Rekli su o ZAVODNIKU

Dragi moji, presrećan sam što mogu da obznanim da je moj roman ZAVODNIK ponovo dostupan. Bio je rasprodat i nenabavljiv prethodne 2-3 godine, ali zato je sada tu tvrđi i lepši u upeglaniji nego ikada! ZAVODNIK u novom, ultimativnom ruhu:

            Izdavač je i ovog puta Orfelin, ali sada u novopokrenutoj ediciji „Sabrana dela Dejana Ognjanovića“! Eto, sabiraju me naživo!

            Treba li uopšte podsećati na to o čemu se radi u ovom romanu? Ukratko, to je moja intenzivna reimaginacija i srbizacija nekih osnovnih premisa i situacija i tema iz novele „Okretaj zavrtnja“ Henrija Džejmsa – uzgred, tu novelu, i još tri druge priče o duhovima ovog autora, uz moj detaljan pogovor, imate u Orfelinovom izdanju, u „Poetici strave“ knj. br. 17.

            Dakle, mladi asistent sa niškog Filozofskog fakulteta prihvata neobičan posao, da tokom leta drži dopunske časove u jednom zabačenom, brdskom i poluopustelom selu. Njegovi učenici su dvoje siročadi, Miloš i Biljana, koji imaju 11 godina, a o njima se stara baka Grozda. Došavši u primitivnu ruralnu sredinu, mladi obrazovni čovek doživljava kulturološki šok – ali čekaju ga i mnogo veći šokovi u toj senovitoj kući, nad koju se nadnosi neka sablasna tajna vezana za pokojnog oca te dece, a ko zna, možda i za decu, babu, i ko zna koga i šta što se noću (ali i danju) tu ukazuje...

             Ne bih ponavljao ono što sam već kazao o ovom novom izdanju OVDE: https://cultofghoul.blogspot.com/2026/05/ultimativni-zavodnik-i-orfelinova.html Tu piše sve što treba znati o sadržaju i izgledu ove knjige.

            Ovom prilikom samo još ovo: cena je 1.500 din + ptt. Savetujem „preporučenu tiskovinu“ ako uzimate samo jednu knjigu (to bi izašlo 230 din); ako uzimate više primeraka ove knjige, ili još neke druge moje naslove, onda je bolje da šaljem kao „cc paket“ (400 din bi to pokrilo). Imam i ORLU I DRUGE PRIČE STRAVE Gija de Mopasana, kao i još poneke Orfelinke, Vesele Četvrtke i Ghoul Press izdanja, pa pitajte i kašće vam se.

 

Potpis i posveta autora su besplatni – samo napomenite želite li, i za koga (ako uzimate kao poklon).

Pišite mi na mejl što pre (dogstar666 at yahoo dot com) i rezervišite sebi primerak, jer ja ih neću imati mnogo kod sebe – ipak treba Orfelin od nečega da živi! – pa zato, kome je stalo da je ima s mojim potpisom, i direktno od mene nabavljenu, nek ne čeka mnogo.

A za one koji se nećkaju, ispod nudim jednu ekskluzivu.

Naime, standardna stavka u svim knjigama mojih Sabranih dela biće i deonica „REKLI SU O...“ Za ovu knjigu ja sam napravio širi izbor odlomaka iz svih relevantnih objavljenih kritika ZAVODNIKA, a onda je urednik i izdavač, Milenko Bodirogić, načinio uži izbor onoga što ide u knjigu. Konkretno, odabrao je odlomke iz prikaza koje su napisali Đorđe Kadijević, iz Pogovora II izdanju romana (Orfelin, 2015), Davor Šišović, „Strava je na selu“ (Prikaz objavljen u Glasu Istre, 21. rujna 2014) i Ilija Bakić, prikaz objavljen u novosadskom Dnevniku, 10.07.2014.

            Njih čitajte u knjizi – kao i odlomke iz mojih intervjua gde sam pričao o ZAVODNIKU, kao i deonicu NEKE ČINJENICE O ZAVODNIKU, koja uključuje i preciznu hronologiju ključnih dešavanja u toj familiji.

            Ispod vam nudim odlomke iz kritika koji nisu ušli u knjigu, ali i te kako sadrže vredne uvide i promišljanja. Čitajte, pa procenite i sami. 

 

REKLI SU O ZAVODNIKU

 

KRITIKA

(Odlomci neuvršteni u knjigu: ekskluzivno na blogu)

 

„A cela priča Zavodnika je u tome kako raskinuti ovo prejemstvo, kako izaći iz ove začaranosti „svetom“, zapravo grehom, smrti i đavolom, i kako prihvatiti svoju punu ljusku odgovornost, van svih obmana, samoobmana i zaludnih snova. Naš racionalistički i skeptički individualizam nam u tome ne može i neće pomoći, i to je još jedan momenat koji ovaj horor ukotvljuje u „vizantijsku“ tradiciju, u njene spoznaje, intuicije i senzibilitete, u njen krik ka izbavljenu i preobraženju sveta, u njen krik za istinom, istinom ličnom a ne istinom autoriteta, istinom živom, za žive i od živih. Ovo je „dekadentni“ roman jedne potencijalno velike kulture, jedne tradicije koja bi mogla da spase svet, da je ne napuštaju i njeni najbolji sinovi. A naš izbor „oca“ je zapravo naše slobodno opredeljenje za svoj sopstveni ljudski lik ili protiv njega. Naš izbor „oca“ je slikanje naše sopstvene ikone. Naša slabost, naša usamljenost, naš strah i naša zatvorenost, sve to otvara vrata onim silama o kojima ne bismo ništa da znamo, od kojih okrećemo oči da bi ih, ustvari, još jasnije videli.

