izabrana dela

izabrana dela

недеља, 4. децембар 2022.

Sto najboljih filmova svih vremena po časopisu Sight & Sound

 

Jedan od najprestižnijih svetskih filmskih časopisa, Sight & Sound, kojega izdaje jedna od najprestižnijih svetskih filmskih institucija, Britanski filmski institut (BFI: British Film Institute), upravo je obznanio najnoviju varijantu svoje liste najboljih sto filmova svih vremena.

            Ako ozbiljno pratite film, znate da S&S već punih 70 godina, na svakih 10 odradi novo glasanje, i izbaci listu koja nastaje uravnilovkom rezultata tog masovnog glasanja. Prave se dve liste: jedna za koju su glasali kritičari, i druga na kojoj glasaju reditelji, što je mudro kako bi se koliko-toliko razdvojili umetnici-stvaraoci od kritičarskih (pretežno) piskarala.

            Ove godine i ja sam imao tu čast da budem pozvan da učestvujem u ovom glasanju. Bio sam jedan od 1.639 svetskih filmskih kritičara čije su mišljenje u BFI-ju smatrali relevantnim da se uzme u obzir. Tačnije rečeno, u ovoj cifri je, pored kritičara, i popriličan broj selektora i srodnih filmskih radnika na festivalima, i kažu da ih je bilo više nego ikada, skoro duplo više nego u prethodnom glasanju (2012).

            Još uvek nisu obznanjene pojedinačne liste, pa zato nisam siguran koliko je kritičara i selektora iz Srbije glasalo u ovome sada: javlja mi se, negde između 10 i 20 maksimalno. Videćemo uskoro. Pitanje je dana kada će novi S&S postati dostupan u PDF-u.

            Uglavnom, sad kad je embargo na obznanu pojedinačnih lista skinut, mogu da sa vama podelim svoju, uz poneka objašnjenja i komentare kako svoje, tako i opšte liste.

            Pre svega, najuopštenije: može se ponegde čuti mišljenje da je bilo kakvo nadmetanje i rangiranje u umetnosti besmisleno, jer umetnička dela su suviše samosvojna, i građena po različitim principima i poetikama, da bi isti aršin mogao egzaktno da ih izmeri i poređa i posloži na nekakve rang-liste. I, strogo gledano, to jeste tačno, i ja se 100% slažem s time. Evo, baš juče su me u intervjuu za fanzin Crnoslovlje pitali da odaberem koji mi je, od moja dosadašnja tri romana, najdraži – i shvatio sam da je to nemoguće odgovoriti, jer svaki mi je najdraži, ali po nekoj drugoj osnovi, po drugim kriterijumima.

Tako i sa filmovima: neke vrednujemo zbog istorijskog značaja (prvi put uoptrebio ovaj ili onaj značajan postupak, motiv, temu…), druge zbog ličnog užitka (a kako taj sviđizam zamaskirati u nešto „objektivno“?), jedne više poštujemo (ali ih nemamo potrebu reprizirati), druge najdublje volimo (i gledamo ih bar jednom godišnje).

U svakom slučaju, ja ocenjivanje filmova (ciframa, zvezdicama, lobanjama, čime god) shvatam kao relativno neobaveznu i poprilično neozbiljnu igrariju – isto kao i pravljenje raznih lista filmova. Radim to sa svešću da je „egzaktnost“ tu nemoguća: šta znači „najstrašniji film“? Film od koga ste se vi usrali u gaće ja mogu da odgledam sa zevanjem i da zaspim pred kraj. Šta znači „najbolji film“? Najbolji – za koga? Zbog čega? Je li Građanin Kejn najbolji zbog tolikih kadrova iz donjeg rakursa, pa time i zbog tolikih plafona koji se po prvi put na filmu vide u tolikoj meri? Je li Psiho najbolji zato što je prvi u istoriji američkog (svetskog?) filma prikazao unutrašnjost WC šolje?

Ukratko, lista ne može da ne bude subjektivna, i od toga ne treba bežati, dapače, to treba shvatiti i prihvatiti kao pravilo igre. Lista treba da bude odraz onoga ko je pravi. Lista, za mene, ima značaj samo ako mi nešto znači osoba koja je pravi – uvek uz dodatu svest da je ta lista odraz ukusa i nazora te konkretne osobe.

Na primer, evo Karpenterove ovogodišnje liste.

Čak četiri filma Hauarda Hoksa? Zar je Hoks, onda, najveći reditelj koji je ikada postojao? Pa, verovatno nije, „objektivno gledano“, ali sasvim sigurno jeste za Karpentera. I vrlo je rečito ne samo kom je reditelju dao primat, nego i koje je tačno filmove iz njegovog bogatog opusa odabrao. Dakle, za nekog studenta filma ili filmskog početnika, Karpova lista je prilično beskorisna kao nekakav „objektivni“ presek svekolike filmske umetnosti sa svim njenim fazama, epohama, stilovima, postupcima, kinematografijama, izražajnim mogućnostima. Gde su tu nemi filmovi? Gde su Japanci, žene, crnci, gejevi, Jevreji, transdženderi, gde su horori (nijedan na listi!), gde su avangardno-experimentalni, gde su animirani…? I tako možete do sutra… ako ste dokoni, i ako ne razumete poentu ovih lista.

A koja god da je poenta pravljenja lista, ona nije da vam OBJEKTIVNO, NEOPOZIVO, DEFINITIVNO, ZA SVA VREMENA u kamen ureže koji su „najbolji“ (za koga? po čemu?) filmovi. Šta onda jeste poenta? Po meni, da 1) ukaže na neke vrednosti koje relevatni znalci smatraju vrednim; 2) da natera na promišljanje i (re)evaluaciju filmova (što je uvek dobrodošlo!); 3) da pruži privid poretka, sistema i smisla u haosu svega onoga što se filmom zove; 4) da vam približi osobu (ako je pojedinačna lista), odnosno trenutno vladajuće, dominantne trendove i nazore i preferirane vrednosti (ako govorimo o masovnoj listi, tj. listi načinjenoj na osnovu glasova mnoštva). 

