Horor planovi za 2026.

Podsećanje: živimo u extremno nestabilna vremena. Srbija je na ivici pucanja. Ceo svet je na ivici pucanja. Izdavačke kuće za koje radim su na ivici pucanja. Pričati o planovima sada, kao da je sve normalno, i kao da se možemo oslanjati na to da će za 3 ili za 6 meseci sve biti manje-više isto kao sada, izrazito je neozbiljno i neodgovorno.  

Ali, pošto znam da uprkos svemu tome mnogi od vas žele da znaju šta se krčka u Gulovoj kuhinji, dok se u Srbiji sve dinsta a u svetu globalno ključa, evo, kazaću ono što za sad smem da otkrijem, u nadi da ništa neću da uročim... a sa ovoliko baksuza okolo, verovatno ponešto i hoću. Ja, ili ovaj zli svet u kojem je bavljenje kulturom i umetnošću ravno pišanju uz vetar.

 

ORFELIN

 

Orfelin je upravo objavio 40. knjigu „Poetike strave“, ORLA I DRUGE PRIČE STRAVE Gija de Mopasana, kao i prvu knjigu mojih Sabranih dela – ZAVODNIK.

 

Orfelin do Sajma planira da izda sledeće knjige koje sam ja odabrao i uredio.

 

- EKSPERIMENTALNI FILM, Džema Fajls, savremeni horor roman. („Poetika strave“)

 

- IGRA PROKLETSTVA, Klajv Barker, horor roman. („Crna mačka“)

Ilustracija Danila Lalovića za Barkerovu Igru prokletstva

 

Imamo u razmatranju ili nekim fazama izrade i još neke domaće i strane stvari, ali one za sad nisu sigurne, ugovori nisu potpisani kao što za ove gorepomenute jesu, pa ne bih da trčim pred rudu.

Ima šanse da do Sajma izađe i 2. knjiga mojih Sabranih dela, t.j. NAŽIVO, ali to nije 100% sigurno. Zavisiće i od prodaje ZAVODNIKA. Pretplata nije bila stelarna.

 

Prošle godine sam najavio za ovu godinu drugi tom moje ambiciozne istorije horor misli na srpskom, odnosno DOLAZAK HORORA: FILM.

Međutim, pisanje te knjige moraće da ostane za drugu polovinu ove godine, ili za iduću. Neke druge obaveze su se nametnule, a s druge strane, ne samo što prodaja knjige DOLAZAK HORORA: KNJIŽEVNOST nije stelarna, nego ni odjeka u horor javnosti praktično da nema. Više od pola godine otkako je izašla, a nema prikaza u medijima, (skoro da) nema rivjua na Gudridsu, nema čak ni ocena, jednu ovakvu bombu horde hororista (gde su?!) dočekali su sa gluvim mukom... Tajac vlada. A to baš nije najpodsticajnija atmosfera za stvaranje.

Nema veze, ja pišem za večnost, pa ću tako i ovu knjigu napisati makar je niko za mog života ne pročitao i ne zucnuo o njoj, ali neću kriti da sam razočaran što je moja najvažnija teoretsko-kritičarska knjiga prilično ignorisana, za sada.

 

 

VESELI ČETVRTAK

 

Treća knjiga horor edicije „Trepet“, koju ja uređujem, prevedena je i urednički pregledana više od pola. U pitanju je genijalna zbirka LAŽI I RUGOBE Brajana Hodža. Nadalje od lektora, prelamača i drugih aktera zavisi kada će knjiga izaći iz štampe: možda tokom leta, a skoro izvesno do Sajma. Jedino što sigurno mogu reći jeste da će njena korica (takođe by Igor Kordej) biti najbolja od sve tri dosadašnje.

Šta će biti dalje s „Trepetom“?

Ne znam. Zavisi od prodaje, koja za sad nije stelarna.

+ Uskoro treba da izađe treća knjiga biblioteke „Helingen“, posvećene Zagorovom najljućem neprijatelju. U njoj će biti njegov prvi susret sa zlim svemircima, Akronjanima – a tu će izaći i moj opširan tekst o Zagorovoj ultimativnoj SF-HOROR avanturi.

To će ujedno biti i moj poslednji prateći tekst u nekom VČ strip izdanju (uključujući DILAN DOG knjige). Nadalje takve tekstove neće pisati spoljni saradnici, nego samo stalni uposlenici VČ-a.

 

 

GHOUL PRESS

 

Ove godine, ništa novo.

 

 

CHIROPTERA PRESS: Knjiga o Tomasu Ligotiju

 

Za mog američkog izdavača uveliko pišem knjigu o Tomasu Ligotiju. To je ozbiljna, ambiciozna studija, praktično moj treći doktorat (posle POETIKE HORORA i DOLASKA HORORA: KNJIŽEVNOST), knjižurina koju sam pripremao prethodnih 7 meseci iščitavanjem hiljada stranica, pravljenjem beležaka, promišljanjem, skiciranjem, a od početka maja krenuo sam i da je pišem. Ako sve bude glatko kao do sada, završiću je tokom leta, ili početkom jeseni, a onda – videćemo hoće li biti spremna za štampu do kraja godine.