Roman Zavodnik nam, svesno i nesvesno, voljno i nevoljno, otkriva šta nas i „ko“ nas to zapravo „zavodi“, i tera nas da osluškujemo našu sopstvenu krv jednako barem koliko i naše misli, da tražimo ono što smo već zaboravili da smo uopšte izgubili, a zapravo same sebe. Sve moguće mane i vrline ovog romana kao literarnog dela (p)ostaju nebitne zbog konteksta koji on priziva i u koji nas, makar nesvesno i nevoljno poziva, zbog ličnog glasa koji nam se obraća, sviđalo nam se ili ne ono što nam govori i kako nam govori. Jer u „glasu“ (govoru) je logos a u ličnosti je sloboda, i šta nam više treba? To su osnove na kojima treba da stvaramo zajednicu koju ovaj roman, svojom „ideologijom“, „imidžom“ (dakle, „slikom“) i samim svojim postojanjem ovde i sada, prividno negira. Ali tu je budućnost i tu smo mi, i ništa nas ne može uplašiti. Ova knjiga će u budućnosti i u „nama“ dobiti svoje pravo mesto, ili je neće biti. A budućnosti će biti, a biće i „nas“, u to ne možemo sumnjati. Kako bismo?“

--- Vladimir Kolarić, „O ikoni i zavođenju“

Objavljeno aprila 2014. na blogu autora

(https://vladimirkolaric.blogspot.com/2014/04/o-romanu-zavodnik-dejana-ognjanovica.html)

Preneto u knjizi Hrišćanstvo i umetnost (Biblos, Beograd, 2021).

 

*

forzec knjige

 

„Pojavivši se pred čitaocima čitavih jedanaest godina posle Ognjanovićevog prvenca, romana Naživo, Zavodnik donosi napredak u jeziku i pripovedačkoj veštini. Ognjanović svakako nije rođeni majstor stila, ali uspeva da stvori ubedljiv rukopis, među čijim su najvećim vrlinama dobro dočarana atmosfera sela u odumiranju i niz efektnih, jezivih scena, među kojima su jednako dobre i one koje se odigravaju noću, i one koje nas iznenade, usred bela dana. Osim toga, (tokom većeg dela romana potisnuti) konflikti između likova u potpunosti su oživljeni, dinamični i prizivaju reakcije čitaoca, tj. neizbežne simpatije prema jednoj ili drugoj strani, ili prema obema naizmenično. Ognjanovićevo pripovedanje je realistično i detaljno – bujna priroda u zabačenom kraju, način života, navike i običaji u seoskom domaćinstvu, ponašanje i govor dece, babe Grozde, i ostalih meštana – sve to kao da je zabeleženo okom kamere, dajući sliku i priliku ruralnog juga Srbije.“

 

            „Zavodnik se, takođe – a što potpisniku ovih redova deluje i najzanimljivije – može tumačiti i kao priča o potrazi za smislom, koja implicira zaključak da je takva potraga za čoveka beznadežna iako je glavni lik toga blaženo nesvestan. Naime, on u zaostalo selo dolazi kao obrazovan čovek i predstavnik naprednog, prosvećenog sloja društva. I mada je sve vreme ubeđen da Miloš i Bilja mogu da prožive smislen život vredan življenja samo ako pobegnu iz Špaja i od baba Grozdinog pogubnog vaspitavanja, i ako uspeju da dobiju obrazovanje dostojno njihove inteligencije, u sredini koja je emancipovanija i udobnija – neprekidno je očigledno da on, kao predstavnik tog „drugog sveta“, koji će, šta više, uskoro poneti titulu magistra filoloških nauka, niti je srećan, niti se bavi ičime što se može nazvati smislenim, i što ga istinski ispunjava.“

--- Filip Rogović, „Strava umirućeg sela (i grada)“

Prikaz objavljen 10. aprila 2015. u fanzinu Emitor.

(https://emitor.rs/2015/04/strava-umiruceg-sela-i-grada-zavodnik-dejana-ognjanovica/)

 

*

 

„Dakle, autor sposobno barata jezikom, i njime ne slika samo površne dijalekatske razlike. One zapravo nikad i nisu ni površne ni naprosto dijalekatske. U jeziku likova se krije predrazumevanje sveta koje je tim jezikom posredovano.“

 

„Pa ipak, iako je profesorov modus vivendi kritičko preispitivanje sveta i samog sebe, čini se da u toku romana on nije u stanju da pređe preko te ivice pojavnosti i prodre do istine. U tome se, uostalom, i krije deo jeze romana – stalno napredovanje ka istini, ali u isto vreme nemogućnost da se izađe iz svoje kože.  

Ta nemogućnost je još evidentnija na primeru okruženja u kojem se obreo. Jezik seljana sa kojima se susreće očekivano obiluje stereotipnim frazama, idiomima, poštapalicama, poslovicama, izrekama, gotovim slikama i metaforama, uvek dostupnim da se opiše svaka situacija u predvidljivom svetu u kojem se kreću – na isti način na koji se u romanu služe takozvanom narodnom medicinom, rakijom i dlakom psa koji te je ujeo. Zapravo najmanji je problem odučiti ih od navike da jezik više ne uzimaju „zdravo za gotovo, kao datost koja se ne promišlja jer je tu oduvek, stvar po sebi.“ (102) Problem je u onome što se krije iza takvog jezika: život kao datost, i življenje kao ostvarivanje već zadatih datosti, čist kulturni apriorizam...“

 

„Užas kojim se ovaj roman bavi nije stoga samo užas natprirodnog (ili protivprirodnog) koji vreba iz mraka nad usnulim selom, i koji može udariti iz bilo kog pravca. Dok se pred profesorovim očima konačno probija veo pojavnosti, pred njim se ukazuje užas u mnogostrukosti, užas onostranog koji je proizveden užasnom upornošću „ovostranog“. Svet pojava i svet iza pojava pripadaju jedno drugom, i međusobno su uslovljeni.

