozne nuklearke Tri Majl Ajlend (američki Černobil, koji je već prosvrdlao deo Zemljine kore u jednom incidentu pre nekolko decenija), da aktivira reaktor i BUM! Ode sve DO ĐAVOLA!

E, al pazite ovo: naš sajko (kiler) nema internet. Valjda mu vera ne dozvoljava. A kolko bi mu život bio lakši da ga ima! Zato sad mora da upadne noćom u Narodnu Biblioteku i ukrade Enciklopediju (Britaniku?), dva toma, pod slovima N i T. „N“ je da bi se informisao o Nuklearnim reaktorima, a T – da bi saznao gde je „Tri Majl Ajlend“!!!

„Jebote!“ cokće Zom Rombi... Ali to nije sve. Ček da vidite kako je rešio da sazna KO je glavni za to postrojenje, kako bi ga oteo i ucenio i s njim ušao u Strogo Pov. prostor.

Elem, kiler daje šifrovan oglas u novine - danas, in this day and age u štampane novine - i traži da mu se javi neko od satanske braće! Ne znam dal je gluplje što je on mislio da će to da mu tako upali, ili to što mu, u ovom scenariju, to zapravo – upali!

Jer, ispadne da Sotonjare čitaju redovno štampane dnevne novine, i opskurne oglase u šiframa, i kad neko tamo kaže „Braćo, de ste?“, oni mu, takođe u šifri, kažu: „Evo, tu smo.“ Eee, ali te novine čita i pandurka, ženče od onoga utepanog, koja je ubici na tragu...

Ali tek kako su ti Satanisti zamišljeni i prikazani. Jaooo, ne, nemam vremena, Uskrs je, Zeka mi se Jagnji sa svojim Jajima, moram ići negde, pa zato samo ovo: Voker je sa sobom u bunar srama povukao i sirotog Malkolma Mekdauela (dr Lumisa iz Zombi-Helovina!), jer upravo on šmira u debilnom slepom crevu filma u kojem naš kiler dospe u „vilu“ gde ove Sotonjare vrše svoje patetične „orgije“ i lakoverno primaju ko god im se javi preko novina, i trpe njegovo ćutanje na sva pitanja, a obezbeđenje „vile“ praktično ne postoji...

Ali to kako je sve jasno već u najavnoj špici – SEDAM SA TEMUA...

Ali to kako Mali Đokica zamišlja obezbeđenje Nuklearne Centrale...

Ali to kako pred sam kraj imamo situaciju: ubica je u centralnoj Sobi, i ne možemo mu nikako prići, ne postoji drugi ulaz. A onda se jedan radnik naprasno seti i ćune mu: „Čekaj, ima i ulaz iz šupe!“ pa odu otpozadi...

Jaooo, niste svesni kakva je ovo gomiletina koještarija: samo mozak odložite ustranu, otupeo od voskrešnjih mesišta i kuvanih jajca i alkohola i – eto vama poslastice. MLJAC!

IZ MEONA: zbirka uznemirujućih zapisa

Imam zadovoljstvo da vam skrenem pažnju na jedno izdanje koje apsolutno morate imati (i čitati!) ako vas zanima horor, a naročito domaći.

            Iza opskurnog naslova IZ MEONA krije se, možda i previše dobro, „zbirka uznemirujućih zapisa“ (kako glasi podnaslov). Ghoulovskim, preciznijim rečnikom to bi se moglo opisati ovako: u pitanju je najambicioznija i najspektakularnija zbirka srpskog (uz dvije žlice engleskog) horora svih vremena! Ovaj post je ilustrovan nekim od radova iz te knjige.

To je knjižurina od 470 strana velikog formata (24 cm), a urednici su joj Dejan Sklizović (urednik i idejni tvorac) i Saša Avramović (urednik i prevodilac). U ostatku kreativnog tima, najzastupljeniji su Milan Simić (dizajner i ilustrator nekoliko priča unutra) i Milosav Ostojić (ilustrator nekih priča i autor ilustr. za koricu knjige).

Sklizović je Nišlija, autor dve zbirke horor priča u samizdatu, Mijazmični predeli (2023) i Crne partikule (2025) i spolni saradnik projekta Crnoslovlje. Avramović je horor entuzijasta iz Jagodine koji bloguje i sajtuje OVDE, a piše i za nekoliko engleskih horror časopisa (najviše za We Belong Dead). 

forzec knjige

Dakle, južnjačka, decentralizovana priča, makar u osnovi i zametku, mada su učesnici ove knjige iz cele Srbije, pa čak i nekolicina iz Engleske (radi se o autorima okupljenim oko We Belong Dead izdavaštva).