Za istog izdavača nedavno sam uradio zamašan intervju s Remzijem Kembelom, povodom novog kolekcionarskog izdanja njegove zbirke COLD PRINT. To će izaći u književnom časopisu NIGHTLANDS najesen.

 

 

MOJA PROZA U INOSTRANSTVU

 

Izaći će mi jedna priča kod prestižnog engleskog izdavača, u prestižnoj antologiji sa prvorazrednim učesnicima, koju priređuju već nagrađivani ili ozbiljno nominovani urednici – ali dok oni to ne obznane, ne smem ni ja. Očekujem najavu uskoro, jer plan je da ta antologija izađe u oktobru.

Jedna priča bi trebalo da mi izađe u jednoj antologiji u Poljskoj, ali odavno nemam vesti o tome šta se dešava s tom knjigom.

Ovih nedelja, kad god ugrabim neki čas – ne znam ni sam kad ni kako – prevodim ponešto od mojih priča na engleski, pa ću i to pokušati da plasiram na neka respektabilna mesta.

 

 

MOJA PROZA NA SRPSKOM

 

Nikad mi se u životu nije desilo da mi u glavi istovremeno stoje ideje, detaljno razrađene, za DVA različita romana. I ne samo u glavi, nego i u napisanom sinopsisu. A sada, ne znam pod uticajem kojih crnih zvezda, u glavi (i u sinopsisu) imam TRI nova romana! Ludilo!

Prvi koji ću pisati – ne znam kad ću stići, možda tek krajem godine – jeste CRNO DETE, nastavak ZAVODNIKA. Razne neke ideje o tome, o kojima nisam prestajao da razmišljam svih ovih godina (a prošlo je preko 14 od prvog izdanja!) NAJZAD su mi se uobličile u glavi, najzad imam HOOK, ili bolje reći KIČMU na koju ih mogu okačiti i posložiti, najzad je sve KLIKNULO kako treba...

Drugi se zove K*RVARIJUM, i on se vraća u brutalnu porno-Bog ratnu kal-alhemiju NAŽIVOG i PROKLETIJA.

Treći je SPOMENIK, koji će doći posle ovih zato što on jedini zahteva opsežan research, odnosno neka baš grdna izučavanja i iščitavanja hiljada stranica, a možda i putovanja po regionu, za koja ove godine neću imati vremena.

Inače, na lageru imam dve sveže napisane a neobjavljene priče. Za sad ne znam da li će, kada, i gde biti objavljene.

Imam i neke nove ideje za priče, ali ne znam kada ću naći vreme da ih napišem. Skice/sinopsisi postoje... i čekaju svoj čas.

 

KRIMI

Za respektabilni časopis knjiškog formata KRIMI angažovan sam da napišem iscrpan esej o opskurnom nekro-killer hororu MOSQUITO THE RAPIST, zanimljivom pored ostalog zato što ga je u Nemačkoj režirao Marijan Vajda, Hrvat koji je veći deo karijere imao u Srbiji, dok ga nisu oterali...

 

TEMAT O KADIJEVIĆU

 

Jedan domaći književni časopis sprema ambiciozan tematski broj o Kadiji, sa nekih 15-ak članaka, pa su i mene pozvali da priložim rad. Napisao sam nešto novo, iz ugla koji do sada nisam primenio ni u jednoj drugoj knjizi ili članku gde sam se doticao Kadije, zato što je to zasnovano na novim materijalima, iskopanim u međuvremenu, kao i na novim Kadijinim izjavama o hororu. Ovo bi trebalo da izađe najesen, a kad se primakne, obznaniću imena i teme iz sadržaja. Oni pokrivaju CELOG Kadiju, i likovnu umetnost, i film i TV i teoriju i sve. Biće to kapitalna must have stvar.

 

 

SLAUGHTER FESTIVAL

 

Još pregovaram oko filmova. Ima šanse da ove godine bude jedan od najjačih filmskih programa do sada, ali sačekajmo još koji dan, ili nedelju, da to mogu i da zvanično i javno potvrdim.

 

 

JAVNI NASTUPI

 

U svem ovom čemeru na ivici pucanja, iskreno, nije mi do predavanja, promocija i sličnih javnih aktivnosti. Više mi prija da sedim u svojoj čauri i pišem.

Art-anima festivala ove godine neće biti. Na Grossmann neću ići. Red bi bio da u Novom Sadu napravim neko promo dešavanje, ali ništa nije utanačeno. Zvali su me u Čačak, po prvi put u životu, na neku horor govoranciju, pa tu možda odem ovog leta, ali to je sve što za sada imam u planu. A i ovo ponajviše zato što tamo nikad nisam bio.

 

I dalje pišem književne prikaze i članke za RUE MORGUE, vodeći svetski horor časopis.

I dalje pišem za THE CULT OF GHOUL, vodeći srpski horor blog.

I to je, ako nešto nisam zaboravio, otprilike sve što vam za sada mogu otkriti.

Ko me prati, znaće, ko me neprati, neznaće ;)

BACKROOMS (2026)

BACKROOMS nije veliki film, ali je važan film.

