KIČMA (1975)

 

Umro je Vlatko Gilić (1935-2026), reditelj turobne, a po meni i hororične KIČME, i niza zaista prvorazrednih kratkih filmova svetskog ranga. Nek počiva u miru.  

O KIČMI sam pisao u studiji U BRDIMA, HORORI (2007), a o njegovom opusu imate kratak esej u zborniku NOVI KADROVI (2008) koji smo priredili Ivan Velisavljević i ja. Gilić je u toj knjizi prisutan na moj predlog. U to vreme KIČMA je bila nepoznanica i najvećim filmskim znalcima, a kamoli široj publici. Ja sam je prvi put gledao sredinom 1980-ih, imao sam tek 10-ak godina, neke srede u 20h uveče, i tada mi se urezala u um, a i dublje...

Gilić je jedna fascinantna figura. U vreme kada sam pisao U BRDIMA, HORORI film je jedva bio dostupan u vrlo lošoj kopiji, reditelja još nisam bio sreo niti video njegove – tada takođe nenalažljive – kratke filmove, niti sam o njemu imao gde da se obavestim. Plus, sad kad sam pogledao moj tekst od tada, zapažam i par materijalnih grešaka – jedna vezana za zaplet, a druga za podelu uloga. Sve je to promenjeno u međuvremenu. KIČMA je bila na nekolikim televizijama, pa se danas može skinuti sa neta u solidnoj, mada nesavršenoj kopiji. Gilića sam upoznao i sreo se s njim jednom, pa smo porazgovarali uoči mog pisanja i priređivanja knjige NOVI KADROVI; tom prilikom mi je dao VHS kasetu sa svojim kratkim filmovima – koji su me oduševili.

Kada sam prošle godine kopao po filmskim i drugim časopisima po Narodnoj Biblioteci Srbije i po Biblioteci Kinoteke, radi moje upcoming knjige DOLAZAK HORORA: FILM i druge upcoming knjige, FILM STRAVE NA BALKANU, iskopao sam BRDO odličnih i vrlo rečitih članaka i rivjua o Giliću i njegovim filmovima, a pre svega o KIČMI. Suprotno nekim nagvaždanjima danas, o Giliću se zapravo pisalo prilično MNOGO. Nije on nikakva skrivena tajna – za one koji prate stvari. Uglavnom, biće sve još jasnije kada budem sistematizovao svoje iskopine i kada produbim moju analizu KIČME u narednoj knjizi. A do tada...   

 

            Nudim vam ekskluzivno na blogu odlomke iz dva teksta, i jedan ceo.

            Prvo je početak mog poglavlja o KIČMI... iz knjige U BRDIMA, HORORI (odavno rasprodate, nenabavljive – ali u pripremi je novo, prošireno izdanje).

            Ispod toga imate početak eseja o Giliću koji je napisao Srđan Vučinić, za zbornik NOVI KADROVI, koji još uvek možete kupiti (izdao nas CLIO).

            Na samom kraju je članak iz dnevnih novina, pre snimanja KIČME, gde reditelj govori o tome šta namerava s tim filmom...

 

 

KIČMA (1975)

(c) Dejan Ognjanović

iz knjige U BRDIMA, HORORI

 

Moglo bi se diskutovati o žanrovskoj pripadnosti ovog filma: on svakako nije bio zamišljen kao horor film, međutim krajnji rezultat je tako neodoljivo blizak egzistencijalističkim hororima Dejvida Kronenberga da nam to daje za pravo da ga uvrstimo u priču o srpskim filmovima sa jakim elementima horora. U tome nas učvršćuje rediteljevo posezanje za tipičnim elementima žanra: ikonografijom (izmaglica tajanstvenog porekla), ambijentima (krematorijum u ovom filmu realizovan je i usnimljen kao gotska, nadrealna zgradurina, kao prostor izvan ovoga sveta) i motivima (najezda samoubistava, otuđeni protagonista koji se približava misteriji samo da bi na kraju i sam bio njome uništen). Uostalom, horor nije nužno posvećen izazivanju strave i šoka po svaku cenu: atmosfera teskobe i gnušanja koja natapa KIČMU bliska je autorskim, umetničkim filmovima koji su se okoristili tropima horora, poput Kronenbergovih, ili radova Dejvida Linča, Andžeja Zulavskog, Alehandra Jodorovskog i drugih. Ovim se ne želi reći da Gilićev film doseže nivoe remek dela pobrojanih autora, već samo da im je blizak po svojim ambicijama i, umnogome, stilskim sredstvima kojim iskazuje svoju priču.

            O ovom je naslovu malo pisano kod nas, pored ostalog i jer se radi o retko prikazivanom filmu naglašenog artizma koji kao da je svesno prigrlio opskurnost i nekomunikativnost. Njegovog autora, Vlatka Gilića, mnogi inostrani filmski teoretičari smatraju jednim od nekolicine najznačajnijih jugoslovenskih režisera svih vremena (rođen u Podgorici, živeo, radio i umro u Beogradu). Svedočanstva toga su, pored ostalog, Srebrni Medved u Berlinu 1970. za kratki film IN CONTINUO, te učešće u glavnom programu Festivala u Kanu 1977. upravo sa filmom KIČMA. Treba li onda uopšte da čudi što je u rodnoj zemlji ovaj originalni i u mnogo čemu avangardni stvaralac bio marginalizovan i što ovde nikada nije bio na pravi način prepoznat?

            KIČMA je nastala iste godine kada je svoje postojanje bioskopskoj publici obznanio Dejvid Kronenberg sa svojim prvim igranim filmom JEZA (Shivers, 1974; van Kanade prvi put prikazan 1975). U oba slučaja radi se o filmovima-ekscesima: pojavili su se skoro niotkuda, ni nalik ičemu sličnom u svojim kinematografijama, i –kao posledica toga- bili su u svojim sredinama opšte popljuvani kao degenerisani proizvodi vredni prezira, ili barem kao nepotrebne stranputice. Kronenberg je imao tu sreću da je svoju radikalnu filozofiju i stil upakovao u donekle prepoznatljive žanrovske matrice, pa je JEZA, iako oštro napadnuta od kritike, barem imala odličnu finansijsku prođu kod publike, i omogućila dalji rad ovom režiseru. Gilić u svojoj sredini nije mogao da računa na komercijalni odziv sa jednim tako radikalno različitim filmom, te je posle loše prođe KIČME kod domaće publike i kritike uradio još samo jedan, pet godina kasnije.

KIČMA sa JEZOM deli ambijent urbanih višespratnica, kao i likove – otuđene, bezosećajne, obezljuđene zombije, neprestano na ivici violentnosti. Tu je, takođe, i isti osnovni motiv: fantastična pošast koja apeluje na biološko biće ljudi, otkrivajući u njima prazninu i zverinjost i ljušteći slojeve kulture i civilizacije, pretvarajući ih u golo drhtavo meso i budeći u njima nagon za smrću. Sa Kronenbergovim filmom KIČMA još deli i atmosferu klaustrofobične nelagode u urbanom sivilu gde soliteri preuzimaju uloge nekadašnjih kula gotskih zamkova, i gde opresija u jednakoj meri dolazi spolja kao i iznutra. ONI DOLAZE IZNUTRA glasio je alternativni naslov JEZE, i on bi se mogao podjednako upotrebiti i za Gilićev film u kome je spoljašnja pretnja samo katalizator unutarnje mučnine i egzistencijalne jeze.

