KRIMI Ghoul! Ognjanović piše o hororu BLOODLUST!

 

Upravo je iz štampe izašao drugi broj nemačkog magazina knjiškog formata na engleskom jeziku KRIMI! posvećen Euro krimićima i hororima. U njemu možete pročitati moj opširan esej o opskurnom, kultnom krimi-hororu MOSQUITO (aka BLOODLUST, 1976). Naslov je SUCKER OF THE DEAD: The Case of the Mortuary Mosquito.

Taj MOSQUITO je jedan žešći gadnić, prema istinitim događajima, o nemačkom nekrofilu i ubici – svojevrstan prethodnik filmova ANGST (1983) i SCHRAMM (1993). Međutim, za domaće čitaoce najveći kuriozitet jeste da ga je režirao jugoslovenski reditelj, Marijan Vajda – rođen u Hrvatskoj, sve svoje glavne filmove snimio u Srbiji, a onda – otišao u Nemačku i počeo da snima neke neverovatne trešine i ludila. 

VEOMA slikovita ličnost, mnogo bizarna životna priča, a i film je podsticajan za razna čitanja i tumačenja. Moj tekst je pozamašan, u ovom časopisu velikog formata (8.49 x 0.68 x 11.24 inches) zauzima, zajedno s obiljem ekskluzivnih fotki, celih 15 strana!

Časopis ima 209 strana, postoji u mekom povezu (25 e) i tvrdom (45e) i možete ga kupiti širom Evrope, odnosno svuda gde Amazon šalje.

U časopisu pišu Boris Brosowski, Holger Haase, Giovanni Petronaci, Dejan Ognjanović (i drugi?), a evo ga sadržaj:

 

KRIMI! THE MAGAZINE #2: THE MANY DEATHS OF DR MABUSE

The Magazine for Contintental European Crime Cinema Culture

 

 

1. THE MANY DEATHS OF DR. MABUSE (70 PAGES - basically a book in its own right)

What happened to the scripts and ideas for the CCC Dr. Mabuse movies after 1954's DIE TODESSTRAHLEN DES DR. MABUSE?

- The different storylines of Fritz Lang and Norbert Jacques. All movies and books up to 1964
- Mabuse screams: Laslo Fodor Script for DAS HORRORKABINETT DES DR. MABUSE (1966) and the evolution into THE DISORIENTATED MAN and finally SCREAM AND SCREAM AGAIN (1970)

- Mabuse in Space: NO SURVIVORS PLEASE (1964), RAUMPATROUILLE ORION (1966), ASSIGNMENT TERROR and THE GREEN HORNET

- EITOPOMAR calling: THE GIRL FROM RIO and Jess Franco's lurid Mabuse fantasies

- The hommages: VENGEANCE OF DR. M and all the others

- The y2K MABUSE graphic novels

- The 2027 CCC-produced TV-series - exclusive set-visit and background coverage

 

2. THE COMPANIONS OF ELEUSIS

Exploring the rare French mystery mini-series that told us all what a conspiracy theory is. Including projected sequels.

 

3. CONTINENTAL RULES!

The complete history and all the films policiers of CONTINTENTAL FILMS the big-time studio the Nazis established in occupied France to keep them French amused: WHO KILLED SANTA CLAUS, PICPUS, THE LAST OF THE SIX, CECILE IS DEAD, THE RAVEN, THE HAND OF THE DEVIL, THE LAST SOU, THE CELLARS OF THE MAJESTIC, STRANGERS IN THE HOUSE, THE KILLER LIVES IN APT. 21, THE FARM OF WOLVES.

 

4. PENELOPE WALLACE

Complete biography and all of her published crime novels, read and reviewed for the first time ever.

 

5. THE WHITE CARPET AND DER HENKER VON LONDON

What happened to the Bryan Edgar Wallace book "The White Carpet," and what is the story behind DER HENKER VON LONDON (1962).

 

6. DER ALTE

When Krimi OG Siegfried Lowitz got his own Krimi-TV show, heavily influenced by Maigret, people were skeptical. How did this turn out? The full story.

