28 YEARS LATER: THE BONE TEMPLE (2026)

 

S velikim uživanjem sam odgledao ovaj film, u bioskopu, kako i priliči, pre oko mesec dana, a sad kad je procurio i onlajn, rado sam ga reprizirao. Pa, red je da obrazložim svoje oduševljenje.

            Reći ću odmah da smatram ovo najboljim delom ovog serijala – što će reći, boljim i od prvog! Moj prikaz prvog dela imate OVDE: https://cultofghoul.blogspot.com/2010/02/28-days-later-2002.html Pisan je pre skoro četvrt veka, i nisam najsrećniji svime u njemu, tj. ne slažem se 100% sa samim sobom iz tog vremena: manje mi je neslaganje u opštoj oceni a veće u detekciji i artikulaciji problema. Ali uopšteno, to jeste jedan 3+ film, odlične dve trećine sa slabunjavom poslednjom trećinom. A evo, ko želi, i mog osvrta na drugi deo: https://cultofghoul.blogspot.com/2010/02/28-weeks-later-2007.html a nek se tu nađe, da se ne oseti uskraćeno, i rivju trećega: https://cultofghoul.blogspot.com/2025/07/28-years-later-2025.html.

Ćele-kula

            Četvrti deo, za one koji broje, dakle BONE TEMPLE, ima tu blagu falinku što je nastavak – i glavni i sporedni likovi uvedeni su u prethodnom, slabijem delu; slabijem, iako ga je radio reditelj prvog dela! I uvedeni su ne samo likovi, nego i naslovni ambijent, pa i zaplet je tu zametnut. U prologu trećeg dela je razrada i epilog četvrtoga; četvrti se ne može u potpunosti skapirati bez trećeg (ko su ovi ljudi i zašto su baš wtf takvi).  

još malo digni te obrve i pašće ti perika

            Ali, ako ga to donekle čini krnjim (nije sav svoj), to ga ne umanjuje bitno, a svakako ga ne umanjuje onako kao slaba trećina prvog dela: BONE TEMPLE je čitav odličan. Oh, da, ovo odlično počinje, sjajno se razvija, i maestralno se raspliće (uz jednu ili dve ograde, o tome vidi ispod SPOJLERA). Na palčeve jedne ruke mogu se izbrojati odlični KRAJEVI u novijim hororima, pa je tim veće postignuće ushićujuće izuzetan završetak ovoga. Horordžije danas su maltene zaboravile kako se VEZUJE MAŠNICA – ali ovaj film nas podseća i na tu poluzaboravljenu umetninu.

posrid sride

            Pošto smo u prethodnom videli pomalo deža vi reimaginaciju „coming of age“ filma u doba „zombija“, u ovome shvatamo da je treći deo bio samo jedno predugačko pripremanje terena za pravu i originalniju i zabavniju i idejno zanimljiviju stvar. Dečak, prerano „odrastao“ u prethodnom delu, sad treba da se socijalizuje. Pred njim je izazov: Sekta Satanista! Pa, ko bi tome odoleo?!

Hail Santa

            Šalim se. Donekle. Ali svakako je potentno i rečito da mehanizmi funkcionisanja te mini-sekte na groteskno-parodičan način oslikavaju neke od temeljnih mehanizama svake socijalizacije: inicijacija (moraš da zaslužiš svoje mesto u grupi, dokažeš se), imitacija (iliti konformizam, moraš da izgledaš isto ko ostali i da radiš isto što i oni), fetišizacija i idolopoklonstvo Vođe (koji je zemaljski zastupnik više sile – nekom je to Novi Tito, nekom Satana, ali ok, svakom svoj bog), građenje kohezije grupe kroz zajedničko masovno krvavljenje svojih ruku (ne ruke u džepove, ne voajerisanje sa strane, nego svi u blato – svi u blato, svi u krv – svi u krv!)...

svi Turci...

            Naravno, krajnja disolucija grupe je takođe prikazana kroz sasvim logične i istorijski pokazane mehanizme, sile i odnose, ali ne bih o tome previše, da ne bih spojlovao. Ali to kako i zašto prođu je, nadam se, i prorokovanje toga kako će ova naša demonska sekta zlotvora na vlasti da prođe, uključujući njenog vožda. Što pre.

ministar kulture u Ćacistanu

       Uglavnom, ta sekta je odlično koncipirana, ne samo značenjski nego i ikonografski, i sa svim detaljima koji je čine, uključujući brutalno pervertirano značenje reči „milosrđe“ („charity“). Njeni članovi su odlično skicirani, neko više neko manje, po potrebi – jedna od njih, bitna za priču, kroz vrlo cool nonšalanciju kojom se neuzbuđeno, čak graciozno, otarasi jednog razbesnelog koji se zajurcao na nju. Mnogo je, premnogo sjajnih detalja ovde, a premalo vremena, pa ću samo usput napomenuti truizam da je Džek O’Konel, jezivi irski vampir iz SINNERS, takođe i jedna od najodličnijih stvari u ovom filmu: 

amin!

još stravičniji, bolesniji, odvratniji a opet čudesno harizmatični zlikovac – kojega, vrlo pametno i lepo, vidimo i sa spuštenim gardom, maltene normalnog, skoro ranjivog, kad nije sa svojom bandom, nego se upusti u razgovor s doktorom. Koji ipak nije Doctor Satan.

državni službenik

            Što me dovodi do druge briljantne stvari u ovom filmu, a to su lik i aktivnosti dr Kelsona. I on je ikonografski besprekoran: ćelav i namazan jodom (dakle, crven po celom golom delu tela), luckast ali nejasno smesta da li i lud, ili naprosto načet dugotrajnim samovanjem u tako bolesnom okruženju.

svucite se

            Naspram bande poslušnika, on je misleći individualac. Samotnik, ali posvećeniji (i korisniji) zajednici od onih bespogovorno utopljenih u nju. Iako naizgled kandidat za figuru „ludog naučnika“, on, srećom, ne pada u taj otrcani kliše, dapače. Kroz njega scenarista Garland uzima, i naopačke izvrće, situaciju iz Romerovog DAY OF THE DEAD. U DANU smo imali ludog naučnika koji je zapeo da od zombija pravi čoveka. On je lud zato što ne može od govna pita, od kaputa lopta, niti od Vučića čovek. Smrt je ireverzibilan proces. Mrtvo je mrtvo, a to što doca radi je besciljni ćorsokak. 