            KIČMA zaista stoji u okviru srpske kinematografije poput tuđinskog artefakta koji je pao s neba na jalovo tlo bez nutritivnih elemenata koji bi podstakli klijanje i množenje. Naime, među dotadašnjim srpskim filmovima koji su se usuđivali da propagiraju nekonvencionalne ideje (pretežno u okviru tzv. 'Crnog talasa') 'subverzivnost' se iscrpljivala u sociološko-političkom domenu, kroz dosadno, realističko (gotovo dokumentarističko) ocrnjivanje 'idile' samoupravnog socijalističkog društva. Radikalnost KIČME ogleda se u činjenici da ona sasvim napušta bukvalistički tretman realnosti, i opredeljuje se za satiru koja ide dublje i dalje od banalne društvene kritike –dotičući se mračnih aspekata ne samo tadašnjeg društva, već i psiho-biološkog, pa time i metafizičkog aspekta ljudske egzistencije uopšte. Sa svojom opresivnom, gotovo nihilističkom atmosferom organske i duhovne propasti ovaj je film bliži kasnijim Kronenbergovim filmovima, pre svega UKLETIM BLIZANCIMA (Dead Ringers, 1988) i SUDARU (Crash, 1996) nego bilo čemu nastalom na ovom tlu pre ili posle njega.

(...)

 

 

Srđan Vučinić

MAPE APOKALIPSE

Kičma Vlatka Gilića u svetlosti današnjeg iskustva

(iz zbornika NOVI KADROVI)

 

            "Sto hiljada tona gasova truje građane Beograda... Raste procenat samoubica u svetu..." – ponavlja savršeno monotoni, bezlični glas prodavca novina u jednoj od uvodnih scena filma Kičma, snimljenog davne 1975. godine. Konstatovati danas, trideset tri godine kasnije, zagađenje velikih gradova, ili uporediti čitav svet sa "velikom kantom za đubre" koja preti da sagori od vlastitog otrova, predstavljalo bi tek opšte mesto, jedan od poznatih novinskih naslova. Sumnjam da je i u vreme kada je film nastao sam motiv nesnosnog smrada koji se širi delovima Beograda mogao predstavljati nešto novo. (Kada kažem novo, mislim na problematiku stvarnosti, a ne fikcije. Kao film sa temom ekološkog i mentalnog zagađenja, Kičma je svakako predstavljala novinu u jugoslovenskoj kinematografiji.)

            Cilj koji Gilićeva Kičma zbilja ostvaruje je uzdizanje fenomena ekološkog zagađenja na nivo univerzalne metafore. Kičma je jedno od onih malobrojnih filmskih dela koja pokušavaju da iscrtaju celovite mentalne mape savremene civilizacije. Naravno, nije teško zaključiti da je zagađenje u Kičmi pre svega duševno; da dolazi iznutra, iz samih ljudi, tih insektoidnih žitelja Gilićevog nekropolisa, lišenih emocija, na čudan način upokojenih znatno pre vlastite smrti. Glavni junak filma, mikrobiolog Pavle (Dragan Nikolić), pokušava da pronađe misteriozni sastojak u krvi samoubica, u potrazi za antitelom pred kojim bi, možda, bolest suicida ustuknula. Istovremeno, doznajemo da smrad koji se širi gradom, proizvodeći dalju seriju samoubistava i smrti, dolazi iz krematorijuma – od spaljenih leševa samoubica. Krug je tako na savršen način zatvoren: spoljašnje i unutarnje zagađenje bivaju izjednačeni, vezani u nepogrešivi ciklus umiranja i samouništenja. Možda je zbilja krv ona misterija iza koje se krije konačni odgovor – onaj rezervoar krvi koju će, ubijajući se nakon smrti voljene osobe, Pavle ostaviti za sobom u velikoj staklenoj posudi. Ta, već pomalo usirena krv u poslednjem kadru Kičme – iskrsava pred našim očima poput Sfinge, da bi nam iznova postavila pitanje o zagonetki ljudske prirode.

            Tajna čojku čovjek je najviša, ovako glasi jedan Njegošev stih iz Prologa Luče mikrokozma. Mogao bi to biti zapreteni smisao ne samo Gilićevog filma, već i svih katastrofičnih scenarija koji na početku XXI veka dovode u pitanje opstanak čovečanstva. Nedavno smo upoznati sa nekim prognozama naučnika prema kojima čovek ima još svega nekoliko godina da zaustavi i ublaži pogubne efekte globalnog zagrevanja. Kobni, nezaustavljivi faktor u ovom apokaliptičnom scenariju očigledno je sam čovek, tajna najviša. Narastajuća pohlepa i opsednutost profitom predstavljaju tek aktuelne manifestacije autodestruktivnog nagona, duboko svojstvenog ljudskoj vrsti. Frojd i njegovi sledbenici koristili su za njega ime pozajmljeno iz mitologije (Tanatos) ne bi li time označili nagon smrti. U literaturi se, znatno pre Frojda, javlja ona Gogoljeva sintagma "mrtve duše" – stvorena u nameri da opiše dekadentni duh modernog vremena, epohe humanizma i prosvetiteljstva u Evropi i Rusiji. I likovi Kičme, automatizovani, groteskno pomereni u stanje sumanutog straha i podozrenja, predstavljaju mrtve, tačnije ubijene duše. Od depresivnog, plašljivog samoubice, komšije Pepija (Pepi Laković), mahnitog suseda koji traži olakšanje u davljenju psa (Milutin Butković), do devojaka kojima osećaj smrada ukida potrebu za lezbijskom vezom, ili lekara koji ispred sobe za obdukcije hladno govori glavnom junaku "Ovde se znaju obaveze mrtvaca... Javiće vam kad je mrtvac slobodan" – svi oni su na svoj način oboleli od smrti. 

Naravno, možemo reći kako je svaki čovek  samim činom rođenja oboleo od smrti – nije potrebno navoditi mnoge izvore, od antičkih mislilaca do Šekspira i filozofa egzistencije, koji nam vraćaju u svest ovaj zlokobni refren. Ali, jedno je biti svestan smrtnosti, a drugo biti za života sahranjen; hodati i govoriti, a zapravo kriti iza te spoljašnjosti nešto odavno preminulo. Poput tebanske kuge širi se smrad u filmu Kičma, vodeći sigurno do ubice skrivenog u ljudskim dušama, do virusa smrti i samouništenja koji upravlja tim čovekolikim ljušturama. Time se Gilić približava onim sineastima (među kojima su i Tarkovski, Hercog, Godfri Ređio ili pozni Kurosava) koji za aporijom savremene civilizacije tragaju kroz antropološko pitanje, kroz propitivanje duhovne devijacije koja je vremenom razorila čovekovu harmoniju sa univerzumom. 

            Struktura Kičme mogla bi se opisati kao kružno kretanje, ciklično ponavljanje mitskih motiva. Tako se ljubav Ahila prema mrtvoj Pentesileji, kraljici Amazonki, koju negde na početku evocira pisar krematorijuma, vraća i obnavlja kroz zaljubljenost glavnog junaka Pavla prema mrtvoj devojci Ani. U upečatljivo bizarnoj sceni Pavle u bolnici uzima urnu sa njenim pepelom (da bi zatim sa tom urnom mrtve drage otišao na bioskopsku predstavu). (Ova scena, prema svedočenju samog autora, postojala je u originalnoj verziji Kičme. Film se na televizijskim kanalima danas uglavnom prikazuje u skraćenoj verziji.) Motiv apokalipse susrećemo u najrazličitijim varijacijama, kroz agonije, smrti i samoubistva stanara novobeogradskih oblakodera. I apokalipsa je mitski utemeljena kroz neobično jak prizor – kadar snimljen kroz prozorče krematorijumske peći, kao pogled junaka na telo koje sagorevaju plameni jezici. I ovom prilikom najrečitiji je komentar pisara krematorijuma, te prilike homerskog znanja i pamćenja: ovako će izgledati kad ognjena kola prođu zemljom. Vezivanjem krematorijumske peći za oganj apokalipse na svojevrstan način ukida se razlika između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti; između predanja, dnevne vesti i proroštva. Koreni apokalipse su neuhvatljivi, "sa zagađenjem je počeo još pećinski čovek"; kataklizma je, dakle, upisana u kodu naše civilizacije. Posrednim propovedanjem kružnog shvatanja vremena i istorije, Kičma je znatno bliža istočnjačkom fatalizmu negoli zapadnom isticanju slobode i individualnosti.  