 

7. DAS RÄTSEL DES SILBERNEN HALBMONDS/SEVEN BLOODSTAINED ORCHIDS

What became the last RIALTO Edgar Wallace movie was in fact based on a book by film noir author Cornell Woolrich ... or was it? Read about all of this and the Colombo connection here

 

8. OF VAJDAS AND MOSQUITOS

 

9. TEN RIALTO EDGAR WALLACE MOVIES TO SEE BEFORE YOU DIE

Hand-picked by Boris and Holger, these are the 10 Edgar-Wallace Krimis you definitely should have watched in your life.

200+ pages, color, over 85.000 words (10.000 more than Harry Potter and the Sorcerer's Stone!!!).

Packed with new archival findings, KRIMI is dedicated to bringing you new information and thoughts about the 70-year-old genre of the KRIMIS.

 

These are the links for orders:

AMAZON USA HC

AMAZON USA SC

UK HC

UK SC

GERMANY HC

GERMANY SC

FRANCE HC

FRANCE SC

ITALY HC

ITALY SC

 

 

 

PSIHOLOGIJA ZLA

 

A sad nešto sasvim drugačije: umesto osvrta na najnoviji horor film, nudim vam osvrt na horor koji uveliko živimo, i na jedno vrlo konkretno pitanje vezano za njega. Naime, pitaju me neki na Fejsbuku: „Kako je moguće da IKO podržava Sektu Zla, i glasao/la je za njih, i glasaće, posle svega, za njih opet, prvom prilikom, odnosno za mesec dana? Ko su ti ljudi? Šta im je u glavama? Kako rezonuju?!“ Ovo što sledi su moje skice za PSIHOLOGIJU BANALNOSTI ZLA.

Ako načas izuzmemo „the usual suspects“ – sektaši lično, i njihove familije u direktnom talu; ucenjeni, zaplašeni, bolesni, nesvesni, silom dovedeni itd – postoje još najmanje dve grupacije na koje se ZLA SEKTA SNS oslanja. Ovo su dva stuba njihove stabilnosti:

1) Manje brojna, ali nezanemarljiva bulumenta: navodno uništena „srednja klasa“, koja ima lepa primanja, i živi sasvim dobro – ide na letovanja, zimovanja, vozi dobra nova kola, ima skupe telefone, ide po kafanama ne cenjkajući se. To su razni doktori, zubari, inženjeri, profesori, menadžeri, japiji, influenseri, prodavci magle, svirači kurcu, pevaljke kurcu, koji nemaju ama baš nikakav problem s ovim sistemom, i ne bi ništa rizikovali – a i što bi? – da ga menjaju. 

Oni i njihova deca su obezbeđeni. Drugo ih se ne tiče. Imaju svoje stanove i vikendice, svoj „privatni mali mir“. Kad im dosadi ovde, lako otperjaju na more, planinu, preko grane... Šoping u Milanu, i tako to. Te parajlije ne idu u Paraliju.

„Ali ja ne poznajem takve, niko oko mene ne živi tako!“ kažete? Pa, good for you. Ali ti ljudi postoje, i svuda su oko nas, i lepo im je, baš sada i baš ovde. Nisu u direktnom dosluhu s režimom, mada možda, ponekad raduckaju za neku firmu blisku njima. Nisu im ruke krvave, bar ne direktno. Mirna im savest. Ako nekad, nekako, dođe do revolucije – njih niko neće da dira. Ništa nisu zgrešili. Nisu radili ništa loše. Trošili svoje pošteno zarađene pare i ništa više. Gledali svoja posla. Uživali. Moglo im se. 

Blokade, protesti, nemiri – za njih su samo smaračke gnjavaže na njihovom putu da od tačke A dođu do tačke B dok gledaju svoja posla. Ne svrstavaju se ni uz koga sem uz svoju komociju i uz svoju privilegiju da nemaju blagog pojma pošto je struja, i od koliko sati uveče počinje „jeftina“ i pošto je gorivo a pošto „jedno jaje za ceo dan snagu daje“. Srbija gori a oni se češljaju.

