izabrana dela

izabrana dela

среда, 12. мај 2021.

Najbolji filmovi 1990-ih, by Miloš (1. deo)

 

            A sada, dok udaram završni lak na rukopis PROKLETIJA i nadzirem prelom da sve to ode najčistije i najbolje moguće u štampu (detalji o pretplati na novi roman su OVDE!) – prepustiću govornicu drugaru i nekadašnjem saradniku ovog bloga, u njegovim najranijim danima, daleke 2009., Milošu Cvetkoviću.

            On je izveo poduhvat (neko bi rekao: ludački), i odgledao masu filmova iz 1990-ih (neke reprizirao), i promislio ih, i napravio top listu, ne od 10 ili od 20, ne ni od 50 nego od – top-100 filmova nastalih između 1990-1999! Nju je nedeljama kačio na Fejsbuk, gde je naišla na veliko interesovanje javnosti, pa sam mu ja zatim kazao da je greota da to ostane u tom uskom krugu publike, i predložio da je sada okačimo i ovde, kako bi bila još vidljivija i još korisnija većem broju ljudi.

            Miloš je veliki filmofil i njegove je reči vredno poslušati čak i onde gde se ne slažete s njim. Naravno da se ni ja ne slažem s njim potpuno: dapače, imam i neka prilično radikalna neslaganja u ponekim slučajevima (nekoliko, po meni savršenih filmova, on je smestio u niži deo liste). Ali, te su stvari neizbežne, bilo čiju listu da gledate: dođavola, pa ja se sada ne slažem ni sa nekim mojim listama koje sam pravio pre 10 i više godina! Zato, ne treba se previše ozbiljno unositi u rangiranje, ionako je ocenjivanje umetnosti nemoguće izvesti egzaktno, pa zato i ocene i liste treba shvatiti samo kao jednu igrariju i prečicu za sagledavanje i preporučivanje, a ne kao nešto što je s neba bogomdano došlo u kamen urezano.

            S tim na umu, od mene samo još ovo: zbog velikog obima, Miloševa lista top-100 filmova biće podeljena u 4 dela od po 25 naslova.

            Dok traje njegova lista, ja neću u nju unositi nikakve svoje komentare i anotacije: kačim je onakvu kakvu je on sačinio.

Kad prođemo kroz njegovu listu, ponudiću vam i moju, sveže apdejtovanu listu za isti period, mada ne garantujem da će ona baš biti top-100. Ne znam, videću, kad nađem vremena da se time zabavljam.

Unapred mogu da najavim nekoliko razlika koje će moja lista imati u odnosu na Miloševu: 1) izuzetni filmovi biće u vrhu liste, a dobro-vrlodobri nešto niže; 2) kod mene će biti više horora, i biće ih više u vrhu liste; 3) kod mene će biti više opskurnih naslova, a manje mejnstrima; i 4) kod mene će biti više filmova iz kinematografija koje nisu USA/UK.

            Do tada, pre nego počne finalno odbrojavanje, kratak Milošev uvod, pa lista.

 

 

Najbolji filmovi 1990-ih, by Miloš Cvetković (1. deo)

 

 


kratak uvod

 

Zašto baš devedesete? Pa recimo da sam dobar deo te decenije (a posebno drugu polovinu) proveo po bioskopima gledajući skoro sve što se davalo (čak sam i nove filmove Stivena Sigala gledao tako, dok su još dobacivali do bioskopa), i mada mi devedesete nisu omiljena filmska dekada u dobroj meri sam filmski ukus izgradio upravo tada. Kada sam krenuo da repriziram filmove za ovu listu (a neke od njih gledam po prvi put), počeo sam da shvatam koliko ovo neće biti lako, odnosno koliko je teško ograničiti se na samo 100 filmova. Ali nekako sam u tome uspeo. Olakšao sam sebi tako što sam rešio da ipak neću uključivati domaće filmove (it's complicated...), a rešio sam da preskočim i dokumentarce. Animirani filmovi su prisutni, mada neki koje će mnogi očekivati na listi nisu. Nisam rešio da postavim limit od maksimalno dva filma po reditelju, tako da ih ima i sa tri, pa i više filmova...

 

 

 

100. Lock, Stock and Two Smoking Barrels (1998), režija: Guy Ritchie

I da krenemo od mesta broj 100. i debija reditelja koji se koliko još prošle godine vratio ovoj vrsti filma s kojom je započeo karijeru. Tada je "Lock, stock..." prozvan tarantinovskim, jer bilo je u drugoj polovini devedesetih dosta filmova koji su više ili manje uspešno zajahali talas koji je pokrenuo "Pulp Fiction". Ali Riči je uspeo da se lako izdvoji, i da narednim filmom to samo potvrdi. Ovo je i dalje užasno zabavan film, koji se može citirati, gledati iznova u celosti i na parče. Kamera je uvek u potrazi za zanimljivim uglom, tako da nisu samo sjajni dijalozi i živopisni likovi u prvom planu, a jedino što sa ove distance nije najbolje ostarilo jeste kolorit, pošto je film sav u monotonim žuto-braun tonovima. Riči je samo dve godine kasnije uspeo da ponovi uspeh debija, a po mnogima i da ga prevaziđe, ali "Lock, stock..." je film od koga je sve krenulo. Koliko se sećam, mislim da sam ga prvi put pogledao na nekom VHS-u...

 

 

99. The Reflecting Skin (1990), režija: Philip Ridley


A sad nešto malko opskurnije... Prvi dugometražni film Filipa Ridlija sam pogledao tek nedavno. U svoje vreme nije bio mnogo zapažen a ni u međuvremenu nije uspeo da se nametne, osim kod ljubitelja začudnih žanrovskih fuzija. Ovo je u suštini coming of age film, koji koketira sa hororom i južnjačkim gotikom. Vizuelno je upečatljiv, i zamrznuti kadrovi nalikuju na slike Edvarda Hopera (inače, direktor fotografije Dik Poup je uradio odličan posao na većini filmova Majka Lija). "The Reflecting Skin" je bogat neobičnim detaljima i likovima na način kao što su to filmovi Dejvida Linča, dok morbidno bajkovita atmosfera sa sve klincem kao POV junakom deluje vrlo deltorovski (i to pre Del Tora). Filip Ridli je nakon ovog snimio samo još dva filma: "The Passion of Darkly Noon" i "Heartless"...

 

 

98. Total Recall (1990), režija: Paul Verhoeven


Kad sam prvi put hteo da pogledam ovaj film u bioskopu karte su bile rasprodate pa sam umesto toga gledao "Joe Versus the Volcano" (što se ispostavilo kao prijatno iznenađenje, i jedan i dalje generalno potcenjen film). Iz drugog puta sam ipak uspeo, i tada sa svojih 11 godina neizmerno uživao. Ali za razliku od nekih drugih akcionih filmova koje sam gledao tih godina, ovaj se može nemilice reprizirati i 30 godina kasnije, a glavni razlog je Pol Verhoven. Iako je kao adaptacija Filipa K. Dika ovaj film u mnogome pogrešan, kao ludački spoj pametne naučne fantastike i bezumne akcije sjajno funkcioniše, a Arnold Švarceneger je upotrebljen taman kako treba, sa sve pratećim one linerima i neizbežnim kreveljenjem. Satira je ublažena u odnosu na "Robocop", mada su korporativni zlikovci i dalje prisutni, a film uspeva da iznenađujuće dobro balansira "da li je sve samo san?" pitanje sve do samog kraja, možda upravo zato što i ne insistira na njemu već to ostavlja gledaocu da presudi. Eh da, pošto Fejsbuk cenzuriše golotinju ne mogu da okačim *onaj* kadar, pa zato evo jedan grupni plan Švarcenegera...