(...)

 

 

 

(BORBA — 15. MAJ 1974.)

 

Svaka sličnost sa Bergmanom - samo slučajna

 

Vlatko Gilić: Film „Kičma“ stavlja pod mikroskop čestice zagađenje čovečje sredine, znači, i zagađenu čovekovu psihu

 

Jedan izuzetan reditelj snima jedan – po svemu sudeći – izuzetan film... Bio je to povod da porazgovaramo s njim – sa Vlatkom Gilićem: o filmu „Kičma“.

Film „Kičma“ već na samom početku snimanja ustalasao je radoznale kinematografske krugove. I ne samo njih. Nazivaju ga „najneobičnijim jugoslovenskim filmom bergmanovskog tipa“ i filmom „tajanstvenih poruka najzagonetnijeg jugoslovenskog reditelja“.

O tome reditelj i scenarista, Vlatko Gilić, kaže:

— Ovaj film zahtevao je dvostruku realističnost. U svom osnovnom tretmanu i po umetničkom izrazu. Prva podstiče na razmišljanje, a druga – umetnička – još i više, jer je sinteza one prve. „Kičma“ nosi upravo takva obeležja koja su neophodna da film ima svoju identifikaciju... Svet koji autor kroz filmski medijum prenosi publici razlikuje se od

sveta koji nosi neki drugi čovek. Utoliko između mene i Bergmana, ovog mog filma i njegovih dela – nema sličnosti... A ima ih utoliko što čovek, iako se razlikuje od drugog, liči, ipak, na – čoveka! Za „Kičmu“ ne bih rekao da je film „bergmanovskog“ tipa, bar ne

kada je u pitanju scenario.

A o svemu ostalom što čini ovaj film, Gilić ne govori mnogo... Ipak, saznajemo da film govori o proučavanjima jednog mikrobiologa. Stavljajući pod mikroskop delove zagađene čovečje sredine, istovremeno stavlja i zagađenu čovečju psihu. Dakle, „Kičma“ je film našeg vremena i o našem vremenu, ovdašnji – znači i urbani i beogradski, ali u sebi nosi i sva ona obeležja koja odlikuju i svaku drugu svetsku metropolu...

O filmu, reditelj – tumači autor – počinje duboko da razmišlja tek kada ga vidi. Što znači da jedan iracionalni put, kojim se kreće ostvarivanje dela, ne bi trebalo rigorozno racionalisati, bar ne u trenutku stvaranja. A to, opet, ne znači da ne postoji duel između racionalnog i iracionalnog u procesu nastajanja. Definitivna forma koju film dobija biće splet i jednog i drugog...

U kontekst ovog filma upliću se i ličnosti dva narodna heroja iz vremena NOB i revolucije.

— To su zapravo autentične fotografije dva ljudska osmeha nastale u trenucima neposredno pred streljanje dva heroja, Ljuba Čupića i Stevana Filipovića. Ljudi, čiji je život odbrojavao još samo trenutke, osmehuju se! U mom filmu to je, svakako, samo element koji opredeljuje jedan životni stav, stav čoveka koji nadjačava smrt. Fotografije koje će ući u film na mene su direktno delovale: u „Kičmi“, koja donosi naš savremeni život, osmesi sa tih fotografija imaju snagu kao da su danas nastali... Kroz njih ja vidim odbleske revolucije, odbleske koji traju i deluju...“

Glavna emocija, ona koja će u Gilićevom novom filmu dominirati nad ostalim je – bio je prvi rediteljev odgovor na ovo pitanje – ljubav. Zatim, dodao je – razmišljanja o životu i o smrti, što – kaže – znači i razmišljanje o ljubavi i o smrti. Najzad se opredelio za život kao za „emociju koja prožima njegov celovečernji prvenac“.

Glumci, koji u „Kičmi“ Vlatka Gilića tumače uloge su poznati umetnici, ali i debitanti, Dragan Nikolić, Stanislava Janjić, Đorđe Jelisić, Milutin Butković, Neda Spasojević, Jelisaveta Sablić, Taško Načić, Mira Banjac, Olivera Katarina, Nikola Gvozdenović (slikar sa svojim autentičnim modelom), književnik i muzikolog Pavle Stefanović, Đorđe Šahović, Miroljub Lešo i Jelena Radović.

Pitamo, zar debitanti nisu opterećenje za reditelja, posebno kada radi svoj prvi celovečernji film.

— Reditelj prepoznaje svoje likove u svakodnevnom životu. Kada naiđe na lik koji je najbliži zamišljenom, a taj čovek predstavlja ličnost i u privatnom životu, onda preostaje samo da se taj čovek zamoli za saradnju. Ako pristane, uz određenu dozu talenta koju mora, ipak, imati, onda posao sa takvim debitantima nije mnogo teži od rada sa glumcima – profesionalcima. Takve debitante ja imam u svom filmu...

„Kičma“ će najverovatnije biti snimljena za osam nedelja. Snima se uglavnom noću, na beogradskim ulicama i u studijima „Avala-filma“, pored ostalog i zbog same kompozicije filma koja se dešava između večeri i jutra, ali bez vremenskog jedinstva u klasičnom smislu reči. Zanimljivo je da film košta samo 220 miliona starih dinara, što je malo i za film u crno-beloj tehnici, dok se „Kičma“ realizuje u koloru.

Snima se film u koji mnogi – i van naših granica, dobri poznavaoci Gilićevih kratkometražnih remek-dela, među njima i reditelji Pol Stjuart i Roman Polanski – ulažu, opravdano, nadu.

Gilić bi mogao – govore ovih dana čak i njegove kolege te ovo mišljenje dobija utoliko drugu težinu – biti jedan od onih reditelja koji će, konačno, uploviti u svetske kinematografske vode i sa jugoslovenskim igranim filmom sedamdesetih godina. Reditelj, koji kaže da „svaki narod ima jedno svoje trajanje, u kojem svaki trenutak pišu desetine generacija“, ima – čini se – sve preduslove da to ostvari već sa „Kičmom“. 

D. RADOVIĆ

LEVITICUS (2026)

„Šta mu to dođe Levitikus, oca mu u vr’ guzice?“, pitate se sada vi. „Je l’ to neka boles’, nešto ko apenditicitis, divertikulis, il’ tako neki kurac?“

                Pa, na neki način, možda to nije boles’ koju ste tražili, ali zapravo jeste dobili boles’.

                Naravno, obrazovane osobe - ili u najmanjem, one koje su diplomirale na Kultu Gula! – setiće se da je Knjiga Levitska ona ogavna pizdarija unutar tzv. Starog Zaveta gde Jevreji nabrajaju sve sadističke načine na koje treba da zatru sve one koji u najmanjem polukoraku odstupaju od njiove okamenjene dogme.

Ono histerično urlanje: „Da se spali onaj koji... i da se kamenuje ona koja... i da se krv iscedi iz onog ko... i creva da se iščupaju onome koji se drzne...“ i sve u tom smislu. Istakao sam svojevremeno, kao najzabavniju, upravo LEVITSKU epizodu, po scenariju Alana Mura, u strip izdanju Sramotne priče iz Starog Zaveta.

A razlog što je ta knjiga metnuta u naslov ovog filma jesu sledeći stihovi:         

Levitski zakonik 18:22: "S muškarcem ne lezi kao sa ženom; gadno je."

Levitski zakonik 20:13: "Ko bi muškarca obležao kao ženu, učiniše gadnu stvar obojica; da se pogube; krv njihova na njih."

Eto, nekoliko je milenijuma prošlo od Levitikusa do Live, Laugh, Lovetikusa... ali sledbenici tih zatucanosti nekako i dalje nisu sebe zatrli, nego i dan-danas truju živote drugima oko sebe koji im u ponečemu odstupe, uključujući po pitanju koga će i kako neko da voli.