To znači sledeće: posmatran kao celovito postignuće, kao zaokruženo delo, on je polovičan. BACKROOMS u svojih 100-ak minuta ima jedno 15-20 minuta koji su horor prva liga; ali ovo ostalo kreće se od krindža preko meh do mkay.

Dakle, ne primajte se na hype mašinu: on nije ni na puškomet blizu antologijskim remek-delima koja su besprekorna od prvog do poslednjeg minuta (THE THING, HALLOWEEN, ALIEN, ROSEMARY’S BABY, BRIDE OF FRANKENSTEIN, NOSFERATU 1922, itd).

Njegovo postignuće i značaj bliži su onima koje je imao BLAIR WITCH PROJECT, mada, strogo gledano, on ne doseže ni konzistentnost njegove dramaturgije, ni formalnu doslednost i čistotu njegove naracije i postupaka, pa čak ni pametno proračunati kumulativni učinak njegovih žanrovskih efekata, od tihe jeze na početku do frenetičnog urlajućeg terora na samom kraju. Drugim rečima, osim malko previše smaranja sa svađama unutar ekipe, BWP je zrelije koncipiran i realizovan film, ispod čije prividne sirovosti ipak stoji više pametnih odluka i žanrovski učinkovite proračunatosti nego u BACKROOMS, koji je spoj autorske intuicije i producentske kalkulacije.

A opet... a opet... Ono što valja u BACKROOMS – te stravične deonice – stravičnije su od većine onoga u BWP, i originalnije. I za analizu još zanimljivije.

Zašto uopšte poredim baš ova dva filma? Zato što oba vrlo efektno crpu snagu iz primarnih strahova: BWP nas plaši infantilnim strahovima (veštica, mrak, šuma, krici u noći, izgubljenost) koje nikada zaista ne prerastemo, bar ne u snovima, kad nam se sljušti ljuska razuma, i gde smo uvek i zauvek bespomoćna deca.

BACKROOMS nas plaši nečim možda još primarnijim, neopipljivijim od veštica i šuma: plaši nas prostorom koji odbija da se povinuje našoj budnoj, razumskoj logici, koji nas obuhvata i guta, kojim nikako nismo u stanju da dominiramo, prostorom u kojem se sažimaju i klaustrofobija (uski i sve uži hodnici-prolazi i neprolazi) i agorafobija (unedogled rasprostrti prostori kojima se kraj ne nazire, a koji u nekim momentima više nisu razlučivi od spoljašnjeg prostora, kao u sceni sa nanizanim kućama iz predgrađa koje su istovremeno i spolja i unutra).

tu je sve počelo...

I baš kao što su veštice i srodna bića, zajedno sa šumom i mrakom, večiti arhetipovi naših košmara, isto tako je iz najčistije esencije košmara preuzet i taj osobeni spoj klaustrofobije i agorafobije, preuskih i preširokih, nesagledivih i nekontrolisanih, suštinski iracionalnih prostora u kojima je nemoguće orijentisati se i gde se neminovno gubimo, gde nam preti nešto nevidljivo, ili tek jedva načas opaženo.

BACKROOMS je važan zato što, u svojim odličnim deonicama, pruža retko viđeni (ili neviđeni) spoj apstrakcije i konkretnosti, što je najdelikatniji balans koji se u hororu uopšte može priželjkivati. Možda najsuštinskiji problem svekolikog horora jeste: Kako dati oblik neopipljivom, a ne trivijalizovati ga pritom? BWP je bila pametna u tome što nikad ne prikaže vešticu, nego je sugeriše isključivo metonimijski. BACKROOMS implicira svet košmara koji, naizgled paradoksalno, OPSTAJE pod jarkim neonskim svetlom – dapače, hrani se njime, počiva na njemu, to jarko svetlo njegov je temeljni konstituent.

Daleko je lakše ići linijom manjeg otpora (ali i arhetipa) i plašiti narod mračnim ili polumračnim kripatama, katakombama, podzemnim kanalima, ili šumama u noći, ili mračnim hodnicima zamkova i ukletih kuća. Mnogo je teže postići stravu pod jarkim svetlom sunca – ili sijalice. Bilo je slučajeva toga, naravno, i neki su spektakularno uspeli, npr. THE TEXAS CHAINSAW MASSACRE, u kojem ne samo da svetlo ili mrak ne čini naročitu razliku, nego čak Sunce i pojačava stravu i užas.

A šta nam tačno ogoljava to jarko svetlo u BACKROOMS? U čemu je, tačno, košmarnost tog imaginarijuma, te ikonografije?

BACKROOMS vešto kao malo ko i malo gde uspeva da do paroksizma dovede košmar banalnosti sveta koji smo za svoj komfor sebi načinili. Ti hodnici sa žutim tapetama i bezličnim itisonima, sa tim neonkama na plafonima i nepreglednim zavijucima, račvanjima, nišama, kosinama... preuzeti su iz naših tržnih centara, iz naših hotela, aerodroma, metro stanica i hodnika, i maksimalno su isprani od bilo čega estetski prijemčivog, svedeni na ogoljenu funkcionalnost (samo što su ovoj u filmu dodate dvije žlice iracionalnog, pa funkcija svega toga počinje, sa svakim novim uglom, da se polako gubi).

