The Cult of Ghoul

четвртак, 12. фебруар 2026.

IMAGO SEKVENCA - Lerd Baron

Prevodilac: Miloš Petrik

Broj strana: 404

Format: 13×20 cm

Povez: broširani

Pismo: latinica

Godina izdanja: 2026.

Težina: 434 g

Edicija Trepet

https://veselicetvrtak.rs/prodavnica/trepet/imago-sekvenca/

Lerd Baron je bio i ostao jedno od mojih najvećih otkrovenja među piscima horora 21. veka! I veoma sam srećan što mogu da se pohvalim da sam ga upravo ja doveo među srpske čitaoce. Druga knjiga edicije „Trepet“, koju uređujem za Veseli četvrtak, upravo je zbirka IMAGO SEKVENCA, sveže stigla iz štamparije i spremna za otkrovenja i prosvetljenja među ovdašnjim ljubiteljima horora.

IMAGO SEKVENCA (THE IMAGO SEQUENCE, winner of the 2008 Shirley Jackson Award for Best Collection) Baronova je prva zbirka, objavljena 2007. Njome je on gromovito stupio na horor scenu i smesta zavladao kao najsvežiji, najžešći novi glas. To je i prva njegova knjiga na srpskom; nadam se ne i poslednja. To doslovno samo od vas, čitalaca, zavisi.

Kad sam kod toga, čujem da se prva knjiga ove edicije, IZGUBLJENE DUŠE Popi Z. Brajt, baš i ne razbija od prodaje. Vampiri! Gotičari! Rokenrol! Krv! Pa, ako to ne ide, ne znam šta će ići? Možda Baronova reimaginacija Lavkrafta za 21. vek? Ajde da vidimo. Šteta bi bilo da ova edicija ostane na ta tri naslova za koja su zasad otkupljena prava...

Nego, da vidimo koji su, po meni, glavni Baronovi kvaliteti:

1) Čitak i pitak stil.

To NE znači prostotu i jednostavnost besteselerske ispraznosti i površnosti, već sposobnost da piše sočno i živopisno jezikom koji nije opterećen nakaznim i napadnim metaforama i eksplodirajućim poređenjima koja unižavaju mnoge američanske žanrovske pisce i njihove srpske oponašaoce.

2) Izrazito vizuelna mašta.

Baron ima sposobnost gotovo filmičnih opisa scena i dešavanja, kao i umeće građenja nezaboravnih set-pisova. Šteta je što današnji kvazi-režiseri kvazi-horora svoju kvazi-inspiraciju crpu iz video-igrica, već-recikliranih-C-filmova i popularnih (izlizanih) trendova kao što su found footage, torture porn, grindhouse trash, urbanoia (građančiće karaju inbred-mutant-psiho seljoberi po vukojebinama), zombi-apokalipsa i slične otrcane budalaštine. Kad bi neko od tih idiota uopšte čitao KNJIGE, u pričama Lerda Barona našao bi savršene predloške za neke originalne nove i stvarno jezive horore! Čitanje njegovih priča (i pripovedaka, na granici novele) pružilo mi je količinu i vrstu uživanja koje mi današnji horor filmovi daju sve ređe, a i tad na kašičicu, nikad ovako izdašno.

3) Ubedljivi i zanimljivi likovi.

Moram priznati da mene 99% savremenih pisaca horora na engleskom ne uspeva da zainteresuje za likove o kojima pišu, i da mi u tome sveopšta banalizacija karaktera, motivacije, okruženja, ideja i svega ostalog naročito smeta za bilo kakvo uživljavanje i brigu za kretene o kojima se pretežno piše. Sad, Baron ne piše nužno o vrsti ljudi koji bi meni bili zanimljivi per se, ali bez obzira da li su mu junaci neki autsajderi ili „žestoki momci“ sa bračnim i životnim brigama, on uspeva da ih približi i predstavi na takav način da me za njih i njihove konkretne probleme zainteresuje. Užasno redak talenat!

4) Izvanredan osećaj za MESTO.

Da, narode: u dobrom hororu, lokacija je ravnopravan junak, a nekad i primarni. To su znali (i primenjivali) svi veliki majstori strave. Baron je odrastao na Aljasci, lunjao je po Americi, i ima vanredan osećaj da opiše memorabilna usamljena i zlokobna mesta, a naročito u prirodi: šume, planine, pustare (tu se, pored ličnih iskustava, vidi i njegov dug Aldžernonu Blekvudu). Takođe, ume da jak efekat izmeštenosti i očuđenja postigne i na lokacijama usred urbanog pakla.