Što nas dovodi i do plota ovog filma: u nekom malom australijskom mestu dva momčića se, eh, zbliže više nego što je proskribovano. To neće da može, ako se njiovi bogobojažljivi roditelji pitaju, pa – preskačem nekoliko komplikacija i vodim do ključnog momenta u filmu – da bi ih „izlečili“ od levitske „gnusobe“, podvrgnu ih nekoj vrsti rituala, koji je pola propoved, pola hipnoza, a pola egzorcizam. A „lek“? Od sad će ono što voliš da ti bude najgadnije, najstrašnije, najopasnije!

Kako se stručno, dubinski posrati nekome u život? Popovsko Zlo je tu da to učini za vas! Amiiiin.

LEVITICUS vrlo domišljato stvara svog originalnog demona homofobije: onaj na koga se nakači to čudo -inače, nevidljivo svima ostalima- videće TO u obličju svog najvoljenijeg, ili najvoljenije (u filmu vidimo i par lezbijki razoren ovime). Znači, baciš se u peting ili nešto jače, misleći da si s onim/onom koju voleš, kad ono to počne da te davi, odgriza delove tela, baca u vazduh i, na kraju, ubija. Eventualni posmatrač sa strane ne vidi nikoga oko tebe – TO vidiš samo ti, u liku najvoljenije osobe, dok ne bude prekasno.

Jednostavna premisa, pametno osmišljena i dosledno sprovedena. Pretnja je vrlo zajebana i ne vidi se ni nagoveštaj načina kako bi to čudo uopšte moglo da se savlada. (Ako odjebeš trenutnoga i nađeš drugoga – TO će ti doći s njegovim obličjem...) Likovi se ponašaju razumno – onoliko koliko zacopani tinejdžeri to mogu! – i rade stvari koje su, u datim okolnostima, smislene. Hronotop je ubedljiv a ritam taman kako treba da sve ima potrebnu živinu.

Film je u jednakoj meri drama i horor, i podjednako je uspeo na oba polja: likovi su prijemčivi, gluma je besprekorna, hemija je opipljiva, emocije su potresne – a kad dođe do horora i krvoliptanja, to zaista zaboli. A kontekst je takav da je sve to zastrašujuće i bez natprirodnih pretnji – dovoljni su batinaši s palicama, koje vidimo u jednoj sceni ovozemaljskog, all-too-real horora.

Dakle, ovo nije gimik ekstravaganca a la SMILE, svedena na efektnu dosetku, nego film koji ima nešto na pameti, i sav izrasta iz toga nikad ga ne gubeći iz vida zarad jeftinih fazona, i to uspeva da artikuliše na upečatljiv način. Pa i poučan, i potencijalno s pozitivnim dejstvom, u smislu da će svoj prikaz toga koliko toksična i destruktivna može da bude homofobija ovaplotiti i preneti i onima koji inače nikad ne bi pogledali kvir kaming of ejdž dramu.

Tako se horor, po ko zna koji put, pokazuje kao lingva franka, univerzalni jezik za prenošenje svih životnih i smrtnih misli, emocija, stanja, poruka, tema i dilema. Tableta koja bi bila gorka, ili bljutava, ili prosto neprivlačna u svom golom izdanju, obloži se hororom, i odma se lakše guta i vari.

Možda će poneki tragalac za horor spektaklom biti razočaran time što se uglavnom ovde išlo svedenom, prilično realističnom putanjom, pa nema nekih preteranih horor egzibicija. Da, levitira se u ovom Levitikusu, ali ne previsoko, niti predugo, jer nije poenta filma u tome da smisli 10 načina brutalnih pogibija za 10 sporednih „topovsko meso“ likova, niti da vas fascinira nekim „wow kako montira“ razmetanjima, ili vrtenjima kamere bez preke potrebe.

To ne znači da film nije izuzetno dobro, pametno režiran, jer efektan je svuda gde treba, baš kako treba. I rečito je, i pregnantno, u konotativnom kontekstu ovog filma, to što je možda i najnapetija scena u njemu – scena ljubavisanja ove dvojice. (Bez brige, nije ništa explicitno: nije čak ni na golo, dešava se na zadnjem sedištu u međugradskom autobusu.) Ali – da li je ovaj drugi onaj koji se čini, ili je to zapravo levatsko demon-govno popovski izasrano i poslato da truje? I da li će ta ljubavna scena, i u kom trenutku, naprasno da promeni žanr, i izvrgne se u stravu i užas? Zaista se retko viđaju ovako izbalansirani podtekst-konotacija i žanr-učinkovitost, da budu smisleno isprepleteni i da dvokrako deluju udruženi, sa uzajamnim preplitanjem a bez saplitanja.

Glavni dvojac će hororistima biti poznat, jer obojica su već veterani horora: ovaj plavi se pojavio u solidnom ajkulastom THRASH (i u TV seriji PREACHER), a ovaj crni je bio jedan od onih klinaca koji prizivaju šta ne treba u TALK TO ME. Obojica su izvanredni, doslovno nose film na ramenima, a i debi-reditelj se odlično pokazao, i horor će biti bogatiji ako ovaj ostane i nadalje u njemu.

Jedinu krupniju zamerku imam vezano za kraj filma, pa zato ovde mora doći SPOJLER. Ne čitaj dalje dok ne pogledaš film – jer ovo def. treba pogledati!

 

Dakle..... Odličan je LEVITIKUS, sve do samog kraja.

Kraj nije LOŠ, nije jedan od onih krajeva koji se pokake na sve što je dotad bilo, ništa slično tome.

Ali... jedino tu film poklekne na oba polja svog dotad čvrstog i sigurnog dejstva – dakle, i kao horor, i kao drama.

Kao horor, ta kulminacija je mlaka, nedovoljno katarzična, horor akcija nije dovoljno žestoka i memorabilna.

Kao drama, taj rasplet nije adekvatno pripremljen i izveden. Kao da fali korak (scena) od tačke u kojoj su njih dvojica maltene neprijatelji – bore se jedan protiv drugoga – do tačke u kojoj jedan drugoga prihvataju, prigrljuju i odlaze u neizvesnu budućnost s poverenjem čije utemeljenje nam film, prosto, nije prikazao. Ono se, valjda, podrazumeva – više kao teza (veruj! svemu uprkos!) nego kao narativni, dramski momenat koji vodi iz jedne premise u jedan zaključak i rezultat.

I tako, film koji od naslova pa nadalje kao da podriva hristijansku dogmu, na kraju se završava apelom na – VERU. Ali, srećom, ne na veru u dogmu, nego na veru u blisku osobu. Jer, bez poVEREnja nema ni prave ljubavi...

No, pošto nam ovakav kraj kazuje ono što bismo voleli da čujemo, tj. u šta bismo voleli da verujemo, slutim da će na ovaj film biti dve dominantne reakcije: 1) „Bljak, peđeri, neću to ni da gledam!“ i 2) „Jao što je dobar ovaj horor, baš je creepy“, pri čemu većini među ovima drugima neće previše smetati ovo što meni malko sreću kvari.

U svakom slučaju, ovo jeste jedan od najboljih horor filmova ove bogate godine – def. top-10, e sad gde će tačno biti na listi nejasno je, jer svašta potentno tek treba da dođe do nas.

 

HER PRIVATE HELL (2026)

 

Nije da nismo bili pripremljeni. Nije da nismo ovo očekivali. Dapače, SVE je ukazivalo na OVO. Pa ipak... Nadali smo se, jer smo nadanju skloni, jer smo neuništivi optimisti.

                Ali, ne vredi. HER PRIVATE HELL je tačno onakva izdrkotina kakvu smo od Refna morali očekivati isto onako neumitno kao što posle A, B, C ide D.

                Posle narativnih i smisaonih hiperstilizovanih papazjanija kakve su bile BOG PRAŠĆA AL JA JOK i NEONSKA DEMONICA, i posle TV izdrk-pantljičara, od kojih sam jednu s gnušanjem i besom ugasio na pola prve epizode (i smesta zaboravio sve, pa čak i naslov!), a drugu sam, suprajz, uspeo da odgledam (KOPENHAGENSKA KAUBOJKINJA) – evo ga naivčinama dugo (deceniju!) čekani Refnovog povratak u bijoskop! NJEN PRIVATNI INFERNO!