2) Daleko brojniji: običan svet, prosečni „mali ljudi“ koji sebe doslovno pronalaze u serijama Siniše Pavića. Oni samo hoće život, bolji život, da ga zgrabe, poput tigra... ali pošto su mali i mlohavi, ne rade to poput tigra, nego poput crva... Hteli bi da budu „srećni ljudi“, ali preživljavaju od meseca do meseca, srećni su ako napabirče da odu na more jednom godišnje 7–10 dana, ali inače rmbače da prehrane familiju i održe svoju skromnu viziju „normalnog života“, svoj mali status quo. Koji su njihovi nazori?

Posmatram moje neposredno okruženje. U njemu nisu krezube polupismene karikature kakve, olako, jedine zamišljamo kao glasače zle sekte – onaj „Vućiću, Vućiću!“ preeeviše polusvet iz hit video-radova Nemanje Šarovića. Nisu to ni ćaci, ni naci, ni glupaci. Oko mene su isključivo ovakvi: ljudi koji imaju neku srednju školu, ali to nije gimnazija, ništa intelektualno, nego neka vrsta škole (pravo, ekonomija, medicina, mašinstvo) koju humanističke nauke i sociološko-filozofska misao nisu ni dotakli, i gde se od knjige uglavnom bežalo (ili: „samo koliko mora – i ni knjige više!“). Opremili se da budu niži ešalon Sistema, pouzdani šrafovi, kao službenici, prodavci, ugostitelji, moleri, vozači, šusteri, keramičari, medicinske sestre itsl.

Koje su njihove misli i stavovi zbog kojih glasaju za SNS?

Antiintelektualizam. 

Celog života su mrzeli nastavnike i profesore, i sad su u fazonu: „Pih, doktori, profesori, šta oni znaju?! Pametnjakovići! Da je neka pamet u knjigama i ja bi ih čitao!“ I još više: „Pih, studenti – balavurdija, popišulje, šta oni znaju o svetu i životu, zar oni da mi sole pamet! Ja sam bre prošo sito i rešeto, i sad će neki ćoravi klinac i neka mlada nadobudna intelektualka da mi pričaju šta je šta! Cvrc Milojka! Malo morgen! Nisam bre ja sisao vesla! Znam ja kako svet funkcioniše!“ 

Uglavnom nije video ništa dalje od 20-ak km oko svog rodnog mesta, osim ako nije služio vojsku, išao u rat, ili ono što su ga sa školom vodali po ekskurzijama, ili eventualno ako je otišao na svadbu kod nekog daljeg rođaka. Od sveta ako je nešto video, to je malo grčkog ili crnogorskog mora, eventualno Beč kao nešto najdalje na Zapadu. Šofere ne računam. 

Nije pročitao nijednu knjigu koju baš nije MORAO, kad su ga u školi naterali, mada je i to uglavnom zaobišao, provukao se, „snašao se“, prepisao, šapnuli mu, dobio trojku.

Sitni prostodušni cinizam. 

„Svi su isti. Svi političari lažu i kradu – tako će i ovi studentski, kad dođu u priliku. Tako je bilo otkad je sveta i veka, znam ja, gledo sam ih kako se smenjuju, prvo su bili ovi, pa oni, pa oni treći, i – dokazano, video sam svojim očima – svi su gurali svoje ljude, nametali svoju priču, lagali, krali, a ko je ispao grbav? Pa, mali čovek kao ja! Uvek se kola slome na takvima. Zeznuo sam se kad god sam nekome poverovao. E pa, neću vala opet da ispadnem glup. 

Prema tome, najbolje je ne talasati. Šta ja imam da se ističem, da se kurčim, da privlačim pažnju, da me neko tamo posle jebe, a zašto? Zar ja da se grbavim pred pendrek i suzavac da bi umesto Kurte došo Murta, koji će me takođe jebati – možda i gore od Kurte, na čijeg đoku sam se već naviko i čak ga pomalo, stokholmsko-sindromski, zavoleo!? Pih. Za ideale ginu budale.“

Mir i stabilnost. 

„SVI vole mir i stabilnost. JA volim mir i stabilnost. Imam neku svoju rutinu, neki svoj mukotrpno stečeni život, kakav-takav, ali moj je, i sad treba to da bacam na kocku – radi čega? Neke mačke u džaku! Nekog MOŽDA i nekog VIDEĆEMO i nekog KO ZNA ČEGA. Ko hoće veće, izgubi i ono iz vreće. Uz ove sad imam svoju platicu, svoju penzijicu, svoje periodične pomoći od države – a ovi neznani, novi, ko zna šta donose? Možda mi sve to ukinu. Svi kažu: kad oni dođu, neće biti para ni za šta! Što da rizikujem?“

Medijska zaglupljenost. 

