Kadijević u KINOTECI i u Kinoteci

  

Đorđe Kadijević je napustio ovu dolinu suza u julu mesecu, ali ostali su njegovi filmovi, i oni će se tek gledati, o njima će se tek pisati. Evo nekih najava u tom smislu. 

    U septembarskom broju časopisa KINOTEKA koji izdaje, suprajz, „Jugoslovenska Kinoteka“ (sic), i koji možete već sada kupiti u – da! – Kinoteci, u Uzun Mirkovoj, nalazi se moj esej o Kadiji. Pozamašan je, ima skoro 20 kartica teksta. Ovako su ga najavili na sajtu Kinoteke:

 

„O reditelju i scenaristi Đorđu Kadijeviću, koji je ostavio izuzetan trag u okviru crnog talasa, u žanru horora i fantastike, kao i u televizijskom radu, piše Dejan Ognjanović, ocenjujući da se već u debitantskom filmu „Praznik“ (1967) sažimaju čitava poetika i svetonazor ovog unikatnog i apartnog autora, ali se tu ogleda i nagoveštaj njegove sudbine: da bude istovremeno i zapažen i skrajnut. Veličina opusa Kadijevića, posmatrana kroz brojke, ne deluje impozantno – pet bioskopskih i dvanaest televizijskih filmova, kao i dve TV serije, ali ako se posmatra iz ugla umetničke ostvarenosti i kulturnog značaja, Kadijevićev doprinos srpskoj kinematografiji od prvorazrednog je značaja. Jedan od ključnih kvaliteta bilo je njegovo umeće da s malo reči kaže mnogo, pa još da to bude upečatljivo, što se utiskuje u svest i tu ostaje, ističe Ognjanović.“

 

            Naslov tog teksta je „ĐORĐE KADIJEVIĆ: VIŠE OD FILMA“, i radi se o potpuno novom tekstu pisanom sada, ovom prigodom. Trudio sam se da bude dostojan svog povoda, dakle uradio sam ga najbolje što sam mogao i umeo, a na čitaocima je da prosude koliko sam uspeo u ambiciji da sažmem ono najvažnije o Kadiji.

            Evo kako glasi početak.

 

ĐORĐE KADIJEVIĆ: VIŠE OD FILMA

(c) Dejan Ognjanović

 

 

Veličina opusa Đorđa Kadijevića, posmatrana kroz brojke, ne deluje impozantno. Broj filmova koje je realizovao u upadljivoj je nesrazmeri s njegovim dugim životom. Napustio nas je u julu 2026, prerano, u svojoj 94. godini života, a iza sebe je ostavio pet bioskopskih i dvanaest televizijskih filmova, kao i dve TV serije: jednu u šesnaest epizoda, a drugu u četiri. Ali, veličinu jednog stvaralačkog opusa ne čine brojevi, već trajna postignuća koja se ne mogu jednostavno meriti i prebrojavati. Ako se posmatra iz ugla umetničke ostvarenosti i kulturnog značaja, Kadijevićev doprinos srpskoj kinematografiji od prvorazrednog je značaja.

Jedan od ključnih kvaliteta koji ga je odlikovao i kao stvaraoca i kao sagovornika bilo je retko umeće da sa malo reči kaže mnogo, pa još da to bude upečatljivo, što se utiskuje u svest i tu ostaje. Takvi su mu bili i filmovi. Svaki od njih, bez izuzetka. Čak i onaj kojega se odrekao.

            Navedenome odmah valja dodati još jedan suštinski kvalitet: Đorđe Kadijević je bio rođeni filmadžija. Njegovo vanfilmsko obrazovanje istoričara umetnosti lako ga je, u filmskom stvaranju, moglo odvući u pravcu sterilnog akademizma i napadnog intelektualizma – ali zapravo nije, ni blizu. Isto tako, činjenica da je veći deo svog opusa stvorio radeći za televiziju, lako ga je mogla dovesti u poziciju rutinera i zanatlije, profesionalnog izvođača radova – ali ni to se nije desilo, ništa nalik tome. Zahvaljujući svom urođenom instinktu za filmsko i dramsko, on je izbegao i Scilu i Haribdu. Postao je, već od prvog svog filma, jedino što je mogao biti – Đorđe Kadijević: istinski unikatna i apartna pojava u našoj kinematografiji.

(...) 