5) Odličan spoj tradicionalnog i originalnog.

Neću reći da je Baron otkrio toplu vodu i počeo da piše horor koji ne liči ni na šta dosad viđeno – to, danas, NE treba više očekivati ni od koga! – ali ću reći da je njegov tretman lavkraftovskih tema u modernom okruženju izvanredno ubedljiv, promišljen i pametan. Malo ko je sa ovom doslednošću, iz priče u priču, stalno, bez većih padova ili promašaja, uspevao da pruži istinski modernu lavkraftijanu tako da ona zvuči relevantno i sveže.

6) Kosmička strava.

Naravno. Baron ima smisao za misteriozno i MISTIČNO, tu su i neki vrlo nadahnuti BODY HORROR koncepti, a iza svega toga, kao i kod Lavkrafta – stoji suštinski crni, nesaznatljivi, neljudski i anti-ljudski, anti-razumski svemir iracionalnog, nepredvidivog i košmarnog.

A evo kako sve to konkretno izgleda u sadržaju njegove prve zbirke.

„Stara Virdžinija“

Na povučenoj farmi grupa vladinih naučnika proučava misterioznu babu – koja nije to što izgleda, a njene tajanstvene moći mogu postati oružje. Glavni junak je penzionisani CIA specijalac koji sa svojim vojničinama treba da ih obezbeđuje. Neke sile su oko njih, nešto im onesposobi vozila, ekspedicija poslata u okolinu ne vraća se, a baba… baba je jedna zajebana baba-jaga, i samo toliko ću reći. Sjajna atmosfera misterije i zlokobnog prisustva na ivici opipljivog.

Ova priča bila je moj prvi susret s Baronom, u jednoj antologiji lavkraftovskih priča, i bila je to ljubav na prvi pogled, doslovno na prvih par stranica znao sam da sam u prisustvu veličine. Ako vi okelvate, dvoumite se, sumnjate u moej reči, na sajtu Veselog četvrtka imate ODLOMAK, odnosno početak ove priče, prvih 15-ak strana, pa bacite oko OVDE: https://veselicetvrtak.rs/prodavnica/trepet/imago-sekvenca/

Ko posle ovoga nije smesta navučen i gladan za još, u pogrešnoj se crkvi moli!

„Šiva, otvori oko“

Naracija iz ugla drevnog entiteta (pod ljudskom maskom) na čiju zabačenu farmu dolazi lik koji istražuje njegove zločine, misleći da se radi o običnom serijskom ubici. Kratkotrajna igra mačora i miša. Završetak je pomalo opskurna tirada o tome da je naš narator – Mouth of God… Ova priča egzemplira moj veoma dragi podžanr: horor kroz dijalog. Do pred kraj, sva strava se ovde pažljivo gradi kroz sve jezivije nagoveštaje ubačene kroz taj razgovor... A onda to eksplodira...

„Povorka crnog lenjivca“

Odličan osećaj za mesto – ovde: Hong Kong – gde se, postepeno, razotkriva mračna pozadina između još jedne zlokobne matrone, njenog kovena čudnih ženetina i njihove ponoćne procesije. Istraživač mahinacija u jednoj kompaniji na kraju završi u vrlo osobenom (i ličnom) Paklu, Chinese style. I ovde se majstorski gradi strava u naizgled banalnom, ali i egzotičnom ambijentu, gde otuđenje postaje sve veće i izraženije, a samodovoljna uljuljkanost u sopstvenu stvarnost biva nemilosrdno razbijena.

„Batinaš“

Uprkos metaforičnom naslovu (Bulldozer), ova je priča smeštena u vreme Divljeg Zapada: Pinkertonov agent traga za serijskim ubicom koji je pobegao iz cirkusa noseći sa sobom nekakav grimoar. Ispostavlja se da je taj lik obožavalac Belfagora, hermafroditskog demona (MotherFather) kome udovoljava gadnim sakaćenjima i koprolagnijskim ritualima (srpski rečeno: occult SHIT)! Ludi spoj: Divlji Zapad, cirkuske nakaze, crna magija, telesni preobražaji, serijska ubistva, žestoki momci u sudaru sa tipovima gde pesnice i pucaljke ne rešavaju ništa...

