UVOD U GIALLO HORROR

Dragi moji, kao što znate, ovaj blog ima i edikativnu ulogu. Pored mojih tekstova, ovde ponekad prenesem i ponešto od drugih autora što smatram vrednim, informativnim, poučnim. Ovo što sledi ispod je članak – svojevrstan Uvod u Giallo horror – koji sam preuzeo iz nekog broja, ako se dobro sećam, engleskog časopisa THE DARK SIDE, sredinom 1990-ih, kada sam ga i preveo. Bio sam tada u vrlo ranim 20-im, i još nisam imao akademskih pretenzija ni poštovanja prema urednom navođenju izvora, pa zato nažalost nisam tada zapisao ime autora članka... Mlados-ludos! Izvinjavajte!

Da, ovo ispod je moj prevod: bio je svojevremeno, u prošlom milenijumu, objavljen u EMITORU, a zatim i u prištinskom fanzinu COSMETPOLITEN... a onda ga više od četvrt veka nije bilo nigde. Sada ga ekskluzivno plasiram u kibersvet. Još uvek ima značajnu upotrebnu vrednost, i osim opštih mesta, iniciranima dobro poznatih, ukazuje i na neke opskurne bisere... Uživajte! Hvatajte beleške! Popunjavajte rupe u obrazovanju! I sećanju!  

 

KRV I CRNE ČIPKE – UBIJANJE SA STILOM

Uvod u Giallo horror

 

Preveo i obradio: Dejan Ognjanović

 

"To je pipavo pitanje. Valjda su prvo što mi pada na pamet ljudi sa velikim crnim rukavicama, sa rajsferšlusima sa strane, i velikim noževima koje zabadaju u ljude ... ali to je puno kompleksnije od ovoga ... "

- Ričard Stenli, režiser ("Hardware", "Dust Devil")

 

"Giallo označava žanr misterije u kome je otkriće identiteta počinioca manje važno od

otkrića kako je zločin počinjen".

- Meitlend Mek Donag, autor knjige "Slomljena ogledala, slomljeni umovi: mračni snovi Darija Arđenta" –

 

"Mislite na Arđenta? Bavu? Ti filmovi su krvave opere!"

- Džon Mek Noton, režiser ("Henry - A Portrait of a Serial Killer")

 

Svi pokušavaju da definišu termin "Giallo". Jasno je da ima još toga da se raščisti u ovom uticajnom fenomenu koji ne pokazuje znake izumiranja. Prostorna ograničenja dopuštaju nam ovde tek naznaku pravog uvoda. Čitav jedan broj "European Trash Cinema" 2/6 (kvalitetni horor-fanzin, koji pokriva i otkačene proizvode drugih žanrova, uglavnom iz nezavisne produkcije - prim. prev.) Krega Lebdetera bio je posvećen "giallo" fenomenu, pa bih svakome ko teži da dublje zaroni u ovu krvavu kupku preporučio da potraži taj broj. "Duboke tmine" ("Profonde Tenebre") Antonija Brauskinija i Antonija Tentorija, koje je izdala Granata Books iz Bolonje, vrlo je korisna knjiga ako znate italijanski, a čak i ako ne znate, puna je strašnih slika.

Nasuprot nepreciznom korišćenju termina gde se pogrešno pripisuje bilo kom italijanskom eksploatacijskom filmu (na pr. u naslovu magazina "Giallo pages"), Lebdeter definiše "giallo" kao "filmove u kojima postoji ubica, najmanje jedna žrtva, i elemenat misterije koju treba razrešiti." Ova pravila, ipak, daleko od toga da su čvrsta: na primer, zašto je "Pozornica straha" (Stagefright, 1987) Mikele Soavija svrstana u "giallo" dok "Ubilačka opatica" (Killer Nun, 1978) Đulija Beutija nije, iako ova potonja sadrži ono što prethodnoj u potpunosti nedostaje (nepoznat identitet ubice)?

Esencija "Gialla" počiva u dva faktora: stilu i okrutnosti. Film Serđa Pastorea "Zločini crne mačke" (Crimes of the Black Cat, 1972) na pr. sa svojom eksplicitno krvavom preradom onoga što je tako briljantno nagovešteno u sceni tuširanja u "Psihu" (Psycho, 1960) naglašava razlike između pristupa Alfreda Hičkoka i onog u "giallo"-u, gde je se tipično preterano, ali još uvek servirano na vizuelno zasenjujuć način. Seks i nasilje se isporučuju u lopatama, a naslov "Svuci se gola za svog ubicu" (Strip Nude for Your KIller, 1975) Andrea Bjankija služi kao minimalistički manifest onoga što prodaje ovaj žanr. I niko ne može da tvrdi kako nije znao kakav film ga čeka kada je otišao da pogleda "Golu devojku nađenu ubijenu u parku" (Naked Girl Found Killed in the Park, 1972) Alfonsa Brešija! Priznajem, izvesni primerci žanra naglašavaju surovost do potpunog isključenja svakog ukusa i stila, recimo zloglasni "Giallo u Veneciji" (Giallo in Venece, 1979) Marija Landija, bez sumnje jedan od najznojavijih i najprljavijih filmića ikada zabeleženih na celuloidu.

Ovo je dobar trenutak da se osvrnemo na čitavu kontraverzu "mizoginije /nasilja prema ženama" koja se tako često kači na ovaj žanr (najzloglasnije u slučaju dela "Njujorški Trbosek" – The New York Ripper, 1982 – Lučija Fulčija, koga britanski cenzori još uvek smatraju nekom vrstom kataloga neprihvatliivih prizora). Radije nego da ponovo prežvakavam one iste stare argumente koje ste već sto puta čuli, samo ću ukazati na to da je mnogo muškaraca ubijeno u ovim filmovima, a žene se često razotkrivaju kao ubice ... i tol'ko o tome.

