Srbija – ili Mafija?

 

Imam potrebu da napišem, ispod, nekoliko truizama.

Zašto truizama?

Pa, zato što mislim da su ovo dole opštepoznate i svima očigledne stvari.

Kome ovo što ću reći nije već dosad jasno – nikad mu neće biti jasno. Nikad – ili možda tek od idućeg ponedeljka.

Ko dosad nije video u kakvom režimu živimo – neće ni sad progledati. Ili hoće, početkom iduće nedelje?

Još gore, oni koji su videli, ili naslutili, ali nisu s tim imali većeg problema, jer su „gledali svoja posla“ i „nije ih se to ticalo“ i „ne zanima ih politika“ i „živeli su svoje živote, svoje karijere, svoje familije“ – i ćutali su, i trpeli, i aktivno ili pasivno saučestvovali – pa, neće se ni oni sada posramiti, progledavši nakon mog blog posta. Tvrd je obraz bio potreban da se sve do sada prave blesavi, pa će i ovo skliznuti preko njega, neosetno.

Uostalom, već sam posvetio jedan blog post „Psihologiji Zla“, odnosno nazorima (polu)sveta koji je do sada trpeo i podržavao ovo Zlo.

 

Dovoljno sam mator da pamtim čitav period „višestranačja“ na ovim prostorima. Punoletstvo i pravo glasa stekao sam 1991. Za malo više od mesec dana omašili su me prvi moderni višestranački izbori u Srbiji, održani u decembru 1990., jer sam 30. januara 1991. napunio 18 godina. Ovi opšti izbori obuhvatili su glasanje za predsednika Republike i narodne poslanike Skupštine.

Prvi sledeći višestranački izbori u Srbiji održani su već 20. decembra 1992. godine. Bili su to vanredni (prevremeni) opšti izbori, raspisani nakon raspada SFRJ i formiranja Savezne Republike Jugoslavije (SRJ). Bila je to moja prva prilika da ostvarim svoje pravo glasa. Nisam ga ostvario ni tada, ni u nekoliko narednih prilika.

Nekoliko je razloga tome: 1) nisam verovao u demokratiju, dapače, principijelno sam se gnušao ideje da moj glas vredi isto kao i bilo koje neobrazovane, poluretardirane, neuke, nepismene, potkupljive, prostodušne, duhovno i moralno zombifikovane, propagandom zaslepljene osobe; 2) nisam verovao da se time, u datim okolnostima, išta može mojim glasom promeniti („Džaba buvi protiv slona“, odnosno „Ološ je prejak, rulja je masovno za njega, i neće ga moja olovka ukloniti“); 3) nisam video alternativu, jer mi se gadila i „opozicija“, tada oličena u bradatom Vuku Draškoviću i Šešelju (danas, prilično jasno, produktima Udbe); 4) a čak i kad se, kasnije, pojavilo nešto naizgled pristojnije, u vidu Đinđića i ekipe (s Vukom prišljamčenim na neko vreme), i dalje mi je sve to delovalo besmisleno, apsurdno i daleko od svega što sam tada mislio i osećao.

Prvi izbori na koje sam zapravo izašao i glasao nisu bili ZA nešto, nego – PROTIV. Osećalo se te 2000. godine da je Sloba gotov, već je smrduckala njegova lešina, i po prvi put u životu imao sam osećaj da taj čin mog glasanja zapravo MOŽE da na neki sitan način doprinese nečemu poželjnom, elementarnoj promeni – da se SKLONI ZLIKOVAC.

Nije mi bilo drago što je „zalog nade“ oličavao neko kao Koštunica, nije me veselilo što je TO prototip nekoga za koga će glasati dovoljno mase da se svrgne onaj tiranin, ali jbg.

I eto, bilo mi je prvo pa muško! Prvo glasanje, i odmah – sa željenim rezultatom! Naravno, ni to nije išlo glatko – malo šta ovde ikada ide glatko, osim kada vozite po klizavom kolovozu – trebalo je da se desi i famozni 5. oktobar, ali eto, uz malo cimanja i akcijanja, Sloba je pao...

 

...Fast forward do danas!

O demokratiji i dalje mislim isto, kao i o zakonu rulje, velikih brojeva, statistike, većine, „većinskoj Srbiji“, većinskom mišljenju itsl. Ipak, svestan sam da za mog života neću videti bolje uređenje od izborne demokratije, a da je svako drugo, od postojećih u ponudi, još gore. „Bez kralja ne valja?“ Kome kralj valja, ukuću mu bio! Anarhija? Neka, hvala, prestar sam za to sranje...

Mislim, meni je odavno jasno, još od te 1991., da ću ja uvek, u svakom društvu i poretku, levom, desnom ili centrističkom, biti u manjini, da to što ja volim i mislim i osećam i čime se bavim nikada neće biti deo glavnog toka – ni muzika koju slušam, ni filmovi koje gledam, ni knjige koje čitam, ili pišem, a kamoli misli koje u glavi gajim i tek s ponekim podelim (neke i ovde, na blogu)... Nikad to neće biti „aminovano“ od strane tzv. „većinske Srbije“. U tom kolu ja ne cupkam, niti želim. I ne žalim se, prihvatam to stoički, son cosas de la vida, imam to na umu, ta činjenica je uračunata u formulu, i teram svoje kako znam i umem, koliko mogu, u datim okolnostima.

 

Pa, kako da vam kažem, te okolnosti su DRASTIČNO pogoršane otkako je radikalski šljam – uz pomoć domaće mafije, Udbe i belosvetskih govana (na čelu s Big Mama Angelinom Merkel) – presvukao svoje smrdljive trenerke i maskirne uniforme i utegao se u skupa odela s kravatama koja su im stajala kao piletu sise. Ali tzv. „narod“ (aka kurac) nije to primetio, nije mu smetalo, zaboravio je da je ta crnocrvena govna već gledao punih 20 godina unazad (u tom trenutku), i ta sveta „većina“, taj „vox populi“, taj „mili narod“ (kako glasi nepodnošljivo imbecilna fraza na kojoj u poslednje vreme insistira onaj dežurni analitičar, Boban Stojanović) – izglasao je sektu SNS i Tomu Grobara. Onda je ovoga ubrzo potkupio, prevario i zlatom umirio Žvalavi Makijaveli s Temua, Potrčko koji se popeo na Tron i doživeo san svakog Srbina, priliku da svu svoju neiživljenost iživi, sa sve manje kontrole – koju je lukavo olabavljivao i ukidao, dok je nije skoro sasvim ukinuo i postao samodržac i polu-tiranin, Veliki Diktator, manje Čaplin a više Zli Mister Bin u spoju sa Psiho Šojićem...