U kratkoj izjavi za Kalt ov Gul, Sklizović je pod pretnjom nasiljem priznao: „IZ MEONA je projektat nastao iz potrebe da konačno imamo regionalnu zbirku vrednu pažnje. Ideja je bila da se okupi većina etabliranih autora, plus oni koji nisu imali prilike da objavljuju, a umeju da isporuče dobre tekstove, dakle – cela scena, koliko god je to bilo moguće za izvesti. Većina autora su se odazvali (sic), ali dobili smo i četiri britanska autora, tako sa je projekat ubrzo postao internacionalan.“

A šta mu uopšte dođe taj MEON, sto mu gromova i hiljadu dabrova? I to je Sklizović morao da objasni nama koji nismo studirali filozofiju:

„Meon je starogrčka reč za ne-biće. Ontologija, kao disciplina koja se bavi bićem i postojanjem, ima kao svoju „mračnu“ stranu – meontologiju, disciplinu koja se bavi nebićem, nesaznatljivim, neimenjivim, i to je upravo ideja projekta – bavljenje stvarima koje su veće od svega oko nas, a nisu nikada imenovane niti će biti. Tamna materija je tema prve zbirke, u skladu sa prirodom Meona, a žanrovskog ograničenja nije bilo osim što je sve moralo da bude horor, ili makar najbliže tome. Imamo par crnih drama, kao i par grim dark/dark fantasy priča.“

E, pa, gde su mrak i crnilo, tu je i Ghoul, pa je stoga sasvim logično što IZ MEONA ima čast da zatvori upravo moja priča! Dakle, moja najnovija pripovetka, pod naslovom „BOG – PANTLJIČARA“ svoju svetsku premijeru ima na samom samcitom kraju ove knjižurine.

A evo i kompletnog sadržaja:

 

„Iz tame poteče svetlost“, Saša Avramović (Predgovor, str. 3-8.)
CRNO JEZERO - Boris Mišić

POSLASTICE - Jan Talbot Tejlor (“TREATS” by Ian Talbot Taylor)

BEZUMLJE CRNOG ČOVEKA - Nemanja Rajak

DODIRI - Dušan Stojmenović

MEONSKI OSMEH - Dejan Sklizović

CRNILO - Milan Kovačević

GDE NAŠA TELA OTIČU KROZ PROSTOR I VREME - Ivan Nešić

PRELAZAK - Saša Avramović

CRNA MUČENICA - Igor Urban

KAD RUŽA ZAMIRIŠE - Petra Rapaić

ZGRADE - Filip Rogović

MRLJA - Nenad Mitrović

PRE NEGO ŠTO PADNEM - Marko Backović

LINIJE OD SVETLOSTI, LINIJE OD TAME - Elizabeta Stojko

HAMBURGER LEJDI - Endru Ljuvelin (“HAMBURGER LADY” by Andrew Llewelyn)

GROBLJE UDOVA - Nenad Smiljković

DANIJEL SE VRATIO KUĆI - Brajan Gregori (“DANIEL CAME HOME” by Brian Gregory)

UTORAK - Mladen Stanisavljević

MORA DA SE KOPA - Ivan Ristić Ris

ODRAZ U OPSIDIJANU - Nenad Kojčić

CRNA MAGLA - Tihomir Jovanović

DAR - Nebojša Petković

CONCUBINUS - R.J. Ren (“CONCUBINUS”  by R.J. Ren)

TAMO GDE CRNA BUĐ RASTE – Yog

SOBA BEZ POGLEDA - Milan Simić

BOG – PANTLJIČARA - Dejan Ognjanović

„Mnoga lica Meona ili kako nastaju umetnička dela“, Dejan Sklizović (Pogovor, str. 459-466)

 

            Evo kako su urednici na Fejsbuku najavili moju priču.

„Ako ste mislili da ste videli sve od nas - varate se! Za sam kraj, u brutalnom zatvaranju, čeka vas niko drugi do Dr. Dejan Ognjanović-Gul! Sada smo potpuni i spremni za čitanje - vrlo uskoro...