„Sisaljka“

Lovci na ucene uhvate i isporuče „serijskog ubicu“ koji je nešto mnogo više i neljudskije od toga. On pobegne iz zatvora i krene za njima u osvetu… Odlična atmosfera, pomalo zbunujući in medias res zaplet u kome treba više stranica da se pohvata ko tu koga zašto i za čije babe zdravlje, ali ipak intrigantno i sa upečatljivo pretećom atmosferom američke duboke provincije.

„Halucigenija“

Bogataš i njegova žena zalutaju i auto im se pokvari blizu nečijeg napuštenog ambara. Tu ih napadne NEŠTO: kad se naš junak probudi u bolnici, žena mu je na aparatima, gadno unakažena i jedva živa, sa nezalečivom rupom u lobanji, a on se seća vrlo malo toga, sem da je nekakav veliki entitet čučao ispod krova ambara, a da je ispod njega bilo nešto nalik improvizovanom žrtvenom oltaru… On unajmi čoveka da pročačka lokaciju, pa otkrije da to mesto već dugo vremena ima loš vajb oko sebe, sa familijom degenerika kao iz „Daničkog užasa“. Plus, izgleda da je njegova žena na neki način „zaražena“ tom Drugošću koju su degeniji (sic) na toj farmi prizvali… Da, ti degeni su takođe i geniji, i prave neke skalamerije i sokoćala s kojima, uz malo mađije, zazivaju neka onostrana čuda...

Vrlo proživljen, živopisan opis staranja o voljenoj osobi koja je sada svedena na jedva-funkcionalno ubrzano-truleće meso koje sve više smrdi i pretvara se u nešto sve tuđinskije. Bliska Apokalipsa nagoveštena na kraju.

„Paralaksa“

Kolaž isečaka intervjua, dokumentaraca, audio-izjava i naracije lika koji je, kako izgleda, serijski ubica žena sa satanističkom motivacijom… Na kraju se okrenu uloge, i umesto njegove nestale žene, nestao je on. Kako? Otkud? Šta? Wtf?

„Kraljevski zoo vrt je zatvoren“

Vrlo zahtevno ispripovedano NEŠTO. Navodno se radi o ovome: A young professional develops a sense of emotional paresthesia about his life and the world around him as he tries to understand why. Mene nije uvukao u tu svoju paresteziju, što je za Barona vrlo retko! Ovo je narativni eksperiment, za one koji to vole. Srećom, kratka je priča.

„Imago sekvenca“

Postoji serija od tri velike fotografije koje, iz različitih uglova, prikazuju jednu mračnu pećinu, i nešto naizgled živo u njoj. Niko nije video sve tri na jednom mestu. Gledanje samo jedne već po sebi izaziva čudne košmare. Ko vidi dve – poludi. A sve tri? Misterija. Istraga. Razgovori sa vlasnikom galerije i partnerkom nestalog fotografa otkrivaju mračnu, okultnu zaleđinu. Sve, naravno, vodi u pećinu, u susret naživo. Kosmička strava, big style. Jeza do srži. Useravanje! Metnite na sebe pelene za odrasle i polećemo!

Za razliku od Lavkraftovih autsajdera i Ligotijevih autista, Baronovi junaci su pretežno žestoki momci – ekstrovertni, užljebljeni u Samsaru i Pacovsku Trku što se „stvarnim životom“ zovu, i postoji žestok NOIR vajb oko većine njih. Ove priče hvataju ih u trenutku kada počinju da ispadaju iz žljeba, i kada susret sa Tuđinskim bude katalizator, ali u nekim slučajevima samo poslednji indikator, njihovih u tom trenutku već aktuelnih ličnih Paklova. U svakom slučaju, oni se trzaju i bore mnogo žešće nego junaci HPL-a i Ligotija, mada sa sličnom vajdom od toga.

Od stvari koje nekoga možda mogu iritirati u pojedinim pričama (u manjini, ali ume ponekad da bude) najupadljivija je sklonost ka opskurantizmu i dvosmislenosti, koji su okej onda kada su u pažljivo doziranim količinama, ali ne valjaju kada se s njima pretera. U redu je da ZNAČENJE bude opskurno, ali nije baš mudro kada je opskuran sam zaplet, odnosno – šta se dođavola uopšte desilo!

Da sumiram: onda kad je odličan – a to biva veoma često – Baron pruža zaista odličan, prvoligaški originalni horor, sasvim u rangu modernih majstora kakvi su Brajan Hodž, Daglas Kleg i T.E.D Klajn, što će reći da svakako zauzima poziciju u top-5 današnjih horor Anglo-Amera i zato ima moj nepodeljeni užareni Pečat! A pomenuti Hodž je treća knjiga u ediciji „Trepet“ – tačnije, zbirka Laži i rugobe. Trebalo bi da bude gotova do leta. Bila bi i ranije, da nas prevodilac kome je bila dodeljena nije zavlačio više od pola godine, da bi nam tek nedavno saopštio da ipak ne može da stigne da to prevodi, zbog drugih, važnijih mu obaveza...