teško ga je promašiti

I tu najzad dolazimo do smislenog trenutka za insistiranje da ovi u 28-serijalu NISU zombiji, nego su zaraženi. Za razliku od živih mrtvaca, hodajućih oksimorona, zaraženi se mogu (teoretski) izlečiti. Za smrt nema leka, ali za bolest možda ima. I zato, uz svu ekscentričnost, naš Kelson nije ludi doca. On je svetlo razuma u tami smrti, bolesti, propadanja i haosa. On je čuvar ne samo razuma, nego i sećanja i respekta i humanosti, kroz taj njegov „memento mori“ hram, gore, i kroz odabrane knjige i ploče, dole.

On je Potpuni Čovek, jer ima u sebi i Dobricu i Satanu. Ovo drugo vidimo u najboljoj sceni filma, godine, decenije, univerzuma... Nekada davno, i sve doskora (a možda i još uvek?) kada su hteli domaći kritičari da pokopaju nekog reditelja, oni mu prilepe: „Pih, videospotovska režija!“ Kao da je video spot (dobar!) lako napraviti! Kao da je to neka prosta salata, Hasan seckati, sec-sec-sec koješta nabacaš i eto spota...  

Enivej, „spot“ koji imamo pred kraj filma – samo ako ste zadnjih mesec dana proveli u rupi bez interneta biće vam spojler to da se tu čuje „The Number of the Beast“ by Iron Maiden. Ta scena ne samo što izgleda i zvuči moćno baš s tom pesmom, nego je i spektakularno koreografisana i odglumljena – i to ne samo Rejf Fajns, koji blista i obasjava ovaj film svojom glumačkom bravuroznošću i kad treba da se preteruje i kad treba da se anderplejuje, nego i O’Konel i njegova banda koja biva zasenjena performansom u ovom svetu čemera. Hteli ste veće od života? Evo vam ga još VEĆE!

            A to vam kaže neko ko uopšte nije Mejdenovac (ja sam više za staru Metaliku, Sepulturu i Megadeth, od klasika, ili sam bar bio za njih dok nisam prešao na death, black, doom i industrial): tokom te scene u bioskopu osetio sam ushićenje i oduševljenje kakvo nisam skoro u mraku sale doživeo! Sad je verovatno imate i na Jućubu, ali bolje je videti je u kontekstu filma.

da, glasam za SNS, kako ste pogodili?

            Ako imam neke zamerke glede ovog filma, one se skoro sve tiču „Samsona“, džinovskog „zombija“ kojega doca pokuša, i manje-više uspe da izleči od zombizma i da napravi čoveka od njega. Ali tu dolazimo do problema koji je skiciran u replici iz MARATONACA: „To nije čovek – to je grdosija!“ Zašto je prvoizlečeni morao biti toliko veći od života, grdosija od preko dva metra, napucana mišićima i obdarena posebnom salamom od oko pola metra, kao da je lik iz stripa Ričarda Korbena!? Njegova pojava previše je groteskna, (ne)namerno komična za ono što od njega treba da ispadne: prvi novočovek, „vaskrsnut“ iz zarazombifikacije, vraćen na staro (?).

ecce homo

            Osim toga, transverzala njegovog luka nije mi dovoljno smislena (ako ja nešto nisam razumeo, prosvetlite me u komentarima!): ODAVDE NADALJE IDU ŽEŠĆI SPOJLERI!

opažam ovde neke SPOJLERE

            Dakle, naš doca Kelson na jedvite jade od ove grdosije napravi čoveka koji, umesto da želi da ga proždere, počne ljupko da gleda u Mesec (što je i prva reč koju izgovori ušavši opet u verbalnu fazu). Onda, vođen željom da iznova mapira svoju prošlost, ode do mesta gde je inicijalno, kao dečak, bio zaražen – u vozu. I tamo ga OPET izujedaju, i opet zaraze! Or do they? Tu počinje konfuzija. Mi, naravno, ne znamo prirodu docinog „leka“: da li on daje trajni imunitet na zarazu ili izleči samo tu jednu konkretnu prehladu ali ne i sve buduće prehlade? Dakle, prvo vidimo da su ovoga gadno izujedali u vagonu. Pitamo se: hm, dal će da se vrati u krvoždera ili će ostati čovek? Onda ga vidimo kako nežno u naručju nosi mrtvo telo dr Kelsona i odahnemo: dobro je, ipak je još uvek čovek, nije zaražen. A onda, kad priđe naopačke raspetom Lordu Džimiju, on se izbeči i zareži da ga izgrize kao u stara dobra zverinja vremena. I sad šta koj kurac? Jel si riba il si devojka il si sirena? Ili kako ti ćune sa tvoje mega-ćune: sa ljudima čovek, sa zverima – Zver? Nategnuto mi je to, kvari mi smisao čitavog tog narativnog toka... Koj kurac ceo film lečiš čoveka da na kraju ne bi bilo jasno ni da li si ga izlečio?!

IZLEČEN SAM!

            Ali je barem zato epilog (skoro) božanstven. Lepo je opet videti Kilijana. Sad podučava ćeru istoriji. Lepo je, čak predivno, čuti prepoznatljivu temu iz prvog dela na odjavnoj špici. Tako se vezuje mašnica, tako se opisuje puni krug. I poslednje reči koje se izgovore u filmu su oličenje mog paragona svete jednostavnosti: toliko su proste i logične da je to doslovno (bar meni) bilo dirljivo. Suze su mi navrcale!

izlečiću i to

            „Hoćemo li im pomoći?“

            „Naravno da hoćemo!“

             Zbog tog „Naravno!“ ovaj film – inače posvećen istraživanju ZLA U ČOVEKU – završava se sa (puščanim) zrnom NADE.

a sad kad si obuko gaće slušamo DURAN DURAN

            Avaj: i tu mi dve stvari sreću kvare.