 

LOPTE SE ODBIJAJU U NOĆI

 

Godina 1971. bila je pravi annus mirabilis ovog žanra, godina u kojoj su se pojavili - da pomenemo samo neke - "Četiri muve na sivom baršunu" (Four Flies on Grey Velet) Darija Arđenta, "Gušter u koži žene" (A Lizard in a Woman's Skin) Lučija Fulčija, "Crni trbuh tarantule" (The Black Belly of the Tarantula) Paola Kanavare, "Krvavi leptir" (The Bloody Butterfly) Duča Tesarija, "Škorpionov rep" (The Tail of the Scorpion) Serđa Martina, "Šta ste uradili sa Solanž?" (What Have You Done to Solanger?) Masima Dalamanoa i "Smrt se šunja na visokim štiklama" (Death Stalks in High Heels) Lučana Erkolija. Samo pogledajte ovu masu naslova ... i ne zaboravimo "Smrt je snela jaje" (Death Laid an Egg, 1968) Đulija Testija, i trio iz 1972 "Ne mučite pače" (Don't Torture the Duckling) Lučija Fulčija, "Otkud ove čudne kapi krvi na telu Dženifer?" (Why These Strange Drops of Blood on the Body of Jennifer?) Đulijana Karminea, i "Koljač je seksualni manijak" (The Slasher is a Sex-Maniac - a ja mislio neki fin dečko!) Roberta Monatresa.

Sigurno ste zapazili da se naslovi ovih filmova često tiču brojeva, da često sadrže i životinje, a da ponekad kombinuju ova dva, kao u "Sedmoro mrtvih u mačjem oku" (Seven Dead in a Cat's Eye, 1972) Antonija Margeritija, "Mačka sa devet repova" (Cat o'Nine Tails) i "Četiri muve ... " Darija Arđenta. Na stranu adekvatno bizaran naslov, svaki "giallo" koji drži do sebe mora takođe da natrpa - kao motivaciju za svog ubicu - dovoljno kvazi-psihološke pseudo-dubine da natera Frojda da proda svoju sofu i napusti posao. "Ubio sam ih jer su bile lutke ... obične glupe lutke!" urliče zlikovac u klimaksu "Torza" (Torso, 1973) Serđa Martina, prisećajući se u flešbeku nesrećnog slučaja iz detinjstva kada mu je sestrica pala i poginula sa litice nakon što je on odbio da joj dohvati lutku sa ivice; a psihološki profil iz dijagnoze Paolo Malka u Fulčijevom "Njujorškom Trboseku" ("Znate, ljudski um vam je smešna stvar ... patka mu se probila u mozak") zaostaje jedino za besmislicom sledeće fusnote iz kliničkog dosijea u "Sečivu u tami" (A Blade in the Dark, 1982) Lamberta Bave: "U njemu se razvio morbidan strah od zvuka teniskih lopti koje se odbijaju u noći" .. stvarno, lopte.

U potpunom kontrastu svoj ovoj blesavoj psiho-žvaki, pogledajte dva istinski izmučena protagonista (koje sjajno igraju Raf Valone, odnosno Helmut Berger) u dva fina "Giallo"-a specijaliste za špageti-vestern Duča Tesarija, "Smrt se desila prošle noći" (Death Occurred Last Night, 1971) i "Krvavi leptir". Priznajem, motiv za ubistvo je ponekad nasledstvo (npr. u "Nasmeši se pred smrt" - Smile Before Death, 1972 - Silvija Amadija, i nekim drugim), ili ratosiljanje od dosadnih ucenjivača ("Mačka sa devet repova") ili šta već, ali naizgled razumno-izgledajući počinioci ovih zločina najčešće se otkrivaju kao totalno poblesavele lujke. Ostale varijacije na glavnu "giallo" temu uključuju i "giallo" s učenicama-seksualnim robljem (Dalamanove "Šta ste uradili sa Solanž?" i "Šta su uradili našim ćerkama?" - What Have They Done to Our Daughters? 1974, "Crveno prstenje straha" - Red Rings of Fear, 1978), fleš-densing "Giallo" (Murder Rock, 1983, L. Fulčija) itd.

 

SMRT MANEKENKI

 

Giallo-ubica mora da se prilagodi prihvaćenom kodu odevanja: kožni kišni mantil koji prikriva pol, crni šešir širokog oboda i crne rukavice sa rajsferšlusima na sve strane ... u stvari, čitav fetišistički pribor. Kad je obavio svoj posao - češće su to poslovi - ubica, po pravilu, ne mora da se plaši policijske intervencije: pajkani su nebitni u ovom svetu, ili su neobjašnjivo odsutni, kao kod poznijeg Arđenta, ili su u centru priče, sa raznim klonovima inspektora Kolomba, koji iskreno nemaju nikakvih tragova umesto da se samo pretvaraju, kao lik Pitera Folka. "Arđento i ja smo izbacili policiju iz ovih filmova, oni tu nemaju neku veću ulogu," kazao je jednom Fulči. "U filmu "Ne mučite pače", npr. karabinjeri stalno proganjaju nedužne, a uglavnom je i u životu tako ... Ovde pravim razliku između karabinjera i policajaca."