Nikako ne potceniti činjenicu da se ONAJ ne skida sa svih kanala koje ovaj narod najčešće gleda. On je po difoltu bekgraund njihovih života, pozadina svih njihovih ćutanja i razgovora. A kad nije ON, onda je neki njegov huljčić ili huljica, ćaci ili ćacika, da prežvakavaju iste njegove prazne priče i obećanja i poneku izokolnu pretnju („Bez mene ste ništa – bez mene nećete imati ništa!“). Dok ljušte krompir, dok seckaju papriku, dok popravljaju ili peru kola, ON im soli pamet sa svih TV i radio stanica. Šta god da puste, iz svih aparata (uključujući frižider) odasvud ONAJ iskače. Njegov diskurs odasvud curi. Čak i iz rijalitija. Tu još i ponajviše. On je sveprisutan, pa time i svemoćan. On je BOG.

„Ali imaju sad ljudi nezavisne medije na kablu, imaju svi internet svuda, mogu da gledaju podkaste na telefonima, npr. na Jutjubu, mogu da čuju druge glasove i uglove...“, kažu naivčine. Možda. Ali ovaj polusvet je već progutalo svoju dnevnu dozu propagande sa dominantnih medija, u pozadini, dok je spremalo ručak, dok je jelo, dok se odmaralo posle ručka, a onda – pun mu je više kurac (ili pikilica) politike, i neće još da ide da TRAGA za drugim uglovima i vizurama, nego će na svom telefonu da drnda neke gluposti, sport, muziku, smešne video klipove, jutjubere, alternativnu istoriju, teorije zavere...

„Pusti mozak na otavu. Udri brigu na veselje. Ima ko će o tome da brine. Imam ja dovoljno svojih briga. Jedva krpim kraj s krajem u svojoj familiji – sad ću baš ja da smenjujem vlast, svrgavam Precednika, menjam Sistem... Ma dajte, uozbiljite se. Ne znam ni kako ću struju da platim za prošli mesec – ja da obaram Vlast...“

Ne jebu te pederi nego patrijarhat. 

Odmalena si posisao s majčinim mlekom da je otac uvek u pravu, slušaj dakle tatka, popa i učitelja da dugo poživiš na zemlji, slušaj vodnika i kapetana kad odeš u vojsku – na svaku komandu samo viči „Razumem!“ – a onda slušaj šefa na poslu, slušaj direktora (čak i ako slutiš da u nečemu nisu u pravu – ćuti i slušaj, ne talasaj, najebaćeš), veži konja gde ti gazda kaže... I obavezno slušaj „velikog tatka na nebu“, Boga, oca našega pravoslavnoga, amiiin... Veruj, nadaj se i slušaj!

I onda ti dođe „otac nacije“, glavni tatko, veliki Šef, sa svih ekrana i svih novina, osveštao ga Patrijarh (a ne matrijarh!), osveštao ga Veliki Tatko iz beloga sveta – Makron, Pućin, Tramp... Svi ga tapšu po ramenu, a osveštao ga na kraju krajeva i Narod, pošteno, na izborima – Vox populi, vox dei! - i ko si sad ti, crve mali, da to propituješ i obaraš? Kad ga vidiš kako grmi s malih ekrana – ili uživo, ako te busom odvedu na „miting podrške“ – gaće ti same spadaju. Autoritet, bato! Veliki tatko! ŠEF! Kad ga vidi/čuje, rozeguzi pavijan u tebi sam se, automatski, naguzi...

Sitni prostodušni cinizam (2): vatanje krivine. 

Velika riba jede malu, da; ali mala riba može da se mudro skloni s puta velikoj, pa i da je zajebe, na sitno, a da ova i ne primeti. Da je „iskoristi“.