1) Tokom te završne lekcije, to što Kilijan priča svojoj crnoj ćerki nije zvučalo kao smisleno i tačno ni u vreme kada je scenario bio pisan, ali ga obesmišljava vreme u kojem film gledamo i u kojem slušamo ovakve nebuloze:

„’Those who forget history are doomed to repeat it.’ Then this becomes a kind of a cornerstone of European post-war political philosophy. To never forget. To... To make it the ideas that go bankrupt. Fascism, nationalism, populism, totally dismantled. Never to return.“

Never say never...

Naivčino. Pozdravio te Tramp i gomila drugih fašista, nacionalista i populista širom sveta. European post-war political philosophy se upravo raspada (tj. ogoljava kao travestija) pred našim kolektivnim očima.

evropska kuća GORI!

2) Sasvim logična posledica pretežne odličnosti ovog filma jeste – njegova propas na blagajnama! Ovo je, izgleda, suviše dobar film za rulju. Rulja oće da gleda zlog šimpanzu kako kolje i čereči (u CGI modu) neke fufice i debile, to je za njih pojam horora, a ne ova ipak prilično promućurna i svakako podsticajna studija iz Zla. Prema tome, za sad još nije izvesno da li će treći film iz ovog novog izdanja (tj. peti ukupno) i da bude snimljen. On je bio zamišljen da bude sasvim na temu ISKUPLJENJA ili tako neke ružičaste, nadeždne stvari. Ako se on ipak ne bude desio, ispašće da ga je stvarnost na više nivoa – obesmislila. Jer: možda stvarno nema nade!

Čovek umro gledajući LEPTIRICU!

 

Jedna od najčešće ponavljanih tlapnji u vezi sa domaćim hororima glasi: LEPTIRICA je toliko strašan film da je, prilikom premijernog prikazivanja na TV, jedan gledalac u Skoplju umro od straha ispred malog ekrana svog TV prijemnika!

                Jedini izvor za tu tvrdnju je sam Kadijević, koji ju je izneo u nekoliko svojih intervjua, a glavni krivci za njeno širenje su raznorazni „novinari“ i pisci tekstova za portale i blogove koji se, naravno, nisu zamarali proverama – a i što bi, kad senzacionalistički naslovi donose klikove i pažnju? Uostalom, ko bilo šta danas proverava? Ljudi šeruju najdebilnije „vesti“ o snimanju nepostojećih filmova koje im je sročio nečiji A.I. prompt, a koje nije objavio nijedan respektabilan izvor, nego samo neki levi, za brzoplete kretene. Ljudi šeruju najočiglednije A.I. „slike“ kao autentične, dokumentarne fotografije. Pa kad je tomu tako, ko će da se smara i kopa po arhivama tamo neku „činjenicu“ – kad mu je nju saopštio sam reditelj filma?

"Balkan" + "Facts"!

                Pa, eto, pošto ju je saopštio i meni, u prvom razgovoru koji smo vodili, daleke 2007 (a ja ga, tada, avaj, preneo), mene je kopkalo da saznam više o tome. Ko, kada, kako tačno, gde...? Kada sam seo da napišem knjigu razgovora s Kadijom, VIŠE OD ISTINE, prethodno sam se nameračio i otišao u čitaonicu Narodne Biblioteke u Nišu, da proučim periodiku iz tog vremena.

                LEPTIRICA je prvi put bila emitovana u četvrtak 5. aprila 1973. u 20.30 h na TVB1.

                Uzeo sam ukoričene dnevne novine za april 1973, i to: POLITIKU, VEČERNJE NOVOSTI, BORBU i EKSPRES POLITIKU. Da se tako nešto stvarno desilo – da je neko umro „od straha“ u tadašnjoj Jugoslaviji – to bi neke novine prenele makar kao sitni članak, negde. Ja sam detaljno pregledao sve novine iz celog aprila meseca, sve do kraja meseca, zagledajući ne samo crne hronike, nego sve, od korice do korice, uključujući Zanimljivosti i Pisma čitalaca. NIGDE nisam našao ni najmanji pomen bilo čega o „čoveku iz Skoplja...“ ili bilo odakle koji je „umro od straha“ ili od bilo čega, gledajući taj film, ili bilo koji. (Tom prilikom sam našao neke druge vredne i zanimljive stvari vezane za ciklus „Fantastika“, ali to ću plasirati u knjizi FILM STRAVE NA BALKANU, za godinu ili dve.)

                Zbog toga, kada sam s Kadijom finiširao razgovore za VIŠE OD ISTINE, pitao sam ga najdirektnije moguće za taj „detalj“. Da sumiram: vodeće dnevne novine u Srbiji tog vremena nisu objavile nikakvu vest nalik ovoj, a sam Kadijević je o tome „čuo“ od „nekoga“ na televiziji, „u šali“. To su svi fakti o tome koje imamo. Ako se to uopšte zaista desilo (a dopuštam 10% da možda ipak jeste), za sada nemamo o tome nikakvu potvrdu, sem rekla-kazala.

                Naravno, i dan-danas ćete, po internetskim preživanjima i prežvakavanjima, u kojekakvim trla-baba-lan naklapanjima od blog/portal tekstova, naći i tu „činjenicu“ recikliranu od strane nekritičkih preživača.

Slobodna Dalmacija

                Međutim, u polusvetu novovekovne borbe za klikove, za pažnju, za senzaciju, pojavio se i novi fenomen. To su članci gde naslov obećava senzaciju („Čovek umro gledajući LEPTIRICU!“) a onda dole u tekstu vidite da piše „Čovek nije umro gledajući LEPTIRICU, nego se to samo tako priča!“ Ovaj fenomen bih nazvao „I jare i pare pisanije“. To je novi nivo pokvarenjaštva.

                Prvi nivo gluposti i naivnosti je onaj na kome prosto, neupitno prenosiš nešto neistinito, za šta veruješ da je istinito. Štetno je, ali bar ne znaš šta činiš.

                Drugi i pokvareniji nivo je onaj na kome ti znaš šta je istina, ali čitaoce privlačiš tako što u naslov staviš laž da ih namamiš da to kliknu, otvore, a onda im u tekstu to što je obećano – ne daš.