Mnogo je verovatnije da će zlikovcu doći glave neki arđentovski detektiv-amater, najčešće neka izmučena, osetljiva duša koja rešava ovaj ili onaj lični problem dok slučajno, usput, razreši slučaj. Sve ovo gore navedeno, eventualno još i sa natprirodnim tonovima (čak i Arđentova "Suspiria", 1977, je u suštini "giallo", iako je odgovor na pitanje "ko je ubica?" prošaputana reč: "Veštica!") i idealno sa muzikom Enia Morikonea (filmofili koji prate samo mainstream-produkciju bili bi iznenađeni brojem horora za koje je ovaj čuveni kompozitor uradio muziku - prim. prev.) ili Bruna NIkolaja, treba da bude u sendviču između tradicionalnih "giallo" početaka i završetaka. Kreg Ledbeter je skrenuo pažnju na monotonu regularnost s kojom se "Giallo" završava tako što se jeftina maneken-lutka koja se trenutno raspoznaje kao takva, baca s velike visine kako bi predstavljala ubicu koji pada u susret svojoj sudbni.

Hteo bih da naglasim koliko ovih stvari počinje dugačkom scenom snimljenom iz kola u pokretu. Tamo gde nije tako, na početku neki avion sleće - najčešće se koristi jedan te isti snimak iz arhive. "Giallo" najbolje deluje u formatu dugometražnog filma, što dokazuje saradnja između Arđenta i Luiđija Kocija u ranim '70-tim na TV seriji "Vrata u tamu" (Door to Darkness), i Arđentov kasniji, totalno promašen pokušaj da krupne giallo-komade nagura u format TV-filma (ovde se verovatno misli na Arđentovu polovinu filma "Dva zla oka", koja uopšte nije tako loša -prim. prev.) Isto tako, iako napr. "Iguana sa vatrenim jezikom" (Iguana With a Tongue of Fire, 1971) Rikarda Frede odlično koristi dablinske lokacije, ovaj žanr je obično oslabljen kada se izmesti iz urbanih italijanskih lokacija, što recimo bode oči u "Ljudskim kobrama" (Human Cobras, 1973, zbiva se u Keniji) Bito Albertinija, i u "Rakovoj obratnici" (Tropic of Cancer, 1972 – nema veze sa skandaloznim romanom Henrija Milera) u režiji Eduarda Mulargije, koja se dešava na Haitiju.

Redovne "zvezde" i poznate face su, recimo, Mark Porel, Žan Sorel, Luiđi Pistili, Rej "Mančesterska mrtvačnica" Lavlok (aluzija na kultni film, jedan od najboljih o zombijima - prim. prev.), preteće prisustvo Ivana Rasimova, ljigavi "Hauard Ros" /Renato Rosini/ i zgodni Džordž Hilton, od kojih je potonji u filmovima Serđa Martina često bio uspešno pariran bajnom Edvigom Feneš, istinskom inkarnacijom italijanskih trilera. U njene filmske prijateljice i neprijateljice spadaju Evelin Stjuart, Anita Strindberg, i "Suzan Skot" /Nives Navaro/, a ostale giallo-regularke su još i Marisa Mel, Marilu Tolo, Femi Benusi, Florinda Bolkan, Mimzi Farmer, Helga Line i Erika Blank. Barbara Bah (gđa Ringo Star) i Bušeova predstavljaju dodatne ukrase za parenje očiju u mnogim giallima.

 

MUĆKANJE RECEPTA

 

Toliko o stalnim "giallo" sastojcima, ali ko je smućkao recept? Meitlend Mek Donah u svojoj knjizi o Dariju Arđentu prilično prenaglašava Hičkokove zasluge da bude proglašen ocem "giallo" filmova, ali sigurno postoji naklon Hiču u naslovu onog što se univerzalno smatra prvim strogo definisanim "giallom": u filmu Marija Bave iz 1962. "Devojka koja je suviše znala" (The Girl Who Knew Too Much, znan i kao "Zlo oko" - The Evil Eye). Baš kao što su špageti vesterni (koji su zamenili "peplum" istorijske epose u naklonosti domaće italijanske publike, da bi ih zamenili "gialli") usledili za nemačkim vesternima Haralda Reinla, tako su Bava i njegovi imitatori pozajmili od krimića iz te iste zemlje - filmske adaptacije bogatog opusa Edgara Valasa, čija su italijanska izdanja sa žutim koricama (zajedno sa slično upakovanim trilerima Kornela Vulriča, Frederika Brauna, itd.) poletnom italijanskom žanru podarila ime (giallo na ita. znači "žut", a smisao je istovetan sa engleskim terminom "pulp").

Pošto je izumeo "giallo", Mario Bava se dao na razvoj žanra filmom "Krv i crne čipke" (Blood and Black Lace, 1964, znan i kao Six Women for a Killer), koji predstavlja šik sagu o pokolju u kući mode. Izgleda da je Bavin interes ovde bio isključivo usredsređen na postavke stalno sve stilizovanije snimljenih ubistava u luksuznom setingu, tako da je većina likova otprilike isto toliko zanimljiva i harizmatična kao i maneken-lutke kojima je nakrcana modna kuća Kamerona Mičela. Režiserov tretman u stilu "ubaci ih - sredi ih" nagoveštava "vrebaj i kolji" žanr ("stalk'n'slash" - pod-žanr horora, naročito bujan u Americi krajem 70-tih i u '80-tim, posle uspeha dva najreprezentativnija predstavnika: "Noć veštica" i "Petak 13-ti"), to bastardno sirioče "gialla", baš kao i lakoća s kojom gledalac može da uoči identitet ubice sa čarapom navučenom preko glave (to je Mičel, naravno).