Iz ove kratke rasprave jasno je da se roman nikako ne može svesti na jednu temu, žanr, ili atmosferu. Recimo, zato, jasno i odlučno: Zavodnik je roman koji poziva na razmišljanje, i kao takav zaslužuje pažnju čitalaca.“

---Danko Kamčevski, „Zavodnik Dejana Ognjanovića: zacrtana putanja i veo na ivici pojavnosti“ 

časopis Lipar, br. 53, 2014, Univerzitet u Kragujevcu

 

 

*

 

„A moje impresije su da je Zavodnik lepo zamišljen i lepo realizovan i da je najveća zamerka koju mu mogu uputiti zapravo to što u tom zamišljanju nije bio ambiciozniji. As it is, Zavodnik je jedan uverljivo vođen postmoderni gotski roman ili, ako više volimo, jedan pastiš gotskog romana smešten u negotsko ili makar ne-baš-karakteristično-za-gotik okruženje.“

 

„(...) narator je značajan činilac atmosfere romana, ali i pripovedačkog postupka, pošto isključivo iz njegove vizure slušamo o događajima i okruženju i njegova je odluka koji se događaji opisuju potanko, a preko kojih se, kao preko trivijalnih, preleti ili se oni odigraju u elipsi. Narator je i tako postavljen da od čitaočeve interpretacije zavisi i da li je ovo roman sa fantastičnim elementima ili roman o psihotičkom sužavanju svesti lika koji ima problem da sa ženama uspostavi zdravu relaciju, koja ne bi bila definisana odnosima moći.“

 

„Mislim da je Ghoul to dobro odmerio. Gotik je ionako žanr nabijen podtekstom često seksualnog tipa, sa potiskivanjima nagona i htenja koji onda se manifestuju kroz simboličke promene u samom okruženju, često natprirodne, pa je tako i priča o iracionalnom ruralnom zlu postavljenog naspram urbanog racionalizma možda samo zgodno vozilo na kome se dovozi jedna analiza muškarca koji ima nerazrešeni edipovski konflikt (otac mu je, veli, umro možda i prekasno) i kada dođe u situaciju gde ima jednu ekstremnu verziju majčinske figure plus karikiranu verziju seksualnog rivala zajedno sa takođe karikiranom verzijom objekta seksualne želje dovitljivo naoko razdvojenog od majčinske figure (iako nam je prilično jasno da Bilja figuriše samo kao simbol i da nema prerogative stvarnog lika u romanu – na kraju krajeva i sam narativ nam ovo maltene naglas kaže kada čujemo da se slavi rođendan samo jednog od blizanaca), onda se njegova reakcija koja bi inače bila malo ublažena civilizacijskim normama koje važe u gradu i upravljaju i njegovim ponašanjem, otima kontroli i kliza u psihozu.“

 

„Kada sam rekao da žalim što nije bio ambiciozniji, onda je to prevashodno jer je na kraju ovaj roman, bar kako ga ja vidim, previše veran gotskom predlošku. Dakle, iako ima potencijala za mnoge subverzije, on se, opet po mom osećaju, drži jednog (kanalisane preko Lavkrafta, dakako) gotskog horor obrasca, pa onda i ne samo da kraj možemo jasno da predvidimo već posle dve trećine, već i žalimo što ne dobijamo interesantnija razrešenja. Glavni lik do kraja zapravo ne biva transformisan u intelektualnom ili ideološkom smislu – on se samo seksualno pokori – glavni ženski lik je uklonjen iz završnice, nema angažovanja šireg socijalnog okruženja u finalu (a selo kao zajednica i skup odnosa njegovih stanovnika je veoma važan element priče sve do pred kraj) i moj je utisak da je priča, pogotovo sa tim pažljivo prikazanim ruralnim mizanscenom davala potencijala za višeslojniji završetak koji se ne bi na kraju sveo na izgubljenu  borbu glavnog lika sa nekim svojim unutarnjim neusaglašenostima uzrasta i emotivne zrelosti.“

---Uroš Smiljanić, na svom blogu Cveće zla, maja 2014.

https://cvecezla.wordpress.com/2014/05/28/knjiga-zavodnik-dejan-ognjanovic/

 

*

 

Ima raznih zavodnika... odaberite pravog!

„Autor se, dakle, u svom narativu služi pojedinim obrascima i pripovednim postupcima karakterističnim za anglo-američke priče o duhovima. Pri tome, tu prvenstveno mislimo na maestralnu novelu Henrija Džejmsa Okretaj zavrtnja, koja je, uostalom, predmet postmodernističke reimaginacije u Zavodniku. U tom smeru primećujemo brojne analogije, počevši od etimoloških korespodentnosti (Blaj/Špaj; Majls/Miloš; Flora/Biljana; Grous/Grozda), preko osobenih tematsko-motivskih matrica i strukturalnih shema (glavni junaci oba dela su pedagoški radnici guvernanta/profesor; problematični ujak kao osoba koja zapošljava protagonistu, deca bez roditelja, prostorna izolovanost junaka...) do narativnih strategija: tehnika ambivalencije, interpretativna kolebljivost/napetost kako junaka-naratora, tako i recipijenta (mogućnost višestrukog tumačenja događanja), tekstovna nedostatnost koja naprosto primorava čitaoca da upisuje značenja, te usporena pripovedna dinamika.

S druge strane, autor znalački koristi arhetipske obrasce našeg podneblja, i to kako u pogledu praznoverica, sujeverja, lokalnih legendi i demonoloških predanja od kojih su neka realizovana tehnikom skaza (kazivanja o omaji, vampiru, čumi,veštici, fantastičnom začeću)  odatle, svakako, i autorov omaž porodičnim precima  tako i u folklornom pravcu upravljene literarne baštine  navešćemo, primerice, pripovetke dvojice po stilu tako udaljenih stvaraoca poput Milovana Glišića i Momčila Nastasijevića. Time se aktivira potentni etno-psihološki kôd blizak mentalitetu ovdašnjeg čoveka, pa postupci zastrašivanja dobijaju na efektivnosti.“

 

„Međutim, u finalnom saldu, ocenjujemo da autor vešto rukovodi pripovedanjem i da se variranjem pronicljivih narativnih opservacija, bilo lirsko-deskriptivnih, filozofskih, sentencionalnih, bilo autoironijskih, crnohumornih, sarkastičnih, neupitno ostvaruje kvalitativna prevaga.