                Svi tabloidi - i brojni drugi koji oficijelno možda u tabloide ne spadaju ali po ponašanju su im ravni – primenjuju ovu istu strategiju namamljivanja. U tome prednjači zloglasni INFORMER.

SVINJFORMER

                A unutar njihovog pokvarenjaštva postoji i novi nivo pokvarenosti, na koji sam nedavno slučajno naišao. Dakle, SVINJFORMER je primenio goreopisanu strategiju, i objavio članak pod naslovom: „Čovek iznenada preminuo od straha zbog srpskog horor filma! Ovo ostvarenje o najpoznatijem vampiru je uterivalo strah u kosti gledaocima širom bivše Juge (VIDEO)“

                Nisu bili čak ni toliko polupošteni da stave bar znak pitanja posle prve rečenice naslova. Ne, ološ je ološ 100%. Ološ kad laže, laže ko skot: jedan naslov, dve laži. Jer, osim tog „preminulog“, laž je i obećani „VIDEO“, jer se time sugeriše da u članku ima neki video povezan s tom smrću, možda TV prilog iz onog vremena o tome, ili razgovor s nekim rođakom, naslednikom „preminulog“... Ali, naravno da je u članku samo neki rendom insert iz LEPTIRICE, a ništa što bi bila vest, a kamoli ekskluzivna i pažnje vredna.

                Ali tu nije kraj SVINJFORMER pokvarenjaštva. Autor ovog đubreta od teksta zapravo demantuje tlapnju o „preminulom od straha“, i to tako što navodi Kadijevićeve reči. Odakle te reči? „Iz jednog intervjua“, kaže svinjopisac. Svinjopisac nije išao u školu za novinare, niti ga je iko naučio da je ljudski NAVESTI IZVOR. Njima je dovoljno „kažu neki“, „piše negde“, „reko mi jedan čovek“...

SVINJFORMER prenosi

                A izvor nije tamo neki intervju koji se može izguglati i naći u bespućima interneta – nego je izvor upravo moja knjiga VIŠE OD ISTINE. Svinjopisac je, dakle, ukrao taj deo iz knjige, citirao ga je u potpunosti ali nije našao za shodno da navede izvor, i proglasio je to maltene svojim „otkrićem“.

samo kod Ghoula saznajete VIŠE OD ISTINE

                Sreća u ovoj „nesreći“ je samo u tomu što sam, zahvaljući toj hulji, ostao imenom nepomenut na SVINJFORMERU, što je svakako retka privilegija za čestitog i mislećeg čoveka danas i ovde.

IMAGO SEKVENCA - Lerd Baron

 

Prevodilac: Miloš Petrik

Broj strana: 404

Format: 13×20 cm

Povez: broširani

Pismo: latinica

Godina izdanja: 2026.

Težina: 434 g

Edicija Trepet

 

https://veselicetvrtak.rs/prodavnica/trepet/imago-sekvenca/

 

 

Lerd Baron je bio i ostao jedno od mojih najvećih otkrovenja među piscima horora 21. veka! I veoma sam srećan što mogu da se pohvalim da sam ga upravo ja doveo među srpske čitaoce. Druga knjiga edicije „Trepet“, koju uređujem za Veseli četvrtak, upravo je zbirka IMAGO SEKVENCA, sveže stigla iz štamparije i spremna za otkrovenja i prosvetljenja među ovdašnjim ljubiteljima horora.

            IMAGO SEKVENCA (THE IMAGO SEQUENCE, winner of the 2008 Shirley Jackson Award for Best Collection) Baronova je prva zbirka, objavljena 2007. Njome je on gromovito stupio na horor scenu i smesta zavladao kao najsvežiji, najžešći novi glas. To je i prva njegova knjiga na srpskom; nadam se ne i poslednja. To doslovno samo od vas, čitalaca, zavisi.

Kad sam kod toga, čujem da se prva knjiga ove edicije, IZGUBLJENE DUŠE Popi Z. Brajt, baš i ne razbija od prodaje. Vampiri! Gotičari! Rokenrol! Krv! Pa, ako to ne ide, ne znam šta će ići? Možda Baronova reimaginacija Lavkrafta za 21. vek? Ajde da vidimo. Šteta bi bilo da ova edicija ostane na ta tri naslova za koja su zasad otkupljena prava...

Nego, da vidimo koji su, po meni, glavni Baronovi kvaliteti:

1) Čitak i pitak stil. 

To NE znači prostotu i jednostavnost besteselerske ispraznosti i površnosti, već sposobnost da piše sočno i živopisno jezikom koji nije opterećen nakaznim i napadnim metaforama i eksplodirajućim poređenjima koja unižavaju mnoge američanske žanrovske pisce i njihove srpske oponašaoce.

2) Izrazito vizuelna mašta.

Baron ima sposobnost gotovo filmičnih opisa scena i dešavanja, kao i umeće građenja nezaboravnih set-pisova. Šteta je što današnji kvazi-režiseri kvazi-horora svoju kvazi-inspiraciju crpu iz video-igrica, već-recikliranih-C-filmova i popularnih (izlizanih) trendova kao što su found footage, torture porn, grindhouse trash, urbanoia (građančiće karaju inbred-mutant-psiho seljoberi po vukojebinama), zombi-apokalipsa i slične otrcane budalaštine. Kad bi neko od tih idiota uopšte čitao KNJIGE, u pričama Lerda Barona našao bi savršene predloške za neke originalne nove i stvarno jezive horore! Čitanje njegovih priča (i pripovedaka, na granici novele) pružilo mi je količinu i vrstu uživanja koje mi današnji horor filmovi daju sve ređe, a i tad na kašičicu, nikad ovako izdašno.

3) Ubedljivi i zanimljivi likovi.

    Moram priznati da mene 99% savremenih pisaca horora na engleskom ne uspeva da zainteresuje za likove o kojima pišu, i da mi u tome sveopšta banalizacija karaktera, motivacije, okruženja, ideja i svega ostalog naročito smeta za bilo kakvo uživljavanje i brigu za kretene o kojima se pretežno piše. Sad, Baron ne piše nužno o vrsti ljudi koji bi meni bili zanimljivi per se, ali bez obzira da li su mu junaci neki autsajderi ili „žestoki momci“ sa bračnim i životnim brigama, on uspeva da ih približi i predstavi na takav način da me za njih i njihove konkretne probleme zainteresuje. Užasno redak talenat!