 

Evo mojih 10 izabranika koje sam poslao BFI-jevom glasanju:

 

The Fly
Year: 1986
Director: David Cronenberg

 

The Shining
Year: 1980
Director: Stanley Kubrick

 

The Thing
Year: 1982
Director: John Carpenter

 

The Texas Chainsaw Massacre
Year: 1974
Director: Tobe Hooper

 

Peeping Tom
Year: 1960
Director: Michael Powell

 

Halloween
Year: 1978
Director: John Carpenter

 

2001: A Space Odyssey
Year: 1968
Director: Stanley Kubrick

 

Apocalypse Now
Year: 1979
Director: Francis Ford Coppola

 

The Devils
Year: 1971
Director: Ken Russell

 

Sorcerer
Year: 1977
Director: William Friedkin

 

Evo nekoliko pojašnjenja.

Redosled nije bitan. Ovo nije top-lista. Nije ovo kao glasanje za Pesmu Evrovizije, pa da 1. mesto nosi 12 poena a poslednje samo 1! Ovde je princip: 1 naslov = 1 glas = 1 bod. I kad se na kraju saberu glasovi svih 1639 kritičara, oni filmovi koji su od većine dobili glasove upadaju u prvih sto, a oni za koje je glasala samo šačica osoba najistančanijeg ukusa neće biti na listi. Sa moje donje liste na opštu, kritičarsku, ušla su samo tri naslova: Odiseja, Apokalipsa i Isijavanje. Preostalih mojih sedam nisu na listi zato što je nedovoljno glasača njih metnulo na svoje liste.

Propozicije dopuštaju više filmova jednog istog reditelja, pa sam to iskoristio kod čak dva autora. Prosto, smatram nepotrebnim i besmislenim to ograničenje „jedan autor – jedan film“ – ako neki ima više masterpisova, nema razloga da se ne stavi više njih.

Pri izboru ovih 10 naslova, vodio sam se sa nekoliko principa: 1) istorijska vrednost, značaj i uticaj; 2) subjektivno mnogoobožavanje; 3) glumljena „objektivnost“; 4) napadna subjektivnost, u par slučajeva, gde sam pokušao da, dajući glasove naslovima za koje dobro znam da su autsajderi, njih malko gurnem, ubacim na listu, makar pri njenom dnu ako bolje ne može; 5) da načinim nekakav skromni „stejtment“ (Peeping Tom umesto Psiha! Kenraselovski FUCK YOU! itd)…

Pošto nije postojalo ograničenje vezano za žanr – mogao sam da stavim i svih 10 horor filmova – dopustio sam sebi subjektivnu slobodu da listu prošaram sa više horora (6/10), iako sam svestan da horor „objektivno“ nije baš toliko fundamentalan za opštu filmsku umetnost koliko bi to iz moje liste proishodilo kad bi je neko bukvalistički čitao.

Pre nego što krenete da gunđate na moju listu, da počnem ja prvi: nisam srećan što nema starijih filmova (npr. za dlaku na listi nisu Nosferatu i Bulevar sumraka i Metropolis), nisam srećan što na listi nema reditelja koje smatram prvorazredno-nezaobilaznim (Hičkok, Polanski, Kurosava, Bunjuel ---- ali znao sam da će masa i rulja za njih da glasa, da im moji glasovi nisu neophodni), nisam srećan što na listi nema ništa novije od 1986. ali hej, shvatite, savršena lista ne post…

           

            A evo zbira glasova žirija od 1639 glasača:

            NAPOMENA: na donju listu dodao sam svoje ocene onim filmovima koje sam gledao. Dakle, ako vidite neku brojku, npr. 4+, posle reditelja i godine, to je MOJA ocena i nema veze sa BFI-jem i svim drugim kritičarima koji nisu ja.

 

Sight & Sound’s The Best 100 Films of All Time (2022 Poll)

 

The Critics’ Top 100 Greatest Films of All Time

 