 


97. Ghost in the Shell (1995), režija: Mamoru Oshii

 

Verovatno bi ovaj film bio na nekom višem mestu na listi da sam ga zapravo pogledao tada kada je snimljen ili koju godinu kasnije. Ovako je prošlo više od decenije i u međuvremenu se desio "The Matrix", a nakon toga se svako malo pojavi novi film/serija koji odavde crpe inspiraciju... Inače, nikad nisam bio veliki anime fan, nisam gledao ništa od serija i samo sam pogledao one najpoznatije filmove (neke od njih tek nedavno), tako da nemam neki referentni okvir u tom smislu, ali kao SF-akcija "Ghost in the Shell" ne gubi ništa zato što je animacija, naprotiv. Ako se uporedi sa nedavnim igranim rimejkom to posebno pada u oči, ali pored sjajne animacije i još bolje muzike, ipak je priča ta koji je ovde glavni adut. I mada je sam zaplet možda i nepotrebno zakomplikovan, u tematskom smislu ovo je već od samog naslova još jedno promišljanje toga šta nas čini ljudima, i to iz ugla nekog ko to barem formalno nije. Nakon podsećanja na original, skoro mi je pa komično koliko su u rimejku potpuno promašili poentu...

 

 

96. Fear and Loathing in Las Vegas (1998), režija: Terry Gilliam


Kod nas su film skraćeno preveli kao "Paranoja u Las Vegasu", a ja sam ga, koliko se sećam, pogledao u bioskopu Balkan. Tada mislim da nisam ni čuo za Hantera Tompsona, ali već jesam bio (i ostao) fan Terija Gilijema. Ovaj narkomanski trip od filma sam doživeo i u njemu uživao bez pomoći bilo kakvih droga (u to vreme nisam konzumirao ni alkohol!). Mnogo godina kasnije sam se iznenadio kada sam saznao da su kritike u to vreme bile pretežno negativne (jedan kritičar je za film napisao da je "negledljiv"), ali je zato kod šire publike ostao voljen. Ne verujem da je to uspeo da pokvari ni sam Džoni Dep odnosno njegove potonje uloge. Zapravo je ovo odličan primer dobro zamišljene i glumački sprovedene over the top uloge, za razliku od nekih Depovih kasnijih egzibicija. Plus Benicio Del Toro koji nije ništa manje dobar, iako se to nedovoljno ističe...



95. Tombstone (1993), režija: George P. Cosmatos

 
Samo godinu dana nakon što je Istvud kako se činilo stavio tačku na staromodni vestern kao žanr, pojavio se film koji je tu tradiciju bar na kratko produžio i uspeo da učini modernom, istovremeno omažirajući stare majstore. Doduše, pravo je čudo da je film na kraju ispao ovakav, pošto uz Kosmatosa na špici treba da stoji i ime originalnog reditelja (i potpisanog scenariste) Kevina Žarea, koji je brzo nakon početka snimanja otpušten, a po svemu sudeći i ime Kurta Rasela koji je pomagao Kosmatosu (ili je ovaj pomagao njemu). Uprkos svim tim babicama, dete je ispalo začuđujuće ne-kilavo, a jedan od glavnih razloga je fenomenalni kast. Kurt Rasel i Sem Eliot su rođeni da glume brkate kauboje, a Pauers But da igra ovu vrstu dripačkih negativaca, uz svesrdnu podršku Majkla Bina. A tu je i Val Kilmer, i samo zbog njegove uloge Doka Holideja ovaj film ima bar pola ocene više. Film sam po prvi put gledao 1994. u 20. Oktobru i toliko mi je bio svež u sećanju da sam ga tek nedavno reprizirao. Ali opet sam se iznenadio kada sam otkrio još nekoliko poznatih faca u malim ulogama, kojih tada nisam ni bio svestan (namerno neću da navodim, ako bi još neko da se podseti). Ima ovaj film i viškova, kao i scena koje kao da su rešavane tek u finalnoj montaži, ali i dalje je jedan od naj-kul vesterna svih vremena...

 

 

94. The Frighteners (1996), režija: Peter Jackson


Rani radovi Pitera Džeksona su mi i dalje omiljeni, i mada je ovo za njega bila neka vrsta tranzicionog filma i dalje ga svrstavam uz prethodna dva (četiri). Inače, kod nas je film preveden kao "Ko se boji duha još?", a ja sam ga gledao u tada novom i aktuelnom bioskopu Akademija 28, koji se mogao pohvaliti sa tada najboljim ozvučenjem. Ne znam šta sam očekivao, pošto prethodne Džeksonove filmove tada još nisam gledao, ali sam bio jako zadovoljan mešavinom horora, misterije i crne komedije. Mnogi su tada bili zbunjeni, jer film je na momente delovao skoro kao film za decu a na druge momente kao nešto što ni u ludilu ne bi pustili detetu. Kao da su se u njemu mešali raniji Džeksonovi filmovi sa onim koje je osamdesetih snimao producent Robert Zemekis (nikakvo čudo što je Majkl Džej Foks u glavnoj ulozi). Tu je i uvek dobri Džefri Kombs u jednoj od svojih najboljih uloga kao nestabilni FBI agent Milton Damers, zatim Gerijev sin Džejk Bjuzi i Di Volas kao par psihotičnih ubica, kao i veterani R. Li Ermi i Džon Ostin kao duhovi... "The Frighteners" je ona vrsta filma koji istovremeno ima obeležja skupog studijskog filma, ali je u biti uvrnuta indi horor-komedija. Zahvalan je za repriziranja, i jedino što nije ostarilo kako treba su pojedini CGI efekti...

 

 

93. Cube (1997), režija: Vincenzo Natali

 

"Cube" sam pogledao na Festu, mada ne u Sava Centru, pošto je te godine deo projekcija (ili možda sve, ne sećam se) bio premešten u druge bioskope. Bila je to dobro popunjena Kozara, a o samom filmu mislim da nisam mnogo znao sem inicijalne premise. Natali je u svom prvencu iskoristio jednostavan koncept i svedeno mesto dešavanja za upečatljiv SF triler. I mada je bilo sličnih filmova, za mene je "Cube" ostao neprevaziđen. Nije se išlo u nepotrebna objašnjavanja (za to služe loši nastavci), tipski likovi ovde ne smetaju, a generalna svedenost ostavlja prostora za dodatna učitavanja već po svačijoj volji. Scenografija je isto jednostavna a perfektna. Kasnije je Natali nastavio sa ovim "less is more" pristupom u filmu "Nothing" a pre toga se okušao sa paranoičnim SF-om na tragu Filipa K. Dika u filmu "Cypher". Kasnije je otišao u TV vode, i mada jeste snimio još nekoliko filmova, poslednji vredan pažnje (bar što se mene tiče, mišljenja su ovde podeljena) jeste kronenbergovski "Splice"...

 

 

92. Light Sleeper (1992), režija: Paul Schrader

 

Evo jednog filma kojeg nisam viđao na sličnim listama. Mislim da je premijera bila na Festu, ali ja sam ga otkrio tek kasnije na TV-u (Art kanal ili Studio B...) preveden kao "Fatalna nesanica". Od ovog filma sam i definitivno postao fan Pola Šredera, odnosno njegovih filmskih autsajdera. Od "Taxi Drivera" pa sve do najnovijeg "First Reformed" Šredera su opsedale priče o usamljenicima koji ne uspevaju da se uklope u društvo, pokušavaju da pobegnu od svega, neki od njih vode i dnevnik... i na kraju se obično prepuštaju nasilju i (auto)destrukciji... Glavni junak ovog filma, iako sitni diler droge, zapravo je jedan od simpatičnijih Šrederovih autsajdera, večiti melanholik kojeg sjajno glumi Viljem Defo. Za muzičku podlogu je bio zadužen Majkl Bin (ne taj Majkl Bin!), i mada sami tekstovi jesu previše na prvu loptu muzika savršeno odgovara svakoj sceni. Cenim da je ovo jedan od manje izvikanih filmova na ovoj listi, tako da shvatite ovo i kao preporuku, taman za kasno noćno gledanje...