 

...I posle skoro PETNAEST JEBENIH GODINA TUGE, čemera i nazadovanja na svim planovima, NAJZAD se danas, potkraj 2026. čini da se u ovom narodu rodila kritična masa da se ta Hulja razvlasti. Legalno, fino, kulturiška, bez nasilja, olovkom... Gde si bio „mili narode“ sve ovo vreme u ovolikim brojevima? Nećemo sada o tome. Bilo pa prošlo. Pleme moje snom mrtvijem spava---lo je dugo, predugo, ali eto, brojke, jebene brojke, čini se da su sada napokon na strani Dobra, a ne Zla.

 

Neko je nedavno u jednom podkastu kazao: „Srbima ako daš da biraju između Džekila i Hajda, oni će uvek da izaberu Hajda!“

I dan-danas sve ukazuje na to da se Srbi između Džekila i Hajda lome u razmeri od oko 50%-50%. Ako uopšte sada u nedelju izaberu Džekila, to će, kako se čini, uz mnogo sreće i cimanja, biti sa 51% za Džekila, naspram 49% za Hulju-Hajda.

 

Reći će neko: „Hej, pa ne glasaju SVI, barem jedna četvrtina do jedne trećine (25-33% „milog naroda“) NIKAD NE GLASA, šta god, ko god, kako god da je u ponudi, njih se to ne tiče!“ Jeste, znam. Da siđe Isus s neba, i da ustane Satana iz Pakla, kao takmac, i da narod treba da presudi između njih dvojice, bar 30% ovih što mašu s tri prsta (i krste se isto tako), umotavaju se u zastave i slave „slave“ ne bi ni mrdnuli guzicom u nedelju da izađu i glasaju za Isusa.

Ali da, znam, ne glasa za Hulju polovina „milog naroda“, nego jedva ako je četvrtina (ili je bar tako bilo, donedavno) od ukupnog broja punoletnih stanovnika. Kako god. Za moj groš, i ovi neopredeljeni, nezainteresovani bole-me-patkani glasaju za Zlo svojim neglasanjem, svojom kurcoboljom ISTO kao i ovi mamlazi koji i dan-danas (planiraju da) zaokružuju Broj Jedan, odnosno Zlo.

Treba biti baš mnogo otupeo, pa ne osećati u vazduhu – ako ne „miris slobode“, a ono barem zadah Lešine koja nosi ne samo Zli EsEsNes, nego i nikad-lustrirani, nikad-kažnjeni EsPeEs, a sa njima, što je naročito milo i drago, u paketu, kolateralno, i dobar deo potkupljene i/ili nesposobne „opozicije“.

 Ja po prirodi nisam optimista. Ali sada me umerenim, opreznim optimizmom ispunjava nekoliko stvari.

Prvo, taj smrad Huljine propasti i luzerstva je sveprisutan, moraće da ga nanjuši rulja. Ista ona rulja koju vodi geslo „Glasaću za tebe kad budeš Vlast“ – poći će za varijacijom toga: „Neću glasati za tebe kad pokažeš da ti se ljulja Vlast!“ Kad nanjuši SLABOST, obrušiće se, poput hijene, dakle lešinara, na taj podgrejani Leš do-juče-hvaljenog Vođe. Na prvi njegov poklek, prvo veće teturanje, dahtanje, žutilo, obrušiće se mili narod da ga dotuče. Ne iz ideala, ne iz velikih ideja, ideologija, ambicija, ne ni iz mržnje prema Zlu po sebi, nego naprosto zato što je svetina nanjušila slabost, i jedva će dočekati da je kazni. Da se ostrvi na nju. Na strvinu.

Drugo, uzdam se u iracionalnost i inat ovog naroda (milog, da ne ponavljam stalno, iako Bobana ne mrzi i petsto osamdeseti put da kaže kako se njemu mili u svili). Kad kažem „iracionalnost“, mislim zapravo na onu dijagnozu psihijatra Dr Jovana Raškovića: „Srbi su lud narod.“ Lud, ovde, u smislu: nepredvidiv, neuhvatljiv svim tim „ispitivanjima javnog mnenja“, svim tim merilima i aršinima koji, možda, delaju negde u civilizovanijem i racionalnijem svetu, ali među ovima, ovde, koji ne daje ni pet para za civilizaciju i razum, ta ispitivanja okači mačku o rep. Čime će se rukovoditi taj narod, i kako će glasati u nedelju, to niko živ ne može da predvidi.

Uzdam se, neizlečivo optimistički, znam, pomalo i u inat. U trpilo koje je valjda najzad jednom puklo. U to da je i najzavedenijima, najplitkoumnijima prosto DOSADILO da Onoga svaki jebeni dan gledaju na svakom jebenom kanalu na televiziji u koju inače neprekidno zveraju. U to da se bar u nekima od onih što ih je ucenjivao i za siću potkupljivao da ih vozaju po Srbiji autobusima – da mu statiraju po gradovima u koje mnogi od njih nikad inače nisu bili, među onim rešetkama, ili u dvoranama, da mu kliču za sendvič ili pljeskavicu – probudi zametak kičme, rudimentarnog dostojanstva, da kažu „Pa, DOSTA je bilo! Prećero si! Ne’š me više jebati!“

by Ognjen Pavković

 

To je ono što je tužno u vezi sa demokratijom: ova promena, da bi se desila, zavisi od VELIKE IZLAZNOSTI. Drugim rečima, od sveg tog jadnog i bednog i zavedenog i polunezainteresovanog i jedva-osvešćenog polusveta kojem se treba dodvoravati i ubeđivati ga, e ne bi li se bar nekima od njih nešto trznulo u guzici – da, baš tu, u trtici, na samom dnu kičme (if any), da ustanu i pokažu da nisu crvi ni gliste, nego kičmenjaci roda Homo sapiens. Sve što treba jeste da zaokruže Dobro, a ne Zlo. Srbiju, a ne Mafiju.

Hoće li hteti?

Hoće li umeti?

Hoće li ih izaći dovoljno – odnosno, toliko mnogo da Hulja, ni sa svim svojim pokvarenjaštvima i podmuklim mutljavinama te cifre ne može da kompenzuje?