1. “Jeanne Dielman, 23, quai du Commerce, 1080 Bruxelles” (Chantal Akerman, 1975)
2. “Vertigo” (Alfred Hitchcock, 1958)
4+
3. “Citizen Kane” (Orson Welles, 1941) 4
4. “Tokyo Story” (Ozu Yasujiro, 1953)
5. “In the Mood for Love, (Wong Kar-wai, 2001)
6. “2001: A Space Odyssey” (Stanley Kubrick, 1968) 5
7. “Beau travail” (Claire Denis, 1998) 3
8. “Mulholland Dr.” (David Lynch, 2001) 4+
9. “Man with a Movie Camera” (Dziga Vertov, 1929)
10. “Singin’ in the Rain” (Stanley Donen and Gene Kelly, 1951)
11. “Sunrise: A Song of Two Humans” (F.W. Murnau, 1927) 3
12. “The Godfather” (Francis Ford Coppola, 1972) 5
13. “La Règle du Jeu” (Jean Renoir, 1939)
14. “Cléo from 5 to 7” (Agnès Varda, 1962)
15. “The Searchers” (John Ford, 1956) 4+
16. “Meshes of the Afternoon” (Maya Deren and Alexander Hammid, 1943) 3+
17. “Close-Up” (Abbas Kiarostami, 1989)
18. “Persona” (Ingmar Bergman, 1966) 4-
19. “Apocalypse Now” (Francis Ford Coppola, 1979) 5
20. “Seven Samurai” (Akira Kurosawa, 1954) 4
21. (TIE) “The Passion of Joan of Arc” (Carl Theodor Dreyer, 1927) 3
21. (TIE) “Late Spring” (Ozu Yasujiro, 1949)
23. “Playtime” (Jacques Tati, 1967)
24. “Do the Right Thing” (Spike Lee, 1989)
25. (TIE) “Au Hasard Balthazar” (Robert Bresson, 1966)
25. (TIE) The Night of the Hunter” (Charles Laughton, 1955) 4
27. “Shoah” (Claude Lanzmann, 1985)
28. “Daisies” (Věra Chytilová, 1966)
29. “Taxi Driver” (Martin Scorsese, 1976) 4+
30. “Portrait of a Lady on Fire” (Céline Sciamma, 2019)
31. (TIE) “Mirror” (Andrei Tarkovsky, 1975) 4+/5-
31. (TIE) “8½” (Federico Fellini, 1963)
31. (TIE) “Psycho” (Alfred Hitchcock, 1960) 5
34. “L’Atalante” (Jean Vigo, 1934)
35. “Pather Panchali” (Satyajit Ray, 1955)
36. (TIE) “City Lights” (Charlie Chaplin, 1931) 4
36. (TIE) “M” (Fritz Lang, 1931) 4+/5-
38. (TIE) “À bout de souffle” (Jean-Luc Godard, 1960) 3
38. (TIE) “Some Like It Hot” (Billy Wilder, 1959) 4
38. (TIE) “Rear Window” (Alfred Hitchcock, 1954) 4
41. (TIE) “Bicycle Thieves” (Vittorio De Sica, 1948)
41. (TIE) “Rashomon” (Akira Kurosawa, 1950) 4+
43. (TIE) “Stalker” (Andrei Tarkovsky, 1979) 4+/5-
43. (TIE) “Killer of Sheep” (Charles Burnett, 1977)
45. (TIE) “North by Northwest” (Alfred Hitchcock, 1959) 4+
45. (TIE) “The Battle of Algiers” (Gillo Pontecorvo, 1966)
45. (TIE) “Barry Lyndon” (Stanley Kubrick, 1975) 3+
48. (TIE) “Wanda” (Barbara Loden, 1970)
48. (TIE) “Ordet” (Carl Theodor Dreyer, 1955)
50. (TIE) “The 400 Blows” (François Truffaut, 1959) 3+
50. (TIE) “The Piano” (Jane Campion, 1992)
52. (TIE) “News from Home” (Chantal Akerman, 1976)
52. (TIE) “Fear Eats the Soul” (Rainer Werner Fassbinder, 1974)
54. (TIE) “The Apartment” (Billy Wilder, 1960) 4+/5-
54. (TIE) “Battleship Potemkin” (Sergei Eisenstein, 1925) 3
54. (TIE) “Sherlock Jr.” (Buster Keaton, 1924)
54. (TIE) “Le Mépris” (Jean-Luc Godard 1963) 3+
54. (TIE) “Blade Runner” (Ridley Scott 1982) 5
59. “Sans soleil” (Chris Marker 1982)
60. (TIE) “Daughters of the Dust” (Julie Dash 1991)
60. (TIE) “La dolce vita” (Federico Fellini 1960)
60. (TIE) “Moonlight” (Barry Jenkins 2016)
63. (TIE) “Casablanca” (Michael Curtiz 1942) 4
63. (TIE) “GoodFellas” (Martin Scorsese 1990)
63. (TIE) “The Third Man” (Carol Reed 1949) 4+
66. “Touki Bouki (Djibril Diop Mambéty 1973)
67. (TIE) “The Gleaners and I” (Agnès Varda 2000)
67. (TIE) “Metropolis” (Fritz Lang 1927) 5-
67. (TIE) “Andrei Rublev” (Andrei Tarkovsky 1966) 4
67. (TIE) “The Red Shoes” (Michael Powell & Emeric Pressburger 1948)
67. (TIE) “La Jetée” (Chris Marker 1962) 4+
72. (TIE) “My Neighbour Totoro” (Miyazaki Hayao 1988)
72. (TIE) “Journey to Italy” (Roberto Rossellini 1954)
72. (TIE) “L’avventura” (Michelangelo Antonioni 1960)
75. (TIE) “Imitation of Life” (Douglas Sirk 1959)
75. (TIE) “Sansho the Bailiff” (Mizoguchi Kenji 1954)
75. (TIE) “Spirited Away” (Miyazaki Hayao 2001) 4+/5-
78. (TIE) “A Brighter Summer Day” (Edward Yang 1991)
78. (TIE) “Sátántangó” (Béla Tarr 1994)
78. (TIE) “Céline and Julie Go Boating” (Jacques Rivette 1974)
78. (TIE) “Modern Times “(Charlie Chaplin 1936) 4
78. (TIE) “Sunset Blvd.” (Billy Wilder 1950) 5
78. (TIE) “A Matter of Life and Death” (Michael Powell & Emeric Pressburger 1946) 4-
84. (TIE) “Blue Velvet” (David Lynch 1986) 5
84. (TIE) “Pierrot le fou” (Jean-Luc Godard 1965)
84. (TIE) “Histoire(s) du cinéma” (Jean-Luc Godard 1988-1998)
84. (TIE) “The Spirit of the Beehive” (Victor Erice, 1973) 4-
88. (TIE) “The Shining” (Stanley Kubrick, 1980) 5
88. (TIE) “Chungking Express” (Wong Kar Wai, 1994) 3
90. (TIE) “Madame de…” (Max Ophüls, 1953)
90. (TIE) “The Leopard” (Luchino Visconti, 1962)
90. (TIE) “Ugetsu” (Mizoguchi Kenji, 1953) 4
90. (TIE) “Parasite” (Bong Joon Ho, 2019) 3+
90. (TIE) “Yi Yi” (Edward Yang, 1999)
95. (TIE) “A Man Escaped” (Robert Bresson, 1956)
95. (TIE) “The General” (Buster Keaton, 1926) 3+
95. (TIE) “Once upon a Time in the West” (Sergio Leone, 1968) 5-
95. (TIE) “Get Out” (Jordan Peele, 2017) 3
95. (TIE) “Black Girl” (Ousmane Sembène, 1965)
95. (TIE) “Tropical Malady” (Apichatpong Weerasethakul, 2004) 2+


Eto, odgledao sam do sada tačno polovinu ove liste: 50/100!

Od neodgledanih, jedva još 10-ak ako imam nameru nekad gledati - ostalo sam s razlogom dosad zaobišao.

            Što se tiče filma na 1. mestu ove liste, moram reći da, iako sebe smatram nekakvim natprosečnim filmofilom i poznavaocem filma (ne vrhunskim! samo blago natprosečnim!), nikad do pre par dana nisam ni jebeno čuo za taj naslov! To je vrlo bizarno: kao što vidite na gornjoj listi, ja nisam gledo ni neke opštepoznate i voljene klasike ni neke blage opskuritete (neke jer me uopšte ne zanimaju i neću ih ni gledati; neke jer mi nisu dovoljno visoko među prioritetima, ali ih planiram, nekad, kad mi ćune), ali sam za sve njih barem čuo, i imam vrlo dobru ideju šta su i kakvi su (neke sam čak i započinjao, gledao napreskok, parčiće ovde-onde, ali to ne računam); jedino za ovo čudo koje je sad niotkuda dospelo na 1. mesto nikad nisam bio ni jebeno čuo, a kamoli da sam ga gledo! Sad, kad vidim da je to spora dramurda o nekoj domaćici koja ubeskraj ljušti krompire u real-timeu, i da to traje oko tri i po sata, mogu samo da se svečano zakunem da to nema šanse da ću ikad pogledati, pa čak ni imajući u vidu „detalj“ da tu domaćicu igra velika Delfin Sejrig! Radije ću to vreme trajanja iskoristiti da dvaput zaredom odgledam njen masterklas, Daughters of Darkness, i da mi još ostane pola sata kusura u kojem mogu da oljuštim svoje krompire.