„Tamo gde psi rata glođu ostatke, knjiški moljac - samozvani „lešinar“ - dolazi na gotovo. Njegov plen nisu tela nego reči, kožni povezi i zaboravljeni rukopisi iz razvaljenih kuća. Ali iza jedne crvene fasade čeka ga nešto što nadilazi pljačku: prostor u kome se znanje pretvara u meso, a estetika u ritual. Tamo, počinje susret sa bogom koji nema lice - Bogom-Pantljičarom.

„Ovo je mračni vodvilj telesnosti i raspadanja u kojem postoji samo glad - i oni koji joj se nude, svesno ili ne.“

A ja bih tome dodao sledeće: ovo pozamašno nedelo (ima oko 40 strana) spada u podskup mojih priča ratnog horora, ali dok sam se ranije bavio Bosnom i Kosovom, ova se dešava na hrvatskom ratištu, konkretno, u Slavoniji, početkom 1990-ih. Intonacija je mračna i kontemplativna, ali protkana s nešto crnog humora i groteske. Ako ste čitali moje ranije radove, a naročito roman Prokletije, srešćete u njoj i jednog starog znanca...

Sve u svemu, ovo je vanredno jaka postava autora, neviđena na jednom mestu još od davih dana Skrobonjinih Paladin zbirki, s tim što su one koketirale i s mejnstrimom (Vasa Pavković, Vule Žurić i tako ta bratija) i suštinski su bile tzv. „slipstream“ (svašta nešto žanrovsko i nežanrovsko zbućkano, pa šta ti bog da) a ne strogo horor: ova obećava da ponudi 470 strana čistog mračnjačkog užasa od strane vodećih imena domaće žanrovske scene (plus neki Englezi), ali bez artsy-fartsy isprđevina, više je to neka underground priča. Sve vam je jasno ako kažem da su ovde najetabliranija i mejnstrimu najbliža imena Ivan Nešić (Laguna) i Dejan Ognjanović (Orfelin).

 

Prema tome, horordžije, ne oklevajte nego naručujte smesta!

Knjiga iz štampe izlazi u drugoj polovini aprila, ali ako ste mudri, najbolje se pretplatite odmah, jer cena je sada povoljnija!

Pretplata traje do 20. aprila, 2200 din je cena (plus ptt), a posle toga biće 2500 din + ptt.

Pišite smesta na ovaj mejl i sve dogovorite s njima: izmeona46@gmail.com

A ako se još premišljate, veoma detaljne najave svake od uvrštenih priča možete čitati nadugačko na FB stranici IZ MEONA.

GAUA (THE NIGHT, 2025)

NOĆ je novi, treći film baskijskog reditelja koji se zove Paul Urkijo Alijo; o njegovom sam debiju, folk-horor-bajci ERREMENTARI pisao i hvalio ga OVDE.

O njegovom drugom filmu, IRATI, nisam vam pisao, iako sam i njega overio na Grosmanu, jer mi se nije naročito dopala ta fantazija napadno protkana njegovim nacionalističko-separatističkim umišljajima i napumpavanjima baskijske (alternativne) istorije, folklora i mita spletenih u jednu nekritičku, čak propagandno intoniranu (mada vizuelno nakićenu) skasku.

Treći mu je, za sada, najbolji. I on je folk-horor-bajka u spoju sa „istorijskim“ – nešto kao baskijski HAXAN za 21. vek, bez dokumentarističkih pretenzija, ali isto tako fragmentaran. 

Od dosadašnjih filmova, ovaj mu je najhororističniji, ali cenim ga pre svega zato što je narativno i idejno najzreliji, a vizuelno upadljivo najbogatiji.

Dakle, u centru pažnje je jedna srednjevekovna domaćica koju više od muža-grubijana privlači zgodna susetka, i onda se njihova lezbo-romansa po šumama i gorama odvija na pozadini lova na „veštice“ i ruralnih legendi o šumskim demonima, opsednutosti đavolima, itsl.

Odnos ove dve ženice nije zaista plauzibilan, jer projektuje 21-vekovne odnose i vrednosti na vreme u kojem te stvari, i kad su postojale i radile se, nisu imale baš tako moderan oblik i ispoljavanje.

Još više, i ovde se pokazuje da Urkija iznad svega zanimaju lepe slike, što on pruža u izobilju, i to slikovitije, bogatije, ambicioznije i razuzdanije nego ikada – 

- ali žrtva ove slikovnice nije samo ljubavna priča ove dve žene, nego i bilo kakva druga emocija, uključujući strah i stravu.