Pošto je zacrtao konvencije žanra sa "Krvlju i crim čipkama" (čak i njegov naslov sumira dve ključne odlike "gialla": brutalnost i stil) Bava je nastavio da opisuje mapu mogućnosti dok su se svingerske '60-te pretopile u surove '70-te, s filmovima kao što su napeti "Sekirica za medeni mesec" (Hatchet for a Honeymon) i "Pet lutaka za avgustovski mesec" (Five Dolls for an August Moon) iz 1969.  koji su se dali na psiho-studiju jednog mučnog slučaja, odnosno na beskrvnu, stilizovanu rutinu - dok "Krvopljus" (Bloodbath / Bay of Blood, 1970) uklanja sve kočnice u pogledu čiste, visceralne brutalnosti - 13 eksplicitnih ubistava u filmu čine ubadanja, nabijanja, dekapitacije, davljenja, sečenja mačetom i ubistva puškom. (Pomenuti film poznat je pod bar još devet drugih naslova, recimo "Carnage", "The Ecology of a Crime", pa čak i "The Last House on the Left 2" - iako je snimljen dve godine PRE "originala"! - ali najbolji od njih je svakako jedan od 5-6 najboljih horor naslova svih vremena: Twitch of the Dead Nerve - "Grč mrtvog nerva" – prim. prev.)

 

BOŽANSKI DARIO

 

Negde u to vreme, naravno, zlatno doba špageti eksploatacije ustupalo je mesto srebrnom dobu: a kao što svi znamo, na italijanskom se srebro kaže... "Arđento". Kombinujući takve bavinske elemente kao što je svedok koji oseća da "nešto nije baš kako treba" u vezi s nečim što je video sa petparačkim (pulp) uticajima kao što su F. Braun i K. Vulrič, kao i svoje lične mračne psiho-seksualne opsesije i neosporno tehničko majstorstvo, božanski Dario je stavio "giallo" filmove na međunarodnu kartu svojim režiserskim debijem i svetskim hitom "Ptica sa kristalnim perjem" (The Bird with the Crystal Plumage, - u našim bioskopima zvao se "Tajna cme rukavice") iz 1969.

Suzi Kendal je preuzela status ikone nakon što se pojavila ovde, što je odvelo do niza uloga u manje značajnim pokušajima kao što su "Spasmo", 1974, Umberta Lencija i "Torzo" (Torso, 1974) Serđa Martina ... dok u "Napadu" (Assault"), intrigantnom britanskom pokušaju iz ranih '70-tih da preuzmu format "gialla", gde Knedalova luta okolo mozgajući nad značenjem traga koji je spazila kada je seks-ubicu prekinula u poslu. Ipak, najplodnije tle za "gialle" bilo je špansko. U "Vilinom konjicu za svaki leš" (A Dragonfly for Each Corpse, 1973) Leona Klimovskog Pol Neši igra tvrdokornog pajkana, "Delovi" (Pieces, 1981) Huan-Pike Simona puno izvlači iz motiva mržnje ponikle u seksualnim neuspesima iz mladosti, a "Krvavi mesec" (Bloody Moon, 1981) Hezus Franka je prosto krvavo odvratan!

Još jedan španski film, "Matador" (1986) miljenika art-bioskopa Pedra Almodovara ide tako daleko da u uvodnu špicu uvrsti inserte iz "Krvi i crnih čipki" koje su cenzori našli za shodno da uklone iz većine postojećih kopija Bavinog filma. Niti je ovo jedini omaž ovom žanru od strane iznenađujuće profitabilnosti izvora - Martin Skorseze (režiser koga obožava vrsta ljudi koja bi italijanske eksploatacijske filmove smatrala nevrednim i svog prezira) veliki je ljubitelj i Frede i Bave. Osim toga, često su granice između italijanskih umetničkih i eskploatacijskih filmova bile zamagljene: "Pticom sa kristalnim perjem" Dario Arđento je u poslednji čas poremetio ambicije Bernarda Bertolučija da adaptira isti izvor, klasični "pulp" roman Frederika "Vrišteća Mimi" (The Screaming Mimi). Mikelanđelo Antonioni je prvobitno trebalo da režira ono što je kasnije postalo "Ništa ispod" (Nothing Underneath, 1987) Karla Vancine, a Antonionijev artistički film "Uvećanje" (Blow Up, 1966) doveo je do navale "gialla" o voajerizmu u Londonu (najbolji primer, Fulčijev "Gušter u koži žene") i konačno do Arđentovog "odgovora", filma "Tamno crveno" (Deep Red, 1975 - u kome glavnu ulogu igra protagonist "Uvećanja", Dejvid Hemings - prim. prev.), koji je usavršio "giallo" formu koliko se to samo može.

 

BASTARDNI IZDANAK!

 

Sa remek-delom pod miškom, Arđento je nastavio da gura sa sve ličnijim i radikalnijim (i loše prihvaćenim) eksperimentima, dok je "giallo" prolazio kroz neku vrstu srozavanja. Obnovljeni podsticaj dao mu je uspon njegovog bastradnog izdanka, američkog "koljačkog filma" (slasher movie). Arđentovo korišćenje vijugavih pokreta subjektivnog ugla kamere (zloglasni snimak iz perspektive ubice) bio je, po Karpenterovom priznanju, inspiracija za "Noć veštica" (Halloween, 1978). Šon Kaningem, s druge strane, odbija da prizna da je njegov "Petak 13-ti" (Friday the 13th, 1980) tanušno zamaskiran rimejk Bavinog "Krvopljusa" .. ali badava se pravi blesav.