            Što se tiče drugih filmova u vrhu liste, ukratko: Kejn i Vrtoglavica su mi vrlo inspirativni da o njima čitam i razmišljam, i prilično ih poštujem, svestan njihovog značaja – ali i jedan i drugi film su mi čudno uninvolving, i meni lično, privatno, personalno, ne (po)kazuju bogzna šta što mi naročito znači.

Zastrašujuće je koliko su precenjeni i neopravdano visoko na listi Singin’ in the Rain, Beau travail, Man with a Movie Camera i, naročito, In the Mood for Love, i apsurdno je pored živog Nosferatua i Fausta prednost davati Murnauovoj Zori! Javlja mi se tu predrasuda prema fantastici/hororu koju i dalje deli većina rulje, pa čak i kritičarske. „Žena tri i po sata ljušti krompire = dobro! Čovek prodaje dušu Đavolu = loše!“

Ozua nemam nameru gledati, jer me još niko i ništa nije ubedio-la-lo da su te statične dramice iz porodičnog života vredne MOG vremena (svaka čast vama kojima jesu!).

Ne razumem toliko papagajsko obožavanje Ugetsua, a ignorisanje –po meni- ubedljivo superiornijih, a srodnih, Kwaidan, Kuroneko i Onibaba!

Tragači su mi na nedavnu reprizu malkice pali u očima: predug je film, i izgubi dah u poslednjoj trećini; savršen nikako nije (iako ima genijalnosti, ovde-onde, od početka pa do završne scene).

Uz sav moj respekt prema Kurosavinom rediteljskom geniju, smaraju me njegove ode „malom čoveku“ i „sitnim životnim vrednostima/rađanju novog života“ u Samurajima i Rašomonu; daleko više cenim njegove nerazređeno mračne vizije, pre svega u Krvavom prestolu i Ranu, ili čistu direktno-u-venu nepretencioznu zabavnost jednog Jođimba ili Skrivene tvrđave!

La dolce vita sam počeo, nekad davno, i ugnjavio se: apsolutno me ne zanima taj „ludi noćni život“ i koješta, kao ni Felinijeva metafilmska-autobiografska onanisanja u 8 ½ (takođe započeo pa ostavio posle 20-ak min): od njega daleko više respektujem živopisni Satirikon, razdragani Amarkord, i naravno spektralno-atmosferično jezivu deonicu u Spirits of the Dead prema Poovoj „Ne kladi se s Đavolom u glavu“.

Za Satantango – nikako da odvojim jedan dan ili noć samo za njega, jer ne da mi se takav (sedmočasovni!) film da seckam u nastavke, tokom nekoliko dana, mada sam ga jednom zapravo i započeo, kad mi se prispavalo posle oko sat vremena… Uostalom, šta fali njegovom Desperation, za koji niko ne glasa – zar to nije kondenzovano, nerastegnuto isto to (crnobelo blato i beznađe)?

            Što se kritičarske liste tiče, a naročito njenog femino-krompirskog „vrhunca“, potpuno delim mišljenje Pola Šredera, pa ću ga ovde citirati jer je bolje i sažetije od mene kazao ono što bih, nadugačko, i možda sa više psovanja, kazao i ja:

“For 70 years, the Sight & Sound poll has been a reliable if somewhat incremental measure of critical consensus and priorities. Films moved up the list, others moved down; but it took time. The sudden appearance of ‘Jeanne Dielman’ in the number one slot undermines the S&S poll’s credibility. It feels off, as if someone had put their thumb on the scale. Which I suspect they did. As Tom Stoppard pointed out in Jumpers, in democracy it doesn’t matter who gets the votes, it matters who counts the votes. By expanding the voting community and the point system, this year’s S&S poll reflects not a historical continuum but a politically correct rejiggering. Akerman’s film is a favorite of mine, a great film, a landmark film but it’s unexpected number one rating does it no favors. ‘Jeanne Dielman’ will from this time forward be remembered not only as an important film in cinema history but also as a landmark of distorted woke reappraisal.”

Prosto je JEZIVO kakvi su masterpisovi ispali sa liste od pre 10 godina, kako bi se na ovogodišnjoj napravilo mesta za angažovane mediokritetizme ili, u najboljem, solidne, okej filmove, ali nikako vanvremene klasike i sušte genijalnosti. Uvek mi je gnusno kad se u umetnosti odluke ma koje vrste donose po ključu, kao u zlatno doba tzv. „bratstva i jedinstva“ i tzv. „socijalističkog samoupravljanja“: nekad je bilo obavezno da u svakoj komisiji, ili u nagradama u Puli, mora da ima i neki Šiptar, i neki Makedonac da se ne uvredi, i Slovence da ne zapostavimo, i neka drugarica nešto da dobije, itd. Danas su drugi ključevi (rasa, džender, „angažman“) ali su rezultati toga jednako ogavni: estetika je podređena politici. To za film nikako ne može biti dobro, šta god o tome jeli govna pojedini mejnstrim prežvakavaoci poput Gardijanovog Pietra Bredšoa.

Umetnost je nemilosrdna gospodarica, a ne socijalna ustanova; nije to, recimo, „narodna kuhinja“ koja će svakome da da „ponešto“… Ali sad smo došli dotle da se festivalski selektori redovno šibaju pitanjima: „Gde su vam žene? Žena dajte! Rediteljki, socrealističkih, angažovanih, vizuelno siromašnih, estetski neupečatljivih, formalno jednobraznih, sa mrljavom slikom… Žensko pismo dajte, bar trećinu programa, prokleti beli muškarci! I gde su vam crni reditelji? Ili tri ili nijedan! Od te trojice bar jedan da je gej, inače dižemo džumbus! Kenselovaćemo vas gore nego Fon Trira kad se nevešto našalio u Kanu!“ Isto kao što su sad sa liste kenselovani nepoželjni Polanski, Vudi Alen, Zigel, recimo...