Npr. priča mi jedna rođaka (koja, naravno, radi u državnoj firmi) zašto je pristala da ide na SNS „miting“ – autobus, sendviči i sve po redu. NE zato što voli vođu ili što mu veruje. Ne, ni blizu. Svesna je ko je i šta je on. Zabole je za njega. Ali – šta je pa košta da ode? Dobije dnevnicu: umesto da tog dana ide u firmu i jebava se svojim svakodnevnim dosadnim poslom, evo malo razonode – voze je busom, daju joj džabe da jede, dobije tu finu dnevnicu, da l' 3.000 ili 5.000, ali svejedno to je za nju POKLONJENA para (nema ona svest da je ta para od njene dece uzeta – da će njena deca otplaćivati taj kredit), a najvažnije, pančlajn je sledeći: kad stigne na odredište, samo uhvati krivinu. 

Umesto da sluša proseravanje Velikog Vođe, sakrije se u najbliži kafić i kafeniše dok to ne prođe (njihov vođa puta očito nije bio previše strog: slikali ih kad su krenuli, ispred busa, za „dokaz vernosti“ i toliko), znači ceo dan drnda telefon i bla bla sa srodnima u kafiću, a kad kucne čas za povratak – opalac, nazad u bus, pa kući.

LAKA PARICA! Ko kaže da nema hleba (s parizerom) bez motike? Da nema besplatnog ručka! Ona je dobila 5.000 + sendvič + promajala se, a što je najvažnije – ZAJEBALA ih je, jer ipak nije slušala govnara. Platili joj da nekolko sati odsedi u kafiću! Budala ko ne uzme tu laku paricu!

I to je ta strategija švrake, odnosno tih sitnih riba. Pretekla još iz doba pod Turcima, i preko svih vlasti od „Miloša Velikog“ do hulje danas: ne možeš ti toliko malo da me platiš koliko malo ja mogu da radim. Odnosno: ne možeš ti toliko da me eksploatišeš koliko ja mogu da ti doakam, da hvatam krivinu, da te zajebuckam čim mi okreneš leđa. Kad mačor ode, mali miši kolo vode!

Strah od osvete. 

Negde u dubini (pod)svesti slute da su saučesnici Zla, da su radili – ili pomagali radnje – koje nisu baš po propisima. Kad dođu novi, znaju: biće stani-pani. Otpuštanja. Dovešće oni neke svoje, a pređašnji – idu na Biro. Pod stare dane. Sistem ih je učinio saučesnicima. To je najlakši način, oprobana mafijaška metoda, da nekoga „imaš“: „Sad si sa nama, i kako nama – tako i tebi! Štiteći nas, štitiš samog sebe!“

„Ali kad dođu Naši, proradiće Pravna Država, Sudovi, Pravo, Istina, Zakon Isti za Sve... Bićete zaštićeni...“ kažu neki.

„Ma, pusti te priče: isto je kao da mi pričaš da će pečeni pilići da padaju s neba. Ne primam se ja na te fore. Što je sigurno – sigurno. S ovima nema neizvesnosti. Svi smo naši.“

Sitni prostodušni cinizam (3): Nezamislivost promene ili „Kultura prečice“. 

To su ljudi koji su odrasli devedesetih i dvehiljaditih i koji su naučili da se do cilja (papira, posla, pregleda kod lekara) stiže isključivo preko veze, koverte ili usluge. Za njih je pojam „pravne države“ i „institucija“ naučna fantastika u koju niko iskreno ne veruje. Zato im sistem zasnovan na feudalnoj lojalnosti (veži konja gde ti gazda kaže) deluje prirodnije nego sistem pravila.

Tako je ODUVEK bilo, a ovaj narod veruje u tradiciju. Da se to PROMENI? Ma dajte, pa nismo deca. Ovde se sve završava PREKO VEZE, i zato ako imaš problem, on se ne rešava tako što se boriš za sistem i pravila, nego tražiš VEZU i/ili način da pravila zabiđeš. Ne tražiš sistem, nego RUPU u sistemu; a ako rupe nema, prosvrdlaćeš je lično. Jer SVI TAKO RADE I UVEK JE TAKO BILO I UVEK ĆE TAKO BITI!  

„Plati pa klati.“ A ako već važi taj princip, onda najozbiljnije razmatram da ove najnovije „Vučićeve“ – a zapravo moje – pare upotrebim da podmitim neke članove moje familije da glasaju za pravu stvar. Pre isplate tražiću fotografisan listić kao dokaz...