Ovo nisu hodnici Overlook hotela iz ISIJAVANJA, gde onaj patern tepiha, ali i zidovi, ipak odišu nekom „živinom“, a čak i zvučna podloga smene tvrde i meke podloge pod točkovima dečjih kolca – da ne pominjem creepy muziku Wendy Carlos – uhu prijaju. Ovo nisu hodnici Crne Kolibe (ili Lože) iz TVIN PIKSA, gde, opet, podni zig-zag patern, kao i zanjihane zavese od crvenog somota (uz Badalamentijevu muziku) mogu da vas bace u fetišistički zanos.  

Ovo je, ponavljam i podvlačim, Pakao Banalnosti, sasvim de-estetizovane, čak napadno ružne, s tim ogavnim žutilom, a žuta ima svoj niz specifičnih negativnih psiholoških efekata na um, naročito u ovako dominantnim dozama... To je Pakao Bezličnosti, anonimnosti, lišenosti bilo kakve kulturne tradicije čijih znakova nema ni u tragovima, lišenosti ikakvog ukrasa, sve na šta OVO aludira jeste nemilosrdna tržišna logika rugobe i eksploatacije, da ti uzmem najviše a dam ti najmanje moguće, gde se niko ne trudi više nego što baš MORA, gde je sve INSTANT, služi samo TRENUTNOJ potrebi, kao na avionskom terminalu, kao u hodnicima hotela, ili hotelskim sobama, kao u tržnom centru, gde nema vremena za tradiciju, za estetiku, za aluziju, za ambivalentnost, gde vlada No Time Tolouse, a Rugoba, pod tim jarkim svetlom, doslovno ubija.

I to je još jedan dualitet krajnosti koji se ovde efektno spaja: numinozno i prizemno. Ovde su prostori toliko isprani od svega, toliko obezličeni, da se to primiče svetoj jednostavnosti sakralne geometrije, krugova, monolita, hodnika unutar piramida... i naročito je ingeniozno kako se ovde spaja u kontinuitet nešto što aludira na Hram i na Hotel, na Piramidu i na Skladište (Hangar), na Utilitarnost i na Iracionalni Esherovski prostor gde se hodnici, prozori, vrata, stepeništa umnožavaju i spajaju na nerazumne, beskorisne načine, gde nikad ne znaš kada ćeš naleteti na Ćorsokak – gde si zatočen u klaustrofobiji bezbrojnih ćorsokaka, i gde je dodatni element užasa upravo taj PRIVID izobilja izbora.

Naime, baš kao i u našim životima, tako i u ovim horor hodnicima, čini nam se da su pred nama nebrojene mogućnosti. BACKROOMS nam to ogoljava kao ILUZIJU. Kurac, deco: nemate obilje mogućnosti, to što vidite milion hodnika u svim pravcima nipošto ne znači da svi oni ne vode u ćorsokak, u rupu u podu, u zagrljaj nekog od neljudskih „minotaura“ u ovom lavirintu, ili naprosto u – večnost lutanja, u Izgubljenost kao takvu, u Matriks u kojem se rastaču i Prostor i Vreme, i gde se zapravo krećete kao neki Ćaci koji je zapeo pogrešnim smerom na pokretnim stepenicama ili na onoj aerodromskoj traci za putnike i robu. Sve dok i sami ne postanete roba koja se beslovesno prebacuje s terminala na terminal, s pokretne trake na traku. A sve odreda vode u Nigdinu.

Nekada davno numinozno je bilo signalisano prirodnim ogromnostima, klancima, planinskim vrhovima, ustalasanim okeanima; ili, arhitekturalno, gotskim zamkovima i njihovim Piranesijevskim tamničkim iracionalnim polumračnim hodnicima; ili, u novijem dobu, H.R.Gigerovskom bio-mehanikom, gde se sjedinjavaju građevina i meso, zidovi i pršljenovi, rebra, vagine... Čak i u tom spuštanju bogova u meso bilo je neke estetske utehe, imao je na čemu čovek oko da odmori, u čemu da uživa dok mu se alieni iza leđa prikradaju. Čak i esherovski Lavirint u HELLBOUND, podno boga Levijatana, nudi jednu ikonografiju ugodnu horror oku, jedan neo-Gothic SM Pakao u kojem bi barem neki, naročito nakrivo nasađeni, mogli da uživaju (ako je to prava reč).

U BACKROOMS nema ništa takvo, i u njemu NIKO (ne)normalan ne bi mogao da uživa. Pardon, možda niko ko ovaj blog čita, ali zapravo, ovaj Pakao bi mogao biti Raj za one ćacije, političare i kurve koji svršavaju na lepotu Dubaija itsl. Diznilenda za Degene, za plastificirane zombije hirurški operisane od smisla za lepo i ljudsko. Tako da, moglo bi se reći da BACKROOMS pruža savršenu paradigmu našeg Od Svega Ispražnjenog Doba, našeg Doba Praznine, Besciljnosti odvojene i od Prošlosti (ne znamo je i ne zanima nas) i Budućnosti (daleke, nepojmljive) koja lebdi u Večitom Sada... tamo gde se izgubila i poslednja granica između Prizemnog i Uzvišenog, u tom liminalnom prostoru oblepljenom ružnim žutim tapetama i zastrtom izlizanim itisonom na čemernom laminatu.