Fanovima Fredija Krugera biće čudno poznata ubilačka rukavica Kamerona Mičela u "Krvi i crnim čipkama", a ubistvo bušilicom u de Palminoj "Dublerki" (Body Double, 1984) poprilično duguje ubistvu u "Sedam orhideja obojenih krvlju" (Seven Orchids Stained in Red) koji je Umberto Lenci snimio 12 godina ranije. Uticaj koji su ovi koljački filmovi ispoljili na potonji tok istorije filmova strave potvrđuje da je zaostavština "giallo" filmova od masivnog značaja, bez obzira šta o tome anglo-ameriko-centrične zvanične istorije tvrde.

Sam žanr je bez sumnje vrhunac dosegao "Pozornicom straha" Mikelea Soavija. Potonji pokušaji da se pronađe novi pravac (npr. Vancinijev "Ništa ispod", Dario Pianin nastavak pod nazivom "Suviše lepa da umre" - Too Beautiful to Die - i "Pathos" Pičija Rafaninija) imali su samo taj ironični efekat da su opisali pun krug i vratili se na sam izvor - ubistva manekenki iz "Krvi i crnih čipaka". Uprkos tome, poslednjih godina imali smo Fulčijev zasenjujući "Mačka u mom mozgu" (The Cat in My Brain), "La Morta e di Moda" Bruna Gabura, "Ubistvo pod plavim svetlom" (Homicide in Blue Light), "Fatalni snimci" (Fatal Frames) Ala Feste, Arđentovu "Traumu", i naravno, njegov predstojeći, najnoviji "Stendalov sindrom" (The Stendhal Syndrome), koji produžavaju tok "gialla" na preko 30 godina ... pravi pravcati magično dug tok u ultra-nestabilnom, hronično trendovski nastrojenom svetu italijanske filmske produkcije! 

HOROR VESTI

 

foto iz novog RU MORGA

 

IZ MEONA izašla iz štampe!

 

Evo me između Dejana Sklizovića i Saše Avramovića, dvojice priređivača moraimajuće antologije savremenog domaćeg horora IZ MEONA.

U njoj je i moja nova priča, „Bog-pantljičara“.

Upravo uzeh autorske primerke.

Ko još nema ovaj horor monolit - nek traži od njih. A evo i na koji tačno mejl:

https://cultofghoul.blogspot.com/2026/04/iz-meona-zbirka-uznemirujucih-zapisa.html

 

*

 

Veoma me žalosti vest, koju sam saznao pre nekoliko dana, 

da je preminula Lidija Beatović.

 

Za učesnike sekte „forum Znak Sagite“ ona je bila „libeat“, kasnije „PTY“. Za mene je bila... mnogo toga. Na tom forumu smo se ona i ja brzo skapirali, i često zajedno ratovali protiv mediokriteta i debila. Similis simili gaudet – pa je tako i naše cyber druženje počelo oko „tell it like it is / I break for no one“ pristupa (koji je ona ipak više cenila kod mene nego što je primenjivala u svojoj praksi, jer ja sam kao Ghoul uvek i svuda, i gde ne treba, udarao nogom, što je ona činila znatno ređe od mene, ali kad joj dođe, umela je da tresne šakom o sto, metaforički govoreći).

Bila je iskreno oduševljena mojim debi-romanom NAŽIVO, i o njemu je na tom forumu -gde je pretežno bio dočekan na nož- napisala neke od najegzaltiranijih redova koje je moje čedo ikada igde izazvalo. I dan-danas mi imponuju, jer su došli od nje. To mi je strašno značilo tada, pre svega zato što sam već gotivio nju kao pisca, jer sam njene vrcave i pune etitjuda cyberpunk SF priče čitao u SF periodici i antologijama koje sam u mladosti pratio. Kad sam priredio temat „Tamna zvezda“ u okviru Pressinga, i nju sam tu pozvao i njenu priču uvrstio...

Neko vreme smo bili u izuzetno intenzivnoj prepisci, a onda je to tokom godina nekako samo od sebe splasnulo i zamuklo. Što kaže naš narod, „we drifted apart“, uostalom to i nije tako teško kad neko kao ona živi u fckn Južnoj Africi... Sreli smo se uživo samo jednom, u Beogradu (2008?), i to je takođe bilo vrlo živahno i veselo, kao što i ova fotka pokazuje. Poslednji put smo razmenili neke poruke 2019. a juče saznadoh da je ona umrla još 2022. za vreme korone, mada ne znam da li od nje ili kako. Imala je tada 56 godina... Nek počiva u miru

 

*

 

Skrećem vam pažnju na knjigu RANKIN POGOVOR.

U pitanju je roman o jednom stvarnom zločinu („iz strasti“; ili, današnjim jezikom rečeno, o „femicidu“) u Nišu početkom 1960-ih... Napisao moj drug, Žarko Milenković, na osnovu dokumenata do kojih je sam došao. Vrlo potresna stvar, koja više od pola veka zvuči zastrašujuće aktuelno... Ima je u knjižarama...

 

*

Stigli su divni noviteti iz Veselog četvrtka!

Dampirovo poreklo (ustaše i četnici included);

mega horor ludilo u Texu!;

kultna MM epizoda, sada u boji i s dodacima;

dva nova Dilana u velikom formatu, crtaju Roi i Mari!

 

*

 

Izašao je najnoviji broj magazine RUE MORGUE (maj-jun, #230)! 

Na korici je OBSESSION, jedan od meni najočekivanijih horora ove godine: srećom, dolazi nam u bioskope sredinom maja...

U ovom broju imam podugačak članak posvećen dokumentarcu BLACK ZOMBIE, posvećenom korenu zombi mita, verovanjima sa Haitija i načinima na koji je Holivud uglavnom iskrivio i debilizovao taj folklor.