Kad ženica usred noći u šumi sretne neko džinovsko čudo, to je više: „Wow, vidi kakvog sam cool CGI baskijskog Vendiga dizajnirao i napravio“ nego – „Trešće vam se gaće od strave!“ kad vam izrežiram ovu scenu proganjanja i beganja po mraku.

reditelj i njegove veštice

Kad drugu ženu opseda demon, veći je naglasak na simetriji kadra, svetlu, detaljima kolibe, a potom i na bajkovitoj dosetki kojom se (došanutom od Babe Koja Zna Znanje) doaka pevcolikom demonu, što nas vraća u bezbednu sferu priča za decu tipa „Sveti Sava isteruje đavola, odnosno Bugare, Bogumile i ostale manjine“.

Ipak, ne shvatite me pogrešno: ono što pomalo fali u punokrvnoj emociji i te kako je nadoknađeno nekim od najspektakularnijih prizora srednjevekovne gotike (sic), veštica, demona, mraka, egzorcizma i, naročito – Crnog Sabata.

Taj Sabat kojim kulminira film je ne samo najambiciozniji nego i u svakom smislu najbolji prikaz te svetkovine u celokupnoj istoriji filma još od pomenutog HAXAN do danas, a ako znate koliko obožavam taj film – za članak o njemu dobio sam Rondo Hatton nagradu! – onda možete zamisliti da ne bih olako pomenuo ovaj film u istoj rečenici s onim, da to ne zaslužuje.

Ta scena je zadivljujuća na svakom zamislivom nivou!

Po broju statista koje je trebalo orkestrirati u prostoru na proplanku oko lomače, a da njihove kretnje budu koordinisane, smislene, a ne brdo Srba izgubljenih u prostoru kao muve bez glave koji bulje u kameru (što bi bio slučaj da je ovo domaći film).

Po specijalnim efektima koje je trebalo ubedljivo inscenirati: levitacija (uklj. sex u vazduhu), Đavo-ukazanije itd. Uzgred, neskriveno je da su Gojine slike bile među glavnim vizuelnim izvorima nadahnuća, kao i HAXAN i srednjevekovne gravire iz kojih je i Kristensen pozajmljivao.

 Po prikazu orgijastičnosti, jer ovde, za razliku od HAXAN, reditelj stotinak godina kasnije, fala kurcu, sme da prikaže više golotinje nego što je smeo Kristensen, i to oba pola, kao i kopulaciju svih sa svima, dakle i lezbo i gej i hetero i animal i babe i đevojke – ali ukusno, a ne pornografski, pa ni previše lascivno.

Najzad, zaslužuje pohvalu jer, u tom spektaklu (ponavljam: Neviđenom! Neuporedivom!), ne gubi iz vida dramu naše glavne junakinje koja se tu zbiva, odnosno kulminira.

Sve je to lepo izbalansirano, uključujući božanstveno prikazanog Đavola, po uzoru na Bafometa Elifasa Levija, dakle, kao hermafrodita – on, višestruko rogat, ima ženske grudi, a među rutavim nogama mu penis viri iz vaginolikog procepa...

Sad, po pitanju konotacija veštičarstva i Satanizma, nisam baš siguran da je reditelj našao pravu meru, odnosno hteo je i Jare i Pare: i da njegove veštice budu nevine („mi smo samo smerne domaćice, lažno optužene“) i da imaju neskriveno natprirodne moći, i da je Đavo psihološki koncept odnosno metafora, i da je delatni, personifikovani princip u prirodi.

Kao kruna toga, film na kraju izjednačava poljubac Đavola u dupe i poljubac dve srednjevekovne lezbejke (takođe u dupe), pa bi neko to mogao doživeti kao on time demonizuje karnalnost uopšte, a lezbo-karnalnost naročito – mada bi neko drugi, možda, kazao da tu nikakvog Đavola (pa time ni njegovog dupeta) nije bilo, da je čitava ta scena od oko 20 minuta orgijanja bila samo drogoška fantazmagorija, i da je na toj livadi, u dobro osvetljenom Mraku, ljubljeno samo ljudsko, tj. ovde – žensko dupe. A to mu (spojler) dođe kao hepiend.

Bilo kako bilo, ovo je takav vizuelni spektakl da ga samo zbog toga obavezno treba overiti u najboljim mogućim uslovima (rezolucija, ekran itd), a šta ćete čitati u redovima i između njih – eto, recite, napišite ispod, pa da vidimo.