 

          * * *        

A sad nešto nevezano za ovo gore, a opet... možda i jeste?

 

Javlja mi se da mnogi ljudi ne znaju ovo ispod, pa zato obratite pažnju – naročito u ovim danima i nedeljama kada će svašta nešto smešno i razljućujuće biti šerovano na FB i druge mreže. U jeku je plaćena kampanja anti-slobodarskih, anti-„blokaderskih“ stranica i postova, i zato SVAKO treba ovo da zna.

Današnji algoritam FB visoku stopu Angry emojija na nekom članku interpretira kao znak da je sadržaj toksičan, da sadrži dezinformacije, klikbejt ili uznemirujući materijal. Ako članak ili objava masovno počnu da dobijaju „besne“ reakcije, algoritam je automatski pomera naniže i sakriva od šire publike kako bi smanjio širenje toksičnosti na platformi.

Zašto to može biti loše? Recimo da pročitate članak nekog dobrog, istraživačkog sajta ili portala u kojem se govori o Hulji i njegovim huljizmima, izdajama, pljačkama, gadostima. To vas prirodno razljuti. Opsujete. Reagujete na to sa ANGRY emodžijem. Puf! FB će tu vest, taj link nekih dobrih ljudi, da gurne u zapećak i učini manje vidljivim – što je suprotno vašem osećaju da treba da ga vidi što više ljudi. Tako vaša emocija prema sadržaju članka – ubija GLASNIKA, onog ko vas je o tome obavestio.

Zato, ANGRY čuvajte samo za objave laži, podmetačina, falsifikata, govora mržnje koje biste želeli da budu obrisane, da ih nema.

Takođe: viđam brda tih laži i svinjarija na koje nema nijednog ANGRY emođija, nego samo nasmejani smajliji od strane protivnika (tj. „naših“). Kad stave takav smajli, oni misle da su poručili: „Haha, baš ste jadni i bedni, Haha, ala ste providni, očajni, Haha, gotovi ste“. Ali, zapravo, FB to UOPŠTE ne tumači tako. Svaki put kad stavite nasmejani smajli na neku svinjariju svinjformera, pinka ili botova, vi im time nesvesno POMAŽETE, jer algoritam taj smajli tumači kao podršku, i diže im vidljivost. Vaš smajli FB ne vidi kao „Ha ha kakva glupost, vidi ih šta lupetaju“, nego kao „Haha baš je ovo dobro, Haha ala sam se zabavio, Haha želim još ovakvog sadržaja“!

Da sumiram: ne pucajte u dobre glasnike loših vesti ANGRY emođijima; takve postove lajkujte.

Zlonamerne, hejterske, prorežimske postove častite isključivo sa ANGRY emođijima. NIKAKO nasmejani LOL smajli. LOL znači OK. ANGRY = not OK!

RESIDENT EVIL (2026)

Zabavan je RESIDENT EVIL. Idite i gledajte ga u bioskopu, ima nekih spektakularno moćnih čudovišta i grozomornih set-pisova koji se adekvatno, meraklijski, mogu percipirati samo na velikom platnu. Horor i humor su fino izbalansirani, ritam je odlično nađen – sve je taman kako treba, ni previše ni premalo.

Kad je struktura zapleta, kao ovde, zasnovana na nizanju epizoda, tu nema nekog razvoja u ozbiljnijem smislu reči. „Gaaaakk!“, već čujem videoigričare: „Kako nije razvoj kad prelaziš s nivoa na nivo, kad s pištolja pređeš na pušku, s jedne odgonetke pređeš na sledeću zagonetku, s jednog sprata se popneš na sledeći?!“ OK; u redu je, deco, ali pustite sada čiku da objasni.