 

A sve i da Hulja poželi da prizna poraz (maštamo; mada, realno, nema on ni u naznakama toliko ljudskog u sebi) – da li će ga Mafija pustiti? Ona Mafija koja je njega stvorila – i ona Mafija koju je on stvorio? One ukradene milijarde neće se sad samo tako vratiti opljačkanima, samo zato što se rulja podigla i glasala u tek nekoliko procenata više nego što su zaokružili glupi i zavedeni. Boriće se te milijarde (i milijarderi) da ostanu tu gde jesu...

 

Mnogo je pitanja, i ja se neću pretvarati da znam odgovore.

Ono što je jasno to je da neće biti ni lako ni glatko.

Ali – nema nazad. Nazad je tiranija i propast, finalna osveta loših đaka, ćacija i nacija (nazi) kakvu još nismo ni u tragovima osetili do sada. I ne samo osveta, nego i zatiranje ikakve šanse da se ovakva pobuna ikada više dogodi. Hapšenja, proterivanja, useravanja u živote bundžijama – i završno trovanje zemlje, vode, vazduha, prodaja ruda i svega što se može prodati, uključujući krda beskičmenjaka, na doboš, pa nek metnu pelene i rmbače stranim robovlasnicima dok ne lipšu za strojevima.

Mislite da preterujem? Hulja je pre neki dan doslovno obećao sledeće:

„Ako narod kaže da smo pobedili na izborima, to je kraj. Gotovo je, biće završeno. Verujte mi na reč, biće završena priča i sa školama i fakultetima“, odgovorio je prorok Vučić na pitanje specijalne gošće Informerovog Kolegijuma, usplahirene glavne urednice Tanjuga, Jovane Joksimović. „Onda je kraj. To je kraj. Izbori su kraj. Izbori su kraj!“ ponavljao je Vučić. „I uopšte neću da pričam o danu posle. Gotovo je! Ako narod kaže da smo pobedili na izborima, to je kraj! I garantujem vam svojim životom da je kraj. Nema više fakulteti, nema više škole, nema više tužilaštva, pravosuđa, nema više ništa!“

To je iza nas.

Ispred je lažna dilema: Srbija – ili Mafija?

 

Zato apelujem: čak i ako delite neke rezerve i dileme --- i principijelno oko demokratije, i političara, i milog naroda, i „većinske Srbije“, i aktivizma, i sastava „studentske liste“, i krstača na skupovima, i zašto igraju kolo a ne hedbenguju, i mora li baš „Tri poljupca oću ja“ i čega god --- ako vam je život mio, ako mislite da ga ovde provodite (a naročito ako ste se već razmnožili, ili svoje potomstvo planirate da ovde odgajate), izađite na ovo jebeno glasanje. Izbor je krajnje lak. Doslovno referendumski. Srbija (Studenti) – ili Mafija (Hulja i huljisti)?

Da pokušamo prvo milom (narodu). Olovkom.

A posle – pa, kako bude moralo.

 

P.S. U ovom napisu dao sam više oduška svom cinizmu i „realizmu“. To ne znači da sam slep i tup za pozitivnu energiju koju su doneli STUDENTI, za sve pozitivne vrednosti koje su ne samo verbalizovali nego i stalno iznova, skoro pune dve godine, demonstrirali na delima. Ovo je zaista unikatna šansa ne samo da se izvučemo iz govana u kojima smo, nego i da zakoračimo – kvantnim skokom, neviđenim u novijoj istoriji, ne samo našoj – u nešto drastično bolje.

Prosto rečeno, ovo su PRVI izbori na kojima ne ideš da glasaš PROTIV nekoga, nego najzad imaš ZA KOGA da glasaš. Ako ovu priliku ne iskoristiš, druge možda neće biti – ili će, kao, biti, ali kad bude dockan. Jer beskičmenjaci i bubašvabe su toliko otporni na sve da to nije ni smešno. Ne ispuštajmo ovako dobru priliku... SAD je trenutak!

 

P.P.S. A ako se nađe neki pametnjaković koji pomisli, ili kaže: „Ajde, Gule, mani politiku, daj bolje prikaz nekog novog horora ili serije! Koga je briga za glasanje, reci ti nama valja li KERI serija, valja li BELOW, koje nove horore da gledamo za Helovin! Nismo došli na ovaj blog radi politike! Kakve pa ona veze ima s hororom?!“

Poruka od Fabrisa VINYAN di Velza

A propos toga reći ću samo dve stvari.

1) Da su stvari iole normalne, a ne apsolutno nenormalne i skoro do kraja uništene, danas bih vam ovde pisao GULOVE PREPORUKE ZA SAJAM KNJIGA. O, da, jeste li uopšte primetili da se danas, na BG Sajmu, otvara nešto što se zove „sajam knjiga“?

Ali to NIJE Sajam knjiga, kao što ni ono pre nekoliko nedelja nije bilo FEST. To su simulakrumi, Potemkinova sela, pitina deca, zamajavanje, fingiranje normalnosti usred totalne gangsterski bezočne nenormalnosti.

atmosfera sa otvaranja "sajma"

Orfelin ne učestvuje tamo ZBOG POLITIKE, odnosno zbog Hulje i njegovih hulja u upravi Sajma i njihovom odnosu prema izdavačima. A time ni mene nema tamo, niti će me biti na ovom sajmu. Nije mi drago zbog toga: ovo je prvi sajam u ovom veku koji se, kao, održava, a da ja neću biti tamo, makar kao posetilac! Ali, Hulja je zatrovala skoro sve u ovoj zemlji, društvu, kulturi, pa i ovo. Kome to nije jasno, ne vredi mu ni crtati.

Hit Sajma!

 

2) Ovih dana izašli su rezultati Otkupa Knjiga od strane Ministarstva Hulja. Naravno da na tom spisku odabranih i isplaćenih nećete videti Orfelin. Orfelin od ove države već godinama nije dobio ni dinara bilo koje vrste podrške – zato što su naše knjige pretežno na latinici. Neustavnom odlukom ministra-optuženika-poslušnika Seljakovića mi smo time diskriminisani i dovedeni na ivicu opstanka.