4) Izvanredan osećaj za MESTO.   

Da, narode: u dobrom hororu, lokacija je ravnopravan junak, a nekad i primarni. To su znali (i primenjivali) svi veliki majstori strave. Baron je odrastao na Aljasci, lunjao je po Americi, i ima vanredan osećaj da opiše memorabilna usamljena i zlokobna mesta, a naročito u prirodi: šume, planine, pustare (tu se, pored ličnih iskustava, vidi i njegov dug Aldžernonu Blekvudu). Takođe, ume da jak efekat izmeštenosti i očuđenja postigne i na lokacijama usred urbanog pakla.

5) Odličan spoj tradicionalnog i originalnog.

Neću reći da je Baron otkrio toplu vodu i počeo da piše horor koji ne liči ni na šta dosad viđeno – to, danas, NE treba više očekivati ni od koga! – ali ću reći da je njegov tretman lavkraftovskih tema u modernom okruženju izvanredno ubedljiv, promišljen i pametan. Malo ko je sa ovom doslednošću, iz priče u priču, stalno, bez većih padova ili promašaja, uspevao da pruži istinski modernu lavkraftijanu tako da ona zvuči relevantno i sveže.

6) Kosmička strava.

Naravno. Baron ima smisao za misteriozno i MISTIČNO, tu su i neki vrlo nadahnuti BODY HORROR koncepti, a iza svega toga, kao i kod Lavkrafta – stoji suštinski crni, nesaznatljivi, neljudski i anti-ljudski, anti-razumski svemir iracionalnog, nepredvidivog i košmarnog.

A evo kako sve to konkretno izgleda u sadržaju njegove prve zbirke.

 

„Stara Virdžinija“

            Na povučenoj farmi grupa vladinih naučnika proučava misterioznu babu – koja nije to što izgleda, a njene tajanstvene moći mogu postati oružje. Glavni junak je penzionisani CIA specijalac koji sa svojim vojničinama treba da ih obezbeđuje. Neke sile su oko njih, nešto im onesposobi vozila, ekspedicija poslata u okolinu ne vraća se, a baba… baba je jedna zajebana baba-jaga, i samo toliko ću reći. Sjajna atmosfera misterije i zlokobnog prisustva na ivici opipljivog.

            Ova priča bila je moj prvi susret s Baronom, u jednoj antologiji lavkraftovskih priča, i bila je to ljubav na prvi pogled, doslovno na prvih par stranica znao sam da sam u prisustvu veličine. Ako vi okelvate, dvoumite se, sumnjate u moej reči, na sajtu Veselog četvrtka imate ODLOMAK, odnosno početak ove priče, prvih 15-ak strana, pa bacite oko OVDE: https://veselicetvrtak.rs/prodavnica/trepet/imago-sekvenca/

            Ko posle ovoga nije smesta navučen i gladan za još, u pogrešnoj se crkvi moli!

 

„Šiva, otvori oko“

            Naracija iz ugla drevnog entiteta (pod ljudskom maskom) na čiju zabačenu farmu dolazi lik koji istražuje njegove zločine, misleći da se radi o običnom serijskom ubici. Kratkotrajna igra mačora i miša. Završetak je pomalo opskurna tirada o tome da je naš narator – Mouth of God… Ova priča egzemplira moj veoma dragi podžanr: horor kroz dijalog. Do pred kraj, sva strava se ovde pažljivo gradi kroz sve jezivije nagoveštaje ubačene kroz taj razgovor... A onda to eksplodira...

 

„Povorka crnog lenjivca“

            Odličan osećaj za mesto – ovde: Hong Kong – gde se, postepeno, razotkriva mračna pozadina između još jedne zlokobne matrone, njenog kovena čudnih ženetina i njihove ponoćne procesije. Istraživač mahinacija u jednoj kompaniji na kraju završi u vrlo osobenom (i ličnom) Paklu, Chinese style. I ovde se majstorski gradi strava u naizgled banalnom, ali i egzotičnom ambijentu, gde otuđenje postaje sve veće i izraženije, a samodovoljna uljuljkanost u sopstvenu stvarnost biva nemilosrdno razbijena.

 

„Batinaš“

            Uprkos metaforičnom naslovu (Bulldozer), ova je priča smeštena u vreme Divljeg Zapada: Pinkertonov agent traga za serijskim ubicom koji je pobegao iz cirkusa noseći sa sobom nekakav grimoar. Ispostavlja se da je taj lik obožavalac Belfagora, hermafroditskog demona (MotherFather) kome udovoljava gadnim sakaćenjima i koprolagnijskim ritualima (srpski rečeno: occult SHIT)! Ludi spoj: Divlji Zapad, cirkuske nakaze, crna magija, telesni preobražaji, serijska ubistva, žestoki momci u sudaru sa tipovima gde pesnice i pucaljke ne rešavaju ništa...

 

„Sisaljka“

            Lovci na ucene uhvate i isporuče „serijskog ubicu“ koji je nešto mnogo više i neljudskije od toga. On pobegne iz zatvora i krene za njima u osvetu… Odlična atmosfera, pomalo zbunujući in medias res zaplet u kome treba više stranica da se pohvata ko tu koga zašto i za čije babe zdravlje, ali ipak intrigantno i sa upečatljivo pretećom atmosferom američke duboke provincije.

 

„Halucigenija“

            Bogataš i njegova žena zalutaju i auto im se pokvari blizu nečijeg napuštenog ambara. Tu ih napadne NEŠTO: kad se naš junak probudi u bolnici, žena mu je na aparatima, gadno unakažena i jedva živa, sa nezalečivom rupom u lobanji, a on se seća vrlo malo toga, sem da je nekakav veliki entitet čučao ispod krova ambara, a da je ispod njega bilo nešto nalik improvizovanom žrtvenom oltaru… On unajmi čoveka da pročačka lokaciju, pa otkrije da to mesto već dugo vremena ima loš vajb oko sebe, sa familijom degenerika kao iz „Daničkog užasa“. Plus, izgleda da je njegova žena na neki način „zaražena“ tom Drugošću koju su degeniji (sic) na toj farmi prizvali… Da, ti degeni su takođe i geniji, i prave neke skalamerije i sokoćala s kojima, uz malo mađije, zazivaju neka onostrana čuda...