Dakle, ovaj film je zasnovan na strukturi koju je znameniti dr H. Simpson definisao kao „a bunch of stuff that happened“ – odnosno, što se u niškobanjskom kraju zove „anything goes“. Kao takav, mogao je da traje 95 minuta (kao što i traje), a mogao je da produži postojeće epizode i nabudži se novima tako da traje i četri sata. „Eeeeekk!“ , već čujem videoigričare: „Šteta što nije! Tek smo se zagrejali, a ono – THE END! Odnosno: NASTAVIĆE SE!“

Šta, kraj nije kraj? Ups, ovo je bio spojler samo za najnepažljivije, najneobaveštenije, najnaivnije čitaoce – kakvi ovaj blog ne čitaju, sem slučajno, kad ih tu bace IMDB, Gugl ili potraga za „Pas jebe ženu“ videom. Jeste, biće ovoga još. Franšiza je lepo započela i predviđam prvom filmu veliki uspeh i „zeleno svetlo“ za nastavak već posle prvog vikenda, max posle drugog.

Kao što znate, ja nisam videoigričar, videoigrice me baš nimalo ne zanimaju, a ni na filmove po njima baš ne otkidam. Za moj groš, najbolji videoigričasti film koji sam ikada gledo jeste Mamoru Ošijev AVALON (*videoigričari padaju u fras, hitaju na Gugl da vide koj mu je moj sad pa taj nikad-čuli Andrak, traže torent*). Mene to inače toliko snažno ne zanima da uvek moram da zastanem na bar pet sekundi, ako ne i desetak, kako bih razlučio koji beše SILENT HILL a koji RESIDENT EVIL, da ih slučajno ne pomešam. Ne, stvarno, kako se zove onaj u kojem neka osoba dođe u naizgled napušteno mesto, a tamo – svi ljudi, ili velika većina, mutirali u neka neverovatna čuda?

Pošto je tomu tako, ja vam nisam čovek za pitanja „lora“ (eng. lore), „vernosti“ igricama itsl. ali, po onome što o njima znam, rekao bih da fanovi ovog propertija neće imati razloga za nezadovoljstvo, osim picajzli tipa: „Aaargh! Zašto ovo, ovako, zašto nije ono, onako? U igri je to drukčije!“

Imate ovde sasvim dovoljno first-person kadrova, imate te nivoe, imate Rakungrad i Kišobran-korporaciju, imate Porodilište, i tako to. Plus vam se reditelj dodvorava time što glavni junak priznaje da je videoigričar, da je neku veštinu naučio u njima, i čak u jednom trenu sasvim nepotrebno usklikne pobedonosno: „VIDEO GAMES!“ Meh, kažem ja, ali dobro; nije baš kao da sam ja ciljna grupa za ovo.

A opet – nije baš sasvim ni da nisam! Zato sam i otišo na premijeru.

Ja volim stravu, a ima ovde i nešto malo odlično građenog saspensa, a ne samo splatera. Taj uvod u snežnoj planini, sa „pregaženom“ ženom, i preganjanje s njom (i, nakratko, s pajkanom), fin je spoj saspensa, strave i horor-akcije. Dešavanja na farmi koja uslede, takođe. Prvo strava, pa užas, pa – groza.

Ali body horror ipak ovde nosi šnjur (a ja ga takođe snažno volem!): prvi put kada to prsne u tom pravcu u velikom stilu, ne samo što je šok po sebi – ma koliko očekivali to nekad, negde, u ovom filmu, to ipak teško da je baš tada, baš tu, baš tako!) – nego je to i vrlo lep, citatni, referencijalni šok, koji aludira na Karpovog STVORA, a kad se to uradi ovako pametno, lepo i gnusno, i s poštovanjem, to veoma godi videti.

Dizajn kreatura, i njihova izvedba, vrhunski su spoj praktičnih i CGI-ja, a kad nešto priziva u sećanje STVORA i njegovu još preteraniju varijantu u DRUNI (samo bez sexa), to je milina i divota i očna bombonica prvog reda, i jebo sad to što su svi likovi koji se pojave u filmu kreteni, budale, karikature (uključujući glavnog šeprtlju), i što je to manje-više predvidivo (OK, ja nisam očekivo monstruma koji povraća kiselinu, ali ko mi je kriv kad nisam videoigričar: oni su sigurno pišnuli u gaće od sreće kad su ga videli, ako je to neki legacy lik), i što me kasting ovog glavnog tipa ne oduševljava previše, kad su kreature i efekti stavljeni u film ovako odlično režiran i produciran.