                Ha ha! SUCKER ko plati bioskopsku kartu za ovo gomno. SUCKER ko skine s neta (ima već, na izvolte, ko se toga ne gnuša) i očekuje fino veče uz cineeemaaaaaa. A SUCKER bih bio i ja da sam, na neviđeno, pristao da platim neke nenormalne stotine i iljade evara koje je Distributer X tražio da bi se OVO pušćalo na Sloter festu. Srećom, slutio sam da će da dođe do OVOGA, pa im rekoh „Neka, hvala“.

                A to OVO je sledeće: od onog Refna koji se pred Fridkinom kurčio kolko mu je genijalan NAGON (DRIVE), a Friko ga spustio na svoje mesto, za svaki slučaj, jer možda je trolovao a možda budala i stvarno to misli (ima na Jućubu, ko zna, znaće o čemu govorim), u lobanji mu umesto mozga ostala samo kišna glista koja bi sad sve nas da TROLUJE kako je ovaj novogodišnji program u Pinkovom studiju, s obiljem veštačke magle, sav u plavim i crvenim svetlima i filterima, uz mnogo šljaštećeg neona i kiča, zapravo nekakav FILM.

I to ni manje ni više nego omaž svemu na šta ovaj danski pozer drka u svoja privatna 4 zida: Arđentov INFERNO, japanski emo-jakuza filmovi (Sejđun Buzuki), BANBARELA, sabrani Mario Brava, ali naročito PLANETA VANPIRA, i još razni tako neki filmovi za TETKE (gej ili strejt provenijencije) sa nedodirljivim Ženama Našminkanim i Nabudženo Odevenim da budu Veće Od Života (i od pipanja)...

                Premise na kojima je sazdana ova tvorevina, ovaj Pink „šou“ (frik šou), ova DVA SATA DOSADNOG PROGRAMA, glase:

- pričanje priče je tako passe;

- oćete smisao, logiku, značenje? idite nazad u 19. vek!

- zaplet, fabula radnje? pih, ta koješta, ostavimo to za služinčad;

- privatni fetiši su tako zabavni – pogledajte samo Tarantinja, striku Striklenda, duet Kateta Hipotenuza i Forcani – ali za razliku od tih SELJAKA, ja neću da pričam ni toliko priče koliko oni, jok ja, nego ću pred narod da izvučem sve lutkice i sličice koje sam skupljao u mojoj sobi i razbacam ih bez nekog reda – jer red je za prostotu, chaos reigns, baby!

- i poza je stejtment!

- palp i kič su strašno cool kad se snime s visokim budžetom u Pinkovom studiju, sa vrhunskim šminkerima, kostimografima i kamermanima!

                Problem je samo što da bi neko pravio „stil iznad supstance“, prvo treba da ima stil. A treba, ipak, i malo supstance – da bi stil imao iznad ČEGA  da bude (vidi: INFERNO). A ovde nema NIŠTA. Ovde zjapi treperava praznina. Što reko Laftkraft: „Audient void.“

                Iz te praznine povremeno izvire neke prenašminkane ženice, od čega je jedna ružna Azijatkinja, jedna je neka zaboravljiva lutkica, i jedna je moja ljubimica Sofi Tačer – koja ne može a da ne ponudi nešto malo odmora za oko, takva joj priroda, ali kretefn ni nju nije iskoristio ni blizu onoliko i onako kako je trebalo. (I time ne mislim samo u jalovoj  ništa-se-ne-vidi „erotskoj“ sceni za impotentne, nego i šire.)

ma ko je to nama operiso obraščiće?

                Iz te praznine veći deo vremena odjekuje skor genijalnog Pina Donađija, i on je otprilike sve što bih vezano za ovaj film pohvalio. Skinite taj skor s neta pa tripujte, s aditivima ili bez. Zurite u beli zid ili plafon dok ga slušate, i lepše ćete se provesti nego uz ovu trolovsku izdrkotinu na novčanici od tri dolara.

                Za kraj ću, da se ne bih unosio previše u ovaj anti-film, sebi uštedeti vreme i trud tako što ću citirati jezgroviti sud o ovom sočinjeniju koji je na Fb okačio Nikola Gocić, čiji su ukus i poznavanje opskurne kinematografije poprilični. Sve ovo što je reko i ja potpisujem:

„In his latest attempt to outdream the dream logic, outweird Lynch at his weirdest, and prolly win against Cattet & Forzani in 'who's the biggest fetishist?' game, NWR delivers an extremely alienating, emotionally and intellectually detached exercise in pseudo-esoteric hyper-style; vapid yet somewhat mesmerizing, sexy yet profoundly frigid, eye-and-ear-pleasing yet mind-numbing, genre-less piece of anti-cinema that may achieve the cult status in some utopian futuristic society of human-AI hybrids.“

Nemoj posle da bi bilo: „Gule, što nisi reko, zašto nisi na vreme upozorio, jbt od ovo mož da se rikne!“ Ili barem neplanirano zaspi...

Smorio vas NEON DEMON, onih dana? Ihaaaj, pravićemo ga od blata (pomešanog sa šljokicama i Lokicama)! Taj film je barem zaslužio drugo gledanje i novo promišljanje – a OVO neću obrisati s harda samo za slučaj da nekad razvijem nesanicu, jer boljeg leka od ovoga nema.

THE ODYSSEY (2026)

Nova ODISEJA izazvala je brdo snažnih mišljenja, ili bar stavova. Istina, popriličan deo tog brda čini gomila onih „Video sam trejler, video sam mimove, sve mi je jasno – ja TO nikad neću gledati!“ dok su, za sada, upadljivo malobrojniji oni „Pogledao sam film i evo zašto (ne) valja!“, mada ima i njih, pomalo. 

I sad se vi pitate gde ja tu stojim po pitanju kurentnih kulturnih ratova: woke ili njoke, da li faca Lupite Njongo pokreće armije i brodovlje u rat, itsl. Pa, možda ću vas razočarati. Odmah da vam na početku kažem: ja nemam snažnih mišljenja (strong opinions) o ovom filmu. Kao što ih nemam ni o njegovom reditelju. Ni o njegovom predlošku.

„Ilijadu“ i „Odiseju“ sam čito kao student postdiplomac. Ništa se to meni nije dopalo. Apologija kraljevanja, besmislenog ratovanja, „junaštva“, kurčenja, odanosti autoritetima vladara i bogova i socijalno konstruisanih vrednosti koje se percipiraju kao okamenjene, večite, neupitne, od bogova date, plus sve to iskazano jednim izrazito nezanimljivim jezikom. Ja iz oba ta dela zajedno nisam sebi obeležio – kao što sam oduvek činio u svemu što čitam – niti 5-6 stihova, da za njih kažem: e, ovo vredi prepisati, upamtiti, ovim mudrolijama i ovim lepotama verbalnog, poetskog izraza vredi se vraćati.

Evo da se podsetimo nekih večnih stihova ovog remeka:

 

„Ništa od otadžbine i od roditelja nije

slađe, pa makar ko i u bogatu boravio domu,

ali u tuđini gde, daleko od roditelja živi.“

(Odisej objašnjava zašto odbija besmrtnost i raskoš kod Kalipso i Kirke)

 

„...jer od ovoga ništa boljeg ni lepšeg nema

nego kad mužić i ženica u kući svojoj žive

jednoga uma; dušmanima to zadaje veliku muku,

prijateljima pak radost, a sami to najbolje znaju.“

(Odisej upućuje ove reči princezi Nausikaji)

 

„Gledaј, aјme, kako ljudi na bogove viču!

Kažu da od nas zlo dotače, a sami oni

preko sudbine trpe jad zbog obesti svoje...“

(Zevs govori na veću bogova na samom početku epa)

 

I sve u tom smislu.