Dokumentarac je vrlo vredan pažnje, pogledajte ga kad postane dostupan (trenutno je na festivalima, na striming dolazi tokom leta, max najesen). Moja jedina zamerka jeste što vudu verovanja previše zaslađuje i predstavlja ih maltene kao neku Hare Krišna hipi tralala religiju, a pomalo pod tepeh meće svu drogu, ekstazu, ludilo, freneziju, žrtvovanje životinja (kokoške, pevci, jarci itd) i druge mračnije aspekte.

U članku opširno razgovaram s rediteljkom tog filma, koja daje svoj ugao (inače je poreklom s Haitija).

U istom ovom broju su i moji prikazi dve vrlo dobre nove horor knjige.

Više nego OK zbirka okultnih horor priča...

i najgenijalniji novi pisac horora, Atila Vereš, moje veliko otkrovenje još od pre nekoliko godina (već tada je bio ovenčan Zlatnim Gulom, ko prati)...

...kojega ćete uskoro (tj. posle Sajma knjiga) čitati i u Orfelinu...

 

*

 

Pomenuh li Orfelin?

Pretplata za dve nove knjige biće raspisana ili u petak ili u ponedeljak.

Stižu vam Mopasanova ORLA + redux mog ZAVODNIKA u sasvim novom, spektakularnom pakovanju... kao prva knjiga mojih Sabranih dela...

 

 

ORLA i druge priče strave – Gi de Mopasan

I dok trepnusmo okom, evo nama i jubilarne 40. knjige u najboljoj, a odavno i najvećoj ediciji horor književnosti na srpskom jeziku. Sasvim prikladno, ovaj okrugao broj u „Poetici strave“ pripada jednom prvorazrednom klasiku francuske i svetske proze, koji je ostavio značajan trag i u književnosti strave. Dakle, četrdeseta Orfelinka je moj izbor najboljih horor priča Gija de Mopasana.

                Za slučaj da to do sada niste primetili, edicija „Poetika strave“ postavila je sebi dva glavna cilja: 1) stručno premijerno predstavljanje našoj publici vrhunskih dela žanra koja do sada ovde nisu bila prevođena, i 2) manje ili više reprizno, ali ultimativno, zaokruženo, stručno predstavljanje autora i dela koji su do sada kod nas bili poznati delimično, sporadično, nasumično, ovde-onde, nesistematično.

                Gi de Mopasan je bio višestruko prevođen na srpski. To važi pre svega za njegove realistične priče, po kojima je najpoznatiji. Njegove fantastične i jezive priče nisu do sada bile predstavljene kod nas na zadovoljavajući način. Najčešće bi poneka od njih bila pomešana s njegovim realističnim u manje ili više stručno sačinjenim zbirkama, pa vi sad gatajte i gledajte u bob šta je šta.

Nešto ređe, njegove jezovite priče su se kod nas nalazile izdvojene u zasebnim knjižicama, ali one su, u retkim slučajevima kad bi se desile, patile od slabog izbora. Šta im je falilo? Više toga. Kao prvo, ti izbori su sadržali i osrednje i slabunjave pričice, a falile su im neke odlične; dakle, izbor nije bio najistančaniji. Kao drugo, ti izbori nisu bili praćeni adekvatnim, stručnim predgovorima ili pogovorima koji bi kontekstualizovali to kako je i zašto čuveni realista i naturalista jedan dobar deo svog opusa posvetio duhovima, vampirima, mrtvacima i ludacima, a o vanzemaljskim čudima da i ne govorimo.

forzec knjige

                Zato vam ORLA i druge priče strave pruža a) žanrovski i književno istančan odabir onoga najboljeg što je Mopasan napisao a da se u horor može svrstati, i b) to prati stručnim i korisnim pratećim tekstovima koji će vam sigurno pojačati uživanje u ovim pričama, kao i njihovo razumevanje, kada vidite kako se one uklapaju u književnu tradiciju francuske fantastike i strave, a kako u opus ovog neobičnog autora i njegovog nadasve slikovitog i, pred kraj, hororičnog života.

                Izbor koji sam vam načinio sadrži sledeće priče:

Ruka odranog

Ruka

Na vodi

Strah

Strah (II)

Vuk

Pokojnica

Utopljenik

Ludak

Moaron

Gostionica

Noć

Ludak?

On?

Pisma jednog ludaka

Orla (I)

Orla (II)

 

                Više od 2/3 ovog izbora su novi prevodi, rađeni specijalno za ovo izdanje, koje potpisuje naša istaknuta prevoditeljica sa francuskog, Olja Petronić. Starije prevode je urednik temeljno pregledao i korigovao, gde je to trebalo.

                Neke od ovih priča se prvi put nalaze na srpskom. Posebno naglašavam činjenicu da ovde prvi put na jednom mestu imate sve tri varijacije na „Orlu“: ova storija začeta je u priči „Pisma jednog ludaka“, zatim je razvijena u prvoj verziji „Orle“ (koja se kod nas našla samo u jednom hrvatskom izdanju, 1980-ih, ali ja je na srpskom nisam video), da bi se rascvetala u „Orli“ (II) koja je kod nas najčešće preštampavana.

                Zbog načina na koji je Mopasan tužno i jezivo okončao život, pomućenog uma, kao junak neke Lavkraftove priče, ponekad se potencira motiv ludila u njegovoj prozi, ali priče koje sam odabrao zapravo iskazuju znatno širi dijapazon tema: egzistencijalni strah u divljini („cabin fever“ u zavejanoj planini, sto godina pre ISIJAVANJA), egzistencijalni strah u urbanom okruženju velegrada gde se čovek i usred gomile oseća naročito usamljen, zatim strah od smrti i od povratnika iz groba, od komadanja tela i od raspada psihe, od dvojnika, od serijskih ubica i ludaka (na pola puta između Poovih manijaka i onih kod Tomasa Harisa), a naposletku tu su i apokaliptički strahovi od invazije natprirodnih/vanzemaljskih bića koji su, kroz „Orlu“ i njene varijacije, direktno nadahnuli i samog Lavkrafta.