            Vrlo proživljen, živopisan opis staranja o voljenoj osobi koja je sada svedena na jedva-funkcionalno ubrzano-truleće meso koje sve više smrdi i pretvara se u nešto sve tuđinskije. Bliska Apokalipsa nagoveštena na kraju.

 

„Paralaksa“

            Kolaž isečaka intervjua, dokumentaraca, audio-izjava i naracije lika koji je, kako izgleda, serijski ubica žena sa satanističkom motivacijom… Na kraju se okrenu uloge, i umesto njegove nestale žene, nestao je on. Kako? Otkud? Šta? Wtf?

 

„Kraljevski zoo vrt je zatvoren“

            Vrlo zahtevno ispripovedano NEŠTO. Navodno se radi o ovome: A young professional develops a sense of emotional paresthesia about his life and the world around him as he tries to understand why. Mene nije uvukao u tu svoju paresteziju, što je za Barona vrlo retko! Ovo je narativni eksperiment, za one koji to vole. Srećom, kratka je priča.

 

„Imago sekvenca“

            Postoji serija od tri velike fotografije koje, iz različitih uglova, prikazuju jednu mračnu pećinu, i nešto naizgled živo u njoj. Niko nije video sve tri na jednom mestu. Gledanje samo jedne već po sebi izaziva čudne košmare. Ko vidi dve – poludi. A sve tri? Misterija. Istraga. Razgovori sa vlasnikom galerije i partnerkom nestalog fotografa otkrivaju mračnu, okultnu zaleđinu. Sve, naravno, vodi u pećinu, u susret naživo. Kosmička strava, big style. Jeza do srži. Useravanje! Metnite na sebe pelene za odrasle i polećemo!

 

            Za razliku od Lavkraftovih autsajdera i Ligotijevih autista, Baronovi junaci su pretežno žestoki momci – ekstrovertni, užljebljeni u Samsaru i Pacovsku Trku što se „stvarnim životom“ zovu, i postoji žestok NOIR vajb oko većine njih. Ove priče hvataju ih u trenutku kada počinju da ispadaju iz žljeba, i kada susret sa Tuđinskim bude katalizator, ali u nekim slučajevima samo poslednji indikator, njihovih u tom trenutku već aktuelnih ličnih Paklova. U svakom slučaju, oni se trzaju i bore mnogo žešće nego junaci HPL-a i Ligotija, mada sa sličnom vajdom od toga.

            Od stvari koje nekoga možda mogu iritirati u pojedinim pričama (u manjini, ali ume ponekad da bude) najupadljivija je sklonost ka opskurantizmu i dvosmislenosti, koji su okej onda kada su u pažljivo doziranim količinama, ali ne valjaju kada se s njima pretera. U redu je da ZNAČENJE bude opskurno, ali nije baš mudro kada je opskuran sam zaplet, odnosno – šta se dođavola uopšte desilo!

 

Da sumiram: onda kad je odličan – a to biva veoma često – Baron pruža zaista odličan, prvoligaški originalni horor, sasvim u rangu modernih majstora kakvi su Brajan Hodž, Daglas Kleg i T.E.D Klajn, što će reći da svakako zauzima poziciju u top-5 današnjih horor Anglo-Amera i zato ima moj nepodeljeni užareni Pečat! A pomenuti Hodž je treća knjiga u ediciji „Trepet“ – tačnije, zbirka Laži i rugobe. Trebalo bi da bude gotova do leta. Bila bi i ranije, da nas prevodilac kome je bila dodeljena nije zavlačio više od pola godine, da bi nam tek nedavno saopštio da ipak ne može da stigne da to prevodi, zbog drugih, važnijih mu obaveza...

 

            Šta kažu drugi?

„Svakih nekoliko godina pojavi se pisac koji ponovo oživljava ili ponovo uspostavlja tradiciju strašnih priča na način prikladan svom vremenu, ali i s osvrtom na prošlost. Lerd Beron je svojom prvom zbirkom Imago sekvenca ostavio pečat na horor prozi. Njegov prijatno gust stil pomešan je s oštrim razumevanjem mraka i širim osećajem ogromnosti univerzuma.“

- Džef Vandermer

 

            Šta kaže Dr Ghoul?

„Primarno polje delovanja Lerda Berona u ovoj zbirci jeste kosmička strava. Čak i kad se posveti naizgled prepoznatljivom horor motivu – veštica („Stara Virdžinija“), sekta („Povorka crnog lenjivca“), serijski ubica („Batinaš“), ukleti portret („Imago sekvenca“) – zaleđina svega, ispostavlja se, daleko je većih i širih razmera, i vodi do nesaznatljivih, jedva opisivih sila i nezemaljskih, često metafizičkih entiteta.“

- Dejan Ognjanović

           

Šta kaže sam autor?

„Užasi na koje se nailazi u Imago sekvenci podjednako se oslanjaju na strašnije prikaze hrišćanskog Boga, budističkih paklova i moavskih božanstava koliko i na Lavkraftove neopisive Drevne… Dok sam sastavljao Imago sekvencu zamislio sam mozaik labavo povezanih, ali tematski uzajamno podupirućih priča koje bi istraživale beznačajnost čovečanstva u poređenju s ogromnošću kosmosa. Za protagoniste sam izabrao galeriju tvrdokornih ljudi, izuzetno sposobnih, kako bi se suočili s nezamislivim silama. Izabrao sam špijune i revolveraše, izvršitelje i vojnike, jer malo šta je strašnije, užasnije od gledanja kako izuzetno samouveren čovek podleže okolnostima van svoje kontrole, van svog razumevanja.“

- Lerd Baron

 

Kupujte, podržavajte, Širite Reč (i Sliku) na mrežama i naživo, ako želite da ova edicija zaživi i umnožava se...