Zatim slede poglavlja s naslovima: „Praznik filma“, „Mali veliki ekran“, „Nacionalno i nadnacionalno“ i „Antiklimaks“...

na snimanju PUKOVNIKOVICE

 

            A to nije sve. Časopis „Kinoteka“ esejima o Đorđu Kadijeviću, Vlatku Giliću i Oliveri Katarini odaje počast izuzetnim ličnostima naše kinematografije koje su preminule tokom ovog leta. Dakle, ima baš puno toga vrednog da se čita u ovom broju, jer mnogo nas je velikana napustilo ovog leta koji su imali manji ili veći dodir sa hororom.

            Pored Kadije, tu je i Gilić sa tmurno-grozomornom KIČMOM. Tekst o njemu najavljuju ovako:

 

„Autorska vizija još jednog izuzetno značajnog reditelja i scenariste Vlatka Gilića takođe je, kako piše Jovan Marković, okrenuta ka mitskom, arhetipskom, metafizičkom, u određenoj meri i onostranom. Gilić je stvaralačke vrhunce ostvario prevashodno na granici između dokumentarnog i igranog: svojevrsna preplitanja i napetost ta dva pristupa filmu predstavljaju najintrigantnije karakteristike njegovog opusa. U kratkom metru dosegao je tako visoke umetničke domete da se može smatrati značajnim i u svetskim okvirima. Posle desetak kratkometražnih i dva dugometražna filma, nastavio je da radi kao profesor režije na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Za naredne, mnogobrojne scenarije nikako nije dobijao sredstva, te se iz protesta povukao i sa filma i iz javnosti, podseća Marković.“

 

Tu je i Olivera, koja je horor zadužila sa DEVIČANSKOM SVIRKOM i MARK OF THE DEVIL, a u ovoj KINOTECI možete čitati i članke o Čaku Raselu (na čije vas horor remeke ne moram podsećati) i o Semu Nilu (takođe). Tim Kari je otišao kad je broj već bio zaključen, pa će on verovatno svoj omaž dobiti u oktobarskom broju.

            Kao što je običaj Kinoteke, kada premine neki filmski velikan, ovo sve znači da ćete tokom septembra moći da pogledate izbore filmova koje su ovi radili.

Program Jugoslovenske kinoteke Sećanje na… posvećen velikom filmskom i televizijskom reditelju, scenaristi, istoričaru umetnosti i likovnom kritičaru Đorđu Kadijeviću (1933-2026), biće održan od 6. do 11. septembra u sali „Makavejev“.

https://www.kinoteka.org.rs/retrospektiva-filmova-djordja-kadijevica/

            Napomena: biće prikazani samo njegovi bioskopski filmovi jer su trenutno prava na njegove TV filmove u „pravnom vakuumu“, do okončanja ostavinske rasprave o Kadijinoj zaostavštini.

            Pogledajte samo ovu nedelju dana spektakularno zanimljivog (i mestimično hororičnog) programa u Kinoteci!

            Posebni pečat preporuke: overite GILIĆEVE filmove obavezno na velikom platnu! Da, to važi i za njegove kratke. Ovo je retka prilika da se vidi nešto tako genijalno i vizuelno bogato, a da nije na skrnavom maloekranskom Jutjubu ili tako negde u VHS-TV ripu.

 

 

Nedelja, 6. 9.

 

SEĆANjE NA... OLIVERA KATARINA

17.00 DOBRA KOB (JUG, 1964)

Uloge: Velimir Bata Živojinović, Olivera Katarina

Režija: Milutin Kosovac

 

SEĆANjE NA... ĐORĐE KADIJEVIĆ

19.00 PRAZNIK (JUG, 1967)

Uloge: Jovan Janićijević, Dušan Janićijević

Režija: Đorđe Kadijević

 

SEĆANjE NA... ČAK RASEL

21.00 STRAVA U ULICI BRESTOVA 3: RATNICI SNOVA (SAD, 1987)

A Nightmare on Elm Street 3: Dream Warriors

Uloge: Heder Langenkamp (Heather Langenkamp), Robert Inglund (Robert Englund) Režija: Čak Rasel (Chuck Russell)

 

Ponedeljak, 7. 9.