Ambijentacija odumirućeg sela jugo-istočne tranzitivne Srbije veoma je plastično, maltene fotografski konkretno uprizorena u romanu: polusrušene kuće, staro groblje u samom centru nastambe, senovite šume koje uokviruju ovu ruralnu zabit jedva elektrifikovanu, izvor Zavòdnik i obližnje pećine o kojima kolaju lokalne legende. Time ne samo da je fabula utemeljena na autentično ovdašnjem mizanscenu odakle efektivno crpi jezovite resurse, već zadati hronotop i konvencije žanra Ognjanoviću istodobno omogućavaju da kritički pojmi sve paradoksalnosti života u 21-vekovnoj Srbiji, i tako transcendira žanrovske limite. Zavodnik je, stoga, istodobno i socijalni roman kome je horor ,,odskočna daska“ putem koje se veoma precizno dijagnostifikuje propast jednog društva, i to ne samo njegovog ruralnog pola, već, nažalost, i onog urbanog, delo u kome se problemski sagledava tranzitivno-civilizacijski ćorsokak, sučeljavaju dihotomni svetonazori i nastoje preispitati značajke kolektivnih i individualnih identiteta. Ukrštanje savremenog i patrijarhalnog, racionalno-prosvetiteljskog i mitsko-paganskog, zdravorazumskog i sujevernog, te artificijelnog i prirodnog pogleda na svet ne rezultuje nikakvim spasonosnim rešenjem  društvo je podjednako trulo i sa lica i sa naličja.“

--- Momčilo Žunić, tekst „U Srbiji, horori“

predispitna vežba za predmet Srpska književnost 20. veka (neobjavljeno)

Preneto na blogu The Cult of Ghoul.

 

*

 

„Gledano iz nekog šireg ugla, Dejan nije sasvim slučajno za mesto dešavanja svog romana izabrao selo u izumiranju. On nam je na taj način samo želeo da poruči i upozori na činjenicu da izumiranjem sela izumire i tradicija, folklor, kulturna baština jednog naroda. Da moda i način života, pravila, trendovi i vrednosti koji nam se nameću neminovno nas udaljavaju od naših korena i nasleđa. Da polako ali sigurno zaboravljamo ko smo bili i od čega smo proistekli. A udaljavanjem od svojih izvora, vremenom gubimo i svoj identitet. Sa druge strane, posmatrano iz rakursa onih koji žive u urbanoj sredini, način života ljudi u jednom takvom selu, gotovo da deluje nestvarno i nemoguće. Taj duh nekog prošlog, gotovo nestvarnog vremena, koji preovladava u romanu, samoj priči daje neku posebnu draž, misteriju i osećaj. Govori nam u kojoj meri smo se udaljili i otuđili od prirode i koliko smo, u toj evoluciji i tehnološkom progresu, postali oholi, sebični, površni, uobraženi, skeptični, netolerantni i nenaviknuti na život bez konfora i prednosti koje pruža i nudi modreno doba. Mnogi urbani ljudi takav način života u seoskoj sredini, „daleko od civilizovanog sveta“, doživljavaju kao pravi horor i užas i bez onostranih elemenata.“

---Miljan Ristić, na svom blogu Exxxperiment

(https://exxxperiment.net/2014/07/04/zavodnik-dejan-ognjanovic/)

 

*

 

„Poštovani gospodine Ognjanoviću,

Jedan od naših urednika pročitao je Vaš roman Zavodnik i zaključio da iako sadrži određene epizode koje su zanimljive, rukopis u celini ne zadovoljava kriterijume naše programske koncepcije domaće proze. Naime, radnja romana suviše je razvučena (sa nezanimljivim opisima prirode ili digresivnim podradnjama), dok je zaplet prilično banalan i podseća na model kakav srećemo u horor-filmovima. Postoje određene stvari koje ne bi smele da se nađu u romanu: mešanje pripovednih lica, direktno obraćanje čitaocu, anahroni glagolski oblici kao što je aorist, ali i neki drugi (npr. „ubrzah“, „iskočih“, „behu“, itd. još na početnim stranicama romana); iako su legitimni za korišćenje u književnom jeziku, ovi i još neki drugi zastareli glagolski oblici, ne bi trebalo da budu zastupljeni u romanesknoj prozi  21. veka. Isto tako, postoji mnogo rečenica koje bi trebalo izbaciti ili promeniti, a posebno one vezane za opise prirode ili osećanja, kao što je npr. „Lepota cveća, njegov opojni miris, raznobojno perje ptica, njihov razdragani poj – svi oni govore ustvari samo jedno – dođi da se parimo i množimo.“  Ili: „U istom trenu i julsko sunce navali na mene sa snagom starog neprijatelja koji je najzad dočekao svojih pet minuta. I mnogo duže od toga.“ Ovakve neinventivnosti nisu poželjne u ovom romanu koji ima potencijala da bude solidno književno delo, ali jedino ako se nedorečenosti, nejasnoće i banalnosti otklone, baš kao i određene pukotine u radnji, odnosi između likova i možda, promena pripovednog lica iz prvog u treće. Zahvaljujemo Vam  što ste nam poslali rukopis i strpljivo sačekali odgovor našeg uredništva. Nadamo se da ćete nam poslati na procenu i Vaš naredni roman.“

---IP Laguna, e-mail autoru, 8. jul 2013.

 

 

Horor planovi za 2026.

Podsećanje: živimo u extremno nestabilna vremena. Srbija je na ivici pucanja. Ceo svet je na ivici pucanja. Izdavačke kuće za koje radim su na ivici pucanja. Pričati o planovima sada, kao da je sve normalno, i kao da se možemo oslanjati na to da će za 3 ili za 6 meseci sve biti manje-više isto kao sada, izrazito je neozbiljno i neodgovorno.  

Ali, pošto znam da uprkos svemu tome mnogi od vas žele da znaju šta se krčka u Gulovoj kuhinji, dok se u Srbiji sve dinsta a u svetu globalno ključa, evo, kazaću ono što za sad smem da otkrijem, u nadi da ništa neću da uročim... a sa ovoliko baksuza okolo, verovatno ponešto i hoću. Ja, ili ovaj zli svet u kojem je bavljenje kulturom i umetnošću ravno pišanju uz vetar.

 

ORFELIN

 

Orfelin je upravo objavio 40. knjigu „Poetike strave“, ORLA I DRUGE PRIČE STRAVE Gija de Mopasana, kao i prvu knjigu mojih Sabranih dela – ZAVODNIK.

 

Orfelin do Sajma planira da izda sledeće knjige koje sam ja odabrao i uredio.