 

 

91. Natural Born Killers (1994), režija: Oliver Stone


"Natural Born Killers" se može o(t)pisati kao Tarantinova verzija Boni i Klajd prilagođena devedesetim, mada sam ga ja uvek više posmatrao kao najluđi eksperiment u rediteljskoj karijeri Olivera Stouna. Tokom devedesetih Stoun je režirao čak sedam filmova nastavivši saradnju sa sjajnim direktorom fotografije Robertom Ričardsonom. Može se reći da su Stounovi filmovi bili dobri upravo do trenutka kada je Ričardson prestao da bude u mnogome zadužen za njihov izgled. A kad je reč o tome, bukvalno svaka scena u ovom filmu izgleda drugačije, videospotovska estetika dovedena je do ekstrema, a u skladu sa time je i prigodni saundtrek; pa opet je sve to izvedeno vrlo promišljeno, naročito kada se poredi sa potonjim filmovima u kojima je pokušano nešto slično (npr. "Domino" Tonija Skota). "Natural Born Killers" je film iz koga zrače devedesete, možda i previše, nešto kao "A Clockwork Orange" za MTV generaciju, film u kome su svi likovi toliko odvratni na jedan toliko groteskni, preteran i stilizovan način da postaju gotovo simpatični. 90s cinizam i nihilizam u čistom, neprerađenom obliku...

 

 

90. Glengarry Glen Ross (1992), režija: James Foley

 

Nikada nisam previše voleo filmove koji su rađeni po tekstu koji je pisan za pozorište. Najčešće se to oseti, pa i pored odlične glume i rediteljskog truda bi dobili filmove koji bi se mogli opisati kao: snimljeno pozorište. Ali ima izuzetaka. Najskoriji primer bi bio "The Father", a devedesetih to je bio "Glengarry Glen Ross" koji je snimljen prema istoimenom komadu Dejvida Mameta. Glumci su svi odreda sjajni, od nezaboravne epizode Aleka Boldvina pa do Al Paćina (pre nego što se na neko vreme pretvorio u samoparodiju), a posebno Džek Lemon kome je ovo bila verovatno i poslednja velika uloga. Mamet je i u drugim dramama uspevao da efektno dočara svet frustriranih muškaraca koji postaju žrtve sopstvenih rodnih (životnih) uloga (npr. "Oleanna" sa savršeno kastovanim Vilijemom Mejsijem), ali u ovom filmu je kroz mikrokosmos trgovaca nekretninama najbolje prikazao jednu širu sliku suštinski muškog sveta surovog kapitalizma. Džejms Foli uz ovakav tekst nije mogao da promaši, pa mu ovo ostaje najbolji film u karijeri...

 

 

89. The Game (1997), režija: David Fincher


Veliki sam fan Finčera. Do te mere da sam razmatrao i objektivno problematični "Alien 3" za ovu listu. "The Game" je jedan od onih filmova koji nekako nikome nije omiljeni od Finčerovih, i ljudi ga često previđaju, ali isto tako ovo je film kome se stvarno nema šta zameriti. Savršeno skockan triler kojim Finčer kao da je hteo da pokaže šta sve ume kao reditelj. A između ostalog je uspeo da od glavnog junaka koji je namćorasti bogataš napravi lika sa kojim je moguće empatisati. Takođe, iako ovo jeste jedan od onih filmova koji ako gledate prvi put sve vreme se pitate gde to vodi, sam finalni obrt nije nekakvo otkrovenje zbog koga je film nemoguće reprizirati. Zapravo je više reč o svojevrsnoj katarzi nego o obrtu. Zanimljivo je kako su nakon "Seven" mnogi pokušavali da iskopiraju taj finčerovski izgled tj. atmosferu, ali bi tu uvek nešto nedostajalo ili štrčalo, dok je sam Finčer to ovde s lakoćom ponovio u jednom donekle drugačijem ključu...

 

 

88. Night on Earth (1991), režija: Jim Jarmusch

 

Nisam baš najveći fan Džima Džarmuša (naročito filmova koje snima poslednjih godina), ali tokom devedesetih je režirao tri veoma različita filma (plus jedan dokumentarac i nekoliko spotova za Toma Vejtsa). "Dead Man" mi je oduvek bio nekako previše letargičan, na momente impresivan, ali i uspavljujuć, dok je "Ghost Dog - The Way of the Samurai" neočekivano zabavan, i neko vreme sam ga razmatrao za listu. Pa ipak, ako treba da izdvojim neki njegov film iz ovog perioda to će biti "Night on Earth". Film počinje na najbolji mogući način - uz muziku i glas Toma Vejtsa kao savršenog "naratora" za ovu vrstu priča o malim ljudima... Formu omnibusa Džarmuš je ovde iskoristio tako da snimi pet motivski povezanih vinjeta, koje su prilično različite u smislu tematike, a opet su stilski dovoljno slične da budu deo iste celine. Početak je meni najslabiji, i svaki put kada repriziram film zapravo se ni ne sećam prve priče (osim da taksi vozi Vinona Rajder), ali nakon toga se stvari značajno popravljaju u naredne dve epizode. No, glavni razlog što je ovaj film na listi jesu poslednje dve priče (Rim i Helsinki), odnosno dva mala remek-dela komedije odnosno tragedije...

 

 

87. La Haine (1995), režija: Mathieu Kassovitz


Kultni film devedesetih koji je dobro ostario, odnosno aktuelan je i danas gde god da se gleda. Film prati 24h u životu trojice mladih dizelaša (ili koja je već francuska verzija) iz pariskog geta, nakon velikih nemira. Jedan od njih pronašao je policijski revolver i kontemplira o osveti, mada nisam nije najsigurni šta zapravo želi... Kada se Kasovic pojavio sa ovim filmom to je tada delovalo gotovo kao najava nekog novog novog talasa. Snimljen je na autentičnim lokacijama, sa mladim i tada nepoznatim glumcima, u crno-beloj tehnici, skoro pa dokumentaristički, ali opet rediteljski precizno. Kada sam ga nedavno reprizirao posle mnogo godina kraj je ponovo uspeo da me iznenadi (mada sam znao da stvari neće na dobro da izađu, zaboravio sam detalje). Kasovic je tada bio dečko koji obećava, ali to nažalost nije uspeo da potvrdi narednim filmovima. Već sa "Assassin(s)" je upao u pretencioznost, a sa "Purpurnim rekama" je počeo holivudizaciju (iako, solidan je to triler), ali ako ništa drugo uvek ćemo imati "Mržnju"...

 

 

86. Delicatessen (1991), režija: Jean-Pierre Jeunet & Marc Caro


Rani Ženeovi filmovi su i najbolji, dok je Mark Karo bio prisutan kao ko-reditelj. "Delicatessen" je prvi koji je snimljen više sticajem okolnosti pošto je "Grad izgubljene dece" trebalo da bude Ženeov debi, ali je tada bio naprosto prezahtevan. Tako je umesto jedne stripovsko-bajkovito-esefično-groteskne priče snimljena ona koja je zahtevala manje lokacija, uglavnom je smeštena u jednu zgradu usred neobjašnjene post-apokalipse, i naseljena likovima koji kao da su (i likom i osobinama) izbegli iz neke od uvrnutijih epizoda Alana Forda. Moram da priznam da je ovaj film svojevremeno bio malo otkrovenje za mene, jer tada nisam još bio toliko izložen sličnoj estetici (na filmu ili u stripu), i prosto mi je žao što Žene i Karo nisu zajedno snimili više ovakvih filmova. Mada, ruku na srce, dobri su mi i oni kasniji koje se snimao solo (osim četvrtog "Aliena"), iako u njima nema toliko groteske i crnog humora kojima ovaj film obiluje...