 

...Eto, to su razlozi zbog kojih mislim da je BACKROOMS - bitan film.

Ono što ga pokopava od toga da bude i veliki film jeste sledeće.

Prvo, autor teško da je na umu imao i deseti deo od ovoga što ja nadrobih gore. Dapače, šlogirao bih se od zaprepašćenja ako bih čuo da je čitao priču „Žute tapete“ Šarlote Perkins Gilman. Čak se ne bih kladio da je čito čak i roman KUĆA LISTOVA... a kamoli neke filozofijade. Ovaj je klinac potekao iz Videlo Igrica, Kripi-Pasta za cipele i Jutjuba, a to što je napipao neke velike stvari, i delom ih i otelotvorio – pa, OK, dešava se to, ponekad, a naročito u žanru kakav je horor. Dobra intuicija i osećaj za stravu i košmar ne mora uvek da ide uz veliku pamet. Lepše je i bolje i dublje kad ide, ali bože moj, daj šta daš, i pola dupeta je NEŠTO, ako već nema celo.

Drugo, sama koncepcija je kompromitovana bezveznjačkim poluobjašnjenjem. Dakle, mada nam se ne CRTA do kraja, sugeriše se vrlo jasno da su ovi prostori nastali tako što su neki američanski (ludi) Naučnici nešto petljali s nekim Mašinama, magnetnim rezonancama i munjama i čuda-mudima, i tako stvorili ovaj hiperprostor. Ovaj aspekt je još očigledniji u kratkim filmićima koje je ovaj momak pravio pre ovoga, i koje imate na Jutjubu. Zašto je to bzvz? Pa zato što je kliše. Otkud sav ovaj WEIRDNESS? Naučnici su nešto petljali gde ne treba, experimenti, znate. Pih!

Treće, zašto WEIRDNESS ne bi egzistirao u svoj svojoj neshvatljivoj gloriji, bez ikakve veze s ljudima u hazmat odelima i zlokobnim likovima u odelima koji to sve nadgledaju preko kamera? Zašto košmarna logika ne bi bila jedina i dominantna u narativu, nego mora da joj se nameće kakav-takav smisao? Zar nije mnogo jezivije implicirati da je naš svet fundamentalno neshvatljiv, i da je košmar u njegovoj srži, nego – deco, ne radite ovo kod kuće, ne experimentišite jer ćete otvoriti neznamkakve prostore i dimenzije i demone i STRANGER THINGS čuda?

nismo deca, ali možemo da pogledamo

I četvrto, dodatno razočaravajuće: ta jeftina psihologizacija, i sve to smaranje s glavnim likom svedenim na jednu traumu (bu-huu, isterala me žena iz moje sopstvene kuće),  i sa njegovom fletlajn psihijatricom, koju takođe određuje jedna trauma – sve to banalno je na loš način, barem meni. Mada, drugar s kojim sam ovo overio u bioskopu sugeriše da bi se to moglo braniti time da ima smisla da i „likovi“ u ovom svetu banalnog košmara budu jednodimenzionalni, kartonski, zažućeni jednom traumom koja ih u celosti tako banalno definiše. Meni to zvuči kao jeftino vađenje, ali neko drugi možda to popije. Ja ne osećam da reditelj/film ima takav stav prema tim likovima.

kapitalizmom do karikature

I peto: u filmu se manje vremena nego što sam očekivao provodi u najinteresantnijim delovima Bekrumsa, a više se gnjavi sa tzv. stvarnim svetom, a pred kraj filma i sa nekim cheesy scenama gde trashy horror uzima primat nad sublimnim (mada ne sasvim).

Jućubom do milijona

 

...Namerno ovde preskačem bavljenje ovim filmom kao FENOMENOM – to je za neko drugo mesto i vreme, uostalom, većina tekstova koje vidim na netu drvi pretežno baš o tome: Jutjuberi kao nova nada Holivuda, cifre sa box ofisa, svetski rekordi, mladost reditelja, kripipaste i video igrice i ostala sranja. Ja sam, za promenu, ovde pokušao da skiciram neke konotativne dimenzije kojima gorepomenuti nisu ni prišli, a vi vidite šta ćete s njima.

Ali svakako ovo overite u bioskopu. A pogledajte i kratke filmove ovog lika koji su nešto kao priprema, prikvel za BACKROOMS. Ima tu praznog hoda i bezvezarija s tim naučnicima, ali svako malo nađe se i neka zaista inspirisana i jeziva horor scena! Imate sve te bitne filmiće hronološki poređane i editovane u jedan fajl, pa možete da ih overite OVDE: https://www.youtube.com/watch?v=1RnOF9F-GZs

P.S. Za slučaj da se pitate, da, gledo sam i EXIT 8, i on je kao neki Poor man’s BACKROOMS, sa oneobičavanjem banalnog i jednoličnog prostora (ovde: hodnici u podzemnoj železnici), ali je to sve daleko monotonije, vizuelno i konotativno nezanimljivije, a sa otkrovenjem na kraju i daleko psihološki banalnije. Ali, nije nevredno gledanja, naročito ako vas pali ovaj trip, samo ne očekujte previše.