SEĆANjE NA... OLIVERA KATARINA

17.00 ROJ (JUG, 1966)

Uloge: Rade Marković, Olivera Katarina

Režija: Miodrag Mića Popović

 

SIE FEJ - Zlatni pečat Kinoteke

19.00 MONGOLSKA PRIČA (HK/KIN, 1995)

Hei jun ma/ A Mongolian Tale

Uloge: Dalarsurong (Dalarsurong), Renhua Na (Renhua Na)

Režija: Sie Fej (Xie Fei)

 

SEĆANjE NA... ĐORĐE KADIJEVIĆ

21.00 POHOD (JUG, 1968)

Uloge: Slobodan Cica Perović, Janez Vrhovec Režija: Đorđe Kadijević

 

 

Utorak, 8. 9.

 

SEĆANjE NA... OLIVERA KATARINA

17.00 SAN (JUG, 1966)

Uloge: Ljubiša Samardžić, Olivera Katarina

Režija: Mladomir Puriša Đorđević

SEĆANjE NA... ĐORĐE KADIJEVIĆ

 

19.00 ŽARKI (JUG, 1970)

Uloge: Dragomir Bojanić Gidra, Pavle Vuisić

Režija: Đorđe Kadijević

 

SEĆANjE NA... ČAK RASEL

21.00 MASKA (SAD, 1994)

The Mask

Uloge: Džim Keri (Jim Carrey), Kameron Dijaz (Cameron Diaz) Režija: Čak Rasel (Chuck Russel)

 

 

Sreda, 9. 9.

 

SEĆANjE NA... OLIVERA KATARINA

17.00 VOJNIK (JUG, 1966)

Uloge: Rade Marković, Olivera Katarina

Režija: Džordž P. Brejkston (George P. Breakston)

 

 

SEĆANjE NA... ĐORĐE KADIJEVIĆ

19.00 PUKOVNIKOVICA (JUG, 1972)

Uloge: Ljerka Draženović, Slobodan Cica Perović

Režija: Đorđe Kadijević

 

SEĆANjE NA... ČAK RASEL

21.00 KRALj ŠKORPIONA (SAD, 2002)

The Scorpion King

Uloge: Dvejn Rok Džonson (Dwayne Rock Johnson), Majkl Klark Dankan (Michael Clarke Duncan)

Režija: Čak Rasel (Chuck Russel)

 

 

Četvrtak, 10. 9.

Rezervisan termin

 

Petak, 11. 9.

SEĆANjE NA... OLIVERA KATARINA

17.00 SKUPLjAČI PERJA (JUG, 1967)

Uloge: Bekim Fehmiu, Olivera Katarina Režija: Aleksandar Saša Petrović

 

SEĆANjE NA... ĐORĐE KADIJEVIĆ

19.00 SVETO MESTO (JUG, 1990)

Uloge: Dragan Jovanović, Branka Pujić

Režija: Đorđe Kadijević

 

SEĆANjE NA... ČAK RASEL

21.00 STRAVIČNA SNOVIĐENjA (SAD, 1984)

Dreamscape

Uloge: Denis Kvejd (Dennis Quaid), Maks fon Sidov (Max von Sydow)

Scenarista i producent: Čak Rasel (Chuck Russel)

Režija: Džozef Ruben (Joseph Ruben)

 

Subota, 12. 9.

SEĆANjE NA... OLIVERA KATARINA

17.00 UZROK SMRTI NE POMINjATI (JUG, 1968)

Uloge: Bekim Fehmiu, Olivera Katarina

Režija: Jovan Živanović

 

SEĆANjE NA... VLATKO GILIĆ

19.00 MALA SVETLOST (JUG, 1966)

kratki igrani film

Uloge: Vesna Filipović, Predrag Pančevski

Režija: Vlatko Gilić, Predrag Golubović

 

POVRATAK NA RODNO DRVO (JUG, 1968)

kratki igrani film

Uloge: Predrag Laković, Dragan Laković

Režija: Vlatko Gilić

 

HOMO SAPIENS (JUG, 1969)

kratki igrani film

Uloge: Slobodan Aligrudić

Režija: Vlatko Gilić

 

ČOVEK ČOVEKU (JUG, 1970)

Homo homini kratki igrani film

Uloge: Dragan Nikolić, Miodrag Dado Đurić

Režija: Vlatko Gilić

 

ZATEGNI DELE (JUG, 1970)

kratki dokumentarni film

Režija: Vlatko Gilić

 

IN CONTINUO (JUG, 1971)

kratki dokumentarni film

Režija: Vlatko Gilić

 

21.00 LjUBAV (JUG, 1972)

kratki dokumentarni film

Režija: Vlatko Gilić

 

JUDA (JUG, 1972)

kratki igrani film

Uloge: Božidar Mesnić

Režija: Vlatko Gilić

 

DAN VIŠE (JUG, 1972)

kratki dokumentarni film

Režija: Vlatko Gilić

 

MOĆ (JUG, 1973)

kratki dokumentarni film Uloge: Roko Ćirković

Režija: Vlatko Gilić

 

Nedelja, 13. 9.