 

- EKSPERIMENTALNI FILM, Džema Fajls, savremeni horor roman. („Poetika strave“)

 

- IGRA PROKLETSTVA, Klajv Barker, horor roman. („Crna mačka“)

Ilustracija Danila Lalovića za Barkerovu Igru prokletstva

 

Imamo u razmatranju ili nekim fazama izrade i još neke domaće i strane stvari, ali one za sad nisu sigurne, ugovori nisu potpisani kao što za ove gorepomenute jesu, pa ne bih da trčim pred rudu.

Ima šanse da do Sajma izađe i 2. knjiga mojih Sabranih dela, t.j. NAŽIVO, ali to nije 100% sigurno. Zavisiće i od prodaje ZAVODNIKA. Pretplata nije bila stelarna.

 

Prošle godine sam najavio za ovu godinu drugi tom moje ambiciozne istorije horor misli na srpskom, odnosno DOLAZAK HORORA: FILM.

Međutim, pisanje te knjige moraće da ostane za drugu polovinu ove godine, ili za iduću. Neke druge obaveze su se nametnule, a s druge strane, ne samo što prodaja knjige DOLAZAK HORORA: KNJIŽEVNOST nije stelarna, nego ni odjeka u horor javnosti praktično da nema. Više od pola godine otkako je izašla, a nema prikaza u medijima, (skoro da) nema rivjua na Gudridsu, nema čak ni ocena, jednu ovakvu bombu horde hororista (gde su?!) dočekali su sa gluvim mukom... Tajac vlada. A to baš nije najpodsticajnija atmosfera za stvaranje.

Nema veze, ja pišem za večnost, pa ću tako i ovu knjigu napisati makar je niko za mog života ne pročitao i ne zucnuo o njoj, ali neću kriti da sam razočaran što je moja najvažnija teoretsko-kritičarska knjiga prilično ignorisana, za sada.

 

 

VESELI ČETVRTAK

 

Treća knjiga horor edicije „Trepet“, koju ja uređujem, prevedena je i urednički pregledana više od pola. U pitanju je genijalna zbirka LAŽI I RUGOBE Brajana Hodža. Nadalje od lektora, prelamača i drugih aktera zavisi kada će knjiga izaći iz štampe: možda tokom leta, a skoro izvesno do Sajma. Jedino što sigurno mogu reći jeste da će njena korica (takođe by Igor Kordej) biti najbolja od sve tri dosadašnje.

Šta će biti dalje s „Trepetom“?

Ne znam. Zavisi od prodaje, koja za sad nije stelarna.

+ Uskoro treba da izađe treća knjiga biblioteke „Helingen“, posvećene Zagorovom najljućem neprijatelju. U njoj će biti njegov prvi susret sa zlim svemircima, Akronjanima – a tu će izaći i moj opširan tekst o Zagorovoj ultimativnoj SF-HOROR avanturi.

To će ujedno biti i moj poslednji prateći tekst u nekom VČ strip izdanju (uključujući DILAN DOG knjige). Nadalje takve tekstove neće pisati spoljni saradnici, nego samo stalni uposlenici VČ-a.

 

 

GHOUL PRESS

 

Ove godine, ništa novo.

 

 

CHIROPTERA PRESS: Knjiga o Tomasu Ligotiju

 

Za mog američkog izdavača uveliko pišem knjigu o Tomasu Ligotiju. To je ozbiljna, ambiciozna studija, praktično moj treći doktorat (posle POETIKE HORORA i DOLASKA HORORA: KNJIŽEVNOST), knjižurina koju sam pripremao prethodnih 7 meseci iščitavanjem hiljada stranica, pravljenjem beležaka, promišljanjem, skiciranjem, a od početka maja krenuo sam i da je pišem. Ako sve bude glatko kao do sada, završiću je tokom leta, ili početkom jeseni, a onda – videćemo hoće li biti spremna za štampu do kraja godine.

Za istog izdavača nedavno sam uradio zamašan intervju s Remzijem Kembelom, povodom novog kolekcionarskog izdanja njegove zbirke COLD PRINT. To će izaći u književnom časopisu NIGHTLANDS najesen.

 

 

MOJA PROZA U INOSTRANSTVU

 

Izaći će mi jedna priča kod prestižnog engleskog izdavača, u prestižnoj antologiji sa prvorazrednim učesnicima, koju priređuju već nagrađivani ili ozbiljno nominovani urednici – ali dok oni to ne obznane, ne smem ni ja. Očekujem najavu uskoro, jer plan je da ta antologija izađe u oktobru.

Jedna priča bi trebalo da mi izađe u jednoj antologiji u Poljskoj, ali odavno nemam vesti o tome šta se dešava s tom knjigom.

Ovih nedelja, kad god ugrabim neki čas – ne znam ni sam kad ni kako – prevodim ponešto od mojih priča na engleski, pa ću i to pokušati da plasiram na neka respektabilna mesta.

 

 

MOJA PROZA NA SRPSKOM

 

Nikad mi se u životu nije desilo da mi u glavi istovremeno stoje ideje, detaljno razrađene, za DVA različita romana. I ne samo u glavi, nego i u napisanom sinopsisu. A sada, ne znam pod uticajem kojih crnih zvezda, u glavi (i u sinopsisu) imam TRI nova romana! Ludilo!

Prvi koji ću pisati – ne znam kad ću stići, možda tek krajem godine – jeste CRNO DETE, nastavak ZAVODNIKA. Razne neke ideje o tome, o kojima nisam prestajao da razmišljam svih ovih godina (a prošlo je preko 14 od prvog izdanja!) NAJZAD su mi se uobličile u glavi, najzad imam HOOK, ili bolje reći KIČMU na koju ih mogu okačiti i posložiti, najzad je sve KLIKNULO kako treba...

Drugi se zove K*RVARIJUM, i on se vraća u brutalnu porno-Bog ratnu kal-alhemiju NAŽIVOG i PROKLETIJA.

Treći je SPOMENIK, koji će doći posle ovih zato što on jedini zahteva opsežan research, odnosno neka baš grdna izučavanja i iščitavanja hiljada stranica, a možda i putovanja po regionu, za koja ove godine neću imati vremena.