Doslovno je tako: ako OVI opstanu, nama nema života. I zato, ako ništa od gornjih apela nije upalilo da vas natera da u nedelju ponesete svoju hemijsku od kuće i odete na glasačko mesto i zaokružite Život, a ne Smrt, kazaću vrlo jasno: pod ovim i ovakvim režimom, koji ovako tretira pamet, znanje, umetnost, kulturu, film, izdavaštvo – opstanka nema ni Orfelinu ni drugim projektima na kojima radim. Ako ovi ostanu, zavladaće totalni mrak. Možda čak i na ovom blogu. O, da...

I zato, nemoj da ti je teško, nego, štono rekoše u TREJNSPOTINGU: „Izaberi Život!“

EKSPERIMENTALNI FILM – Džema Fajls

Dragi čitaoci, s naročitim zadovoljstvom najavljujem 42. knjigu u ediciji „Poetika strave“, horor roman EKSPERIMENTALNI FILM Džeme Fajls.

            S naročitim zadovoljstvom, i to višestrukim.

Prvo, posle nekog vremena, opet u ediciji imamo roman; mada smo vas dosad već naučili da ne prezirete (kao masa čitalačke rulje) ZBIRKE PRIČA, nego da ih baš volite i tražite, ipak postoje mnogi koji misle „Sve je to lepo, i kratko je slatko, ali roman je ROMAN ko orman, tek to je prava stvar!“ Nije da nije, kad je odličan, kao ovaj!

Drugo, autorka je u pitanju, dakle – žena, što je uvek lepo videti u ovoj našoj širokoumnoj i za sve otvorenoj ediciji, jer koliko god da se horor smatra muškim domenom, umeju i žene da ga zavuku, i nekoliko takvih smo vam već predstavili ovde, a sad se tim majstoricama strave pridružuje i Džema-voli-Džem.

Treće, Džema Fajls je, suprajz, živa! Da, posle nekog vremena opet u ediciji imamo savremenog autora ili autorku, a ne neku davno mrtvu, dead&buried personu. Čisto zbog onih koji misle da su sva velika horor dela pisana pre sto godina, i ranije, raduje me prilika da predstavimo i savremene majstore – ili majstorke!

Četvrto, uvek me raduje da budem prvi – pionir-otkrivač – a Džema Fajls je jedan od onih autora koje ćete na srpskom prvi put čitati upravo zahvaljujući Orfelinu i ediciji koju uređujem.

Peto, uvek volim kad mogu da u ovoj ediciji predstavim nekoga izvan uobičajenog dueta Amerika i Engleska (nikad zemlja proleterska): naša autorka je rođena kanađanka, i mada mnogi misle da mu to dođe isto, tj. nekakva mešavina Engleske i Amerike koja nema ništa naročito svoje – pa, i ovaj roman, a i moj iscrpan pogovor, objasniće vam izvesne bitne osobenosti baš tog ambijenta i kulture.

Šesto, raduje me što vam donosimo baš ovaj roman zato što obrađuje jednu od mojih omiljenih tema: „ukleti film“! To je tema koju je na velika vrata u moderni horor uneo Teodor Rožak s romanom TREPTAJ (baci oko na moj rivju!), a EKSPERIMENTALNI FILM prati donekle sličnu transverzalu zapleta – samo što je, po meni, mnogo uspešniji, i jeziviji, od Rožakovog razbrbljanog, ali idejno sumnjivog, horor-ponižavajućeg romana. EKSPERIMENTALNI FILM je, za promenu, pisao neko ko horor i razume i poznaje i voli. Na ovu temu sam za RUE MORGUE magazin radio temat pre par godina, tako da mi je to sve vrlo blisko i drago... a sada će biti i vama.

O čemu se, zapravo, radi u ovom romanu?

Ukratko: jedna kanadska filmska kritičarka (s autističnim detetom i dobrim mužem) slučajno otkrije filmske snimke jedne čudne žene s početka 20. veka koja je malko pomerila pameću nakon gubitka deteta i postala opsednuta spiritizmom. Neke seanse je snimala kamerom, a onda se bacila i u složenije snimke, kojima je pokušavala da dozove – pazite sad! – jedno biće iz slovenske mitologije. Da, za ovdašnje čitaoce biće zabavno da vide šta je Džema uradila sa Poludnicom (iliti Podnevnom vešticom), kao i brojne reference na Lužičke Srbe koje su u središtu zapleta... 

Naravno da se njena istraga neće završiti na nizu dugačkih dijaloga (od kojih se sastoji 93,4% TREPTAJA), nego će ti filmovi, i njihov uticaj, na osoben način oživeti i u 21. veku, u životu naše glavne junakinje, i pretvoriti ga u horor...

Ovaj roman, u kojem se elementi folk horora i filmofilske metatekstualnosti prepliću sa spiritizmom i kosmičkom stravom, dobio je dve ugledne nagrade: nagradu Širli Džekson (Shirley Jackson Award, 2016) u kategoriji Najbolji roman i kanadsku nagradu Sanberst (Sunburst Award, 2016) u kategoriji Najbolji spekulativni roman za odrasle.

Za svoje zbirke priča (koje su odreda izvrsne! obožavam!) Džema je dobila niz drugih nagrada, uključujući dvaput nagradu Brem Stoker (Bram Stoker Award) u kategoriji Vrhunsko dostignuće u zbirci proze za zbirke In That Endlessness, Our End (2022) i za zbirku Blood from the Air (2024). Imala je još tri nominacije za Stokera, i brdo drugih nagrada. Možda je dobila i nekog Zlatnog Gula, ili je bila u najužem izboru.

Inače, još daleke 2015. sam intervjuisao Džemu na temu o problemu Zašto je Lavkraft i danas relevantan? – ako kliknete, videćete šta mi je tada kazala o značaju Lavkrafta za njeno pisanje, pošto se njene priče često nalaze u lavkraftovskim antologijama.

Roman Džeme Fajls EKSPERIMENTALNI FILM preveo je Igor Cvijanović (kao i uvek u ovoj ediciji, uz ozbiljnu redakciju urednika, i uz njegove anotacije u fusnotama po pitanju filmske, mitološko-folklorne i spiritističko-okultne terminologije, koje nemate u originalnom izdanju, nego su ekskluzivne za srpsko) a ilustrovao ga je Ognjen Pavković. Knjiga ima pozamašnih 436 strana, pa je shodno tome i cena nešto malkice veća – kod Orfelina, ili ko želi, može i kod mene, cena je 1.600 din (u knjižarama će biti oko 2.200).