 

Ako ništa drugo, rediteljska lista je primetno bolja od kritičarske: na njoj se „politička korektnost“ nešto manje snažno odražava, mada je, naravno, ima i tamo. U svakom slučaju, ima više, i bliže vrhu, istinski vrhunskih filmova. Evo KAKO su glasali reditelji. Voleo bih da sam se tamo nekako našao, a ne među „kritičarskom“ bandom, ali to mu je što mu je. Tako mi i treba kad nemam pretenzije da se bavim režijom…

 

U svakom slučaju, iako je kritičarska lista puna neoprostivih promašaja, propusta i RUPA, ona odražava sadašnji trenutak, i ja sam, uprkos svemu, počastvovan što sam bio smatran relevantnim da i svoj glas priložim njoj, iako je taj završio kao glas vapijućeg u pustinji, jer teško da će za mog života Karpenter i Teksaški masakr i horor žanr biti adekvatno valorizovani od strane najširih kritičarskih masa…

Ipak, živi bili pa videli. Sledeće glasanje je 2032.

 

P.S. Uskoro ću vam ovde na blogu ponuditi MOJU listu NAJBOLJIH STO FILMOVA SVIH VREMENA, čisto zabave radi, čim tako budem bio u mogućnosti. A i moj lista najboljih horor zrela je za apdejt, nisam je dirao nekih 12-ak godina, i vidim da se ni sam sa njom sasvim ne slažem danas. Ali upravo to vam velim: liste su fluidne igrarije, relativne, subjektivne, ništa tu nije za urezivanje u stenu.

      

петак, 2. децембар 2022.

Još jedan sajam, JOŠ KNJIGA!

 

Foto Jelena Mišić

U Nišu, u hali Čair, u toku je ovdašnji Sajam knjiga. Naravno da je on daleko manji od beogradskog, ali kao što ja to uvek ponekad kažem, niko još nije napravio Sajam knjiga toliko mali i jadan a da ja na njemu ne nađem bar jednu knjigu za sebe! A, kao što ćete videti, našao sam i više nego jednu – pa hoću da vam skrenem pažnju na svoj ulov, jer mogao bi i vas zanimati. A tu su i još neke preporuke. 

DOLAZAK JOAHIMA ŠTILERA – Ovo je nekakav bizarni nadrealizam, fantastika, šta li – glavni razlog što znam za ovu knjigu jeste što sam gledao sasvim solidan, intrigantan film koji je po njoj radio Hari Kumel, pa pošto je bila samo 200 din, rekoh, daj da vidim na šta liči tekst.

 

PRIČE O LUDILU, LJUBAVI, SMRTI – Zbirka horor-fantastike od Tatka na južnoamerički magijski realizam i fantaziju, pretka svih tih Marhesa i Borkesa. Znam da je klasik, imao sam ga na radaru, dapače, imam mu par zbirki u e-book formatu, u engleskom prevodu, ali ovo vredi imati na artiji, na srpskom. 650 din.

 

PUT PRETERIVANJA – PISCI NA DROGAMA – Imam već par knjiga na ovu temu (na engleskom), ali sviđa mi se opsežnost, studioznost ove, plus što je vrlo kurentna i sadrži reference na najnovije slučajeve s kraja 20. i početka 21. veka. Cena: 1.400 din.

 

EASY RIDERS 

Ovo sam, naravno, sebi predbilježio istog trena kad sam video da je izašlo kod nas; nisam je kupio u BG samo zato da ovoliku knjižurinu ne bih vukao do Niša, kad sam znao da će je biti i na niškom sajmu. U Bg se prodavala za 1.282 din. U Nišu su je, imajući u vidu niški standard, davali za 1.400. Meni su, ipak, dali skroman popust za zasluge za Lom, pa je dobih za 1.000 din.

 

ŽENE NA TLU SRBIJE: 

Od praistorije do savremenog doba – Feminista i magna-materista u meni morao je da sebi nabavi ovo kapitalno izdanje na intrigantnu temu. Obimna, velika knjiga sa obiljem odličnih ilustracija i sa tekstovima grupe autora. Prodavala se (if at all) za 4.400 din.

 

MITSKA AURA SMRTI i ANTROPOLOGIJA ZLA 

Dve knjige Bojana Jovanovića, niškog antropologa, kod istog izdavača kao ŽENE (HERAedu) svojevrsni su dajdžesti mračno-inspirativne tematike vezane sa verovanja, mitove i legende u ovim krajevima, a i šire. U produžetku je sadržaj AURE SMRTI iz koga će vam biti jasniji pristupi.

 

Najzad, našao sam po smešnim cenama (50 din komad!) neke stare brojeve GRADINE, iz 1980-ih, iz zlatnog doba tog časopisa, kada su izdali najviše temata na meni drage i zanimljive teme.

 

Inače, Nišlije koji još nemaju sve moje knjige, na štandu gde je i NKC videće gomilu KNJIGE FANTASTIKE NIŠKIH AUTORA, a tu na njoj i moje PROKLETIJE, KULT GULA i DIVLJU KAPELU – pa kupujte dok ima!

Ko želi mog ZAVODNIKA, ima ga na nekoliko štandova koji drže Orfelinove knjige – tamo možete naći i sve Orfelinke (uključujući neke koje su u Orfelinu rasprodate, npr. DRAKULINOG GOSTA i KARMILU), pa tako i KNJIGU EJBONOVU, NEKRONOMIKON i --- moju POETIKU HORORA!

 

Najzad, da se pohvalim: ove godine bio sam član žirija za dodelu šest glavnih sajamskih nagrada. Evo, prenosim članak Južnih vesti o našim odlukama:

  

Na 57. Niškom sajmu knjiga nagrada “Presad mudrosti” za kompletnu produkciju dodeljena je izdavačkoj kući “Prometej” iz Novog Sada.

Nagrada za najvredniju ediciju pripala je “Retropremijeri” a za najbolje pojedinačno izdanje izabrana je monografija “Žene na tlu Srbije: Od praistorije do savremenog doba”.

Odlukom žirija “Prometej” je nagrađen za produkciju koja se izdvaja raznovrsnošću i poštovanjem svih aspekata - od odabira autora i tema do grafičkog i vizuelnog tretmana knjige.