 

 

85. Tesis (1996), režija: Alejandro Amenabar


Godinu dana pre nego što će se proslaviti filmom "Abre los ojos", Amenabar je debitovao horor-trilerom "Tesis", i neko vreme je bio jedan od reditelja koji su najviše obećavali (pogotovo za ljubitelje SF-a i horora), a onda je dobio Oskar za najbolji strani film i nikad više nije snimio ništa ni približno dobro... Ali da se vratim na "Tesis", pogledao sam ga znatno kasnije, u divx eri, da bih ga nedavno reprizirao. I oba puta sam imao osećaj da gledam vrhunski triler, u kome reditelj, uz pomoć sjajnog kastinga za dvojicu potencijalnih ubica, sve vreme vrhunski manipuliše očekivanjima gledaoca. To što je u pitanju mali, evropski film zapravo pomaže da priča bude još ubedljivija. Ma koliko voleo "8MM", ipak je "Tesis" onaj ultimativni i istinski jezivi film u kome urbana legenda snaf filma deluje kao nešto moguće. Ali pošto sam nekoliko puta prošetao hodnicima beogradskog FDU-a, bez problema mogu da zamislim domaći rimejk koji bi se tamo dešavao...

 

 

84. Cape Fear (1991), režija: Martin Scorsese


Kada se navode rimejci koji su bolji ili su barem tu negde u rangu originala Skorsezeov "Cape Fear" je na spisku. Meni je bolji, ili bar draži od originala pošto sam ga prvog gledao i momentalno mi se urezao u sećanje. Nisu na odmet bile ni brojne reprize, kao i pop-kulturne reference od kojih je najpoznatija ona u Simpsonovima. De Niro kao Maks Kedi jedan je od najupečatljivijih negativaca iz ove dekade, a uvek se pomalo iznenadim kad vidim dobrog starog Nika Noltija u nepropalom izdanju. I kao što je Hičkok nakon svog najambicioznijeg filma ("Vertigo"), koji nije naišao tada na dobar odziv, snimio jedan od svojih najzabavnijih, slično je Skorseze nakon što su izostali zasluženi Oskari za "Goodfellas" snimio svoj naj-palp film (u najboljem smislu te reči). A kad pominjem Hičkoka, Skorseze je kao veliki filmofil mudro odlučio da zadrži originalni skor Bernarda Hermana, pošto se neka savršenstva ipak ne mogu ponoviti...

 

 

83. Strange Days (1995), režija: Kathryn Bigelow


Ketrin Bigelou je tada bila 15 godina daleko od Oskara za režiju, i snimala je žanrovske filmove koji su pokrivali horor, SF, akciju, i to ništa manje beskompromisno od svojih muških kolega. Zapravo, čisto sumnjam da bi muškarac u jedan uzbudljiv bioskopski film stavio jednu od najmorbidnijih scena silovanja (koja pritom nije previše eksplicitna). Ali to je samo jedan od razloga što se ovaj film u tom trenutku izdvojio. Smešten uoči dočeka 2000. "Strange Days" je anticipirao milenijumsku paranoju, ali i rasne tenzije koje četvrt veka kasnije deluju kao još mračnija budućnost (tj. sadašnjost) u odnosu na to šta je prikazano u ovom filmu. Koncept digitalne droge u formi snimljenih iskustava (pa i onih najekstremnijih) je nešto na osnovu čega bi se danas snimila Black Mirror epizoda (a ima i Den Simons sličnu priču), a ovde je iskorišćen za zaplet koji je istovremeno ljubavna priča, paranoidni triler i društveno osvešćeni akcioni film. Film možda nema jednako jak efekat kada se gleda na malom ekranu (a možda je i do mrljavog blurej transfera), ali vredi ga reprizirati, iako smo već dobrano udaljeni od "futurističke" dvehiljadite...

 

 

82. The Piano (1993), režija: Jane Campion


Nisam neki ljubitelj kostimiranih drama iz viktorijanskog perioda, ali su mi zato mnogo interesantnije priče smeštene u isti period, ali u donekle drugačije okruženje. Dobar primer za to je Vinterbotomov "Jude", koji je ipak za nijasnu previše sumoran čak i za mene. Sa druge strane, "The Paino" Džejn Kempion je sumoran taman koliko treba, a da je u isto vreme vizuelno prelep, sav u plavo-zelenim tonovima divljine Novog Zelanda. Za obožavaoce Harvija Kajtela ovo je prvi film iz devedesetih u kome se skida (sledeći je nešto više na listi!), ali to na stranu, i on i svi drugi glumci su ovde sjajni. Na ovo novo gledanje sam shvatio da je lik koga igra Sem Nil ipak za trunčicu manji monstrum nego što sam zapamtio, dok je lik Harvija Kajtela isto tako manje heroj a više samo čovek koji se zatekao tu gde jeste i koristi okolnosti. Samim tim je i priča glavne junakinje mnogo manje romantična, a više realistična priča žene tog vremena koja u najboljem slučaju može da izabere manje lošu opciju. Osim ako kao romansu ne računamo nju i klavir, a s obzirom na muzički skor Majkla Najmana (koga će još biti na ovoj listi) to možda i ima najviše smisla...

 

 

81. Saving Private Ryan (1998), režija: Steven Spielberg


Već podozrevam kontroverzu ovde, bilo da će se neko žaliti zašto je film ovako nisko na listi, odnosno kritike zašto se uopšte nalazi na njoj. Ali tako je to sa velikim rediteljima, a Spilberg je to uvek bio, iako se ovih dana pomalo uljuljkao i na račun stare slave snima zanatski dobre mada suštinski nebitne filmove. Devedesetih je pak Spilberg bio u sjajnoj rediteljskoj formi, i to je pokazao kroz nekoliko klasika, koji su žanrovski poprilično različiti. "Saving Private Ryan" je film koji mu je doneo drugog Oskara za režiju, dok je onaj za film izostao. I mada će danas svi reći kako je to do lobiranja Harvija Vajnstina, i neće biti u krivu, ima nečeg i do korektnog, ali samo korektnog scenarija, od kojeg je Spilberg svojom režijom uspeo da napravi jedan od boljih, a svakako najupečatljivijih ratnih filmova. Gledao sam ga tada u Akademiji 28 i nisam osetio više od dva i po sata trajanja (a poređenja radi itekako sam osetio dva i po sata "Amistada" godinu dana ranije). Uvodnih pola sata su malo remek-delo za sebe, i tu se valjda svi slažu, dok ostatak filma na okupu drži kako Spilbergova sigurna režija tako i ekipa glumaca predvođena Tomom Henksom. Inače, ko bi rekao da će od svih tada manje poznatih glumaca najviše da se proslavi Vin Dizel dok Edvard Burns (ko?) kao da je doslovno propao u zemlju...

 

 

80. The Nightmare Before Christmas (1993), režija: Henry Selick


Ono što neki zaborave kad je reč o ovom klasiku stop-motion animacije jeste to da ovo nije film Tima Bartona. Odnosno, Tim Barton je ovde prisutan u najboljem slučaju kao trećina tima kojeg još čine Deni Elfman (muzika i glasovi) i reditelj Henri Selik ("James and the Giant Peach", "Coraline"). Meni je ovaj film posebno drag jer je u suštini u pitanju iščašena verzija popularnog žanra: Dizni mjuzikl, s tim što umesto Diznijevog loga ispred stoji Touchstone (podružniza Diznija), umesto klasične animacije u pitanju je stop-motion, a što se muzike tiče, to je ono gde se ovaj film najviše izdvaja, pošto se pesme mogu slušati i nezavisno od filma, dok u samom filmu funkcionišu kao organski deo celine koji daje zamajac zapletu. Znam da će mnogi isto reći i za Diznijeve filmove iz tog perioda, ali mislim da je u mom slučaju to donekle stvar ukusa (dražesno morbidna ikonografija, kako u vizuelnoj tako i u audio formi mi je uvek bila bliska), ali i godina, pošto je "The Nightmare Before Christmas" zaista jedan od onih filmova za sve generacije...