Ne, nisam ja, kako bi neko mogao pomisliti, beznadežno dete amerikanizovane pop-kulture koje ne može da se mentalno prebaci u te drevne svetove i arhaične sisteme verovanja: stvar je samo da me ovi, „Homerovi“, baš ničim nisu dotakli, nisu me u sebe uvukli, ništa mi nisu kazali na nekom iole dubokom nivou, gde prava književnost treba da deluje. Intelektualno, studentski, zabeležio sam ih kao ISTORIJSKI značajne epove, kao KORENE raznih nekih motiva, tema i situacija - ono, kao: eto ti ODAKLE potiče ovo ili ono, eto ti izvora s kojih su se napajali vekovi i milenijumi – ali uživanje, jok.

A to vam kaže neko ko, npr. apsolutno OBOŽAVA „Ep o Gilgamešu“, kao i srpske junačke pesme. Potonjima sam čak posvetio i jedan od ranijih blog postova, evo OVDE: SRPSKE NARODNE PESME. E, TE su mi knjige ozbiljno ispodvlačene, i na marginama olovkom obilato obeležene, tu divni stih sustiže prelepo iskazanu misao ili stav, maltene na svakoj stranici. A lakokrili rečnosklopni homerovski epiteti crnodušje moje nisu takli, a ni vinobojno more, tj. more boje (crnog) vina – sve do Roberta Ejkmana.

Pošto sam ja čovek naklonjen fantastici i čudovištima, naravno da mi je srcu nešto bliža „jedno čudovište posle veštice posle kiklopa posle čudovišta“ ODISEJA od „kako smo se kurčili i merili čiji je veći, gubeći glave pritom kao da će nam izrasti nove, zato što nam je kralj reko da moramo da se makljamo za neku njegovu odbeglu pičku“ ILIJADE. Mojoj ljubavi prema tim epovima (u izvornom izdanju) svakako nije pomoglo što sam ih, hronološki gledano, prvi put susreo u ranoj mladosti, superiornoj dajdžest vizuri Broja Jedan, u ALAN FORDU. I sumnjičav sam prema mogućnosti da ih današnji čovek uopšte može (ili treba!) da konzumira sa mentalnim sklopom u kojem su nastali i kojem su bili namenjeni. Mi, današnji, s time ne rezoniramo – i ko zna zašto je to dobro!

Distanca prema tom materijalu, dakle, neminovna je. Kad se te priče vaskrsavaju danas, one moraju da se prilagode današnjoj publici i njenim (dominantnim) vrednostima. Zato su mi neverovatni oni kojima danas nije jasno da ne postoji, niti može postojati, „verna“ adaptacija nijednog dela, a naročito ovih Homerovih, od pre 3000 godina, a i kad bi postojala – čemu bi služila?  

Verna adaptacija, koja bi ovaplotila te vrednosti, bila bi veličanje fašističkih maksima RED, RAD I DISCIPLINA + RAD OSLOBAĐA (I BORBA) + NA MUCI SE POZNAJU JUNACI + ON DA BRANI, ONA DA RAĐA + KO SI TI DA PROPITUJEŠ VOLJU  KRALJEVA I BOGOVA + SEDI DI SI JER NI ZA DI SI NISI + ĆUTI I SLUŠAJ TATKA-KRALJA-BOGA, NIJE TVOJE DA MISLIŠ, A KAMOLI DA SE BUNIŠ + BOŽJA VOLJA, JBG. Znam da ima (Srbo)Nacoša koji drkaju i na ove maksime, tj. na BezKraljaNeValja, na „tradiciju“ (izmišljenu juče, spec. za njih), na patrijarhat kao neupitni aksiom - kao u onom mimu gde podno astečke piramide jedan lik kaže: „Hej, ovaj sistem možda nije savršen, ali je najbolji koji postoji“ (tj. koji je nama zamisliv). 

I nek drkaju oni slobodno na te svoje arhaične vrednosti – ali za njih se prestižni filmovi ne snimaju. Za njih snima Uve Bol.

Sad, što se Hristifora Nolana tiče, pažljivi i verni čitaoci ovog bloga znaju da ja nisam njegov štovalac, dapače. Ja čak ni MEMENTO ne ljubim nešto snažno, a kamoli ovo docnije, što mi se uglavnom kretalo oko neke trojke, nekad jače, nekad slabije, ali uglavnom su mi to mlake trojke, onda kad sam uopšte uzeo da gledam, a nekolko sam mu i preskočio (PRESTIŽ, DENKERK) ili prosto nisam znao šta bih reko (TENET). Jedino su me INCEPTION i OPPENHEIMER namamili na duže egzegeze, pa ko želi, nek klikće i čita. Za INTERSTELLAR me čak i mrzelo da idem u detalje, pa sam to, nakon mog uvoda, prepustio Janjiću.

Sa svim gornjim prtljagom ušao sam na ODISEJU – dakle, bez velikih očekivanja, jer mi ništa u životu ne znači ni predložak, ni reditelj, a nisam ni zapaljen ideološkim paljevinama oko filma. Došao sam da pogledam superspektakl današnjeg vodećeg mejnstrim reditelja u Holivudu, na najvećem platnu u Nišu, očekivao sam da vidim svaki od tih potrošenih miliona na tom platnu i – pa, uglavnom sam ih video (osim onde gde nisam – vidi dole). Dobio sam uglavnom ono što sam i očekivao, plus nešto malo preko toga, što nisam, bar ne toliko.

Ako bi trebalo da tviterski sažmem svoj utisak o ODISEJI, on bi glasio: Smućkano je dobro i loše; bolji je kao drama nego kao spektakl – ipak, idi gledaj u bioskopu!

Jedan od problema ovog filma jeste njegov neuspeo pokušaj da spoji mitsko (veće od života, uključujući i fantastično, pa i božansko) i realistično (kulturno-istorijsko i psihološko). Mislim da bi ova priča bolje funkcionisala, i imala više smisla, sa većim naglaskom na ovom prvom, a sa malo ili nimalo intruzija ovog drugog. HEROES + GODS & MONSTERS, to vam je prava ODISEJA. Sva tri danas su nezamisliva i nedostižna, i stoga u sferi fantastike, pa zato – ožeži, Reje Harihauzene današnjice za sve pare!

Avaj, ko dođe na ovo očekujući „avanturistički“ film, kako ga distributer najavljuje, ako je iole probirljiv – neće se provesti najbolje moguće. Istina, scena sa Polifemom (kiklopom) je apsolutni hajlajt filma – odlično je i koncipirana i izvedena, u svom prvom delu: to je jedan zaista košmarni horor set pis, sa nekoliko skoro genijalnih inscenacijskih momenata – upotreba ovaca i njihova paralela s ljudima, upotreba mraka iz kog izranjaju kiklopove šake i grabe ljude a onda ih žderu u tami, njegov dizajn koji solidno spaja realizam i fantastiku, u smislu – hej, donekle bih još i mogao da prihvatim da je ovakvo čudo nekad negde MOGLO postojati, za razliku od Ktulu-Scile, pred kraj.

U drugom delu te cele sekvence, međutim, počinje ono što će okrnjiti i skoro sve naredne scene bilo koje vrste akcije – a to je da se sve rešava krupnim planovima, i tek ponekim srednjim, a vrlo retko totalima. To je stara oprobana tehnika niskobudžetnog filma, gde nemaš para za efekte i kreature, pa ni za statiste, nego u krupnom planu slikaš jednog-dvojicu kako trče, beže, deru se, lomataju i pljuskaju po vodi. Zašto Nolan tako slika ovu, i svaku narednu akciju? Da bi metno višak (nepotrošenih, na ekranu nevidljivih) para u svoj džep? Ma neee, ma kaki, nego je hteo da nas baci u centar akcije, da se nađemo u sandalama ovih heroja, da nam pojača saspens. Meh, nisam impresioniran.