SEND HELP (2026)

Sem Rejmi na pustom ostrvu, sa dve antipatične osobe, divljim svinjama koje napadaju samo kad scenariju zatreba, i obiljem jestivog i lako dohvatljivog voća. I kišom koja padne svako malo, da ovi ne bi pomrli od žeđi.

Scenario je previše konvencionalan i predvidiv: Ona je odbojna i iritantna soc-idiotkinja koja apsolutno zaslužuje da bude sklonjena podalje od očiju pristojnog sveta, koja je, na svoju sreću, u svojoj samačkoj dokonosti odgledala dovoljno surivor emisija da zna da bez greške primeni Opstanak kad zatreba, a On je, naravno, šta bi drugo nego toksično, sebično, bezdušno muško đubre, nesposobno za život, koje bi lipsalo za 24 časa, ili manje, da mu nije žene (omoćene) pored...

Isto tako je predvidiva i njena transformacija iz Ružnog Paščeta u Akcionu Heroinu (već drugog dana na ostrvu) kao i njegov preobražaj iz Moćnog Šefa u Bespomoćnu Plačipičku.

Bilo bi znatno originalnije da je Ona šefica i nesposobno đubre, a On potlačeni nikogović koji procveta na ostrvu otkrivši se kao sposoban, pametan i jak, ali – sposoban, pametan i jak muškarac je izumrla vrsta na filmu (možda nije u akcijašima, ali ko to gleda? desničari!). Takvo izvrtanje danas dominantnog diskursa moglo bi biti kontroverzno, šokantno, politički nekorektno, i donelo bi filmu brdo neželjenog negativnog publiciteta. A ko to želi na blagajni? Zato, idemo na siguricu.

Ipak, sve bi to bilo zabavnije da je dosledno intonirano – a ne red slepstika, red satire, red spletstika, red teške drame i psihologizacije, red crtanog filma. I plus, valjalo bi da je slobodnije, razuzdanije nego što kalkulantski jeste. No, barem je R-rated, pa fala Azatotu barem na tome, i na gadnoj avio-nesreći na početku i njenim simpa splater detaljima koji me čine žalosnim što Rejmi nije uzeo da radi FINAL DESTINATION.

Nemojmo zaboraviti da je najbolje nešto što je Rejmi ikada u životu napravio – prva polovina EVIL DEAD II, gde imamo jednog lika u mikrokosmosu jedne kolibe u šumi. Nažalost, prividno sličan koncept – dva lika u mikrokosmosu jednog malog pustog ostrva – ne dovodi ni približno do uporedivih rezultata.

Delom je tomu tako jer niko od njih nije tako harizmatično spadalo kao Brus Kembel da bi ga/je bilo zabavno gledati neprestano (mislim, okej su ovo dvoje, služe svrsi, ali ništa za antologiju), delom jer je to što im se dešava ograničeno ipak kakvim-takvim (pa makar i crtanofilmskim) verisimilitudom, a usred tog „realizma“ najzabavnija i najpreteranija stvar – splater napad divlje svinje – desi se prerano i prebrzo, u prvoj trećini filma, a nadalje za njom ne usledi ništa nalik tome. Jedan jeftini džamp sker zombi-priviđenja ne računam.

Za Rejmijevu poetiku hiperbole ipak bolje leži fantastika – njega „stvarnost“ niti zanima niti ume da je radi (što je, za mene, sasvim respektabilno): da je ovo nekakvo ukleto ostrvo, nastanjeno zlim duhovima, demonima, ili bar fantastičnim čudovištima, ovo bi sve bilo beskrajno originalnije i zabavnije. Ovako, naš „veći od života“ reditelj mora da radi s velikom metalnom kuglom „stvarnosti“ oko nožnog članka. Bori se on kolko može, ali jbg.

Rejmijeva režija je zato vitalna i dinamična malkice više nego što materijal zaslužuje. Sve je ovo sasvim solidno za jednokratnu konzumaciju u trenutku popodnevnog lenčarenja ili pred spavanje: fino je dok traje, a ne ostavlja mnogo za sobom u pamćenju. Drago mi je što sam na vreme ispravno procenio domete ovoga, te nisam hitao i bioskop nego sam sačekao da bude dostupno za kućnu konzumaciju, jer to je pravi format i domet ovog filmića.