Inače, na lageru imam dve sveže napisane a neobjavljene priče. Za sad ne znam da li će, kada, i gde biti objavljene.

Imam i neke nove ideje za priče, ali ne znam kada ću naći vreme da ih napišem. Skice/sinopsisi postoje... i čekaju svoj čas.

 

KRIMI

Za respektabilni časopis knjiškog formata KRIMI angažovan sam da napišem iscrpan esej o opskurnom nekro-killer hororu MOSQUITO THE RAPIST, zanimljivom pored ostalog zato što ga je u Nemačkoj režirao Marijan Vajda, Hrvat koji je veći deo karijere imao u Srbiji, dok ga nisu oterali...

 

TEMAT O KADIJEVIĆU

 

Jedan domaći književni časopis sprema ambiciozan tematski broj o Kadiji, sa nekih 15-ak članaka, pa su i mene pozvali da priložim rad. Napisao sam nešto novo, iz ugla koji do sada nisam primenio ni u jednoj drugoj knjizi ili članku gde sam se doticao Kadije, zato što je to zasnovano na novim materijalima, iskopanim u međuvremenu, kao i na novim Kadijinim izjavama o hororu. Ovo bi trebalo da izađe najesen, a kad se primakne, obznaniću imena i teme iz sadržaja. Oni pokrivaju CELOG Kadiju, i likovnu umetnost, i film i TV i teoriju i sve. Biće to kapitalna must have stvar.

 

 

SLAUGHTER FESTIVAL

 

Još pregovaram oko filmova. Ima šanse da ove godine bude jedan od najjačih filmskih programa do sada, ali sačekajmo još koji dan, ili nedelju, da to mogu i da zvanično i javno potvrdim.

 

 

JAVNI NASTUPI

 

U svem ovom čemeru na ivici pucanja, iskreno, nije mi do predavanja, promocija i sličnih javnih aktivnosti. Više mi prija da sedim u svojoj čauri i pišem.

Art-anima festivala ove godine neće biti. Na Grossmann neću ići. Red bi bio da u Novom Sadu napravim neko promo dešavanje, ali ništa nije utanačeno. Zvali su me u Čačak, po prvi put u životu, na neku horor govoranciju, pa tu možda odem ovog leta, ali to je sve što za sada imam u planu. A i ovo ponajviše zato što tamo nikad nisam bio.

 

I dalje pišem književne prikaze i članke za RUE MORGUE, vodeći svetski horor časopis.

I dalje pišem za THE CULT OF GHOUL, vodeći srpski horor blog.

I to je, ako nešto nisam zaboravio, otprilike sve što vam za sada mogu otkriti.

Ko me prati, znaće, ko me neprati, neznaće ;)

BACKROOMS (2026)

BACKROOMS nije veliki film, ali je važan film.

To znači sledeće: posmatran kao celovito postignuće, kao zaokruženo delo, on je polovičan. BACKROOMS u svojih 100-ak minuta ima jedno 15-20 minuta koji su horor prva liga; ali ovo ostalo kreće se od krindža preko meh do mkay.

Dakle, ne primajte se na hype mašinu: on nije ni na puškomet blizu antologijskim remek-delima koja su besprekorna od prvog do poslednjeg minuta (THE THING, HALLOWEEN, ALIEN, ROSEMARY’S BABY, BRIDE OF FRANKENSTEIN, NOSFERATU 1922, itd).

Njegovo postignuće i značaj bliži su onima koje je imao BLAIR WITCH PROJECT, mada, strogo gledano, on ne doseže ni konzistentnost njegove dramaturgije, ni formalnu doslednost i čistotu njegove naracije i postupaka, pa čak ni pametno proračunati kumulativni učinak njegovih žanrovskih efekata, od tihe jeze na početku do frenetičnog urlajućeg terora na samom kraju. Drugim rečima, osim malko previše smaranja sa svađama unutar ekipe, BWP je zrelije koncipiran i realizovan film, ispod čije prividne sirovosti ipak stoji više pametnih odluka i žanrovski učinkovite proračunatosti nego u BACKROOMS, koji je spoj autorske intuicije i producentske kalkulacije.

A opet... a opet... Ono što valja u BACKROOMS – te stravične deonice – stravičnije su od većine onoga u BWP, i originalnije. I za analizu još zanimljivije.

Zašto uopšte poredim baš ova dva filma? Zato što oba vrlo efektno crpu snagu iz primarnih strahova: BWP nas plaši infantilnim strahovima (veštica, mrak, šuma, krici u noći, izgubljenost) koje nikada zaista ne prerastemo, bar ne u snovima, kad nam se sljušti ljuska razuma, i gde smo uvek i zauvek bespomoćna deca.

BACKROOMS nas plaši nečim možda još primarnijim, neopipljivijim od veštica i šuma: plaši nas prostorom koji odbija da se povinuje našoj budnoj, razumskoj logici, koji nas obuhvata i guta, kojim nikako nismo u stanju da dominiramo, prostorom u kojem se sažimaju i klaustrofobija (uski i sve uži hodnici-prolazi i neprolazi) i agorafobija (unedogled rasprostrti prostori kojima se kraj ne nazire, a koji u nekim momentima više nisu razlučivi od spoljašnjeg prostora, kao u sceni sa nanizanim kućama iz predgrađa koje su istovremeno i spolja i unutra).

tu je sve počelo...

I baš kao što su veštice i srodna bića, zajedno sa šumom i mrakom, večiti arhetipovi naših košmara, isto tako je iz najčistije esencije košmara preuzet i taj osobeni spoj klaustrofobije i agorafobije, preuskih i preširokih, nesagledivih i nekontrolisanih, suštinski iracionalnih prostora u kojima je nemoguće orijentisati se i gde se neminovno gubimo, gde nam preti nešto nevidljivo, ili tek jedva načas opaženo.