Plus, da nam Odisej ne bi bio antipatičan, iz filma se izbacuje čitava fora sa „Kako se zoveš?“ – „Niko,“ kao i potonje Odisejevo kurčenje – kada je izmakao kiklopu, viknuo mu je pravo ime: samo zahvaljujući tome je ovaj mogao da ga prokune i da od oca Posejdona izmoli da kazni Odiseja. Taj hubris ovde fali, a celo dalje lutanje je zbog toga!

Slično biva i kasnije, na ostrvu džinova. Početak je super – kad sretnu „dete“, koje je njihove visine, odraslih mužjačina. I kad ono zavrišti: That's scary! I kad nastupi prva pojava tih krupajlija i srebrnim oklopima. Ali onda ubrzo kreće shaky cam, krupni planovi, puf-pant, kuku lele, dum tras, puče drvo, odlete čovek, dža bu, abre ubre – a niti imaš pregled situacije koliko je džinova, koliko je naših, niti kako su raspoređeni u prostoru, nego sve ide navrat nanos...

Slično su, kasnije, rešeni i flešbeci na borbu za Troju. Ajd što je borba po noći, to je OK, ima smisla da su ovi iz Konjine izašli po mraku a ne usred bela dana; ali što mi vrlo malo osetimo od grandioznosti, if any, tog velikog (?) grada, njegove arhitekture, njegovih ulica, zgrada, hramova – i što opet nemamo ni izbliza jasnu ideju o veličini i grada, i vojski koje se tu sudaraju, to je baš bzvz. Postoji jedan kadar odozgo (da ne kažem iz drona) koji prikaže delić nasilja na ulicama „iz božje perspektive“ – ali em je prekratak (10-15 sek. max), em je se nedovoljno visoko popne da zapravo pomislimo da ovo gledamo iz „božjeg“ ugla. Makljaža&masakr sa proscima, na samom kraju, rešena je na sličan nepregledni brzomontirani krupnoplanski način koji nas „baca u centar akcije“ a da skoro nikad, ili vrrrrlo retko, vidimo širu sliku.

Scena pretvaranja vojničina u svinje (zar to nije jedno te isto?) napravljena je kao čist horor, ali i tu sam podeljen: naravno da kao horor fan uživam u njenim naglašenim body horror momentima, jer ovde veštica kao da mesi face i tela, svojeručno ih preobličava u svinje – ali taj horor naturalizam na mikro planu podriva „magiju“ na delu, i nekako uspeva da bude više apsurdan i nepotrebno prejak, nego smislen. Drugim rečima, horor ove scene, mada meni lično drag u izolaciji, deluje nefunkcionalno u celini posmatran. Kao nalepljen iz sasvim drugog (folk horor) filma.

Pred kraj se nešto malo pojavi i Scila, iz svog legla u stenama, i to je efektno – kratko ali slatko, i budi želju za još – i simpatična je paralela sa kiklop-scenama, jer opet imamo nešto mnogo veće (i još neljudskije) od ljudi, što ih pipcima-prstima grabi odozgo, kao mrave ili bube. To je jednostavan ali veran prikaz toga kako su se ljudi osećali u toj dalekoj istoriji, u vlasti gigantskih i nepojmljivih sila kojima služe kao igračke, i voleo bih da je toga više, odnosno da se više potencira, i vizuelno i verbalno – naročito u filmu koji sve svoje teme i dileme explicira i po nekoliko puta u dijalozima, pa je moglo i ovo, što je tek docnije Šexpir artikulisao („As flies to wanton boys are we to the gods; They kill us for their sport“, iz Kralja Lira).

Međutim, film me nije ubedio da ova sva čudovišta i veštice i magije i mrtvaci iz Hada postoje na istom nivou stvarnosti, u istom svetu, sa ovim sasvim ovozemaljskim zamešateljstvima – borba oko upražnjenog trona, odjeci trojanskog rata, akanje s „proscima“, coming of age princa Telemaha (teško je ne nasmejati se kad u filmu par puta napomenu kako on tek treba da postane punoletan – a igra ga Tom Holand, sa svojih 30 godina!)...

Posebno su iritantna naklapanja o „kraju civilizacije“ – Penelopa u par navrata doslovno upotrebi tu frazu: „Pa to je onda kraj naše civilizacije!“ Alo, bre, ženo, ti si jedva-kraljica nekog bednog grčkog ostrvca, urazumi se, ne okreće se svet – niti civilizacija – oko tebe! Sasvim je debilna intruzija da neko u tom dobu ima tako globalnu viziju, a naročito žena koja sem Sparte i tog ostrva, Itake, ništa od sveta nije videla.

Tu je Nolan na svom najnesuptilnijem propovedništvu. Ono u šta me nije ubedio jeste da je ratovanje IKADA ranije, pre Odiseja, bilo zasnovano na junačkim, poštenim principima, pa je onda odjednom, preko noći, neko počeo da ratuje na kvarno – a onda još sam Odisej krene da kuka, s odocnelom pameću, zbog svog lukavstva sa trojanskim konjem. Nije ti bre ovo srpska junačka pesma, pa da kažeš „Kud pogubih boljega od sebe!?“ – ti si bre bliži divljaku iz džungle s tim lukom i strelom (koje i dalje koristiš) nego modernom čoveku, šta sereš bre, koje čojstvo i poštenje u borbi, sapleti ga u blato i kolji dok je na zemlji, kakvo poštenje pičke materine? (Inače, naglašava se, i dijalogom i slikom, u nekoliko navrata, da Odisej čak i kad ide u lov, prvo okine strunu na luku, da upozori divljač, pre nego što je ustreli. Kao, „Hej, evo me, tu sam, došo sam da te utepam – pa ti sad begaj, ako možeš.“ Jaoj... Humani lovci, humani ratnici, osetljivi mesožderi...)

Ta interpolacija današnje perspektive na ratovanje i njena superpozicija na jednog starogrčkog junaka nije mi problematična po sebi, kao takva – jer legitimno je, i čak nužno, da se prošlost preispituje – samo mi je način na koji je to ovde izvedeno bio neiskren, nepametan, nedosledan i neubedljiv.  

Zapravo, lik Odiseja mi je jedna od slabijih tačaka filma: ništa u njegovoj pojavi, držanju, ponašanju, ne ukazuje na junačinu Veću Od Života, na borca od kojega zavise preokreti ratne sreće. OK, zajeban je kao strelac, ali izvan toga, njegovi podređeni stalno ga preispituju: ne znam dal ima jedna naredba koju je izdao u filmu a da neki mornar, ili bar zamenik, nije doveo u pitanje, ili reko otprilike, mada ne baš tim rečima, „Ma ko te jebe, nećemo tako, nego ćemo ovako!“ Koji šmokljan!

A tom utisku dodatno doprinosi (kristal) Met Dejmon, koji je oduvek kao glumac bio tako neka srednja kategorija, pa i u ovom filmu on nit smrdi nit miriše, a to je prilično problem ako igra jedan ovakav lik. Ako mene pitate, Bekim Fehmiju je bio beskrajno bolji glumac, i bolji izbor za taj konkretni lik (i velika je šteta što neobavešteni američki slepci kao i da ne znaju za tu verziju, jer pominju samo fckn Kirka Daglasa), jer Odisej treba, pored lukavosti, da bude i prek, i opasan, a Met, s svojim licem ostarelog dečaka, to naprosto nema, ma kolko se mrštio.

Plus, u epu se toliko potencira njegova lukavost, pamet, domišljatost – a u filmu se na to ne stavlja naročit akcenat: njegove odluke te vrste tretiraju se kao samopodrazumevajuće zdravorazumske (šta ćemo sa sirenama? meh, tutni vosak u uši i gotova stvar!), a ne kao nešto specijalno čega bi se samo Dositej – ovaj, Odisej – dosetio, i bez čega bi ove copine zaginule još mnogo ranije.