U Bg sam si kupio jedan od Elijadeovih romana

Nagrada “Presad mudrosti” za najvredniju ediciju dodeljena je beogradskoj izdavačkoj kući “Geopolitika” za ediciju “Retropremijere” zbog premijerno objavljenih prevoda romana Mirče Elijadea, čije je prozno stvaralaštvo, kako kažu iz žirija, ostalo u senci naučnog kojim je stekao svetsku slavu.

Za najbolje pojedinačno izdanje nadrađenja je beogradska kuća “HERAedu” za monografiju “Žene na tlu Srbije: Od praistorije do savremenog doba” grupe autora.

Eminentni stučnjaci iz različitih oblasti pregledno i jasno rekonstruišu kako je tekao život žene na ovim prostorima - od neolita do današnjih dana - navode iz žirija.

Nagradu “Inicijal” za autorski doprinos umetnosti ili nauci dodeljena je za knjigu “Srpski srednjovekovni grbovi” autora Nikole Giljena, a knjiga “Easy riders, raging bulls - Kako je rokenrol generacija spasla Holivud” autora Pitera Biskinda dobila je nagradu “Inicijal” za delo koje afirmiše knjigu u užem ili širem smislu.

Žiri je nagradu “Inicijal” koja spaja sadašnjost i budućnost dodelila “Geopoetici” za antologiju “Budući klasici - Naslućena antologija hispanoameričke pripovetke 21. veka” u prevodu i izboru Ljiljane Popović Anđić i Branka Anđića. Ovaj izbor priča najavljuje buduće klasike - kažu iz žirija.

Ovogodišnji žiri su činili Dejan Ognjanović, Aleksandra Gojković i Dalibor Popović Pop.

Niški Sajam traje do nedelje 4. decembra, ulaznica je 150 din, pa ko voli – nek izvoli!

Upravo izašla autobiografija!

 

Ovo sam ranije dobio na poklon, ali preporučujem svima koji vole srpski gotik, plus cena je vrlo razumna!

Nisam kupio jer ima previše o ist. spomenicima (Crveni krst itsl) a premalo o grobljima, plus fotke nisu uvek u najboljoj rezoluciji. Ipak, možda je uzmem.


понедељак, 28. новембар 2022.

DASHCAM (2022)

***
3+

Glavna stvar u ovo današnje krizno vreme jeste – kome sad verovati? Vi imate mene, ali koga imam ja? Skoro nikog pouzdanog u belome svetu (izvan, recimo, Kima Njumena) da proceni vrednost nekog filma i pre mog gledanja me uputi šta je šta i kakvo je šta. A on o ovom filmu još nije pisao.

I tako, dopustio sam, predugo, gomili internet debila (random rivjua koje sam pogledo na netu) da me svojom uniformnošću, konsenzusom, ubede kako je DASHCAM slab, jedva gledljiv ili negledljiv film o nekoj užasno iritantnoj osobi kojoj se dešavaju neke slabo zanimljive stvari. Ta osoba je ne samo iritantna kao karakter, nego je i nosilac nepopularnih (antivaxerskih, desničarskih, teorijozaverskih, rasističkih) stavova – a igra je ne glumica nego stvarna ličnost takvih stavova (za film malo prenaglašena), nekakva desničarka-Vlogerka koja se vozika kolima naokolo i improvizuje skatološki vulgarne rep stihove na osnovu komentara koji joj stižu na ekran in vivo!

To, u spoju s naslovom (koji me asocira na beskrajne statične kadrove), meni je stvorilo sliku a) ravnog, dosadnog filma, maltene celog u jednom kadru, b) gde sve vreme imam da gledam/slušam nekog ženskog debila, i gde me, stoga, neće ni zanimati njena sudba, odnosno dal će da preživi kakav god horor da susretne, i c) koji se, kao i većina FFF-a, sastoji od oko sat vremena praznog nagvaždanja i sviranja kurcu, i možda 20-ak minuta nekog kvazi-dešavanja. Pa nema većeg pakla nego biti zatvoren u autu zajedno s nekim debilom koji neprestano melje svoje debilnosti! Neka, hvala, mislio sam ja.

Ali, neki đavo mi ne dade mira. Plus, jedan drugar reče da to uopšte nije tako loše, dapače. Ajd baš da vidim, rekoh, bez mnogo nade i ne znam kakvih očekivanja.

Kad ja tamo, a ono! Jebote! Ne samo što nijedna od tri glavne gorenavedene a-b-c- predrasude nije tačna, nego ispade da je ovo jedan od filmova godine! Pričajte mi o skrajnutim, nedovoljno hvaljenim hororima novije proizvodnje! Dok svi otkidaju na onu prehvaljenu budalaštinu SMILE (2+, max 3- na mojoj skali!), niko, ili malo ko, hvali DASHCAM! Greška, deco!

DASHCAM je jedan neverovatno wicked film, u najboljem smislu reči: zločest, vickast, duhovit, maštovit, nepredvidiv, ludački smeo… I veliki deo smelosti i bezobrazluka sastoji se upravo u tome što su uzeli tu neku opskurnu, ali na netu ne sasvim nepoznatu ženicu koja ima nekakav svoj Vlog, šta li je, i metnuli je, praktično „as herself“, u jedan sve luđi, sve preteraniji horor scenario.

I odmah da kažem: nek jedu govna svi oni koji su ikada ocrnili ovaj film zbog te likinje – mamlazi ćoravi, pa ona je pravo blago! Najzad jedan ZABAVAN lik u hororu a da ne spada u uobičajene kliše likove (mlada majka, novinarka-istražiteljka, nečija cura/žena) – najzad neko ko je dovoljno problematičan da ne znaš smesta u koju fioku da ga/je smestiš, šta o njoj da misliš, šta o njoj da osećaš – ali je, i ovo je glavno, ona dovoljno vickasta, harizmatična i zabavna za gledanje (šta god mislili o njenim stavovima) da apsolutno nosi ovaj film i njegovo je SRCE. Ja sam u ovom filmu uživao NE UPRKOS (kako kazuje većina na netu koja nije ocrnila film), nego ZBOG nje!

Inače sam oduvek, i kao gledalac/čitalac, a i kao pisac, voleo likove koji nisu smesta simpatični – ili nisu UOPŠTE simpatični (pogledajte sva tri moja romana kao dokaze toga!). Bauk „simpatičnog, pozitivnog lika“ hara hororom, ali meni su uvek bili draži oni u sivoj zoni, kao npr Maks Ren iz VIDEODROMA, nego dobrice koji nose sve opšteprihvaćene vrednosti, stavove i ponašanja prosečnog Malog Đokice. Ne volim da mi film govori šta o nečemu da mislim, i ne volim likove koji su jasni tipovi, jasno ofarbani crnim ili belim bojama.