SEĆANjE NA... OLIVERA KATARINA

17.00 PLANINA GNEVA (JUG, 1968)

Planinata na gnevot (mirakl vo tri dela)

Uloge: Petre Prličko, Olivera Katarina

Režija: Ljubiša Georgievski

 

SEĆANjE NA... VLATKO GILIĆ

19.00 KIČMA (JUG, 1975)

Uloge: Dragan Nikolić, Mira Banjac

Režija: Vlatko Gilić

 

21.00 DANI OD SNOVA (JUG, 1980)

Uloge: Vladislava Vladica Milosavljević, Boris Komnenić

Režija: Vlatko Gilić

 

Program za ceo mesec pogledajte na sajtu Kinoteke...

 

* * *

 

 

A ni to nije sve što se tiče Kadije. Do kraja godine izlazi spec. temat jednog našeg književno-kulturnog časopisa, vrlo obiman i sadržinski izuzetan (to sudim po imenima koja su involvirana u njemu). Biće i tu jedan moj originalni, spec. pisani tekst, poslednji intervju s Kadijom, sećanja, analize... Najaviću to detaljnije i konkretnije kad se izlazak primakne.  

Ko prati ovaj blog – znaće, ko ne prati – neznaće!

R.I.P. Tim Kari: THE ROCKY HORROR PICTURE SHOW (1975)

 

 

U okviru posvete Timu Kariju (Tim Curry), povodom njegove nedavne smrti, osvrnuću se ukratko na njegove tri najznačanije hororične uloge.

 

PENIVAJZ: U prvoj TV inkarnaciji Kingovog nabudženog galimatijasa, Tim Kari je igrao famoznu kosmičku silu koja u svoja četiri zida izgleda kao džinovski pauk (jer dotle može da ide Kingova imaginacija u tim kosmičkim stvarima), ali se zato dečurliji – kojom se iz nejasnih razloga najviše bavi – ukazuje najčešće kao zločesti KLOVN Penivajz.

Znate već da ja ne otkidam ni na Kinga uopšte, a još manje na taj njegov roman (koji smatram jednim od njegovih slabijih). Ta TV verzija je bila užasno loše kastovana – to je toliko loše ostareli 1990s TV „horor“, sav od čiza (smrdljivog sira) i trećerazrednih glumaca, uz poneku davno ocvalu zvezdu koja se mogla dobiti za siću. Bojim se da je Tim Kari u tom trenutku bio baš to – nekadašnja zvezda koju dugo, dugo niko nije video u bioskopu, a ipak njegovo ime, pa i lik, imaju neku prepoznatljivost.

Iako je to moglo da bude samo jedno mehaničko unovčavanje čeka, ta Karijeva uloga je epohalna, antologijska i značajno bi se izdizala i iz mnogo boljeg filma: u ovom trešu on doslovno sija kao jedini dragulj.

 

ĐAVO/TAMA: U mestimično hororično-bajkovitoj fantaziji LEGENDA, Tim Kari je bio Tama, ili već tako neki đavolski ekvivalent toga. Koliko je to veliki i ozbiljan talenat bio najbolje se vidi u činjenici da je, i zatrpan sa više kilograma maske i šminke (by ROB BOTTIN!) on uspevao da zasija – kao dragulj koji je bio.

U mojoj knjizi FAUSTOVSKI EKRAN: Đavo na filmu (2006) o doprinosu Tima Karija LEGENDI napisao sam:

 

„Vizuelni efekti i maske prosto 'gutaju' dobrice, a to ostvara ogroman prostor za dominaciju mračnih sila, koje su po definiciji slikovitije i ikonografski upečatljivije. Tako stvoren vakuum do maksimuma koristi engleski glumac Tim Kari, čiju harizmu ni brojni kilogrami maske i kostima ne uspevaju da prikriju. On ne dozvoljava da ga pre-stilizovani dizajn proguta, već suvereno ovladava njime i pruža jednog od najnezaboravnijih filmskih Đavola.