                Pored navedenih priča, ova knjiga sadrži i sledeće dodatke: Dr Dejan Ognjanović, „Mopasan: Dnevnik jednog ludaka?“ (pogovor na 30 strana), „Gi de Mopasan: Biografija“ (život, delo, strava i ludilo; 7 strana) i „Bibliografija Mopasanovih fantastičnih i strašnih priča“ (4 strane).

                Korice, forzec, naslovnu stranu i pregradne strane ilustrovao je naš vodeći umetnik strave, Ivica Stevanović.

                Knjiga ima 264 strane, tvrd povez, šivena je, sa strane bojom poprskana, i tu su svi ostali tehnički i estetski kvaliteti na koje vas je Orfelin već odavno navikao.

                Pretplata se raspisuje ubrzo posle prvomajskih praznika, pa ćete tada doznati cenu i kako i gde tačno obaviti narudžbinu.

                Imajte na umu da ćete prilikom te iste pretplate moći da naručite i zadugo (predugo!) rasprodat moj roman ZAVODNIK – ovog puta u sasvim novom dizajnu i kontekstu, ali o tome uskoro, u zasebnom postu.

                I bez brige – iako je Srbija na ivici raspada (i građanskog rata), i iako je ceo svet na ivici propasti (i III svetskog rata), Dr Ghoul ne posustaje, a Orfelin se sprema kao da će svetom vladati mir i prosperitet, i kao da prodaja knjiga ne ide gore nego ikada u novijoj istoriji! Nove Orfelinke se uveliko krčkaju, prevode, ilustruju, spremaju, dogovaraju – pa ako propadamo, da bar propadnemo slavno... Ali i o tome uskoro, kad budem početkom maja obznanio horor planove za ovu godinu.    

 

 

Nova aukcija: U BRDIMA, HORORI

Uspeo sam da nabavim slabije očuvan, ali čitljiv i upotrebljiv primerak moje davno rasprodate knjige U BRDIMA, HORORI: SRPSKI FILM STRAVE (NKC, Niš, 2007).

 

Podsećam: Ja odavno nemam extra primerke. NKC odavno nema primerke. Ovaj, ovakav, nađen je u nekom nedavnom preuređivanju kancelarija tamo. Bolji od ovoga teško da ćete naći...

 

Fotke u ovom postu prikazuju knjigu koja je predmet aukcije.

 

Napomene oko očuvanosti:

- Poslednjih nekoliko strana knjige, na kojima su samo ilustracije na masnom papiru, povukle su vlagu i ustalasane su. Nisu oštećene, nisu razmrljane, nisu buđave, čiste su, ali su vlagom malo deformisane. (Dakle, nije ova knjiga ležala u vodi, nego ili je poprskana nehotice, ili je povukla vlagu, na svojim stražnjim stranama.)

- Stranice knjige pred sam kraj takođe su malo taknute vlagom, ali nije strašno, malo su u talasima, ali su čiste i čitke.

- Knjiga nije prljava niti ima ikakav neprijatan miris ili tako nešto.

- Knjiga je delimično „čuknuta“, udarena, vidi sliku:

 

Iako je povez čvrst, sve se to dobro drži na okupu, moja je sugestija kupcu – odnosno, šta bih ja uradio na njegovom/njenom mestu: uzeo bih ovu knjigu, rastavio je stranu po stranu, i iznova dao da mi se poveže i ukoriči (tvrdo), i preko tih tvrdih korica nalepio bih ove originalne.

Ali to sam samo ja – a vi kako hoćete...

 

Bonus – ovaj primerak ima posvetu jednom znamenitom Nišliji, koji je očito nije smatrao vrednom čuvanja. Kupac, ako želi, može da dobije personalizovanu posvetu...

 

Da bih osigurao da ovaj primerak završi tamo gde je najcenjeniji, sada pokrećem AUKCIJU.

 

Početna cena: 1.000 din.

 

Trajanje: od nedelje 26. aprila u podne, do ponedeljka 27. aprila u 23.59 h.

Najviša ponuda koja bude okačena u komentaru ispod ovog posta do tačno u ponoć između ponedeljka i utorka dobija knjigu.

 

Način javljanja: u komentaru ispod ovog posta (zbog preglednosti i javnosti).

 

Neka ode onome ko je najviše želi!

STRANAC (L’ETRANGER, 2025)

Kako sam se nadao, super sam se udao. Tim pre što me noviji Ozon ne dodiruje: zapravo, od svega njegovog i dalje najvolijem SITCOM, iz prošlog milenijuma, kad je još bio mlad i bezobrazan i provokativan, a ne, kao sad, mator i mejnstrim i redovni gost mejdžor festivala i crvenih tepiha. (Proverih Imdb i vidim da je najnoviji njegov koji sam pogledao bio BAZEN iz 2003, a da bih možda dva nastala u međuvremenu mogao da  pogledam.)

                Za čistu desetku je fotografija, crnobela, visokog kontrasta, prelepa za oko, što je, ovde, manje bitno u odnosu na to koliko je superiorna značenjski, zato što savršeno hvata to jebeno SUNCE zbog kojega je Merso utepao Arapa (kao da za to treba neka posebna motivacija).