Šta kažu drugi?

„Svakih nekoliko godina pojavi se pisac koji ponovo oživljava ili ponovo uspostavlja tradiciju strašnih priča na način prikladan svom vremenu, ali i s osvrtom na prošlost. Lerd Beron je svojom prvom zbirkom Imago sekvenca ostavio pečat na horor prozi. Njegov prijatno gust stil pomešan je s oštrim razumevanjem mraka i širim osećajem ogromnosti univerzuma.“

- Džef Vandermer

Šta kaže Dr Ghoul?

„Primarno polje delovanja Lerda Berona u ovoj zbirci jeste kosmička strava. Čak i kad se posveti naizgled prepoznatljivom horor motivu – veštica („Stara Virdžinija“), sekta („Povorka crnog lenjivca“), serijski ubica („Batinaš“), ukleti portret („Imago sekvenca“) – zaleđina svega, ispostavlja se, daleko je većih i širih razmera, i vodi do nesaznatljivih, jedva opisivih sila i nezemaljskih, često metafizičkih entiteta.“

- Dejan Ognjanović

Šta kaže sam autor?

„Užasi na koje se nailazi u Imago sekvenci podjednako se oslanjaju na strašnije prikaze hrišćanskog Boga, budističkih paklova i moavskih božanstava koliko i na Lavkraftove neopisive Drevne… Dok sam sastavljao Imago sekvencu zamislio sam mozaik labavo povezanih, ali tematski uzajamno podupirućih priča koje bi istraživale beznačajnost čovečanstva u poređenju s ogromnošću kosmosa. Za protagoniste sam izabrao galeriju tvrdokornih ljudi, izuzetno sposobnih, kako bi se suočili s nezamislivim silama. Izabrao sam špijune i revolveraše, izvršitelje i vojnike, jer malo šta je strašnije, užasnije od gledanja kako izuzetno samouveren čovek podleže okolnostima van svoje kontrole, van svog razumevanja.“

- Lerd Baron

Kupujte, podržavajte, Širite Reč (i Sliku) na mrežama i naživo, ako želite da ova edicija zaživi i umnožava se...

петак, 6. фебруар 2026.

THE PLAGUE (2025)

Lavkraft je napisao: „Adulthood is Hell.“ Jeste, ima osnova za to mišljenje. Ali, ovaj film me podseća na ono što je možda i čvršća činjenica: „Childhood is Hell.“ Ili, tačnije bih precizirao ovako: možda je ono beslovesno doba do oko 10. godine „Zlatno doba“ detinjstva, a nekima i celog života, ali od kolevke pa do groba najgore je tinejdžersko doba.

Nisi više samo ono anđelče, ni telesno ni psihički; počinješ da uviđaš da tvoji tata i mama nisu najpametniji na svetu; postaješ buntovan, oćeš da se osamljuješ; istovremeno, važnije ti je kako te doživljavaju vršnjaci nego bilo ko drugi u životu; kreću malje, bubuljice, preobražaji, čudni nagoni, nezgodni (mokri) snovi; bude se sex interesovanja, nagoni, potrebe, odnosno uobličavaju se iz one izmaglice u kojoj su dotad bili u neke konkretnije slike i želje...

A istovremeno si slab, misliš da sve znaš a nemaš pojma ni o čemu (uklj. samog sebe), osetljiv si i ranjiv, sve te nervira, ranjava, povređuje, svaka nezgodna reč a kamoli nedelo ostavlja ti ožiljke, sve je melodrama, sve je paranoja, nesigurnost, sumnja, histerija, histrionika, sve je horor!

I najveći pakao: ogromna diskrepancija između želja i mogućnosti! S jedne strane, kad si baš klinja, tvoje želje i potrebe uglavnom su utažene u porodičnom krugu: dovoljna ti je ljubav tate i mame (i bate/seke, if any), oni ti kupuju sve što ti treba, to je jedan samodovoljni mehur, mikrokosmos u kojem se baškariš u naizgled večitom letu. S druge strane, kao kolko-tolko odrastao (od oko 20. godine pa nadalje) stičeš bar neku samostalnost, možda i poslić ili neki prihod, nalaziš svoje mesto u svetu (fax, cure/momci, posao, zarada).