            Na nivou dizajna, Tama je gotovo bazični karnevalski đavo: drečavo crvene kože, sa kopitima i kandžama, atletskim torzom i sa ogromnim, masivnim crnim rogovima kao najočiglednijim odmakom od standardnih prikaza Đavola sa nešto skromnijim simbolima muškosti. Ti ogromni rogovi, sličniji bikovim nego jarčevim, međutim, bili bi nedovoljni da Tamu uvrste u panteon zaslužnih filmskih demona da ispod komplikovane maske Roba Botina ne streljaju nestašne Karijeve oči, i da protetika ne dozvoljava slobodnu mimiku Karijevih senzualnih usana da živopisno dočaraju sav sarkazam, mračni humor i prezir kojim se izgovaraju čak i ne preterano nadahnute replike.  

Tim Kari je najpoznatiji po antologijskoj ulozi trans-seksualnog dr Frankenfurtera iz Rokijeve horor predstave (The Rocky Horror Picture Show, 1975), i tragovi njegove simpatične zločestosti kao i kemp poigravanja mogu se videti i u Tami. Čak i bez posebno memorabilnih fraza, Kari samim jezikom tela i facijalnom ekspresijom uspeva da Tamu učini daleko najupečatljivijim likom čitavog filma.

Posebno je nezaboravna prva scena njegove kompletne pojave. U prvoj polovini filma bio je prikazivan otpozadi, sakriven naslonom mračnog trona: kada za to dođe vreme, on se princezi ukazuje izlazeći pompezno iz velikog ogledala. Prizor njegovih kandži koje izranjaju iz kristalne površine, zatim krupnih kopita koje stupaju na tlo prostorije, i najzad gigantskih rogova koji štrče 's one strane', najavljujući pojavu demonski iskeženog lica zaista spada u majstorske momente ovog neujednačenog filma.“

 

Što nas dovodi i do njegove opravdano najpoznatije uloge...

 

DR FRANK-N-FURTER

Ja sam vam na ovom blogu odavno priznao da THE ROCKY HORROR PICTURE SHOW (1975) nije moja šolja čaja – odnosno, poštujem ja to, značajno je, lepo je, uticajno je, vredno, ali ne više od jedne jake trojke (3+). Ili, kako sam to napisao: „Simpatično, ali predugo i malkice razvučeno prema skoro antiklimaktičnom kraju. Sve najbolje stvari u filmu nalaze se u prvih 40-ak minuta...“

Pa opet, nema nikakve sumnje da je to što je Tim Kari uradio u tom filmu – manje uloga, a više prvorazredni PERFORMANS. On nije „samo“ zvezda tog filma – ON JE TAJ FILM! On kanališe i otelotvorava njegovu razuzdanu, subverzivnu, bezobraznu, provokativnu, vickastu energiju toliko snažno (a to je radio i u pozorišnoj inkarnaciji, pre filma) da je ovo jedan od onih najređih primera gde se čovek pita: ok, da to nije bio ON – ko bi to (ludi doktor) bio?! KO?! Znači, pojava, nastup, egzibicija, ozbiljna sprdačina, kemp za sve pare... sve to, i još mnogo toga drugog. IKONIČNO!

Inače, bio sam svojevremeno angažovan da za jednu od ranijih DILAN DOG KNJIGA Veselog četvrtka napišem tekst o značaju tog filma, u svetlu činjenice da se baš njegov poster nalazi na zidu Dilanove dnevne sobe. Moj tekst se zove „DILANOVA HOROR PREDSTAVA”, pa ga čitajte u toj ultimativnoj ediciji DD avantura. Kao tizer, evo par pasusa odatle:

„...Osim toga, te iste crvene usne koje same sebe grickaju na crnoj pozadini direktno spajaju erotizam i mrak, Eros i Tanatos, koji dominiraju stripom o Dilanu Dogu i tako nas stalno, kao dekor Dilanove sobe, podsećaju na lajtmotiv tog stripa.