BACKROOMS je važan zato što, u svojim odličnim deonicama, pruža retko viđeni (ili neviđeni) spoj apstrakcije i konkretnosti, što je najdelikatniji balans koji se u hororu uopšte može priželjkivati. Možda najsuštinskiji problem svekolikog horora jeste: Kako dati oblik neopipljivom, a ne trivijalizovati ga pritom? BWP je bila pametna u tome što nikad ne prikaže vešticu, nego je sugeriše isključivo metonimijski. BACKROOMS implicira svet košmara koji, naizgled paradoksalno, OPSTAJE pod jarkim neonskim svetlom – dapače, hrani se njime, počiva na njemu, to jarko svetlo njegov je temeljni konstituent.

Daleko je lakše ići linijom manjeg otpora (ali i arhetipa) i plašiti narod mračnim ili polumračnim kripatama, katakombama, podzemnim kanalima, ili šumama u noći, ili mračnim hodnicima zamkova i ukletih kuća. Mnogo je teže postići stravu pod jarkim svetlom sunca – ili sijalice. Bilo je slučajeva toga, naravno, i neki su spektakularno uspeli, npr. THE TEXAS CHAINSAW MASSACRE, u kojem ne samo da svetlo ili mrak ne čini naročitu razliku, nego čak Sunce i pojačava stravu i užas.

A šta nam tačno ogoljava to jarko svetlo u BACKROOMS? U čemu je, tačno, košmarnost tog imaginarijuma, te ikonografije?

BACKROOMS vešto kao malo ko i malo gde uspeva da do paroksizma dovede košmar banalnosti sveta koji smo za svoj komfor sebi načinili. Ti hodnici sa žutim tapetama i bezličnim itisonima, sa tim neonkama na plafonima i nepreglednim zavijucima, račvanjima, nišama, kosinama... preuzeti su iz naših tržnih centara, iz naših hotela, aerodroma, metro stanica i hodnika, i maksimalno su isprani od bilo čega estetski prijemčivog, svedeni na ogoljenu funkcionalnost (samo što su ovoj u filmu dodate dvije žlice iracionalnog, pa funkcija svega toga počinje, sa svakim novim uglom, da se polako gubi).

Ovo nisu hodnici Overlook hotela iz ISIJAVANJA, gde onaj patern tepiha, ali i zidovi, ipak odišu nekom „živinom“, a čak i zvučna podloga smene tvrde i meke podloge pod točkovima dečjih kolca – da ne pominjem creepy muziku Wendy Carlos – uhu prijaju. Ovo nisu hodnici Crne Kolibe (ili Lože) iz TVIN PIKSA, gde, opet, podni zig-zag patern, kao i zanjihane zavese od crvenog somota (uz Badalamentijevu muziku) mogu da vas bace u fetišistički zanos.  

Ovo je, ponavljam i podvlačim, Pakao Banalnosti, sasvim de-estetizovane, čak napadno ružne, s tim ogavnim žutilom, a žuta ima svoj niz specifičnih negativnih psiholoških efekata na um, naročito u ovako dominantnim dozama... To je Pakao Bezličnosti, anonimnosti, lišenosti bilo kakve kulturne tradicije čijih znakova nema ni u tragovima, lišenosti ikakvog ukrasa, sve na šta OVO aludira jeste nemilosrdna tržišna logika rugobe i eksploatacije, da ti uzmem najviše a dam ti najmanje moguće, gde se niko ne trudi više nego što baš MORA, gde je sve INSTANT, služi samo TRENUTNOJ potrebi, kao na avionskom terminalu, kao u hodnicima hotela, ili hotelskim sobama, kao u tržnom centru, gde nema vremena za tradiciju, za estetiku, za aluziju, za ambivalentnost, gde vlada No Time Tolouse, a Rugoba, pod tim jarkim svetlom, doslovno ubija.

I to je još jedan dualitet krajnosti koji se ovde efektno spaja: numinozno i prizemno. Ovde su prostori toliko isprani od svega, toliko obezličeni, da se to primiče svetoj jednostavnosti sakralne geometrije, krugova, monolita, hodnika unutar piramida... i naročito je ingeniozno kako se ovde spaja u kontinuitet nešto što aludira na Hram i na Hotel, na Piramidu i na Skladište (Hangar), na Utilitarnost i na Iracionalni Esherovski prostor gde se hodnici, prozori, vrata, stepeništa umnožavaju i spajaju na nerazumne, beskorisne načine, gde nikad ne znaš kada ćeš naleteti na Ćorsokak – gde si zatočen u klaustrofobiji bezbrojnih ćorsokaka, i gde je dodatni element užasa upravo taj PRIVID izobilja izbora.

Naime, baš kao i u našim životima, tako i u ovim horor hodnicima, čini nam se da su pred nama nebrojene mogućnosti. BACKROOMS nam to ogoljava kao ILUZIJU. Kurac, deco: nemate obilje mogućnosti, to što vidite milion hodnika u svim pravcima nipošto ne znači da svi oni ne vode u ćorsokak, u rupu u podu, u zagrljaj nekog od neljudskih „minotaura“ u ovom lavirintu, ili naprosto u – večnost lutanja, u Izgubljenost kao takvu, u Matriks u kojem se rastaču i Prostor i Vreme, i gde se zapravo krećete kao neki Ćaci koji je zapeo pogrešnim smerom na pokretnim stepenicama ili na onoj aerodromskoj traci za putnike i robu. Sve dok i sami ne postanete roba koja se beslovesno prebacuje s terminala na terminal, s pokretne trake na traku. A sve odreda vode u Nigdinu.

Nekada davno numinozno je bilo signalisano prirodnim ogromnostima, klancima, planinskim vrhovima, ustalasanim okeanima; ili, arhitekturalno, gotskim zamkovima i njihovim Piranesijevskim tamničkim iracionalnim polumračnim hodnicima; ili, u novijem dobu, H.R.Gigerovskom bio-mehanikom, gde se sjedinjavaju građevina i meso, zidovi i pršljenovi, rebra, vagine... Čak i u tom spuštanju bogova u meso bilo je neke estetske utehe, imao je na čemu čovek oko da odmori, u čemu da uživa dok mu se alieni iza leđa prikradaju. Čak i esherovski Lavirint u HELLBOUND, podno boga Levijatana, nudi jednu ikonografiju ugodnu horror oku, jedan neo-Gothic SM Pakao u kojem bi barem neki, naročito nakrivo nasađeni, mogli da uživaju (ako je to prava reč).