Ali u tom Paklu Tinejdža – tvoje želje su ogromne, a moći da ih ispuniš skoro nikakve. Hteo bi da si opasan baja, a samo si žgoljavi izdžigljali nikogović. Hteo bi curu, ali ona te ne zarezuje. Hteo bi pare za štagod – moraš da tražiš od roditelja (koji uglavnom nemaju / ne daju onoliko koliko bi ti hteo). Hteo bi nešto da postigneš u svetu, da se iskažeš, ili bar snađeš – a nemaš blage veze kako svet funkcioniše, i onda srljaš, bauljaš, sudaraš se sa svim i svačim... Nit’ si dete, nit’ si odrastao, ni sam nemaš pojma šta si, jer si u stalnim preobražajima, i mentalnim i telesnim...

Holy Hell! Daleko mu lepa kuća. A The Plague me je plastično podsetio i zašto. Neki ga meću na liste horora, opisuju ga kao horor. Žanrovski, to je pomalo nategnuto, ali ne sasvim neodbranjivo. Ovo je, pre, drama koja ima određena preklapanja sa hororom bar trojako: a) bavi se klincima (12-13 god) u dobu PREOBRAŽAJA, a to je jedan od ključnih horor motiva, od vukodlaka preko KERI do BEAST WITHIN, i dalje; i 2) pored motiva preobražaja, tu je još jedan čest horor motiv: AUTSAJDER/ČUDOVIŠTE; i 3) povremeno, a pred kraj sve više i eksplicitnije, film koristi ikonografiju telesnog gross out horora...

Naslovna KUGA je očigledna metafora za sklonost klinaca, a tinejdžerskog doba naročito, da nekoga označe kao „crnu ovcu“, odbace ga/je, i onda se svi iživljavaju nad tom odbačenom osobom kao da je kužna. Odnosno, šugava. Zato bi možda i bolji prevod naslova na srpski glasio ŠUGA. Jer film se bavi mehanizmima kojima se pojedinac od strane mikro-zajednice učini „šugavim“ – odbačenim, zazornim (abject; pozdrav za Juliju Kristevu!), tuđinskim, čudovišnim. A ovde se to odbacivanje psihosomatizuje tako da autsajder zaista razvija neku vrstu gadnog crvenog osipa na koži od kojega deluje kao da je šugav, ili kužan. U tinejdžerskom dobu neko ima masniju, rumeniju ili ne-dao-bog bubuljičaviju kožu. Pakao! Eto razloga da se ionako razumljiva ranjivost i nesigurnost pojača ismevanjem i odbacivanjem – i eto belaja.

Ali ne, ovde se ne ide predvidivom stazom horora, po šablonu KERI, da se „kužna“ osoba pretvori u monstruma-osvetnika i najebe se matere svim bulijima. To bi bila pomalo jeftina katarza kroz wish fulfillment fantaziju o osveti („Švima šu vam še ošvećići!“). Istina, postoje neke asocijacije na KERI: glavni dečak je pegavi džindžer (kao Sisi Spejsik), a neke od „horor“ scena dešavaju se u svlačionici i pod tuševima, što je i prirodno, jer tu su likovi i bukvalno najogoljeniji za ismevanje i ranjavanje. (PS: Bez brige, u filmu nema golotinje niti nekog pedo-gejza, sve je to ukusno snimljeno, bez sick exploatacije; potonje materijale potražite u Epštajnovim fajlovima.)

ŠUGA prilično realno prikazuje i psihologiju i sociologiju tog mikrosveta, grupice dečaka koje, daleko od kuće, u nekakvom kao kampu, jedan smušeni trener (Džoel Edžerton, producent) trenira u vaterpolu dok oni igraju neke svoje igre moći i hijerarhije, uspostavljaju svoj „pecking order“, svoje okuživanje. Sve smo to već videli/čitali superiorno u GOSPODARU MUVA, a ovo mu je neka kao realističnija varijanta te priče (depra kad shvatiš: deca ne moraju da budu na pustom ostrvu; čak i među tzv. odraslima ona nalaze načine za svoje igre izolacije, moći i iživljavanja). Uzgred, ŠUGA vam može poslužiti i za zagrevanje pred premijeru nove verzije LORD OF THE FLIES, koja na BBC kreće u nedelju. Em veoma volim taj roman, em je scenario za ovu adaptaciju pisao scenarista izuzetne serije ADOLESCENCE, tako da ću to svakako da pogledam čim prije.