 

THE PLAGUE (2025)

 

            Lavkraft je napisao: „Adulthood is Hell.“ Jeste, ima osnova za to mišljenje. Ali, ovaj film me podseća na ono što je možda i čvršća činjenica: „Childhood is Hell.“ Ili, tačnije bih precizirao ovako: možda je ono beslovesno doba do oko 10. godine „Zlatno doba“ detinjstva, a nekima i celog života, ali od kolevke pa do groba najgore je tinejdžersko doba.

            Nisi više samo ono anđelče, ni telesno ni psihički; počinješ da uviđaš da tvoji tata i mama nisu najpametniji na svetu; postaješ buntovan, oćeš da se osamljuješ; istovremeno, važnije ti je kako te doživljavaju vršnjaci nego bilo ko drugi u životu; kreću malje, bubuljice, preobražaji, čudni nagoni, nezgodni (mokri) snovi; bude se sex interesovanja, nagoni, potrebe, odnosno uobličavaju se iz one izmaglice u kojoj su dotad bili u neke konkretnije slike i želje...

A istovremeno si slab, misliš da sve znaš a nemaš pojma ni o čemu (uklj. samog sebe), osetljiv si i ranjiv, sve te nervira, ranjava, povređuje, svaka nezgodna reč a kamoli nedelo ostavlja ti ožiljke, sve je melodrama, sve je paranoja, nesigurnost, sumnja, histerija, histrionika, sve je horor!

I najveći pakao: ogromna diskrepancija između želja i mogućnosti! S jedne strane, kad si baš klinja, tvoje želje i potrebe uglavnom su utažene u porodičnom krugu: dovoljna ti je ljubav tate i mame (i bate/seke, if any), oni ti kupuju sve što ti treba, to je jedan samodovoljni mehur, mikrokosmos u kojem se baškariš u naizgled večitom letu. S druge strane, kao kolko-tolko odrastao (od oko 20. godine pa nadalje) stičeš bar neku samostalnost, možda i poslić ili neki prihod, nalaziš svoje mesto u svetu (fax, cure/momci, posao, zarada).

Ali u tom Paklu Tinejdža – tvoje želje su ogromne, a moći da ih ispuniš skoro nikakve. Hteo bi da si opasan baja, a samo si žgoljavi izdžigljali nikogović. Hteo bi curu, ali ona te ne zarezuje. Hteo bi pare za štagod – moraš da tražiš od roditelja (koji uglavnom nemaju / ne daju onoliko koliko bi ti hteo). Hteo bi nešto da postigneš u svetu, da se iskažeš, ili bar snađeš – a nemaš blage veze kako svet funkcioniše, i onda srljaš, bauljaš, sudaraš se sa svim i svačim... Nit’ si dete, nit’ si odrastao, ni sam nemaš pojma šta si, jer si u stalnim preobražajima, i mentalnim i telesnim...

Holy Hell! Daleko mu lepa kuća. A The Plague me je plastično podsetio i zašto. Neki ga meću na liste horora, opisuju ga kao horor. Žanrovski, to je pomalo nategnuto, ali ne sasvim neodbranjivo. Ovo je, pre, drama koja ima određena preklapanja sa hororom bar trojako: a) bavi se klincima (12-13 god) u dobu PREOBRAŽAJA, a to je jedan od ključnih horor motiva, od vukodlaka preko KERI do BEAST WITHIN, i dalje; i 2) pored motiva preobražaja, tu je još jedan čest horor motiv: AUTSAJDER/ČUDOVIŠTE; i 3) povremeno, a pred kraj sve više i eksplicitnije, film koristi ikonografiju telesnog gross out horora...

Naslovna KUGA je očigledna metafora za sklonost klinaca, a tinejdžerskog doba naročito, da nekoga označe kao „crnu ovcu“, odbace ga/je, i onda se svi iživljavaju nad tom odbačenom osobom kao da je kužna. Odnosno, šugava. Zato bi možda i bolji prevod naslova na srpski glasio ŠUGA. Jer film se bavi mehanizmima kojima se pojedinac od strane mikro-zajednice učini „šugavim“ – odbačenim, zazornim (abject; pozdrav za Juliju Kristevu!), tuđinskim, čudovišnim. A ovde se to odbacivanje psihosomatizuje tako da autsajder zaista razvija neku vrstu gadnog crvenog osipa na koži od kojega deluje kao da je šugav, ili kužan. U tinejdžerskom dobu neko ima masniju, rumeniju ili ne-dao-bog bubuljičaviju kožu. Pakao! Eto razloga da se ionako razumljiva ranjivost i nesigurnost pojača ismevanjem i odbacivanjem – i eto belaja.

Ali ne, ovde se ne ide predvidivom stazom horora, po šablonu KERI, da se „kužna“ osoba pretvori u monstruma-osvetnika i najebe se matere svim bulijima. To bi bila pomalo jeftina katarza kroz wish fulfillment fantaziju o osveti („Švima šu vam še ošvećići!“). Istina, postoje neke asocijacije na KERI: glavni dečak je pegavi džindžer (kao Sisi Spejsik), a neke od „horor“ scena dešavaju se u svlačionici i pod tuševima, što je i prirodno, jer tu su likovi i bukvalno najogoljeniji za ismevanje i ranjavanje. (PS: Bez brige, u filmu nema golotinje niti nekog pedo-gejza, sve je to ukusno snimljeno, bez sick exploatacije; potonje materijale potražite u Epštajnovim fajlovima.)

ŠUGA prilično realno prikazuje i psihologiju i sociologiju tog mikrosveta, grupice dečaka koje, daleko od kuće, u nekakvom kao kampu, jedan smušeni trener (Džoel Edžerton, producent) trenira u vaterpolu dok oni igraju neke svoje igre moći i hijerarhije, uspostavljaju svoj „pecking order“, svoje okuživanje. Sve smo to već videli/čitali superiorno u GOSPODARU MUVA, a ovo mu je neka kao realističnija varijanta te priče (depra kad shvatiš: deca ne moraju da budu na pustom ostrvu; čak i među tzv. odraslima ona nalaze načine za svoje igre izolacije, moći i iživljavanja). Uzgred, ŠUGA vam može poslužiti i za zagrevanje pred premijeru nove verzije LORD OF THE FLIES, koja na BBC kreće u nedelju. Em veoma volim taj roman, em je scenario za ovu adaptaciju pisao scenarista izuzetne serije ADOLESCENCE, tako da ću to svakako da pogledam čim prije.