                O, da, suprajz: vrelina, vrućina, žega, sparina, sve to nesnosno nebesko žarilo i palilo može se uhvatiti i crnobelom fotografijom, kao što se iz priloženog odlično vidi, a ne samo prvoloptaškim užareno-žutim i narandžastim kolorom, što bi svaki Amer (a i šire) uradio.

stalno nešto blešti

                Dakle, ugođaj je besprekoran, u spoju sa vrhunski odabranim lokacijama, kako exterijerima i tako i enterijerima. Kad sam čito taj dragi roman, neka od ovih mesta sam doslovno ovako zamišljao! Bravo!

                Ritam je besprekoran. Opušten, ležeran, a opet – propulzivan. Inače, najgori osećaj koji ijedna ilustracija lektire/klasika može imati jeste protrčavanje. Ako nešto mrzim u pokušajima da se filmuje klasik jeste taj „No Time Tolouse“ ritam, to trčanje, žurba, jer treba natrpati što više onoga iz knjige, da ne preskočimo slučajno neku epizodu, neki događaj. 

Pa, ok, STRANAC ima jedva sto strana, pa i tom svojom kondenzovanom pričom olakšava posao adaptacije, ali svejedno – ovaj film je školski primer kako se ODLIČNO radi školska lektira a da rezultat ne bude ilustracija i pomagalo za lenju današnju mladež kojoj je lakše da gleda film nego da čita knjigu, nego sasvim relevantno umetničko delo u drugom mediju.

Znači, sva dešavanja iz knjige su tu, ali imaju prostora da prodišu, da se razviju, da se dese svojim prirodnim tempom, da se akcentuju kako treba, a da opet ima i dovoljno neverbalnog, „rečenog“ kroz sliku, zvuk, tišinu... Ukratko, nevezano za značenja, simbolike, poruke, filozofije – ugođaj ovog filma je zanosno prijemčiv, lepo je biti u svetu ovog filma iako je, na nivou zapleta, tu mnogo teskobe i mučnine (sic), kako i treba.

Kasting je takođe odličan, u smislu da svi dobro glume i uglavnom su i fizički-facijalno pogođeni za svoje likove, mada je ovaj Merso možda previše „kao na filmu“ lepotan, što je distrakcija: nekako mi je za taj lik prikladnija fizionomija nekog prosečnog, neupečatljivog, možda blago kafkijanskog lika, nego li ovog Dilana Doga. Ako ništa drugo, ako neko reši uskoro da meće Dilana na film, evo vrlo dobrog kandidata! Ne čekajte da omatori!

Uživao sam u ovom filmu, u svih njegovih punih dva sata trajanja, ali to je i zato što sam sucker za taj roman, koji je na indirektan način nadahnuo i moj NAŽIVO! Imam otprilike dve rezerve, jednu manju, a jednu veću.

Manja: prvo lice je nemoguće adekvatno preneti na film, a naročito kad je ovoliko osobenjačko kao Mersoovo. To nije stvar umeća reditelja, nego prosto ograničenje medija. Po prirodi stvari mi u filmu Mersoa gledamo spolja, sa strane, onako kako ga vide drugi, pa zato nemamo puni, složeni uvid u to što radi i što govori, koji knjiga iznosi. Ozon je uradio koliko se može, ali više od ovoga nije moguće, pa zato naš junak apsurda ovde u nekim scenama nužno izgleda apsurdno (na neželjen način). Crtam: može se i prvo lice knjige solidno preneti na film ako je u pitanju neki iole prosečan, normalan, običan lik: ali neko ko stvari doživljava i ispoljava ovoliko pomereno kao Merso - ne može se u punoj meri preneti filmskim, trećim, sveznajućim licem.

Veća zamerka: prećeralo se s potenciranjem kritike francuskog kolonijalizma i rasizma prema „indigenim“ Arapima u Alžiru. Da, znam – taj momenat POSTOJI u romanu, nije nebitan, i treba da se obradi, relevantan je donekle, ali kad se na njemu INSISTIRA ovoliko, kao u ovom filmu, fokus se sa primarne teme, sa filozofije egzistencijalizma, srozava u sekundarne, prizemnije sfere istorije i sociologije.

To je kao kada SRCE TAME svedete na kritiku belgijskog (i engleskog) kolonijalizma u Africi, a PROCES i ZAMAK srozate na kritiku birokratije u Austrougarskoj s početka 20. veka. Nije da ta dela nisu I O TOME, ali ne da nisu primarno o tome, nego da nekim slučajem jesu – ne bi bila toliko bitna i velika i trajna, šta god vam govorili popularni trendovi u kritici poslednjih decenija. A oni govore da su rasa, istorija, sex/gender, kapital i postcolonial studies SVE vizure iz kojih se umetnost uopšte može  relevantno izučavati.

Razumem ja Francuze. RUKE SU IM KRVAVE, savest im je nečista, i ovo je jedan popularan, rasprostranjen, kulturno prihvatljiv način da se „peru“ i da se posipaju pepelom, s ogromnim zakašnjenjem. I zato Ozon imenuje neimenovane (arapske likove iz romana) i daje glas bezglasnima itsl, i sve bi to bilo lepo i krasno, samo da je u malo manjoj meri prisutno.

Neprestano se akcentuje baš to, počev od naslova filma, koji se prvo ukaže na arapskim kukicama, pa tek onda na francuskoj latinici, a onda sve tako do bukvalno poslednje scene, koja pripada ubijenom Arapinu a ne Mersou. Time se to sociološko i političko pretvorilo u glavnu temu filma, zasenivši ono filozofsko, dublje, univerzalnije i mračnije iza tog Sunca što blešti pravo u oči i zaslepljuje, skrivajući suštinu...