Glavni dečak je, u suštini, dobričina, ali njegova želja za pripadanjem već uspostavljenoj zajednici kojom dominira sitni ali dinamitni vođa i njega dovodi vrlo blizu tome da i sam postane nakaza pod „peer pressure“-om (u nekoliko navrata, nekim sitnim činovima, on zaista i bude pomalo ljiga), ali njegova suštinska dobrota naposletku i na sebe navuče žig „šuge“: kad poželi da se približi i pomogne dečaku kojega svi odbacuju jer je skoro po celom telu sav crven od te „šuge“, i našeg Džindžera proglase šugavim i počnu da ga izbegavaju. Pa i maltretiraju – npr. u horor sceni kad mu pod pokrivač, dok spava, ubace punu teglu nekakvih ogavnih krupnih bubetina.

Velika vrednost ovog filma je što izbegava simplifikacije ili jednostavna rešenja. Rekoh već da i protagonistu u nekim navratima vidimo kao konformistu koji, zbog želje za dodvoravanjem grupi, bude pizdica prema nekome drugom; takođe vidimo da je onaj prvobitni „šugavi“ i sam toliko asocijalan i abnormalan, pa i neprijatan, da se čini kako njegova izolacija nije sasvim nezaslužena. Ali, naravno, šta je tu došlo prvo: ostracizam ili izolacija? Vidimo, u pozadini, gomilu jedva skiciranih statista koji dopuštaju da budu podređeni jednom vođi, čak i kad u naznakama slutimo da su neki od njih takođe u suštini dobričine – ali jbg, princip „kud svi Ćaci tu i mali Mujo“ jedan je od temeljnih recepata da se (i) od dobrih ljudi naprave zlodeji. Naposletku, ni mali zlikovac, vođa ove bande, nije prikazan kao neki Kevin (iz AJDE DA PRIČAMO O KEVINU), neki mali-psiho – slutimo kod njega i ranjivost koja se maskira u nadmoć, i detinju nesvest o dobru i zlu i amoralnu zabavljenost tuđom patnjom („as flies to wanton boys are we to gods...“), a kad na kraju nazremo i njegovog tatka, u načinu na koji ga preuzme iz škole vidimo da to dete u familiji nije mnogo ljubavi dobilo (a nema pouzdanijeg načina da vam dete izraste u monstruma nego da ga, dok je malo, ne grlite i ljubite)...

Klinci su odlično kastovani: glavni džindžer je skoro dirljivo otvoren – jedno od onih bića nesposobnih za pretvaranje, kao psići kojima u pogledu čitaš sve misli i emocije, pa je tim potresniji njegov preobražaj u drugom delu filma, gde ovaj mali odlično prenosi i njegovu izgubljenost, i uplašenost, i zbunjenost, i prkos, i glumljenu jačinu na ivici da prsne, ali i druge stvari (da ne spojlujem). Mali zlikovac će, kladio bih se, da izraste u ozbiljnog glumca, jer ovaj mini-psiho ovde je jedan od memorabilnijih filmskih zloća, a naročito njegov zluradi, podrugljivi kez. I tu se vidi dodir genija u kastingu, jer klinja ne izgleda inače ni kao krupajlija koji bi telesnom snagom nadvladao nekoga, a sa svojim bebifejsom ne deluje ni kao neki siledžija na prvu loptu – ali zato taj zločesti kez je prava stvar, jer u tom dobu podsmeh boli više od šamara, a talenat za ruganje opasniji je od nečije telesne mase...

Ovaj koji igra prvog „okuženog“ takođe je jezivo ubedljiv, i kao mali sociopata, i kao osoba koja je, već u tom uzrastu, toliko duboko povređena i izvitoperena da to ništa u zrelijem dobu neće moći da zaleči. Ovi tikovi, ovaj govor lica i držanje tela – sinko, već sa 13 godina ti si basket case... Plus, on nam pruži i jedno baš kjubrikovsko zlozurenje u kameru, ali ne, neće se ovo završiti kao u FUL METAL DŽEKITU. Možda su filmski dramatičnije i atraktivnije eksplozije nasilja usmerene ka spolja (kao u KERI), ali nažalost, u tzv stvarnom životu na svakog ko „prsne“ i najebe se majke okolini, dolazi bar 20 onih koji, kad prsnu, povrede (samo) sebe...