Glavni dečak je, u suštini, dobričina, ali njegova želja za pripadanjem već uspostavljenoj zajednici kojom dominira sitni ali dinamitni vođa i njega dovodi vrlo blizu tome da i sam postane nakaza pod „peer pressure“-om (u nekoliko navrata, nekim sitnim činovima, on zaista i bude pomalo ljiga), ali njegova suštinska dobrota naposletku i na sebe navuče žig „šuge“: kad poželi da se približi i pomogne dečaku kojega svi odbacuju jer je skoro po celom telu sav crven od te „šuge“, i našeg Džindžera proglase šugavim i počnu da ga izbegavaju. Pa i maltretiraju – npr. u horor sceni kad mu pod pokrivač, dok spava, ubace punu teglu nekakvih ogavnih krupnih bubetina.

Velika vrednost ovog filma je što izbegava simplifikacije ili jednostavna rešenja. Rekoh već da i protagonistu u nekim navratima vidimo kao konformistu koji, zbog želje za dodvoravanjem grupi, bude pizdica prema nekome drugom; takođe vidimo da je onaj prvobitni „šugavi“ i sam toliko asocijalan i abnormalan, pa i neprijatan, da se čini kako njegova izolacija nije sasvim nezaslužena. Ali, naravno, šta je tu došlo prvo: ostracizam ili izolacija? Vidimo, u pozadini, gomilu jedva skiciranih statista koji dopuštaju da budu podređeni jednom vođi, čak i kad u naznakama slutimo da su neki od njih takođe u suštini dobričine – ali jbg, princip „kud svi Ćaci tu i mali Mujo“ jedan je od temeljnih recepata da se (i) od dobrih ljudi naprave zlodeji. Naposletku, ni mali zlikovac, vođa ove bande, nije prikazan kao neki Kevin (iz AJDE DA PRIČAMO O KEVINU), neki mali-psiho – slutimo kod njega i ranjivost koja se maskira u nadmoć, i detinju nesvest o dobru i zlu i amoralnu zabavljenost tuđom patnjom („as flies to wanton boys are we to gods...“), a kad na kraju nazremo i njegovog tatka, u načinu na koji ga preuzme iz škole vidimo da to dete u familiji nije mnogo ljubavi dobilo (a nema pouzdanijeg načina da vam dete izraste u monstruma nego da ga, dok je malo, ne grlite i ljubite)...

Klinci su odlično kastovani: glavni džindžer je skoro dirljivo otvoren – jedno od onih bića nesposobnih za pretvaranje, kao psići kojima u pogledu čitaš sve misli i emocije, pa je tim potresniji njegov preobražaj u drugom delu filma, gde ovaj mali odlično prenosi i njegovu izgubljenost, i uplašenost, i zbunjenost, i prkos, i glumljenu jačinu na ivici da prsne, ali i druge stvari (da ne spojlujem). Mali zlikovac će, kladio bih se, da izraste u ozbiljnog glumca, jer ovaj mini-psiho ovde je jedan od memorabilnijih filmskih zloća, a naročito njegov zluradi, podrugljivi kez. I tu se vidi dodir genija u kastingu, jer klinja ne izgleda inače ni kao krupajlija koji bi telesnom snagom nadvladao nekoga, a sa svojim bebifejsom ne deluje ni kao neki siledžija na prvu loptu – ali zato taj zločesti kez je prava stvar, jer u tom dobu podsmeh boli više od šamara, a talenat za ruganje opasniji je od nečije telesne mase...

Ovaj koji igra prvog „okuženog“ takođe je jezivo ubedljiv, i kao mali sociopata, i kao osoba koja je, već u tom uzrastu, toliko duboko povređena i izvitoperena da to ništa u zrelijem dobu neće moći da zaleči. Ovi tikovi, ovaj govor lica i držanje tela – sinko, već sa 13 godina ti si basket case... Plus, on nam pruži i jedno baš kjubrikovsko zlozurenje u kameru, ali ne, neće se ovo završiti kao u FUL METAL DŽEKITU. Možda su filmski dramatičnije i atraktivnije eksplozije nasilja usmerene ka spolja (kao u KERI), ali nažalost, u tzv stvarnom životu na svakog ko „prsne“ i najebe se majke okolini, dolazi bar 20 onih koji, kad prsnu, povrede (samo) sebe...

Odlično je ovo uslikano (ima baš čarobnih, skoro nadrealnih podvodnih scena) i režirano, i pametno napisano, stalno na ivici horora - utoliko ne čudi vest da reditelj ŠUGE za naredni film ovih dana sprema Poovu MASKU CRVENE SMRTI sa Leom Sejdu! Dakle, gledaćemo ga još... Vrhunski je i kastovano, i glumljeno, i muzika je uvrnuta a prikladna, a mada nemam zaista zamerke ni na zadnju scenu, moram reći da poooolako počinje i da me smara trend da se kroz mjuzikl „razrešavaju“ neke dramske situacije u nemjuzikl filmovima. Tako, imali smo to u (odličnoj) završnoj sceni ANOTHER ROUND, u još u 20-ak filmova od tada, pa smo onda nedavno dobili zaista spektakularni, antologijski muzički spot usred BONE TEMPLE, a dobijamo sad i nešto skromnije, manje pompezno ali efektno, i otvoreno za tumačenje, i u završnoj muzičko-igračkoj sceni ove ŠUGE. Samo što taj način, kažem, već postaje manir... i pomalo lako "vađenje".

No, to je cepidlačenje. Ovo je odličan film i za hororiste i za dramatiste i za roditelje, pa i za tinejdžere, if any – mada, oni bojim se danas ne čitaju ništa, pa ni blogove, a naročito ne ovoliko dugačke textove... Oh, well... Onda nek na svojoj koži trpe ono na šta ih čika Ghoul ovde upozorava.