Osim iscrpne biografije autorke koju sam sačinio za ovo izdanje, u knjizi se nalaze i tri njena crteža koja je, na moju molbu, podarila specijalno za ovo izdanje (nema ih u američkim izdanjima). Naravno, tu je i detaljan pogovor, ovog puta pod naslovom „Džema Fajls: Svaki film je priča o duhovima“.

Knjiga iz štampe izlazi početkom novembra, kao i preostale dve nove Orfelinke. Podsećam, sve detalje o druge dve knjige (uklj. cene, pretplatu itd) imate ako kliknete na ove naslove: u ediciji Crna mačka – Klajv Barker, roman IGRA PROKLETSTVA i Volter De la Mer, zbirka SVI SVETI. Uz ove nove knjige možete sa značajnim popustom kupiti i ostala naša izdanja (videti na www.orfelin.info). To važi i za vas koji ih naručujete od mene: samo mi se javite na mejl što pre, i recite koje naslove želite.

 

Evo kako počinje moj pogovor za ovu knjigu.

 

Džema Fajls: Svaki film je priča o duhovima

 

 

„Film poseduje svojevrsnu solidnost kakvu ne dobijate sa gotovo nijednim drugim medijem, neospornu stvarnost, koja trikovima u kinematografiji daje neku vrstu sjaja crne magije.”

- Džema Fajls[1]

 

Ima nečeg višestruko paradoksalnog, ali baš zato naročito intrigantnog u naslovu – Eksperimentalni film. Na prvi pogled, to zvuči kao naslov esejističke studije iz filmologije, a ne kao naziv jednog dela fikcije, odnosno romana. Zatim, naizgled je paradoksalno, ili bar začuđujuće, videti naziv jednog medija (film) na delu koje pripada drugome (književnost). „Šta je sad ovo“, pita se zbunjeni čitalac, „roman o – filmu?“ Obično imamo film po romanu, ali roman o filmu – mnogo ređe. Najzad, ako i imamo roman o filmu, i ako znamo da se radi o horor romanu, očekivali bismo da film o kojem se govori takođe bude žanrovski, igrani, horor film – a ne eksperimentalni. Još manje bismo očekivali da taj i takav film bude – kanadski. A opet, sve prividno začuđujuće, neočekivane i intrigantne konotacije ovog naslova i njegove zaleđine uklopljene su u skladnu, smislenu i veoma jezovitu celinu. 

            Džema Fajls je višestruko nagrađivana autorka, kako za pojedinačne priče, tako i za zbirke. Njeno vladanje kratkom formom nesumnjivo je, o čemu svedoči i maltene redovno gostovanje u antologijama kao što je Najbolje godišnje horor priče urednice Elen Detlou. Međutim, njen jedini roman čistog horora, Eksperimentalni film, takođe joj je doneo vredna priznanja, što potvrđuje da ona, kad poželi, može da se uspešno iskaže i u dužoj proznoj formi.

            Da bismo osvetlili konotativne slojeve njenog romana, valja pojasniti najmanje dve njegove ključne idiosinkrazije: njegovo kanadsko poreklo i značenjsku dimenziju koju taj ambijent nosi, i tretman središnjeg motiva „izgubljenog/ukletog filma“, u novije vreme sve češćeg u žanru. Tek nakon toga biće adekvatno pripremljen teren za razumevanje naročitih osobenosti horor poetike ove značajne autorke. 

 

 

Krivite Kanadu

 

Atmosfera ovog romana nepogrešivo je zasnovana na činjenici da se njegov zaplet odigrava baš u Kanadi, i da je od početka do kraja prožet baš tom činjenicom. Ta lokacija nije uzgredni detalj, niti bi se roman mogao lako, uz preimenovanje nekih toponima, „preseliti“ u Ameriku onako kako su brojni američki filmovi, snimani u Kanadi zbog poreskih i drugih finansijskih olakšica, nominalno smešteni u Ameriku. Ali, postoji praksa još pogubnija po sopstveni nacionalni identitet, omogućena činjenicom da kulturološke i jezičke bliskosti sa anglofonom Kanadom čine kanadske lokacije skoro nerazlučivim od američkih, barem na prvi pogled. Stoga mnogi kanadski horor filmovi uopšte nisu insistirali na svojoj kanadskosti, već su naprotiv, iz komercijalnih razloga, bili po tom pitanju neodređeni, ili su čak navodili publiku u zabludu da se dešavaju negde u SAD. Ovo, npr. važi za film koji se smatra prototipskim slešerom, Crni božić (Black Christmas, 1974), ali i za niz drugih, docnijih slešera (Krvava maturska noć / Prom Night, 1981; Moj krvavi dan zaljubljenih / My Bloody Valentine, 1981). Nisu se samo kanadski slešeri izdavali za američke, bilo je vrednih primera i drugih podžanrova, npr. o ukletim kućama (Zamenjeno dete / The Changeling, 1980) ili o vukodlacima (Fatalna Džindžer / Ginger Snaps, 2000).

Veliki reditelj, Dejvid Kronenberg, danas je sinonim za pojam kanadskog horora, ali on u svojim ranim filmovima takođe nije eksplicirao mesto dešavanja,[2] insinuirajući SAD dok je deo svog začudnog efekta proizvodio upravo sugestijom da nešto u tom naizgled američkom ambijentu nije baš sasvim onako kako su nas filmovi navikli. Ima tu nešto blago „pomereno“, neki je ne sais quoi koji pojačava nemir i otuđenje od prividno familijarnog. Kanada je, kod njega, ključni nosilac unheimlische / uncanny učinka: lokacije deluju „domaće“ (američki), ali to nekako, neodredivo, ipak nisu... 