Na kraju, ne treba potceniti ni komični i razigrani duh filma RHP: humor, igrarije, karneval, maske, pretvaranje, cross-dressing i duh ozbiljne neozbiljnosti koji odlikuju taj film takođe su suštinski činioci i sveta Dilana Doga. Poster za ROKIJEVU HOROR PREDSTAVU ima ulogu da nas podseća da DILAN DOG ne prikazuje svet čistog horora, već mnogo složenijeg žanrovskog melanža – to nije samo svet strave, užasa, groze i smrti, već i smeha, parodije, travestije, romanse, muzike, erotike i života.“

Pored toga, pre skoro pune dve decenije (!), dok sam za američke sajtove pisao prikaze knjiga i filmova (sećate se? ko juče da je bilo!), u okviru prikaza serijala knjiga Cultographies, pisao sam i o knjižici posvećenoj ovom filmu – na engleskom. Sad sam taj text preveo na srpski, pa ga u toj exkluzivnoj verziji nudim čitaocima, u znak sećanja i respekta na Karija, a i kao podsticaj promišljanju njegovog najpoznatijeg filma.   

 

 

THE ROCKY HORROR PICTURE SHOW, by Jeffrey Weinstock

Wallflower Press (London, UK – distributed in the US through Columbia University Press)

2007

132 str.

 Urednici serije „Kultografije”, Ernest Matis i Džejmi Sekston, osmislili su strukturu knjiga na uniforman način, tako da svaka knjiga pokriva četiri glavna elementa koji definišu kultni film: Anatomija: sam film – njegove karakteristike: sadržaj, stil, format i žanrovski modusi. Recepcija: načini na koje je primljen – reakcije publike, proslave fanova i kritički prijem. Politička ekonomija: finansijski i fizički uslovi prisustva filma – njegovo vlasništvo, namere, promocije, kanali prezentacije, kao i prostori i vremena njegovog prikazivanja. Kulturni status: način na koji se kultni film uklapa u vreme ili region – kako komentariše svoje okruženje, usklađivanjem, eksploatisanjem, kritikovanjem ili vređanjem.

Rokijeva filmska horor predstava (The Rocky Horror Picture Show) je dobro odabran naslov za početak serije (druge dve knjige u ovoj seriji uključuju: Doni Darko, autora Džefa Kinga i Ovo je Spinal Tap, Itana De Sajfa), jer u mnogim aspektima oličava kultni film kao fenomen.

„Roki Horor nije samo proizvod svog vremena, već i drugih vremena – to je zgusnuta istorija, tapiserija istkana od mnogih niti istorije, od kojih su neke očigledne, a neke zakopane u tkanju”, kaže Džefri Vajnstok i nastavlja da raspliće, ponovo predstavlja i kontekstualizuje brojne simbole i aluzije filma.

Otkriva se značenje tetovaža dr Frank-n-Furtera, zajedno sa ružičastim trouglom na njegovoj haljini i drugim detaljima koje ste možda primetili ili niste, ali koji su deo šireg okvira referenci. Neka od centralnih pitanja koja Rokijeva filmska horor predstava pokreće uključuju moduse posmatranja i želju (želju publike da učestvuje u filmu, da ga prilagodi svojim željama, da ga poseduje) i, naravno, rodnu politiku uključenu u prijateljski stav filma prema gej populaciji i seksu.

Gospodin Vajnstok ubedljivo postavlja ovo drugo u njihov istorijski i kulturni kontekst: Stounvol, Niksonov govor o ostavci, pokreti za prava žena i gej prava, uspon pornografije, muzičko i avangardno pozorište, rokenrol subkulture itd. U tom pogledu, njegova knjiga pokriva mnogo širi teren od „samo” analize jednog jedinog filma. Roki Horor je otelotvorio tendencije vremena koje knjiga analizira, pružajući širu sliku, dok nikada ne gubi iz vida onu manju.

U svojoj očiglednoj posvećenosti filmu, Džefri Vajnstok se ne pretvara u njegovog bezuslovnog pristrasnika: balans njegovog pristupa i stila ogleda se u njegovoj stalno uravnoteženoj svesti o brojnim kontradiktornostima i manama filma, uključujući i centralno pitanje: da li je film u suštini subverzivan ili konzervativan?

„Ako se Frank identifikuje kao gej (ili prijateljski nastrojen prema gejevima), da li to, jezikom sedamdesetih godina prošlog veka, unapređuje stvar gej oslobođenja? Ili, naprotiv, asocijacija između homoseksualizma (ili biseksualizma) i Franka kao polimorfno perverznog, transvestitskog ludog naučnika-kanibala-ubice na kraju koči društveni napredak gejeva?”