Ukratko, da ne dužim, neverovatno je OSVEŽENJE, danas, u ovom MULJU polit-korektnosti, imati MUDA da publici u centar pažnje smestiš osobu upitnih stavova i ponašanja, ali koja, ipak, ima i nešto šarma, dakle koja nije KARIKIRANA. Pa jebote, bolje ćete razumeti te s kojima se ne slažete ako ih sagledate na ovakav „as is“ prikazan način, nego da ih parodirate do nivoa karikature i onda se smejete ne njima nego tom svom karikiranom konstruktu i tapšete sebe po ramenima koliko ste vi, za razliku od njih, pametni.

Dakle, likuša je SUPER (naglašavam: super je kao filmski lik a ne kao neko s kime bih se u životu, ili čak i na fejsu, družio!); ona ne da nije nedostatak (što je konsenzus među publikom/kritikom!), nego je jedan od dva glavna kvaliteta ovog filma. Koliko je njen (prenaglašeni) lik USPELA PROVOKACIJA, svedoči i ovaj detalj iz jednog rivjua: „Animal lovers will turn against her early on when she’s seen saying goodbye to her cat and then locking up her apartment, having evidently made no arrangements for the kitty’s care during what will likely be a long absence.“ Njen lik je, prosto, jedan veliki FUCK YOU svim prezaslađenim licemernim Dobricama i Patkicama i Mačkicama… koji možda jesu u pravu i možda su na pravoj strani istorije, ali su takođe smrtno dosadni, mrtvi u duši i, prosto, smarači. Pazi molim te, „Mnyje ostavyla svojy macy na čyvanje…“

Drugi glavni kvalitet: HOROR! O, da, scenario u koji se ova uvali kad joj za grdne pare uvale da odveze kolima jednu babu s kraja na kraj grada je prilično dobro osmišljen (mada sa mnogo elipsi i nedorečenosti, ali ne smeta) i vanredno dobro realizovan! Ima ovde ambiciozno zamišljenih scena gde se, bez vidljivih montažnih rezova, u „istom“ kadru dešavaju neverovatne stvari – kako pirotehničke i mehaničke, tako i od body horror sorte.

Ima tu bezobrazluka i na nivou vulgarnih verbalnih baraža koje ova rafalno ispaljuje na sve oko sebe, ima i infantilnog gross-outa (kad se ta baba usere u kolima), ali i vrlo fino izvedenih gadosti vezanih za kidanje kože, lomljenje ruku i drugih vrlo krvavih dešavanja…

Istina, ova likuša neće biti toliko kontroverzna i antipatična srpskom gledaocu koliko je američkom, zato što prosečan srpski gledalac manje-više deli njene nazore, ali u svakom slučaju DASHCAM je jedno veliko osveženje i u FFF-u i u hororu uopšte, i meni će definitivno biti u top-5 horora ove godine (za sada 1. mesto ima TERRIFIER 2, nedavno ovde prikazan).

Ako bih imao neke zamerke na ovaj odličan, prezabavan film, to su sledeće: 1) iako se ovde neki retko viđeni/neviđeni efekti postižu baš zahvaljujući FFF formi, voleo bih ovaj plot videti ispričan standardno, sveznajuće, bez drmanja i mrdanja kamere po mraku, jer odovoljno je svež i jeziv da bi ga vredelo videti i „normalno“ ispričanog  – nekoliko scena u kojima lik sa kamerom trči noću po šumi ili gde god i neprestano dahće, kuka i psuje stavljaju na probu moje tanke živce po tom pitanju; 2) na kraju film prećera sa sprdačinom i ono što je mogao biti vrlo morbidan i gadan horor ipak odvede više u komediju i zajebanciju, pa je donekle i šteta što ovaj scenario nemamo u strejt horor aranžmanu; 3) a u tom smislu je i odjavna špica, koja traje oko 10 minuta, gde se i poslednji zaostatak jeze iz filma rasprši u (istina) neviđenoj sprdačini, kada se imena članova ekipe javljaju dole levo u uglu kadra, a ova likuša improv-repuje/fristajluje najvulgarnije stvari o njihovim imenima, praveći neke debilne rime i skatološko-seksualne reference.

P.S. UPOZORENJE! 

Postoje dva jebena nova filma koji se jebeno zovu DEŠKEM, jedan iz 2021, drugi iz 2022. Zašto ne postoji neki zakon protiv toga, jebem im mater?! Dva puta skidam pogrešan, jer je pogrešno označen na sajtu (piše da je ovaj, a zapravo je onaj)!!! Taj drugi je ok triler, ali ne baš nešto mnogo gromopucatelno. Ovaj DASHCAM koji vam ja hvalim režiro je ROB SAVAGE (reditelj sasvim solidnog FFF-a HOST, 3- od mene), a gl. likušu (tj. samu sebe) „igra“ Annie Hardy. Sevidžov sledeći film zove se NIGHT OF THE GHOUL (po istoimenom stripu), pa vi vidite…

S.P.S. Trenutno na IMDB-u ovaj film ima ocenu 4,7. Ako ste dovoljno bezveznjak da se rukovodite time, eto načina da vam promakne ODLIČAN film koji gomile GLUPAKA nisu umele da skontaju kao jednu od najsmelijih i najluđih zajebancija u hororu još od zlatnih dana Frenka Henenlotera!

P.S.S. Kao što ja to uvek ponekad kažem, DON'T BELIEVE THE HYPE UNTIL IT'S GHOUL'S HYPE!

петак, 25. новембар 2022.

UČENICA – Osamu Dazai


 

Izdavač : TANESI

prevod s japanskog: Jelena Milenković

pogovor: Susumu Katagava 

 

Pisao sam već ovde, i to vrlo povoljno, o romanu Osamu Dazaija koji je Tanesi preveo kao NEČOVEK, a hvalio sam i mangu Đunđija Ita zasnovanu na njemu, pod naslovom NIKAD ČOVEK. Stoga je bilo logično da, budući da me je Dazai zaintrigirao, proverim i njegovu UČENICU.

 

Šta kaže izdavač?