 

 

79. Sleepy Hollow (1999), režija: Tim Burton


Ne samo što je 1999. bila najbolja godina za film u toj deceniji, nego je te godine Tim Barton snimio poslednji dobar film pre nego što je naglo prekinuo niz (ima on dobrih filmova i posle, ali sporadično), a neki će slično reći i za uloge Džonija Depa. "Sleepy Hollow" je adaptacija, a zapravo elaboracija pripovetke Vašingtona Irvinga. Ovo je Bartonov gotski horor, koji je ujedno omaž starim Hamerovim filmovima, i u vizuelnom smislu jeste jedan od najlepših filmova devedesetih. Boje su namerno isprane tako da ugođaj podseća na crno-beli film, ali ne sasvim, dok jarko crvena boja krvi tako biva dodatno naznačena. Budući trostruki Oskarovac Emanuel Lubecki briljira kao direktor fotografije, a i Deni Elfman je u punoj formi. Bartonu je ovo jedan od poslednjih filmova koji uprkos brojnim efektima izgleda organski, opipljivo. Scenarista Endru Kevin Voker ("Seven", "8MM") je relativno jednostavnoj originalnoj priči o bezglavom konjaniku dodao murder mystery ugao, dok je samom konjaniku na kratko podario "ljudsko" lice (savršen kasting). Šteta što se ovakvi horori (skupi, krvavi i vizuelno raskošni) sve ređe viđaju, a još veća šteta što je Tim Barton prestao da ih snima...

 

 

78. Europa (1991), režija: Lars von Trier


Ovo verovatno nije među kontroverznijim filmovima na ovoj listi, ali njegov autor svakako jeste. Pa opet, ovo je iz vremena kada je Lars fon Trir bio jedan od evropskih reditelja koji su mnogo obećavali, i dok još nije izazivao podele. "Europa" je jedan od njegovih "najrežiranijih" filmova, odnosno film u kome je Fon Trir prevashodno pokušao da eksperimentiše s formom. Priča je zanimljiva i sam seting posleratne Nemačke s fokusom na železničku kompaniju deluje kafkijanski, kako u premisi tako i u egzekuciji iste. Film je mahom u crno-beloj tehnici sa povremenim intruzijama kolora, na nemačkom i na engleskom, čak se i zasebni kadrovi povremeno preklapaju nalik na nekakav košmarni kolaž. Početak i kraj filma uokviruje (doslovno) hipnotička naracija Maksa fon Sidoa. Kada se tako ukratko sumira, "Evropa" zvuči poput tipičnog art filma, i to u neku ruku jeste, ali je daleko od tipičnog, i zapravo je jedan od najprijemčivijih Fon Trirovih filmova, i nešto što se može preporučiti bez mnogo rezervi. Krivo mi je što ovo nisam pogledao u bioskopu (na Festu mislim), ali verovatno sam tada bio trunčicu premlad za ovu vrstu filma...

 

 

77. Hard Boiled (1992), režija: John Woo


Kada sam prvi put otišao na IMDb stranicu Džona Vua iznenadio sam se kada sam video da mu je ovo 20. film u karijeri koja je počela još sedamdesetih. Doduše, većinu starijih filmova i dalje nisam pogledao, ali svakako je bilo zapaženijih filmova ("The Killer", "Bullet in the Head"...) i pre ovog, koji predstavlja vrhunac njegove filmografije, a i hong-kongškog akcionog filma tog vremena generalno. Žao mi je što ovaj film nisam pogledao upravo tada, devedesetih, već tek u divx eri, ali svejedno je ostavio veliki utisak, sličan onom koji je pre nekoliko godina ostavio "The Raid". "Hard Boiled" je u osnovi jednostavni akcioni film o dva policajca, jednom nešto tipičnijem, šarmantnijem i drugom nešto hladnijem, koji je pomalo anti-heroj, i o njihovom prijateljstvu, da ne kažem bromansi. I naravno o stotinu statista koji bivaju izrešetani mecima u slow-motionu dok proleću kroz staklo! Film kulminira u epskom polusatnom obračunu u bolnici pod opsadom, a Vu pronalazi nove načine da akciju pretvori u (krvavi) balet... Džon Vu je zatim otišao u Ameriku gde je pokušao da ponovi uspeh prethodnih filmova. Imao je veći budžet i zvezde u rangu od Van Dama pa do Nikolasa Kejdža (pa i Toma Kruza, ali taj film nećemo pominjati), i mada je na momente prilazio blizu onoj staroj magiji, ipak je "Hard Boiled" ostao nenadmašen...

 

 

76. Edward Scissorhands (1990), režija: Tim Burton

 

I evo nas opet kod Tima Bartona... Ovo je možda ključni film za njega. Posle mejnstrim uspeha sa prvim "Betmenom" Barton je mogao da radi šta hoće, što je manje-više nastavio sve do danas. "Edvard Makazoruki" (jedan od slučajeva da mi se više sviđa kako zvuči srpski prevod) nadovezuje se na uvrnutost i gotičarenje iz prethodnih filmova, i u sve to uvodi naslovnog junaka kojeg tumači Džoni Dep. Kapiram da bi u nekom eventualnom rimejku ovaj film bio postavljen realistično, pa bi se u takav seting uvela anomalija... Međutim, Barton sve u startu postavlja bajkovito, njegovo predgrađe je stilizovano kao hipertrofirane pedesete (dok se ispod svega toga krije licemerje i sveopšta trulež), i onda u tu i takvu lažnu bajku ulazi pravi lik iz bajke u vidu Edvarda. I naravno da takva priča ne može da ima srećan kraj. A kraj filma je jedno od najlepših čitanja "Lepotice i zveri" (uporediti sa Diznijevom verzijom iz naredne godine), plus nezaboravna muzika Denija Elfmana kao i jedna od poslednjih uloga Vinsenta Prajsa, kao gorko-slatki šlag na tortu...

 

 

75. Boyz n the Hood (1991), režija: John Singleton


Ovo je jedan od desetak filmova koji sam po prvi put pogledao tek nedavno, spremajući ovu listu. Ono što nisam očekivao je to koliko je ovo ujedno i coming of age film, jer pre nego što se upoznamo sa glavnim junacima koje tumače Kjuba Guding Džunior (u prvoj većoj ulozi), Ajs Kjub i drugi, dobar deo filma ih prati kao klince koji odrastaju u tom istom getu iz koga neki od njih kasnije pokušavaju da pobegnu (dok su drugi praktično srasli sa njim). Dodatno me je iznenadila referenca na klasik coming of age filma osamdesetih "Stand by Me", odnosno scena u kojoj četiri klinca idu prugom kako bi videli leš. Glavni deo filma je ipak geto drama koja je režirana sa dosta mladalačkog duha, ali više nego ubedljivo. Džonu Singltonu (RIP) ovo je bio prvi film, i već za njega je dobio nominaciju za režiju (postavši dupli rekorder kao najmlađi nominovani i prvi afro-amerikanac u toj kategoriji), i nažalost nikada kasnije nije uspeo da se približi ovom preranom vrhuncu...

 ---NASTAVIĆE SE...

петак, 07. мај 2021.

GUL GOVORI SA VRHA PROKLETIJA

 

Sajt posvećen fantastici, Autostoperski Vodič Kroz Fantastiku, imao je juče ekskluzivu: prvi moj intervju na temu novog romana PROKLETIJE!