Autor zaključuje da „Rokijeva filmska horor predstava nije samo kultni film, već ’meta-kultni film’; to nije samo film sastavljen od drugih filmova, od kojih neki imaju sopstvene kultove, već onaj koji i sam učestvuje u kultnim aktivnostima jer istovremeno poštuje i divljački napada tradiciju koja ga je iznedrila.”

Ova knjiga posebno otvara oči u pogledu otkrivanja pretpostavki mejnstrim (heteroseksualne) kinematografije ukazujući na stvari koje uzimamo zdravo za gotovo i retko preispitujemo (kao npr, zašto nema muškaraca u mjuziklima na vodi iz 1940-ih?). Zaključuje se da Roki Horor „kviruje” (queering) istoriju kinematografije tako što ponovo zaposeda i rekontekstualizuje žanrovske klišee mjuzikla, naučne fantastike i horor filma, bacajući novo svetlo na „nevina” zadovoljstva koja su oni pružali osvetljavanjem „pukotina i procepa u obrascima njihovih originalnih bioskopskih konteksta”.

Knjiga suprotstavlja relevantnost filma nekada i sada, pokazujući kako je Rokijeva filmska horor predstava polako prošao kroz proces kulturne džentrifikacije jer su se nostalgični tridesetogodišnjaci i četrdesetogodišnjaci sećali vremena kada su bili divlji, a ljubav koju mnogi od njih danas gaje prema filmu neraskidiva je od sećanja i fantazija o njihovoj mladosti.” Autor ne beži od ironičnog razvoja u istoriji recepcije filma: „Nekada davno, odlazak na Roki Horor označavao je čoveka kao ’progresivnog i provokativnog’ (edgy); sada ga označava kao normalnog.”

Najveće dostignuće Džefrija Vajnstoka u ovoj knjizi jeste kontrola i preciznost sa kojom je izbalansirao sve složenosti koje prate film i njegov (filmski i širi kulturni) značaj, nikada se ne gubeći u nebitnim anegdotama ili akademskom mlaćenju prazne slame. Kao prva knjiga u seriji „Kultografije”, Rokijeva filmska horor predstava je neprocenjiv dodatak svakoj biblioteci, bez obzira na to koliko ste posvećeni kultnoj kinematografiji uopšte ili konkretno ovom filmu. Baš kao što vrednosti tog filma prevazilaze one filmske, ova knjiga prevazilazi svoju temu i dostiže mnogo širi značaj.

*Napomena o ovoj seriji knjiga:

„Kultografije” (Cultographies) je serija knjiga posvećena (kao što pretpostavljate) „uvrnutom i čudesnom svetu kultnog filma”. Po formatu i pristupu u velikoj meri podsećaju na hvaljenu ediciju Britanskog filmskog instituta „BFI Moderni klasici” (BFI’s Modern Classics). Male po formatu i ne duže od 130 stranica, knjige iz serije „Kultografije” uspevaju da između svojih korica sažmu neverovatnu količinu vrednih činjenica i interpretacija. Poređenje sa BFI edicijom nije mala pohvala, ali je potpuno zaslužena: kultni filmovi se i dalje ponegde omalovažavaju kao siromašniji, živopisniji, ali donekle sramotni rođaci kinematografije, ali pristup koji ilustruju prve tri knjige iz serije „Kultografije” ozbiljan je kao da se govori o Građaninu Kejnu. 

I pre nego što neke čitaoce odbije reč „ozbiljan”, žurim da dodam da ove knjige istovremeno uspevaju da budu lične, zabavne i veoma čitljive. Ako postoji jedna osobina koju treba istaći iznad svih ostalih, onda je to savršen balans postignut između akademskog i popularnog pisanja. Ozbiljno, ali ne tmurno ili suvo; zabavno, ali ne snishodljivo niti se upinje da bude smešno.

 

* * *

 

Ukratko, veliki je bio Tim Kari, svojom pojavom je uvećao svaki film u kojem se pojavio, ali se poslednjih 10-15 godina baš namučio, poluoduzet, ili 2/3 oduzet, nakon šloga – nadajmo se da je sada na nekom mestu gde opet može da peva i igra. A ako tog mesta nema u nekom TRANScendentnom smislu – ono svakako postoji u TRANSilvanijskom smislu, u ...FILMOVIMA.