Odlično je ovo uslikano (ima baš čarobnih, skoro nadrealnih podvodnih scena) i režirano, i pametno napisano, stalno na ivici horora - utoliko ne čudi vest da reditelj ŠUGE za naredni film ovih dana sprema Poovu MASKU CRVENE SMRTI sa Leom Sejdu! Dakle, gledaćemo ga još... Vrhunski je i kastovano, i glumljeno, i muzika je uvrnuta a prikladna, a mada nemam zaista zamerke ni na zadnju scenu, moram reći da poooolako počinje i da me smara trend da se kroz mjuzikl „razrešavaju“ neke dramske situacije u nemjuzikl filmovima. Tako, imali smo to u (odličnoj) završnoj sceni ANOTHER ROUND, u još u 20-ak filmova od tada, pa smo onda nedavno dobili zaista spektakularni, antologijski muzički spot usred BONE TEMPLE, a dobijamo sad i nešto skromnije, manje pompezno ali efektno, i otvoreno za tumačenje, i u završnoj muzičko-igračkoj sceni ove ŠUGE. Samo što taj način, kažem, već postaje manir... i pomalo lako "vađenje".

No, to je cepidlačenje. Ovo je odličan film i za hororiste i za dramatiste i za roditelje, pa i za tinejdžere, if any – mada, oni bojim se danas ne čitaju ništa, pa ni blogove, a naročito ne ovoliko dugačke textove... Oh, well... Onda nek na svojoj koži trpe ono na šta ih čika Ghoul ovde upozorava.

понедељак, 2. фебруар 2026.

GHOUL’S SHOP: Zima 2026

Narode, ako vam je pretekao neki dinar od najdužeg meseca, sa svim njegovim novim godinama, slavama i zimovanjima, te sušenicama, pihtijama i rakijama, deo svoje februarske zarade (ili ušteđevine, if any) možete slobodno potrošiti i na neke lepe nove i polovne knjige koje vam dole nudim. Ima poprilično novih naslova, tj. novonabavljenih a vrednih polovnjaka, za džabe, takoreći!

Ako nešto od ovoga poželite, pišite na moj standardni mejl: dogstar666 at yahoo dot com.

Plaćanje na moj tekući račun, slanje kao preporučena tiskovina ili cc paket, kako poželite.

MOJE KNJIGE

studija:

DOLAZAK HORORA: KNJIŽEVNOST

2.600 din

romani:

NAŽIVO

1.100 din

PROKLETIJE

1.200 din

ZADUŠNICE

1.100 din

zbirka priča:

DIVLJA KAPELA

900 din

filmske i književne kritike, liste, eseji itd:

KULT GULA

1.200 din

MOJI IZBORI, POGOVORI I UREĐIVANJA:

DECA NOĆI: Najbolje horor priče Roberta E. Hauarda

Ja odabrao, priredio i napisao pogovor...

1.100 din

KNJIGE KRVI, 2. tom – Klajv Barker

2.800

KABAL + PAKLENO SRCE – Klajv Barker

2.500

PUSTA KUĆA – Aldžernon Blekvud

1.200

PSIHO – Robert Bloh

1.200

IZGUBLJENE DUŠE – Popi Z. Brajt

xxx

MOJ RAD U OVOME:

Krimići u regionalnoj kinematografiji: Pavao Pavličić kao paradigma

U izdanju Kulturnog centra Vrnjačke Banje objavljena je knjiga Krimići u regionalnoj kinematografiji: Pavao Pavličić kao paradigma. Knjiga je nastala na osnovu izlaganja održanih u Banjskoj biblioteci na simpozijumu tokom 48. Festivala filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji. U ovoj knjižici nalazi se i moj stručni rad: „Ritam zločina i Treći ključ: Između krimića, fantastike, SF-a i horora“.

Ovo izdanje je rađeno u samo sto primeraka, za autore i biblioteke (neke!), ali ja imam komad extra: ako nekoga zanima nek mi se javi na mejl što pre…

Cena 400 din + ptt. PRODATO!

NOVE, KAO NOVE, I OČUVANE POLOVNE:

NORTENGERSKA OPATIJA – Džejn Osten

Klasična parodija na gotske romane.

210 din PRODATO!

AVANTURE GORDONA PIMA – E. A. Po

Klasični roman avanturističke fantastike i horora.

220

NAPRATA – Mladen Milosavljević

Odličan novi roman srpske folklorne strave.

666 din PRODATO!

GODINE U MAGLI – Jovan Ristić

Zbirka priča horora i mračne fantastike doajena srpskog filma fantastike.