U BACKROOMS nema ništa takvo, i u njemu NIKO (ne)normalan ne bi mogao da uživa. Pardon, možda niko ko ovaj blog čita, ali zapravo, ovaj Pakao bi mogao biti Raj za one ćacije, političare i kurve koji svršavaju na lepotu Dubaija itsl. Diznilenda za Degene, za plastificirane zombije hirurški operisane od smisla za lepo i ljudsko. Tako da, moglo bi se reći da BACKROOMS pruža savršenu paradigmu našeg Od Svega Ispražnjenog Doba, našeg Doba Praznine, Besciljnosti odvojene i od Prošlosti (ne znamo je i ne zanima nas) i Budućnosti (daleke, nepojmljive) koja lebdi u Večitom Sada... tamo gde se izgubila i poslednja granica između Prizemnog i Uzvišenog, u tom liminalnom prostoru oblepljenom ružnim žutim tapetama i zastrtom izlizanim itisonom na čemernom laminatu.

 

...Eto, to su razlozi zbog kojih mislim da je BACKROOMS - bitan film.

Ono što ga pokopava od toga da bude i veliki film jeste sledeće.

Prvo, autor teško da je na umu imao i deseti deo od ovoga što ja nadrobih gore. Dapače, šlogirao bih se od zaprepašćenja ako bih čuo da je čitao priču „Žute tapete“ Šarlote Perkins Gilman. Čak se ne bih kladio da je čito čak i roman KUĆA LISTOVA... a kamoli neke filozofijade. Ovaj je klinac potekao iz Videlo Igrica, Kripi-Pasta za cipele i Jutjuba, a to što je napipao neke velike stvari, i delom ih i otelotvorio – pa, OK, dešava se to, ponekad, a naročito u žanru kakav je horor. Dobra intuicija i osećaj za stravu i košmar ne mora uvek da ide uz veliku pamet. Lepše je i bolje i dublje kad ide, ali bože moj, daj šta daš, i pola dupeta je NEŠTO, ako već nema celo.

Drugo, sama koncepcija je kompromitovana bezveznjačkim poluobjašnjenjem. Dakle, mada nam se ne CRTA do kraja, sugeriše se vrlo jasno da su ovi prostori nastali tako što su neki američanski (ludi) Naučnici nešto petljali s nekim Mašinama, magnetnim rezonancama i munjama i čuda-mudima, i tako stvorili ovaj hiperprostor. Ovaj aspekt je još očigledniji u kratkim filmićima koje je ovaj momak pravio pre ovoga, i koje imate na Jutjubu. Zašto je to bzvz? Pa zato što je kliše. Otkud sav ovaj WEIRDNESS? Naučnici su nešto petljali gde ne treba, experimenti, znate. Pih!

Treće, zašto WEIRDNESS ne bi egzistirao u svoj svojoj neshvatljivoj gloriji, bez ikakve veze s ljudima u hazmat odelima i zlokobnim likovima u odelima koji to sve nadgledaju preko kamera? Zašto košmarna logika ne bi bila jedina i dominantna u narativu, nego mora da joj se nameće kakav-takav smisao? Zar nije mnogo jezivije implicirati da je naš svet fundamentalno neshvatljiv, i da je košmar u njegovoj srži, nego – deco, ne radite ovo kod kuće, ne experimentišite jer ćete otvoriti neznamkakve prostore i dimenzije i demone i STRANGER THINGS čuda?

nismo deca, ali možemo da pogledamo

I četvrto, dodatno razočaravajuće: ta jeftina psihologizacija, i sve to smaranje s glavnim likom svedenim na jednu traumu (bu-huu, isterala me žena iz moje sopstvene kuće),  i sa njegovom fletlajn psihijatricom, koju takođe određuje jedna trauma – sve to banalno je na loš način, barem meni. Mada, drugar s kojim sam ovo overio u bioskopu sugeriše da bi se to moglo braniti time da ima smisla da i „likovi“ u ovom svetu banalnog košmara budu jednodimenzionalni, kartonski, zažućeni jednom traumom koja ih u celosti tako banalno definiše. Meni to zvuči kao jeftino vađenje, ali neko drugi možda to popije. Ja ne osećam da reditelj/film ima takav stav prema tim likovima.

kapitalizmom do karikature

I peto: u filmu se manje vremena nego što sam očekivao provodi u najinteresantnijim delovima Bekrumsa, a više se gnjavi sa tzv. stvarnim svetom, a pred kraj filma i sa nekim cheesy scenama gde trashy horror uzima primat nad sublimnim (mada ne sasvim).

Jućubom do milijona

 

...Namerno ovde preskačem bavljenje ovim filmom kao FENOMENOM – to je za neko drugo mesto i vreme, uostalom, većina tekstova koje vidim na netu drvi pretežno baš o tome: Jutjuberi kao nova nada Holivuda, cifre sa box ofisa, svetski rekordi, mladost reditelja, kripipaste i video igrice i ostala sranja. Ja sam, za promenu, ovde pokušao da skiciram neke konotativne dimenzije kojima gorepomenuti nisu ni prišli, a vi vidite šta ćete s njima.

Ali svakako ovo overite u bioskopu. A pogledajte i kratke filmove ovog lika koji su nešto kao priprema, prikvel za BACKROOMS. Ima tu praznog hoda i bezvezarija s tim naučnicima, ali svako malo nađe se i neka zaista inspirisana i jeziva horor scena! Imate sve te bitne filmiće hronološki poređane i editovane u jedan fajl, pa možete da ih overite OVDE: https://www.youtube.com/watch?v=1RnOF9F-GZs

P.S. Za slučaj da se pitate, da, gledo sam i EXIT 8, i on je kao neki Poor man’s BACKROOMS, sa oneobičavanjem banalnog i jednoličnog prostora (ovde: hodnici u podzemnoj železnici), ali je to sve daleko monotonije, vizuelno i konotativno nezanimljivije, a sa otkrovenjem na kraju i daleko psihološki banalnije. Ali, nije nevredno gledanja, naročito ako vas pali ovaj trip, samo ne očekujte previše.