 

„Napisana 1939. godine ali tek sada prvi put prevedena na srpski jezik, Učenica Osamua Dazaija – kratka novela koja je bila ispred svog vremena u kojoj je pripovedač učenica neodređenih godina – bila je veoma moderna i provokativna u to vreme. Nešto više od osamdeset godina kasnije, njeno prisustvo deluje sablasno; čini se kao da skoro ništa u ovoj knjizi nije zastarelo, a ponajmanje sama naratorka, koja je savršeno sačuvana negde na putu u adolescenciju. Iako je i dalje dovoljno mlada da se zabavlja besmislenim pesmicama i domišljatim sanjarenjima dok se peške vraća kući iz škole, dovoljno je stara da zna da se njeno detinjstvo brzo približava svom završetku. „Žalosna sam što munjevitom brzinom odrastam i što ne mogu ništa da preduzmem u vezi sa tim”, razmišlja ona.

Radnja Učenice se u celosti odvija u toku jednog dana, i od samog trenutka kada naratorka ujutro prvi put otvori sanjive oči, očigledno je da će taj dan biti pun emocionalnih uspona i padova: „Jutra mi deluju nametnuto. U njima se budi toliko tuge, da ne mogu da ih podnesem”, žali se ona. Njena jutarnja premišljanja su naročito naklonjena sanjarenju i metafizici...“

 

Šta kaže Ghoul?

„Učenica“ je zanimljiva novela koja će biti od interesa za proučavaoce književnosti uopšte, a japanske naročito, jer predstavlja jednu vrstu priče „toka svesti“ na japanski način. (Nije to doslovno ta forma, poštuje se pravopis i logični sled i ustrojstvo rečenica, ali ipak tekst se sastoji od niza opažaja i opservacija koji se dešavaju maltene u stvarnom vremenu, od jutra do večeri.) Takođe, biće od interesa za Dazai kompletiste, koji će poželeti da se pobliže upoznaju s njegovim radovima. Najzad, mogla bi poslužiti i kao solidna nadopuna romana NEČOVEK, jer postoje izvesna poklapanja s njim.

Da budem jasan, i da ne stvaram pogrešna očekivanja: naslov i korica upućuju na ikonografiju tipične japanske školske uniforme za devojčice koja je često u novijim japanskim filmovima (ne samo hororima) bila tretirana fetišistički, i sa pedo-perv-lolita konotacijama. ALI, Dazaijeva učenica nije nikakva bezobraznica, niti upada u neke SM-torture situacije. Niti je ona manijak, niti pada u šake drugih manijaka. Čak, kao lik, nije ni blizu tako mračna i nastrana kao protagonista NEČOVEKA.

Ako postoji neka paralela s tim romanom, ona se sastoji u strastvenoj želji da se živi SVOJ život, i na potrebi da se distancira od društva koje nameće pretvaranje, glumu i maske, koje traži poštovanje tradicije i konvencije, koje insistira na bezuslovnoj socijalizaciji i indoktrinaciji, u kojem je jedinka najčešće prinuđena da upadne u unapred stvorene šablone koji je sputavaju ako uopšte pokuša da se zabatrga u ma kojem pravcu izvan onoga unapred zacrtanog. Utoliko gore ako je, kao ovde, ženskog pola, pa onda nosi dodatni teret u napadno patrijarhalnom i muškošovinističkom japanskom okruženju gde se podređeni položaj devojčice i žene podrazumeva.

Zanimljivo je, i za to vreme verovatno prilično smelo, da je Dazai kao muškarac napisao novelu iz ženskog ugla čiji se određeni delovi mogu čitati kao feministički – mada, bizarno, tu su i neki koji zvuče skoro mizogino, mada bi se samo-mržnja i samo-gnušanje koje ta devojčica izražava mogli čitati i kao kulturno uslovljeni.

Dazaijeva učenica nije preterano osvešćena buntovnica: suviše je mlada, i naivna, tek napupela u pravcu cvetanja individue, pa otud ova novela predstavlja samo jedan FRAGMENT, smešten u samo jedan njen ne preterano dramatičan dan, a ne celu PUTANJU kakvu bi, npr. jedan Hese (recimo, u DEMIJANU ili STEPSKOM VUKU) razvio do punog cvetanja i pravaca koji su ovde tek nagovešteni.

Tanesijeva knjiga UČENICA je zapravo zbirka priča, jer osim naslovne novele (65 strana) sadrži i još tri kratke priče, dve meni neupečatljive, i jednu sasvim solidnu, zavodljivo-ambivalentnu i intrigantnu, o devojci koja umire i njenoj sestri koja pokušava da joj olakša i ulepša poslednje dane, pod naslovom „Listovi trešnje i tajanstvena frula“.

Sve u svemu, solidna knjižica ako joj priđete sa pravim očekivanjima (vidi gore), i ako od nje ne tražite da bude nešto što nije (NEČOVEK 2).

Tanesi je izdao još dve Dazaijeve knjige koje za sad još nisam stigao da overim, ali ako ste zaintrigirani, možete to i pre mene, pa javite ovde svoje impresije.

Napisana 1939. godine ali tek sada prvi put prevedena na srpski jezik, Učenica Osamua Dazaija – kratka novela koja je bila ispred svog vremena u kojoj je pripovedač učenica neodređenih godina – bila je veoma moderna i provokativna u to vreme. Nešto više od osamdeset godina kasnije, njeno prisustvo deluje sablasno; čini se kao da skoro ništa u ovoj knjizi nije zastarelo, a ponajmanje sama naratorka, koja je savršeno sačuvana negde na putu u adolescenciju. Iako je i dalje dovoljno mlada da se zabavlja besmislenim pesmicama i domišljatim sanjarenjima dok se peške vraća kući iz škole, dovoljno je stara da zna da se njeno detinjstvo brzo približava svom završetku. „Žalosna sam što munjevitom brzinom odrastam i što ne mogu ništa da preduzmem u vezi sa tim”, razmišlja ona.

Radnja Učenice se u celosti odvija u toku jednog dana, i od samog trenutka kada naratorka ujutro prvi put otvori sanjive oči, očigledno je da će taj dan biti pun emocionalnih uspona i padova: „Jutra mi deluju nametnuto. U njima se budi toliko tuge, da ne mogu da ih podnesem”, žali se ona. Njena jutarnja premišljanja su naročito naklonjena sanjarenju i metafizici...