Slaughter Festival 2026: Konkurs za kratki horor

Peti, jubilarni Internacionalni festival umetničkih horor filmova i autorskih bendova hevi metal muzike „Slaughter Festival“ održaće se 3. i 4 jula 2026. godine u nekadašnjoj doljevačkoj klanici, u organizaciji udruženja građana „Slaughter Art Factory“ iz Doljevca.

Na  ovogodišnjem festivalu biće prikazano dvadesetak  dugometražnih i kratkometražnih filmova na tri bioskopska platna u glavnoj klaničnoj  sali, kao i na otvorenom prostoru u fabričkom krugu nekadašnje klanice. Uz filmske projekcije, na dve nezavisne pozornice biće održani koncerti.

Festival nudi jedinstvenu kombinaciju  umetničkog horor filma i autorske hevi metal muzike u autentičnom industrijskom ambijentu nekadašnje klanice. Prateći program obuhvata murale, strip performanse i izložbu fotografija i skulptura. Klanica nudi besplatan kamping, sportske terene i bazen.

Za sve posetioce ove godine ulaz će biti besplatan!

 

            Hevi metal program je već gotov, i obznanjen, i čine ga sledeći bendovi:

 

Što se tiče filmskog programa, pregovori o naslovima su uveliko u toku. Filmski program biće obznanjen onda kada naslovi budu definitivno ugovoreni. Nadam se da će to biti najkasnije do sredine juna, ali ne zavisi samo od mene. Neki od vlasnika prava nisu najbrži u odgovorima, neki traže previše para, treba naći kompromis između prohteva i mogućnosti, itd. Ipak, na stolu su neki vrlo atraktivni filmovi, i učiniću sve što mogu da vam dovedem što više ekskluzivnih i atraktivnih filmova koje možete videti samo na ovom festivalu i nigde drugde.

A jedan nezanemarljiv deo ekskluzive jesu i – domaći, kratki horori!

Pa zato, sada i zvanično, raspisujemo...

 

Slaughter Festival 2026: Konkurs za kratki horor

 

U cilju podsticanja domaće filmske produkcije i širenja interesovanja za horor žanr, Festival umetničkog horor filma Slaughter raspisuje konkurs za kratki domaći film strave, trajanja od 5 do 30 minuta.

 

Uslovi: 

1) da film obrađuje horor motive i teme, snimljene i režirane na horor način;

2) da film nije javno dostupan na internetu (Youtube i drugde);

3) da je godina produkcije 2025. ili 2026. a zemlja produkcije – Srbija.

 

Konkurs traje do 25. juna 2026. ali poželjno je da se javite ranije kako biste se našli u štampanom katalogu.

 

Autori filmova mogu slati svoje radove, u MPEG ili MP4 formatu, fajlova ne većih od 10 Gb, preko Wetransfera, na mejl programskog direktora Slaughter-festa, Dejana Ognjanovića: dogstar666 at yahoo dot com ili, alternativno, radi selekcije mogu poslati bezbedni, zaštićeni link ka nekoj platformi (npr. Vimeo) gde se film može pogledati.

 

Uz link sa fajlom filma poslati u mejlu osnovne podatke: Naslov, Godinu produkcije, Ime scenariste i reditelja, Kratak opis zapleta (do dve rečenice).

 

Najbolji filmovi biće prikazani na ovogodišnjem Slaughter-festu, u bivšoj klanici u Doljevcu (3-4. jula), a najboljem među njima biće dodeljena nagrada Zlatna Macola.

 

Prošlogodišnji dobitnik Zlatne Macole za najbolji domaći kratki film je „Kralj ničega”, režisera Alekse Gajića.

Mopasan: Dnevnik jednog ludaka?

 

Dragi čitaoci, i svi ostali ljubitelji horora, primite k znanju da je jubilarna, 40. knjiga edicije „Poetika strave“ izašla iz štampe. To je zbirka ORLA i druge priče strave Gija de Mopasana. Njen sadržaj čini moj izbor 17 najboljih horor priča ovog velikana francuske književnosti koji se, na našu sreću, povremeno oprobavao i u vrlo jezovitim i mračnim storijama.

            U toku je Orfelinova pretplata, koja obuhvata ovu knjigu, kao i novo, ultimativno izdanje mog romana ZAVODNIK. Detaljne podatke o tome imate OVDE: https://cultofghoul.blogspot.com/2026/05/ultimativni-zavodnik-i-orfelinova.html

Kaže mi izdavač da se u štampariji među radnicima već govorka: „Štampamo jednu veoma lepu knjigu.“

Ko to može da ospori? Bacite oko na to kako ova lutka izgleda!

(U pitanju je maketa, tj. unutrašnji knjižni blok je neodštampan, ali povez je 100% onakav kako će ta knjiga izgledati, uskoro...)

 

            ZAVODNIK iz štampe izlazi sredinom juna, pa ako želite i njega zajedno sa Mopasanom, moraćete još malo da se strpite.

            Ko želi samo ORLU, može je kupiti odmah, od Orfelina, a ko tako više voli, može i od mene. Cena je ista: 1200 din + ptt.