Glumački posmatrano, najbolje su se pokazale Penelopa (En Hatavej daje dignitet i slojevitost i snagu toj nezahvalnoj ulozi „verne ljube“), Kirka (Samanta Morton, jezivi anderstejtment, kao pradrevna nalazačica leka za toxičnu muškost) i Džon Leguzijamo (slepi, verni sluga – čudo, niko se nije bunio što glumac latinskog porekla igra starog Grka!). Patison kao najljigaviji od prosaca je ovde one-note comic book villain, ali ni to nije nelegitimno: ovde smo u korenu svih arhetipova naše kulture, iz kojih su i stripovi izdašno crpeli. Ostali su korektni, ali ništa posebno. Šarliz Teron nisam ni prepoznao da je ona.

Što se tiče dva najproblematičnija elementa kastinga... Eliot Pejdž mi ne smeta zato što je trans, nek bude šta oće, ali me u ovom filmu iz pradrevne epohe njegova vrlo veštačka ni tamo ni ovamo faca izbacuje iz priče, iz epohe, iz svega, svojom neprirodnošću – isto onako kako me je plastično modifikovana Nikol Kidmen izbacivala, svojom napumpanom facom, iz srednjevekovnog NORTHMANA. Ništa lično, ali jbg.

Što se tiče Lupite kao Helene – ne pije mi vodu argument „to su fiktivni likovi, a ne istorijski, mož da izgledaju kako im se ćefne“, pa prema tome može sutra i Kraljević Marko da bude Kinez a Vila Ravijojla Avganistanka, jer što da ne, to su izmišljeni likovi. Mislim, MOŽE to ako praviš svesnu dekonstrukciju mita, ako praviš neku persiflažu, kao neku Troma, ili Džon Voters, ili Mel Bruks varijantu, SMEŠNA STRANA ISTORIJE.

Ili može to da se radi u stilu „Odisej u farmerkama“ modernizacija, ali fora je da onda to mora bude sprovedeno dosledno, kroz čitav film. Ne može samo Odisej da bude u farmerkama, a svi ostali u togama i sandalama. Nego, ako već kastuješ repera kao „drevnog pevača“, treba i da on doslovno repuje pesmu o trojanskom ratu, a ne da ga ja „prepoznajem“ (ha! da nisam čito o tome, nikad ne bih prepoznao nekog repera na ekranu, ne zato što su svi crni nego zato što ta vrsta bića egzistira ispod mog radara). Samo zato što ovo nije istorijsko delo, nego fantazija, ne može da Odisej, na kraju, kad mu ponestane strela za prosce, izvadi mitraljez pa ih pokosi ko u DIVLJOJ HORDI. Što da ne – umjetnička sloboda! Ionako je to sve fikcija, izmišljeno! Alo, kad mogu kiklopi i čudovišta s pipcima, onda – anything goes.

To je izrazito glupo i neznalačko „razmišljanje“, koje poistovećuje fantastiku sa „trpaj šta god ti ćune napamet, izmišljaj štagod“ i pokazuje da vlasnici takvih misli ne razumeju ni fantastiku, ni svet ovog dela, koje nije ZAISTA fantastično, jer u vreme kad je stvoreno, verovalo se i u magiju i u veštice i u bogove koji hodaju među ljudima prerušeni, a o kiklopima da i ne govorimo. Ali svet dela, ma kog žanra, mora da ima unutrašnju doslednost. Ovaj krhki they-them momak od plastike ne pije mi vodu u svetu ovog dela, baš kao ni ova crna lepotica, ćerka Zevsa (kojeg nikad nisam video prikazanog kao crnca) i Lede, spartanske kraljice, čiji je tatko bio iz Grčke, a ne iz Afrike. Dakle, taj kasting jeste Nolanov stejtment, s kojim ja imam veći problem u smislu (unutrašnje) plauzibilnosti, a manji u smislu ideološke agende. Prosto, mislim da je ovde to na pogrešnom mestu na pogrešan način izvedeno. Ali daleko od toga da me baca u žar borbe, u krvožednost i bes koji, vidim, potpaljuje horde i čopore lakokrilih desnonaginjućih internet-ratnika.

jedna razlika: M.L. King je istorijska ličnost

A kad sam kod čopora, hordi i sl., evo vam mala digresija, tj. intermisija, kad je već nema u predugom filmu: „Ovce žive u krdu.“ To sam naučio, gledajući ODISEJU u bioskopu. Zahvaljujući „prevodiocu“ koji s ovim „znanjem“ ne bi završio bukvalno ni prvi razred o.š. Jbm ti, ne mogu da pojmim da ljudsko biće koje ima tri vijuge u glavi, bar kolko da ne sere po avliji, može da potpiše rečenicu „ovce žive u krdu.“ Ako naša ugledna, vodeća distributerska kuća MEGACOM ne koristi mentalno retardirane osobe kao „prevodioce“ (prokleta inkluzivnost gde joj mesto nije! vidite gde je Nolana dovela!), onda mora da koristi - A.I... Jer samo mašina, ili retard, mogu da to napišu i ostanu „živi“.

Nego, ne bih da budem sav u duhu negativiteta, odnosno praznog dela ove suštinski još jedne Nolanove poluprazne čaše. Zapravo, uglavnom sam bio zabavljen ovim filmom, prijao mi je, pa je red evo da kažem koju i o punom delu te čaše.

Horor scene su dobrodošle, i posebno raduje što je Nolan nedavno izjavio da bi rado snimio horor. Iz ovih scena se vidi da bi to bilo vredno pažnje.

Dinamika je pristojna, ja tu ne bih sekao više od 10-15 minuta, sasvim to fino klizi. A što manje znate izvornik – ili ga se slabije sećate – manje ćete se nervirati zbog umetničkih sloboda, reimaginacija i nalepljenih misli, ideja i karakterizacija.

Autentičnost je za pohvalu – mnoge scene def. jesu snimane na brodu a ne u studiju pred zelenim ekranom, a i ovi gradovi i tvrđave deluju uverljivo. Nisam izučavao šta je tu i dokle stvarno, a odakle je CGI nacrtano (if at all), ali šta god da je posredi, ovo nije Piter-Džexonovski crtić, nego deluje stvarno.

Šteta što umesto Holanda tu nije bio neki bolji (i mlađi) glumac – on je OK at best, ali ta njegova Telemahija nije bez svoje dirljivosti snage čak i ovako; prosto je ta situacija inicijalno moćno zamišljena, krcata dramskog potencijala sa svim tim što je bačeno na njegova krhka pleća.

Sve što je vezano za tradicionalni motiv „prepoznavanja“ izvanredno je izvedeno: bez obzira što je on otrcan (hell, pa koriste ga neprestano već 3000 godina!), kad se izvede ovako vešto kao ovde, on DELUJE čak i ako ste profesor književnosti koji ga vidi još daleko na horizontu i zna tri koraka unapred kuda to sve vodi. Znači sve to – maskirani Odisej, višedecenijski izgnanik, koji se vraća maskiran i neprepoznat, i interakcije sa Vernim Slugom, Vernim Psom, Vernim Sinom (koji je bio beba kad je ovaj otišao) i Vernom Ljubom – pa to je melodrama prvog reda! A to i Goranson kapira, jer najbolja i najupamtljivija muzička tema filma je elegična, melanholična, a ne paljevinsko akciona (kao ona genijalnos u TENETU)...

Isto kao što je katarza i gledati taj pokolj pokvarenih prosaca koje smo tri sata dotad gledali kako su zločesti, ružni i pokvareni. It's PAYBACK time, bitches!

Sve u svemu, sa izvesnim ogradama, ovo je sasvim solidan komad bioskopske zabave koji će, zavisno od vaših očekivanja i ideoloških agendi, uglavnom opravdati cenu karte. E, sad, što to nije ultimativna ekranizacija ovog epa, ni blizu, i što su scene akcije često poludupaste, mrljave, nejasne, što je to sve idejno nekoherentno i što je spoj realističkog i mitskog traljav, i što će razni neki tu nalaziti ove ili one falinke (nije verno epu! prećeraše woke! ) - pa, šta se tu može. Nolan je to. To je najbolje što danas imamo, a da barata ovim budžetima i ambicijama.