500 PRODATO!

MUŽJAČINA – Alfred Žari

Izuzetno duhovit kratki roman erotske fantastike (!), od pisca KRALJA IBIJA.

310 PRODATO!

PERPETUUM MOBILE 3

Veoma redak primerak prozina koji je izašao u samo tri broja: prva dva su izašla u mnogo većem tiražu, a treći u mnogo manjem, i zato ga je danas teško pronaći. Ima i vredne horor sadržaje i prikaze horor knjiga. Odličan esej o Klajvu Barkeru na 10 strana. Čist primerak, osim malo švrljanja na prvoj strani:

400

ZNAK SAGITE 10

400

ZNAK SAGITE 13 – HOROR specijal!

Sadrži moj dugački esej o italijanskim hororima.

Odličnu mini-enciklopediju horora!

Oto proglašava top horore!

520

TRASH 3: tema broja – SEX I HORROR

Niški književni časopis koji je kouređivao Dexa Pantalejski, nakucavalac bescelera kojega vole mase i rulje. Bilo je puno hororičnih sadržaja u ovome! Ovde je i moja kratka priča "Mastilo", jedini put objavljena tu i nigde više.

400

TRASH 4

300

THE TERROR OF THE SEVEN CRYPTS – Etienne Aubin

Palp hororčić, ko voli seks, silovanje, nasilje, krv, sadizam, bez književnih pretenzija, sado-laganica, zgodno za čitanje u prevozu. Prilično redak pejperbek iz 1970-ih.

500

KRIK BEZNAĐA – Emil Sioran

Nihilizam u kratkim gorkoslatkim bombonicama od misli i filozofsko-poetskih iskaza. Veliki Ligotijev uzor.

410 PRODATO!

ANTOLOGIJA POLJSKE PRIPOVIJETKE

Poljaci su VRLO WEIRD - Šulc, Grabinjski, Žuljavski, Polanjski... you name it! Dakle, ima ovde odličnih mračnih ludih stvari:

420 PRODATO!

MI PLAČEMO IZA TAMNIH NAOČARA – Marijan Cvetanović

Intervjui sa svim važnim akterima niške rokenrol muzičke scene.

400 PRODATO!

PRIČA O SEDMORICI OBEŠENIH – Leonid Andrejev

Moj omiljeni ruski mračnjak i njegove dve vrlo turobne novele.

220 PRODATO!

ARSEN LUPEN – Moris Leblan

200

VERA, NADA I KRVOPROLIĆE – Nik Kejv i Šon O’ Hejgan

Nik Kejv otvara dušu!

Vera, nada i krvoproliće je knjiga nastala iz preko četrdeset sati intimnih i prosvetljujućih razgovora Nika Kejva i Šona O’Hejgana o umetnosti, prijateljstvu, muzici, bolu, veri, egu i kreativnoj sili. Dok O'Hejgan kopa po najdubljim i najmračnijim kutcima Kejvovog radoznalog i kreativnog uma, Kejv nastoji da iskreno govori o svojoj potrazi za smislom.

800 PRODATO!

STUDIRANJE ŠABROLA – zbornik stručnih radova o klasičnom francuskom reditelju krimi trilera

620 PRODATO!

OVO, ONO I BOŽURI – Dragan Drobnjak

Retka knjiga urbane proze.

200

ZBORNIK DOOMSDAY: PLAČ

Šta ima unutra? Evo:

Prodajem časopis ARKA, br. 1–50

Časopis ARKA pokrenut je u Sarajevu, 1988. godine.

Izlazio je na dve nedelje, i bavio se graničnim područjima nauke, natprirodnim moćima, misterijama sveta od ESP-a, bioenergije i ukletih kuća do Bermudskog trougla, NLO-a, Džeka Trboseka itd.

Uz beogradske TAJNE, ARKA je bila najbolji tadašnji domaći časopis za oblasti paranormalnog. Za njega su pisali ili intervjue davali relevantni poznavaoci i javne ličnosti.

Sada na prodaju nudim prvih 50 brojeva ovog časopisa, u kontinuitetu, 1-50, bez nedostajućih brojeva: tu je svaki bogovetni, od prvog do pedesetog. To su sve moji primerci, kupljeni onih dana, i pažljivo čuvani sve ovo vreme.

Čuvani su u kući, u sobi, a ne u podrumu ili špajzu: to znači da papir nije ni požuteo od sunca ni ustalasan od vlage, i ne bazdi na memlu ili ko zna šta. Svih 50 primeraka izgledaju kao da su pre nedelju dana kupljeni na trafici.