            Takođe, ako vam fali još neka od ovih Orfelinki (i horor knjiga drugih izdavača) sa slike, možete ih naručiti od mene. Pišite, pitajte... i kašće vam se... dogstar666 at yahoo dot com.

            Možda se još uvek dvoumite, nećkate... Možda razmišljate „Hm, imamo Mopasana kod kuće“ – a „Mopasan kod kuće“ je neko šugavo mekokoričeno izdanje u kojem nemate ni pola ovih priča, a kamoli stručan pogovor i detaljnu horor biografiju pisca i prelepe ilustracije Ivice Stevanovića...

Ako još niste sigurni, možda će vas u odluci prelomiti ove divne fotke o tome kako knjiga izgleda – ili će vas zaintrigirati početak mog pogovora...

Evo ga, ekskluzivno na ovom blogu. 

 

 Mopasan: Dnevnik jednog ludaka? 

 

„Zamislite čoveka koji spava i koga ubijaju, a on se probudi sa nožem u grlu; ropće obliven krvlju, više ne može da diše, umreće, a ništa mu nije jasno – eto, to je tako!“

- Mopasan, „Orla“ (I)

 

 

Pri tumačenju pisca poput Mopasana, u književnoj kritici dominiraju dve krajnosti. S jedne strane su zastupnici biografske metode, koji delo tumače pretežno kao odraz određenih faktora autorovog života. S druge su formalisti i njihovi naslednici, za koje postoji samo nj. v. „Tekst“, tretiran kao samostvorena struktura, nastala u izolaciji, u idealnom slučaju anonimno, izvan bilo kakve biografije, geografije, jezika, kulture, istorije, roda, pola, rase... I jedni i drugi su, naravno, ekstremisti. 

Istorija horor književnosti uči nas sledeće: naše analize bile bi zabludele i nedostatne kad ne bismo znali, npr. da su oba roditelja H. F. Lavkrafta završila u ludnici i da je on celog života strepeo od potencijala prošlosti da se aktivira u sadašnjosti; da se „Vernon Li“ (Vajolet Pedžet) komotnije osećala kao muškarac, a Popi Z. Brajt kao „gej rođen u ženskom telu“; da je Tomas Ligoti, nakon nervnog sloma u sedamnaestoj godini, ostatak života proveo pod teretom depresije, bipolarnog poremećaja i anhedonije... Kada se ogoljavate pred publikom, kako to pisci čine, onda ni ovakvi detalji nisu samo privatna stvar koja nikoga ne bi trebalo da se tiče. U slučaju navedenih pisaca do krajnosti je dovedeno ono što važi i za većinu drugih, ali nije uvek tako očigledno: u dubinama najprivatnijeg života autora ukorenjeni su njegovi ili njeni dominantni književni lajtmotivi, teme, ideje i intonacije.

U tom svetlu, ako se zagledamo u deo opusa Gija de Mopasana koji naginje fantastici i hororu, neizbežno je imati na umu i njegovu erotomaniju kao i eteromaniju, ali ponajviše činjenicu da je ovaj pisac poslednjih osamnaest meseci svog života proveo pomućenog uma, u mentalnoj bolnici. O utvari ludila koja mu se nadvijala i nad mentalnim životom i nad pisanjem svedoče već i naslovi priča kao što su „Ludak“, „Ludak?“, „Pisma jednog ludaka“, „Strah“ i još jedan „Strah“.

U slučaju Gija de Mopasana, akcija, kontemplacija i kreacija bili su isuviše čvrsto srođeni a da bi se mogli silom razdvojiti na izolovane činioce. Opsesivna tema pomerene percepcije i pomućenog razuma nije kod njega bila gola formalna, književna činjenica, već egzistencijalno utemeljena zapitanost koja je vapila iz srži njegovog bića, a na koju je i kroz pisanje tražio odgovor. S druge strane, svoditi njegovo stvaralaštvo na „simptom“ bilo bi neoprostiva redukcija. Stvari su mnogo složenije od toga. Zagledajmo se sada u taj ambis, ali pažljivo, da on ne uzvrati pogled.

 

 

Ambis bezumlja

 

Površno gledano, Francuska druge polovine 19. veka mogla bi nekome delovati kao razdragano mesto kojim su vladali frivolnost, seksualne slobode, slikari, pesnici i kan-kan plesačice: „Veseli Pariz“, „Grad svetlosti“ (Ville Lumière) što obasjava i Luvr i Mulen Ruž i Foli Berže. Ovlašnom pogledu činilo bi se, takođe, i da ličnošću Gija de Mopasana dominira isto takva, svetla strana. Njegova majka, koja ga je nadživela, nastojala je da ga prikaže upravo takvim: „Sanjao je samo o trkama na otvorenom vazduhu, sportu i nedeljama provedenim u veslanju [...]. Pio je žestoko, jeo za četvoricu i spavao u jednom dahu, a sve ostalo bilo je u skladu s tim... Bio je najveseliji momak na svetu, otvoren, žovijalan, vatren u zabavi [...]. Nijedan simptom nije najavljivao katastrofu u kojoj je njegov razum potonuo. Uživao je, fizički i moralno, u divnoj ravnoteži.“ Teško da je ijedna majka ikada objektivno opisala svog sina, pa ćemo stoga s rezervom primiti tu „divnu ravnotežu“, a malo više, po tom pitanju, poverovati Mopasanovom introvertnijem (i vremešnijem) mentoru, Floberu, kada ga je prekorevao znamenitim rečima: „Previše kurvi! Previše veslanja! Previše vežbanja!“