            Podsećam da se još uvek možete pretplatiti na ovu moju knjigu – svi detalji o tome šta je uopšte ovaj roman i o čemu je, te kako ga kupiti, nalaze se OVDE.

            Sažetija i preglednija verzija toga izašla je na sajtu Art-Anima, koji takođe najtoplije preporučujem svakome ko želi da bude ispravno i pravovremeno obavešten o svemu relevantnom na polju fantastike (pa time i horora) kod nas. Tu verziju imate OVDE. Otidite tamo zbog ovoga, a ostanite zbog drugih vesti i članaka…

Bekšinjski

            Intervju sa mnom je izvorno bio objavljen OVDE: bacite oko na sajt, možda nađete još poneki članak ili rivju koji će vas zanimati!

            A sada, pronicljiva i stručna pitanja by Dejan Sklizović i odgovori by Dejan Ognjanović, mogu se pročitati i ovde, ispod.

            Uzgred, odmah da kažem da smo za blog The Cult of Ghoul obezbedili i jedan ekskluzivni intervju s Dejan Ognjanovićem, gde će samo nama otkriti sve ono što u donjem intervjuu nije. Coming soon…

I veliko hvala fanovima, obožavaocima, poštovaocima, kultistima - koje je najava mog romana inspirisala za neke izuzetno kvalitetne i sasvim upotrebljive varijante korica!

FAN ART by Uroš Ristivojević

 

 

GUL GOVORI SA VRHA PROKLETIJA

 

 

Sklizović: Tvoj treći roman samo što nije ugledao svetlo dana i meni je jako drago da, u trenutku našeg razgovora kreće i pretplata, a uskoro će ljudi moći i da uživaju u čitanju. Pre svega, čestitam na nastavku spisateljske karijere, naročito jer to radiš u najboljem žanru na planeti.

 

Ognjanović - Pre svega, hvala na pominjanju nekakve moje „karijere“, mada je to preozbiljna reč, i nisam siguran koliko je primenjiva za nekoga ko ne živi od svog proznog pisanja, i čiji su romani češće izlazili kao samizdati nego kao izdanja tzv. oficijelnih izdavača. Konkretno, takve izdavače imali su samo 1. izdanje Naživog (niška Prosveta, 2003), dok sam druga dva izdanja tog romana objavio sam (2010. i 2019) i 2. izdanje Zavodnika (novosadski Orfelin, 2015), dok sam njegovo 1. izdanje objavio sam. Sada, u svojoj 48-oj godini, odnosno u 18. godini moje tzv. karijere proznog pisca, ja treći roman takođe objavljujem sam, kao samizdat. Ne žalim se zbog toga: da mi to ne odgovara ne bih to tako radio, samo kažem – „karijera“ mi zvuči kao nešto iz paralelnog, normalnog i pristojnog univerzuma, a ne iz ovoga u čemu sada jesmo.

 

FAN ART by Toni Tošić

 

Sklizović: Da li su turbulentna i nesvakidašnja dešavanja za vreme kojih si pisao bila katalizator kreativnog procesa? Jasno mi je da su Prokletije jako star koncept i verovatno si imao rešene sve bitne stavke pre pomenutih dešavanja. Koliko su težina i apsurdnost situacije u kojoj smo se svi našli promenila (ili, nije?) tvoj pristup pisanju?

 

Ognjanović - Ukratko, nije. Bar ja ne osećam da je Kovid-19, od milja (mada neprecizno i netačno) Korona ikako uticala na moj kreativni proces. Naravno, ostavljam eventualnim proučavaocima, ako ih bude, da se time bave i da, možda, nalaze tragove toga u mom tekstu. Ja sam veći deo romana odavno zamislio, i posle predugog odlaganja i čekanja da u meni sazri, i da okončam sva istraživanja, bio sam isplanirao da ga pišem u drugoj polovini prošle godine još pre nego što je iko i naslutio kakvo će nas vanredno, globalno stanje zahvatiti. Recimo, svestan sam da je Kovid kriza u svetu dovela do neverovatne poplave rukopisa: zatvoreni ljudi sedeli su u kućama i pisali, i neki veliki izdavači su još pre polovine ove godine zamandalili svoje kapije za primanje novih rukopisa, jer su za nekoliko meseci dobili onoliko koliko inače dobiju za godinu dana. To je ta Kovid skribomanija. Moje Prokletije nisu deo toga. Čak ni činjenica što mi roman ima skoro 400 strana (a to je vrlo netipično za mene, prethodna dva su imala 215 i 250) nije rezultat toga što sam, kao, imao višak vremena s kojim nisam znao šta ću, pa sam pisao preko svake mere, da to vreme ubijem – nego zato što je to oduvek bilo zamišljeno kao priča epskog zamaha, sa više likova, lokacija i događaja nego u mojim ranijim romanima.

FAN ART by Uroš Ristivojević

 

 

Sklizović: Voleo bih da nam kažeš nešto više o setingu Prokletija. U Naživo si se jako dobro poigrao sa simbolikom Kosova i uspeo da iz ustajalog diskursa generišeš autentičnu balkansku stravu. S druge strane, mislim da si jako nadahnuto opisao učmalost i indiferentnost urbane niške sredine. Da li si u Prokletijama nastavio da u tom maniru tretiraš seting, kao posledicu delovanja sila urbane i regionalne entropije, ili si se (ako je suditi po naslovu) ovog puta pozabavio nepatvorenim zlom koje vreba u prirodi i voli pejzaže koji većini nisu bliski i ne zavise od društvenih tokova?

 

Ognjanović - Seting je ključni element horora. Dobro odabrani ambijent, živopisno i ubedljivo opisan, važniji je i od likova, ili u najmanjem je – podjednako važan. To je spoznaja do koje sam prvo došao intuitivno, ne promišljajući je mnogo: prosto, kad sam pisao Naživo, osećao sam da moram da uhvatim srž tog ratnog a neratnog Niša sredine 1990-ih, tu mijazmu nečisti i gadosti koja zrači i iz novina i iz televizora i iz olupina od ljudi, ali i Prištine, i uopšte Kosova, kao još crnje varijante toga, svojevrsne Interzone… Zavodnik se bukvalno rodio iz ambijenta sela Špaj, odakle mi je majka: dugo vremena sam tražio priču koja bi zasluživala da se baš tu odvija, ali zamisao da se horor potencijal tog poluopustelog sela iskoristi za roman jeze i strave došla mi je prva, pre nego što sam uopšte znao šta će se tamo dešavati. 

            Što se Prokletija tiče, tu je stvar složenija. Neke od važnijih ideja i koncepata imao sam ranije, ali su sve kliknule kako treba, i spojile se gde treba, tek onda kad mi je, posle malo lutanja i traženja lokacije gde treba da bude TO nešto što sam bio zamislio, sinulo da to jedino mogu i moraju biti Prokletije. Zapravo, taj se roman sastoji iz dve skoro jednake (po obimu) celine, u kojima dominiraju dve veoma upečatljive i zastrašujuće lokacije. U prvom delu centralna je Psihijatrijska bolnica u Toponici, ali sa nekim bitnim paralelama između nje i urbanog Niša, doslovno centra grada, Ulice Pobede. Tek u drugom delu romana stiže se na Prokletije, na drugu dominantnu lokaciju. O međuodnosu i simbolici i vezama između ta dva mesta, jednog urbanog, ili barem vezanog za civilizaciju i društvo (i njegovo naličje) i drugog prirodnog, ali ne baš sasvim netaknutog – nije red da ja govorim. Nadam se da će biti kritičara i analitičara koji će se time baviti, jer te paralele i konotacije veoma su bogati i inspirativni.