U čemu se, zapravo, sastoji tajna dihotomije između američkog i kanadskog? I šta je taj kanadski je ne sais quoi? Džema Fajls je izrazito samosvesna po ovim pitanjima, i u pogovoru, znakovito naslovljenom „Pod ovim stenama i kamenjem“, u zbirci Svi ćemo zajedno potonuti objavljenoj godinu dana pre Eksperimentalnog filma, ona je vrlo rečita o tome. Zbog svakovrsne nadmoći svog južnog suseda, Kanađani su „prinuđeni da sebe određuju negativno“[3] – u smislu, šta oni nisu, u odnosu na Amerikance. „Mi važimo za učtive, čiste i fine ljude – kao onaj mirni komšija sa sprata iznad laboratorije za metamfetamin, kako je to jednom iskazao Robin Vilijams.“ Ona podvlači da se pod Kanađanima često podrazumeva samo jedna znatno uža skupina unutar te nacije: „Beli Kanađani koji nisu autohtonog [indijanskog] niti frankofonog porekla, uz nejasnu primesu dobro asimilovanih ’imigranata’.” Takođe, podseća na jednu važnu sličnost koju Kanađani dele s Amerikacima, naime da su i oni: „nacija pretežno sačinjena od ljudi koji naseljavaju zemlju koju su ukrali od drugih ljudi.“ Ipak, svaki pokušaj samodefinisanja svodi se na poređenje s Amerikom: 

Ali ovde u Ontariju, polazi se od osnovne pretpostavke da – na vrlo sličan način na koji Toronto, uz odgovarajuću scenografiju, izgleda dovoljno nalik gomili različitih severnoameričkih gradova da bi skoro mogao da prođe kao oni (barem u očima ljudi koji zapravo ne žive u tim gradovima) – kakvu god kulturu da imamo, ona po nuždi mora biti bleda, beskrvna i nasumična imitacija naših južnih suseda. To nije ništa novo; nekada smo bili ’ne-Engleska’, a sada smo ’ne-Amerika’.   

            I dalje istrajava predrasuda o mirnoj i finoj Kanadi, uprkos svim Kronenbergovim filmovima, ali Fajls podseća „da Toronto i Ontario mogu biti podjednako strašni kao i bilo koje egzotičnije mesto, ako čovek zna gde da gleda... Možda i strašniji. Jer, na površini, sve deluje tako prijatno.“ A prijatnost je zavodljiva. Čovek se opusti, olabavi oprez, a onda... zaboravi da se ne nalazi ni u kakvoj utopiji: „Kanada je u globalu previše mračna za tako nešto, previše uskogruda i ukorenjena u genocidu nad domorocima. Mi smo hladan, čudan svet, daleko srećniji kada ignorišemo jedni druge nego kada se međusobno maltretiramo, ali nemojmo se zavaravati, sposobni smo za sve za šta su i svi ostali sposobni, pa i za gore stvari.“

---nastavak u knjizi...

---

[1] Gemma Files, „Every Movie is a Ghost Story: an interview with Gemma Files“, Murray Leeder, Luma Quarterly, Issue 6, Vol. Two, Fall 2016, str. 4.

[2] Izuzetak je Besnilo (Rabid, 1977), koji se dešava u Montrealu i ruralnim delovima provincije Kvebek.

[3] Gemma Files, „Afterword: Under These Rocks and Stones“ in: We Will All Go Down Together, ChiZine, Toronto, Canada, 2014, str. 374.

IGRA PROKLETSTVA – Klajv Barker

 

Dragi čitaoci, obaveštavam vas da je Orfelin raspisao pretplatu na 6. knjigu u ediciji „Crna mačka“, a to je roman Klajva Barkera IGRA PROKLETSTVA (The Damnation Game, 1985). Preveli su ga Strahinja Mlađenović i Dejan Ognjanović.

Korice i forzec ilustrovao je naš mag, Ivica Stevanović, a ilustracije unutar knjige uradio je Danilo Lalović. Napominjem da je upravo svojim ilustracijama za ovu knjigu (kojima krasim ovaj post) Lalović ovog septembra stekao zvanje mastera na novosadskoj Akademiji umetnosti. Time se učvršćuje tradicija da za Orfelin rade samo dokazano i pečatirano najbolji: doktori, masteri i majstori.

autoportret umetnika u mladosti

Knjiga ima 490 strana velikog B formata, i štampana je u dve boje, crno-crveno, kao i prethodna naša izdanja Barkera, odnosno: dva toma KNJIGA KRVI i PAKLENO SRCE + KABAL. IGRA PROKLETSTVA u pretplati košta košta 2.900 dinara (u knjižarama će biti oko 3.970), i možete se već sada pretplatiti kod Orfelina – ili kod mene, ko više voli da je dobije od mene. Izlazi iz štampe početkom novembra.

IGRA PROKLETSTVA je prvi i, maltene, jedini roman čistog horora koji je napisao Klajv Barker, jer svi ostali njegovi naredni, od UTKANOG SVETA pa nadalje, sadrže jače, i sve dominantnije, elemente fantazije. (A SKARLETNA JEVANĐELJA – pitate se vi? Pa, i to je neka vrsta horor fantazije, a osim toga, upitno je i da li je to, i koliko, uopšte Barker napisao, a koliko su, nakon prvog poglavlja, pisali drugi, po njegovim opštim nacrtima.)

forzec knjige

Roman govori o sitnom kriminalcu Martiju Strausu, kojega iz zatvora izvuče prebogati moćnik Vajthed kako bi mu bio telohranitelj. Međutim, na Vajthedovom dobro ograđenom imanju Marti otkriva misterije koje prevazilaze očekivane gangsterske nevolje kontroverznog biznismena, jer poslodavca zapravo proganjaju natprirodne sile koje ni psi-čuvari, ni električne ograde ne mogu da odbiju. Da li će Martijevi mišići i pamet, uz pomoć Vajthedove ćerke obdarene ESP moćima, pomoći u borbi protiv demonskog progonitelja, Mamulijana, i njegovog gnusnog živo-mrtvog pomoćnika, Gutača Žileta?

Ovaj roman pisan je u pauzi između prvog i drugog toma KNJIGA KRVI i spada u najplodniju Barkerovu horor fazu. U njemu se na najbolji način ogleda njegova neobuzdana imaginacija u kojoj se spajaju poetično i morbidno, mitološko i moderno, seksualizovano i krvavo, odbojno i primamljivo... Ovaj roman epskog zamaha otvara se prologom u ratom razrušenoj Varšavi, gde caruju perverzija i neljudskost, a okončava se spektakularnim splater-horor epilogom u ruševini zloslutnog hotela Pandemonijum, gde razuzdana Barkerova mašta pušta sebi na volju u zamahu kakav nikad do tada, a ni od tada, nije učinila u čistom horor kontekstu.

Ovaj roman već je bio „preveden“ na srpski, pre skoro četvrt veka (tačnije, 2002), što je pojedinim čitaocima na Orfelinovoj FB stranici poslužilo kao povod za tvrdnje kako Orfelin „cedi suvu drenovinu“ i smara narod već objavljenim knjigama, umesto da im nudi nove i samo nove. Osećam potrebu da objasnim ovo.