Ono što je, na prvi pogled, važilo za Mopasana kao čoveka, izgledalo je da odlikuje i njegovu prozu:

 

Mopasan je imao tako oštar smisao za humor da je, bilo da je prikazivao težak život i škrtost normandijskih seljaka, brutalnost Francusko-pruskog rata, svet servilnih državnih službenika, pompeznih činovnika, sitnih političara, dosadnih žena, pijanih muževa – i gotovo svaki aspekt sebi savremenog društva – tako često pisao kao sažeti i cinični pripovedač, koji jedva da je mogao da odoli stalnim dodirima suvog, ironičnog humora i koji se ponekad prepuštao otvorenoj i razigranoj galskoj zabavi.

 

            Činilo se, dakle, da je Mopasan pucao od zdravlja: ekstrovertni ljubitelj lova, pecanja, veslanja i putovanja, veliki ženskaroš, poklonik dobre hrane, pića i naročito duvana... Ali, kao što podno „Grada svetlosti“ počivaju duboke, razgranate i mračne katakombe ispunjene hiljadama ljudskih lobanja, isto tako se i ispod Mopasanovog sloja ironije i joi d’vivre nalazi sumorna, pesimistična vizija života. Razvrat je kod njega praćen prezirom prema ženi, druželjubivost je moderirana mizantropijom a ekstrovertnost sklonošću ka osamljivanju, dok su užici i ekstaze relativizovani odsustvom vere u Boga, dušu, život posle smrti ili ikakav onostrani smisao. Njegova je proza izraz materijalizma lišenog iluzija i transcendentnih ideala. „Šta je biće?“, pita se njegov „Ludak“, i odgovara: „Ta oživljena stvar, koja u sebi nosi princip pokreta i volju koja upravlja tim pokretom! Ni za šta se ne drži ta stvar. Stopala joj ne opšte sa tlom. To je zrno života koje se mrda po zemlji, i to se zrno života, dospelo neznano otkud, može uništiti po volji. I onda ništa, više ništa. Istruli, gotovo je.“

            Bio je pod uticajem Šopenhauera, mada je ovog filozofa pesimizma, po svemu sudeći, poznavao samo preko skraćenih izdanja sa najpoznatijim sentencama. To mu je bilo dovoljno: „Ponekad mi dolaze tako jasna zapažanja o beskorisnosti svega, o nesvesnoj zlobi stvaranja, o praznini budućnosti (kakva god ona bila), da osećam kako u meni raste tužna ravnodušnost prema svim stvarima.“ On s gorčinom konstatuje ljudsku glupost, ali se ne zadržava na psihološkom i socijalnom, već zadire i u metafizičko: „Vidim stvari koje su smešne, smešne, smešne, i druge koje su tužne, tužne, tužne; sve u svemu, ceo svet je glup, glup, glup, ovde kao i drugde.“ Utvara Ništavila opsedala ga je i progonila mnogo pre prvih simptoma njegove bolesti: „Osećam ogromnu izgubljenost svih bića, težinu praznine. I usred tog sveopšteg rasula, moj mozak funkcioniše, lucidan, tačan, zaslepljujući me večnim Ništavilom.“

            Bila je to prikladna podloga za razvoj asocijalnosti i mizantropije koji su, u docnijim godinama, poprimili skoro patološke razmere:

 

Njegova fobija od gomile poprimila je sada tiranski karakter. Više ne može da učestvuje u balovima, da se pojavi za zajedničkom trpezom, da uđe u pozorište ili prisustvuje javnoj svečanosti. Prizor naroda koji se zabavlja čini mu se užasnim; sećanje na Svetsku izložbu 1889. progoni ga kao košmar. Gde god čuje zvuk ljudskog govora, on se suzdržava da ne zaplače od jada, gađenja i stida. Gde god sretne ljudska lica, oseća kako ga preplavljuje mržnja; ili, sumorno, uzvikuje: ’Bože, kako su ljudi ružni!’

 

Odsustvo religije kao činioca u njegovim ateističkim nazorima ne znači da nije tragao za verom u nešto tajanstveno, ali razumski pojmljivo: svestan ograničenja čula i razuma (što je jedan od lajtmotiva njegovih mračnijih priča), Mopasan gravitira ka ludnicama, proto-psihijatrima, istraživačima skrivenih moći uma. Oko 1885. postao je redovan posetilac Salpetrijera, pariske bolnice za umobolne. Koristi svaku priliku da se informiše o hipnozi, o magnetizmu; dugo ispituje psihijatre; uvodi se, osim toga, u radove Nansijske škole. Traži dokaze o postojanju nečega višeg, plemenitijeg od pukih animalnih nagona, od tog „zrna života koje se mrda po zemlji“ a onda istruli, i gotovo je.

 

---Nastavak (još nekih 20-ak strana) je u knjizi.