 

 

Sklizović: Interesuje me tvoj odnos prema karakterima u Prokletijama, u odnosu na prethodni roman. U Naživo imamo Dejana koji je skoro pa nemi svedok društvenog apsurda, potpuno posvećen traženju smisla u stvarima koje mogu da učine da se čovek oseti živim usred devalvacije svih vrednosti. Bez spojlera, zanima me kako si ti video Dejana, toliko godina kasnije? Da li je unutrašnja dinamika njegovog lika značajnije promenjena nakon volšebne inicijacije i susreta sa drevnim božanstvom?

 

Ognjanović - Ovde se od mene traži delom da analiziram sopstveni roman, što nije baš na mestu, a delom da spojlujem ovaj najnoviji. Ipak, ne želim da izbegnem odgovor. Recimo da je Naživo jedan mladalački, „angry young man“ roman, ljut, besan, pankerski u izvesnom smislu, bezobrazan, drčan, provokativan, bez zadrške. Takav mu je i glavni lik, koji je ujedno i narator: mladić od 22 godine koji hoće da jednu ekstremnu situaciju otera do njenih krajnjih instanci. On je tu svesno koncipiran kao samotan: nema ni devojku ni bliske prijatelje, sam se otiskuje u svoju potragu… Prokletije su roman jednog, nadam se, zrelijeg autora, koji nije izdao „stvar“ u smislu žestine i beskompromisnosti, ali ipak govori iz vizure starijeg, iskusnijeg čoveka, kroz lik jednog drugog protagoniste, koji u romanu ima 42 godine. Iako njega zatičemo u samoći, on zapravo jeste bio, i opet će biti deo jedne zajednice, i neće se sam samcit boriti za spoznaju koja je samo lična, individualna, nego je lik koji svoje ostvarenje pokušava da ostvari u zajednici, sa grupom ljudi… Što se tiče Dejana iz Naživo, njega ćemo videti i u Prokletijama, ali šta je od njega ostalo, u šta se pretvorio i odakle govori – to neka zainteresovani sami otkriju, jer inače – gde je zabava, a gde uživanje ako vam ja sad sve otkrijem?

Bekšinjski

 

 

Sklizović: Upadljivo je odsustvo ženskih likova u Naživo. Ipak, ne mogu da se otmem utisku da je Zbirka ustvari glavni ženski lik i da je Dejan posvećen ženskom principu koji nije otelotvoren, ali je prisutan u smislu sadržaja Zbirke. Deluje kako se u Naživo itekako radi o dejstvu ženskog principa, s obzirom na simboliku pasivnosti, trpljenja, pre svega – razumevanja kroz patnju. Sve sami okultni momenti pripisani delovanju htonskih sila koje su ekskluzivni atributi Boginje. Da li je tretman ženskih likova u Prokletijama promenjen i da li možemo da očekujemo da se pojavi i otelotvorenje Zbirke?

 

Ognjanović - Žene i ženskost i simbolika Žene su apsolutno ključni i sveprisutni u Prokletijama: postoje i važni ženski likovi, protkana su i pitanja vezana za život žene na Balkanu, ali i na simboličkom planu je ono što je vezano za Veliku Majku centralno za značenje dela. Pitanja htonskog i apolonskog u srži su Prokletija, i bez obzira što za glavne junake imam grupicu mužjačina, vojničina, boraca, oni sa svojim puškama i bombama odlaze, zapravo, sve dublje i dublje, u okrilje Majke… i Materice… Ne bih ovo dalje elaborirao, za sada, kako ne bih pokvario uživanje u čitanju… A Zbirka će imati svoju novu inkarnaciju, i uopšte, na mnogo načina Prokletije su nešto kao reimaginacija Naživog, sa drastičnim izmenama, ponegde u dijametralno suprotnom pravcu…

 

FAN ART by Milan Simić

 

Sklizović: Budući da žanrovsko pisanje iziskuje često istančan ukus i jasno razgraničenje između poželjnih i nepoželjnih stvari, da li ti je u tom smislu bitno da održavaš i uvećavaš izgrađenu bazu fanova dostavljajući relativno očekivane stvari, ili smatraš da kreativni proces treba više da bude usmeren na samousavršavanja autora, a tek sekundarno na publiku?

 

Ognjanović - Ovo je, pretpostavljam, retoričko pitanje. Bez uvrede za moje poštovaoce, ali o „fanovima“ uopšte ne razmišljam dok koncipiram ili pišem svoja dela. Razlog tome nije (samo) to što sam ja bezosećajna stoka koju baš briga šta drugi misle (nije baš tako), nego možda i više ono sa čime smo počeli razgovor – to da ja nemam karijeru. Da, recimo, objavljujem za Lagunu, onda mi ne bi bilo svejedno da li će me voleti 3.000 ili 30.000 čitalaca, i naravno da bih, vođen komercijalnim motivima, tj. željom za što većom zaradom, a pod presijom urednika, izdavača, marketinških stručnjaka i ostalih šrafova u toj industriji, težio da napišem roman koji će zadovoljiti prohteve desetine hiljada čitalaca, koji će svima dati ponešto a nikoga neće uvrediti, naljutiti.

Međutim, pošto ja stvaram u okviru kulta od oko 1.500 čitalaca (u toliko primeraka se rasprodao Zavodnik, i sad moramo da spremamo i 3. izdanje), imam slobodu da me baš briga da li ću izgubiti sto ili dvesta njih, ako pomisle da nisu dobili tačno ono što očekuju da im dugujem. To ne znači da nisam svestan očekivanja publike, naravno da jesam, ali ne dopuštam da ona oblikuju šta ću i kako pisati. Recimo, na scenu sam izašao sa tim brutalnim, ogavnim, krvavim pank-porno-okultnim hororom Naživo. Moj naredni roman, Zavodnik, je sve suprotno do toga: krvi i seksa skoro i da nema, bar ne u prvom planu, a sve je u atmosferi, nagoveštajima, izvedeno toliko „ukusno“ da ga mogu bez problema čitati i voleti i oni koji nisu naročiti ljubitelji horora. Sad, Prokletije se više nadovezuju na Naživo nego na Zavodnika: zato, oni koji me poznaju samo po Zavodniku (a ima takvih) možda će biti šokirani nekim ekstremnostima u Prokletijama, ali, s druge strane, i oni koji su čitali Naživo biće, mislim, šokirani time koliko je novi roman različit od onoga što možda misle da su pristup i poetika koje od mene treba očekivati. Ukratko, ne volim da budem predvidiv, sviđa mi se da iznenađujem ljude, da ih provociram, ali da to ne bude samo sebi svrha, nego sa određenom poentom…

 

 

Sklizović: Za kraj, kako si ti zadovoljan krajnjim ishodom Prokletija? Da li postoji neka zanimljiva anegdota u vezi sa nastankom dela koja je upečatljiva za podeliti sa tvojim čitaocima?

 

ovo je radna, zamalo pa finalna verzija korice

Ognjanović - Krenuo sam da pišem Prokletije s namerom da to bude moj Magnum Opus. I kad me baš pitaš za moj subjektivan sud o ishodu – reći ću ti neuvijeno da mislim da sam uspeo. Jeste, neskromno je to tako reći, drugi to nek kažu i bla bla, naravno da to stoji, ali ti si me povukao za jezik. I kad već jesi, podvlačim: ovo je sasvim sigurno moj najbolji roman do sada, a vrlo moguće i od sada pa nadalje, ako ih još budem napisao. Biće teško dvaput se popeti ovako visoko.