Pre svega, moja misija u Orfelinu, u obe edicije koje uređujem – dakle, i u „Poetici strave“ i u „Crnoj mački“ – nije da po svaku cenu donosim nove i neviđene stvari, mada težim da takvih bude što više. Moja misija, kako sam je sebi zacrtao, i kako bi trebalo da je već jasno posle 42 knjige u jednoj i 6 u drugoj ediciji, jeste da vrhunska dela horora, znana i neznana (pretežno neznana, nama, ovde) ponudim čitaocima u njihovom ultimativnom, najkvalitetnijem, najdostojanstvenijem izdanju.

Npr. ako je neko nekada „preveo“ novelu „Karmila“ i objavio je u nekom bednom, neupečatljivom džepnom knjižuljku, ja sam uzeo pa popravio taj prevod, i dodao mu još 5-6 Le Fanuovih dotad neprevođenih priča, i to ispratio opsežnom biografijom pisca i stručnim pogovorom, pa je to objavljeno u tvrdom povezu i sa vrhunskim, originalnim ilustracijama. Ako je neko nekada (sredinom 1980-ih!) preveo 3-4 novele Arthura Machena na hrvatski u jednoj džepnoj knjižici, odavno čitaocima nedostupnoj (sem u ponekoj biblioteci), ja sam uradio sasvim novi i bolji prevod na srpski, i tome dodao nove priče, dotad nepostojeće na srpskom + pogovor itd. Sve što je od Lavkrafta kod nas „prevodio“ i Kurta i Murta, ja sam preveo iznova, tačno, precizno, književno, i iz najautoritativnijih anotiranih izvora, i ispratio obiljem napomena, dodataka, i pogovorima.

Paralelno s tim sam vam otkrivao pisce ili dela koje NIKO pre Orfelina nije objavljivao na srpskom: UKLETU KUĆU NA BRDU Širli Džekson, sve od Roberta Ejkmana, sve od Ligotija osim već objavljenog „Nedovršenog posla“ (a evo, i NJEGA ćemo objaviti opet, iako je već bio objavljen, i to u novom prevodu, pa nek pukne kome je do pucanja zbog te "reprize"!) i tako dalje.

Jedan od razloga što u Orfelinu povremeno „ponovimo“ već objavljivano delo jeste kako bismo ga pridružili novim, neobjavljenim, ili nikada zajedno, na jednom mestu okupljenim (npr. naša izdanja horor priča Mopasana, A. Konana Dojla i R. L. Stivensona). Drugi razlog jeste da učinimo ponovo dostupnim čitaocima knjige ili priče kojih odavno nema u knjižarama, a treći je da popravimo postojeći, loš prevod.

U slučaju odluke da objavimo IGRU PROKLETSTVA u ovoj ediciji, iako je već ranije bila „prevedena“, na delu su bila sva tri glavna razloga: 1) to je prvorazredna horor knjiga koja zaslužuje da na srpskom bude u dostojanstvenom izdanju, a ne meki povez za na plažu, jedno čitanje i bacanje u kantu; 2) te knjige odavno nema u knjižarama, a ona zaslužuje da nastavi da „živi“ i bude među novim generacijama ljubiteljima horora i među onima kojima je pre 24 godine promakla; i 3) prethodni prevod bio je veoma loš, a ta knjiga zaslužuje da probirljivim, zahtevnim čitaocima bude po prvi put predstavljena u DOBROM PREVODU.

Ja znam da ima mnogo onih koje baš briga i za kvalitet prevoda i za lekturu – samo nek je jasno „o čemu se radi“ i „šta se dogodilo“ i „da li su se uzeli na kraju“, i protrčaće oni kroz sve i svašta, od zlodela nesposobnih kvazi-prevodilaca do sočinjenija A.I-ja. Ali takvi nisu naša ciljna grupa. Orfelin teži da neguje probirljivog, zahtevnog, istančanog čitaoca, koji očekuje i traži – i dobija! – kvalitet. Orfelin postoji zbog onih kojima DOBAR PREVOD zapravo nešto znači, i koji umeju da ga cene.

Što se tiče tog ranijeg „prevoda“, koji je objavila „Laguna“ 2002, a koji potpisuju Petar Bončić i Nenad Dropulić, on je naprosto – LOŠ. Zapravo, nazvati ga LOŠIM za njega je kompliment, ali ja ću se truditi da budem pristojan, pa ću prikladnije epitete zadržati za sebe. Ali ću vam navesti nekoliko primera toga koliko je to PROMAŠEN „prevod“.

 

Primer 1:

Ovaj roman ima MOTO, citat na početku, koji u izvorniku glasi:

 

„Nor yet exempt, though ruling them like slaves,

From chance, and death, and mutability.“

—SHELLEY, Prometheus Unbound

 

Petar Bončić i Nenad Dropulić su to „preveli“ ovako:

“Čoveče, ti, koji si bio tlačitelj i rob;

Varalica i prevareni; pokvarenost sušta.”

 

Dejan Ognjanović je, u Orfelinovom izdanju, to preveo ovako:

„Nit’ je izuzet, mada njima ko robovima vlada,

od slučaja, smrti i promene svake.“

Zapažate li neku razliku?

Da nacrtam: ovi Lagunjani su sasvim omašili stih – ili značenje stihova; to što tamo stoji nema blage veze s onim što je Barker stavio na početak svoje knjige.

 

Primer 2:

Odmah zatim, Prvi deo knjige ima sledeći moto:

 

„Hell is the place of those who have denied;

They find there what they planted and what dug,

A Lake of Spaces, and a Wood of Nothing,

And wander there and drift, and never cease

Wailing for substance.“

—W. B. YEATS, The Hour Glass

 

Petar Bončić i Nenad Dropulić su to „preveli“ ovako:

„Раkао је mesto u srcu poricanja;

Tamo rađa sve, što umiranje čeka,

Tamo su bašta Ništavila i zjapeća jezera Ponora

Kojima lutamo neprekidno u noći hodočasnika

Moleći se za jedinu sadašnjost.”

 

Strahinja Mlađenović je, u Orfelinovom izdanju, to preveo ovako:

„U Paklu obitavaju oni koji poricanju behu skloni;

Tamo zatiču sve što posejaše u jalovom pokušaju žetve,

Jezero Praznina i Šumu Ništavila,

Njima lutaju i plutaju, lišeni predaha

Vapeći za suštastvom.“

 

Zapažate li neku razliku – ili vam je ovo manje-više isto?