To što je meni ovaj glumac antipatičan – a sad se u sve meće, evo videh u trejleru pre filma da ga uskoro guta KIT (ne Teler, nego džinovski morski sisar) i ne znam gde ga sve ne trpaju ovih dana, dok je IN – to je moja stvar; Mila Jovovich on nije, a i javlja mi se da mu suknja ne bi dobro stajala na tu mlohavu figuru; valjda gađa taj „everyman“ vajb danas, zasitili se ljudi manekena, oće nekog prosečnog, ko oni sami što su. Zna da vrisne ko curica kad zatreba, i da opsuje (pa makar nama odraslijima u publici možda i to njegovo OH FUCK i OH SHIT postane pomalo repetitivno i nezabavno nakon 15-og ponavljanja, ili tu negde), a u suštini OK je glumac, mada je daleko mesnatiju rolu imao u WEAPONS. Ovde je najveće osveženje to koliki je šmokljan, koliko je neherojičan – kao spoj Gaše Šeprtlje i Eša iz ZLIH MRTVACA, mada daleko manje smešan od Gaše i daleko manje harizmatičan i antologijski od Eša.

Kao što se odlično sećate – a ako ne, kliknite na rivju i podsetite se – ja nisam bio voršiper u kaltu VEPONSA, bio mi je to okej film ali nalazim preteranim i neutemeljenim sva ta proseravanja o „značenjima“ te vešte zajebancije i pozeraja. REZIDENT IVL se, fala Azatotu, i ne pravi da je „o nečemu“ i ta rasterećnost Kregeru dobro stoji. Ovo je jedan pitak, zabavan film, razdragan, dinamičan, vrcav, ali ne overstejuje svoj velkam, pa i po tome može da se pomene u istoj rečenici sa 90-minutnim B-klasicima body horrora Henenlotera i Gordona a da to ne bude preterano svetogrđe, jer ćemo u naletu dobrodušja načas zaboraviti da su oni ČUDA pravili od štapa i kanapa, a Kregers ima na raspolaganju MILIJONE i, praktično, kart blanš. (Ovaj film je verovatno imao veći budžet nego što su koštala cela sabrana dela Stjuarta Gordona.)

Fino je taj kart blanš upotrebio. Ja sam dobio ono što sam očekivao: finu horor zabavu od sat i po u bioskopu. Kao što rekoh drugaru s kojim sam ovo pogledao – IT IS WHAT IT IS! ŠTA SI TI OČEKIVO?!

Da li ću ikada opet poželeti da ga pogledam? Hm, ne znam, nisam siguran. Teško da bih to poželeo uskoro. Blu rej? Mejking of? Dajrektors komentari? Nemojmo se zajebavati. Ali ovo će verovatno da upadne u top-10 ovogodišnjih horora, baš zato što je, u cunamiju horor-metafora o žalosti, toksičnoj muškosti, medijima i rijalitijima i tehnofobiji, gender benderu, transfobiji, buđenju svoje unutrašnje lezbejke i ne znam čemu, ovo sočinjenije tako avangardno, smelo, junački – ni o čemu!

Eno, TEENAGE SEX & DEATH AT CAMP MIASMA je, navodno, „o nečemu“ – pa mu to nije mnogo pomoglo, bar u mojim očima. Od svih poruka, aluzija, reimaginacija i meta-momenata izgubio se FILM (Oće li biti rivju na blogu? Sumnjam. Možda u nekom zbirnom pregledu, u pasus-dva, razradim ovu tezu.) A ovo ovde, kakvo-takvo, neambiciozno (sem da zgrne pare i pokrene novu inkarnaciju franšize) i šta god, barem je jedan fin horor rolerkoster.

I da imam vremena za bacanje – i da makar u malom mozgu verujem da je Kreger AUTOR, a ne ZANATLIJA, mogao bih mu učiniti uslugu i učitavati koješta u neke detalje, projektovati na njega namernu parodiju nekih klišea (npr. vezano za bebu koju je glavni lik sočinio svojoj ljubi, pa sad oće li je, neće li je, i kako ga na nju podseti ona čizi nalepnica za kola sa Čiča Glišom i njegovom familijom Glišića...) - ali on nije taj na koga ima smisla projektovati takve stvari, a uostalom, ovca mi se jagnji, pa zato, dosta mu je i ovo.