            Što se tiče anegdota, ne pada mi na um ništa što bi imalo snagu pančlajna ovog razgovora. Uopšte, nastajanje romana nije bogzna kako spektakularan proces – u ovom slučaju on je donekle takav samo zato što ga nosim u sebi već četvrt veka, i što maltene otkad znam za sebe radim „research“ za razne njegove aspekte. Šta god da sam čitao, ja sam to povezivao sa Prokletijama. Kad god bih se našao u blizini ljudi koji bi mi mogli biti korisni za roman, ja sam ih ispitivao, bilo da su psihijatri, ili samo zaposleni u administraciji ludnice; bilo da su vojna lica ili pripadnici rezervnog sastava koji su učestvovali u ratu na Kosovu; ili da su planinari i avanturisti koji su se naživo lomatali po Prokletijama. Svima njima sam postavljao najluđa pitanja, bez trunke zazora i stida šta će ti ljudi pomisliti o meni, zašto ih zapitkujem tako morbidne i sumanute stvari – a sad će i oni i svi ostali najzad moći da vide zbog čega sam to činio. 

Bekšinjski

 

 

Sklizović: P.S. da obavestimo čitaoce kako mogu do knjige u pretplati i nakon izlaska iz štampe.

 

Ognjanović - Pretplata za Prokletije traje do 18. maja. Tačnije, oni koji mi se jave najkasnije do 18. maja, obezbediće sebi komadić večnosti u spisku pretplatnika na kraju knjige. Naravno da ovu knjigu u tvrdom povezu, na skoro 400 strana, možete pod istim uslovima (900 din + ptt), naručivati i posle tog datuma: jedina razlika je što nakon toga nećete biti među pretplatnicima navedenim u zahvalnicama u samoj knjizi, jer će ona tad već biti u štampi. Knjiga izlazi početkom juna, kada se pretplatnicima šalje, onim redom kojim su naručivali. Dakle, više detalja o Prokletijama imate na mom blogu, ovde: https://cultofghoul.blogspot.com/2021/04/prokletije-pretplata.html Koga je ovo zainteresovalo, i ko poželi da podrži jedan kult samizdat autorskog pristupa, neka mi piše na mejl dogstar666 at yahoo dot com.


понедељак, 03. мај 2021.

EGIPATSKE PIRAMIDE

 


Izdavač: Blum

Prevod: Boris Todorović

Godina izdanja: 2020.

Broj strana: 327

Povez: Broširano

Format: 20 x 13 cm

 

            Jedna od knjiga koje sam čitao u retkim slobodnim trenucima tokom prethodnih meseci, dok sam privodio kraju rad na PROKLETIJAMA, bila je i ova vredna knjiga koju želim da vam preporučim.

            Zvanična najava kaže:

 

Ključno delo nauke o piramidama koje već decenijama privlači pažnju, kako akademaca tako i šire čitalačke publike

Ovo delo svakako predstavlja jedno od najznačajnijih dostignuća na polju proučavanja egipatskih piramida. Već decenijama je nezaobilazna literatura studentima egiptologije širom sveta, ali zbog svog pitkog jezika i logičkog pristupa i dalje je omiljena knjiga i nas običnih čitalaca, zaljubljenika u kulturu i istoriju drevnog Egipta. Ovde su obrađena sva najznačajnija pitanja: koliko faraona je podiglo svoje monumentalne grobnice; kako su uopšte građene piramide; kakvi su bili pogrebni običaji? Uz mnoštvo fotografija i crteža ovo će izdanje svakako zadovoljiti i zahtevnije čitaoce, one koji prvi put žele da se upoznaju sa drevnim piramidama, ali i stručnjake koji su tragali za sistematičnim pregledom jedne tako kompleksne i misteriozne teme koja zaokuplja ljudsku maštu već duže od 45 vekova.“

 

A ja kažem: bilo mi je veoma korisno da najzad pročitam nešto na ovu intrigantnu temu, a da nema ni traga senzacionalizma i neobuzdanih nagađanja. Sve što sam do sada čitao o egipatskim piramidama bilo je, manje ili više, vezano za misterije, vanzemaljce, Denikene, Atlantide, čuda i fantazije, dok su istorija i kulturni kontekst koji je to izrodio bili prisutni skromno, na kašičicu.

Utoliko je okrepljujuće naći jednu ovakvu knjigu, pisanu trezveno, iz strogo naučnog ugla, i to iz pera jednog od vodećih egiptologa svog vremena, poduprtu isključivo činjenicama, faktima, dokazima, a bez maštarija i glupiranja. Istina, ako bi ova stručna, a opet pitka i čitka studija imala neki manji nedostatak, to bi bio ovaj: čitalac gladan misterija – ostaće gladan nakon čitanja, jer za autora ove knjige stari Egipat je široko otvorena knjiga u kojoj on ne vidi veće senke i nejasnoće. A u kontekstu toga nadovezuje se i njegov izluđujuće racionalan, materijalistički odgovor na pitanje „kako su uopšte građene piramide“ (spojler: rampe!). Za moj groš nije pružio dovoljno ubedljivo objašnjenje toga kako su pomerani i uklapani najveći blokovi stena u piramide, od kojih su neki težili po pedesetak tona…

Jedna od glavnih boljki većine knjiga koje su mi padale šaka, a doticale su se i egipatskih misterija, sastoji se u tome da se one 96% koncentrišu na Keopsovu piramidu, a ovim ostalim, ne samo u Gizi nego širom Egipta, nimalo se ne bave. Učinak toga je da čitalac stekne utisak da je nešto tako neverovatno kao što je Keopsova piramida skoro doslovno palo s neba, sletelo iz svemira.

Jedna od glavnih vrlina ove knjige jeste što daje izvanrednu, temeljito potkrepljenu kontekstualizaciju: govori, detaljno, i o ostale dve piramide koje stoje kraj Keopsove (Mikerenovoj i Kefrenovoj), te o hramovima pored njih, a prikazuje i EVOLUCIJU gradnje piramida, od mastaba pa do stepenastih piramiduljaka i piramidica srednje-sitnih dimenzija, sve do Keopsove kao najmonumentalnije, koja naravno dobija veliki prostor.

Učinak ove kontekstualizacije je da se bolje shvate logistički, ali i idejni, religijski i  svetonazorski motivi iza tih poduhvata, a kad se ovi shvate onda postaje jasno da Keopsova piramida ipak nije pala s neba, nego je plod više vekova isprobavanja i ispipavanja tehnologije. Uostalom, već iz sadržaja se jasno vidi struktura i tok ove knjige:

 

PREDGOVOR

UVOD

MASTABE I RANI POGREBNI OBIČAJI

STEPENASTE PIRAMIDE

PRELAZ NA PRAVU PIRAMIDU

GRUPA PIRAMIDA U GIZI

PIRAMIDE V I VI DINASTIJE

KASNIJE PIRAMIDE

IZGRADNJA I NAMENA

 

Jezik je naučnički, ali jasan na onaj predivan način za koji su samo Englezi u toj meri sposobni. Prevod je odličan, a tekst jezički korektan, uz tek poneki tipfeler – nema nepismenosti, nego se samo potkralo 15-ak rokada u kucanju (kad dva slova zamene mesta, kao u primeru 'pirmaide' umesto 'piramide').

Knjiga je ilustrovana velikim brojem fotografija, nacrta, preseka i drugih korisnih crteža i tabela, a kad je to tako, pohvala ide i za odličnu štampu, koja postiže vrhunsku jasnoću i oštrinu fotografija – što kod nas u Srbiji retko biva kad se radi o cb slikama na suvom, običnom belom papiru. Domaće knjige sa cb fotografijama uglavnom izgledaju kao fotokopije, pa je okrepljenje videti oštre i jasne fotke ovde.

Sve u svemu, koga zanima ova tematika, ovo je kapitalna knjiga – nezaobilazna, mada (budući da je izašla još 1947. godine) verovatno ne i definitivna reč na temu egipatskih piramida… ako ćemo takvu reč ikada i dobiti, a da zazvuči ubedljivo. Tako i ovde: uz sva uveravanja dobrog doce, delić misterije ostaje…

 

Ako vam moje reči nisu bile dovoljne (!), prvih 20-ak strana knjige možete overiti OVDE.