 

Primer 3:

Peti deo knjige ima sledeći moto:

 

„Out of a fired ship, which, by no way

But drowning, could be rescued from the flame.

Some men leaped forth, and as ever as they came

Near the foes' ships, did by their shot decay;

So all were lost, which in the ship were found,

They in the sea being burnt,

they in the burnt ship drowned.“

—JOHN DONNE, A Burnt Ship

 

Petar Bončić i Nenad Dropulić su to „preveli“ ovako:

„S broda u plamenu šta spasti već

Samo slepa vera pod morem može,

Nekoliko odvažnih ljudi koji uzalud skaču,

U vatri protivnika iščekuje smrt;

Izgubljeni smo svi, koje je na brodu čekao kraj,

Ili hitac koji nas stiže u vodi,

jednako daleka dubina i nebo.“

-Džon Don, Brod u plamenu

 

Dejan Ognjanović je, u Orfelinovom izdanju, to preveo ovako:

„S broda u plamu jedino kao utopljeni

spas od vatre nađoše koji skočiše u vodu,

a ti što priđoše neprijateljskom brodu,

od kuršuma njinog skončaše ustreljeni;

i tako stradaše svi što su na brodu bili,

oni u moru spaljeni behu,

a oni na gorućem brodu su se utopili.“

– Džon Don, „Spaljeni brod“

 

Zapažate li ikakvu razliku – ili vam je ovo sve neko nebitno cepidlačenje? I uostalom, je li koga briga za shemu rimovanja, i za značenje, i uopšte za citate koje je Barker sejao po knjizi - pa i za fusnote koje su Orfelinovi prevodioci i urednici obilato posejali po knjizi, a čime se Lagunjani nisu smarali? Važno je da „mi imamo srpski prevod“ – a to što on nema mnogo smisla, ni vernosti originalu, ni značenja – pa, koga je briga?

Mene je briga, kao urednika, Orfelin je briga, kao izdavača, a i naše prave čitaoce je briga. Prema tome, toliko o tome.

 

A za one koji se sekiraju zbog „oceđene drenovine“, evo utehe. Sledeća knjiga u ediciji „Crna mačka“ – ako Orfelin opstane do iduće godine – neće biti nešto što je već ranije „prevođeno“, nego skroz-naskroz premijera: epski horor roman T.E.D. Klajna CEREMONIJE u premijernom prevodu Dejana Ognjanovića.

Do tada, uživajte u klasičnom hororu Klajva Barkera. Ako ste ga i čitali u ranijem „prevodu“, garantujem vam da će vam ovog puta, u novom prevodu dokazanih znalaca, biti kao da ga čitate prvi put.

 

Evo kako počinje moj pogovor toj knjizi.

 

 Klajv Barker: Prokletstvo bez Đavola 

 

 

„Nije stvar u tome da su stare priče nužno najbolje priče; već da su stare priče jedine priče. Nema novih priča, samo novih načina da se one ispričaju.“

- Klajv Barker

 

 

Klajv Barker nije na književnu scenu dospeo polagano i postepeno, kao što je slučaj sa većinom pisaca. On nije sledio princip „zrno po zrno – pogača“, odnosno: juče priča u ovom časopisu, sutra priča u onoj antologiji, idućeg meseca u nekoj drugoj... i za par godina, uz mnogo sreće, eto debi zbirke i nečega nalik začetku karijere. Umesto toga, on je skoro doslovno eksplodirao, upavši u svet spisateljstva niotkuda, i to ne sa jednom zbirkom, nego sa čak tri odjednom. Tri kratka ali ubitačna toma Knjiga krvi (kasnije objedinjena u jedan, u skladu s njegovom prvobitnom zamisli) bila su sačinjena u potpunosti od novog materijala, i to originalnog, provokativnog, vizionarskog, koji je doneo najveću revoluciju u savremeni horor još od Stivena Kinga.[1] Bila je to bujica neobuzdane energije mladog pisca koji izgara da vam nešto novo, neviđeno, nezamislivo kaže i pokaže.

            Ali, takva eksplozija u izdavačkoj industriji bila je doživljena delom s radošću, a delom s oprezom, kao nepredviđeni i nekontrolisani incident (ono što bi se na engleskom nazvalo „freak accident“). A ozbiljan biznis ne može se graditi na incidentu. Trebalo je sada ovog ljutog mladog čoveka, koji očigledno vrca od ideja, nekako zauzdati, kanalisati i uvesti u normalne izdavačke tokove. Prve tri Knjige krvi donele su mu ime i popularnost. Ime je trebalo učvrstiti u brend, onako kako se to u knjiškom svetu najpouzdanije čini – romanom. 

Taj roman, objavljen pod naslovom Igra prokletstva (The Damnation Game, 1985), bio je za Barkera višestruko presudan: poslužio je kao dublji i pouzdaniji kamen-temeljac njegove karijere nego što su to zbirke priča mogle biti, a uz to je pružio, u razrađenom, detaljnom obliku, otelotvorenje nekih od njegovih središnjih preokupacija, vidljivih kako u dotadašnjim projektima (u pozorištu, u pričama, i na filmu), tako i u onima koji su usledili. Bez razumevanja ovog romana nemoguće je zaista razumeti Klajva Barkera – barem u ovoj fazi njegove karijere, kada su svi kao proročke reči shvatili onaj famozni blurb Stivena Kinga: „Video sam budućnost horor proze, i njegovo ime je Klajv Barker.“

 

 

Rađanje legende

 

U proleće 1984. britanski izdavač Sfera (Sphere Books) lansirao je Knjige krvi. Iz štampe su izašle u martu, a prijem na koji su naišle bio je obećavajuć. Ubrzo nakon toga, Barkeru su se obratile njegove urednice kod ovog izdavača, Barbara But i Nen di Sotoj (zadužena za regulisanje prava), iste one koje su mu omogućile šansu kakvu bi malo koji anonimni debitant mogao da očekuje. Na nedvosmislen način saopštile su mu da je „neprikladno“ da nastavi da se posvećuje kratkim pričama – iako su ga ugovorom obavezale na još tri zbirke Knjiga krvi. I pored toga, smatrale su da je presudno da on što pre načini onaj ključni korak u karijeri, na osnovu kojega se, barem iz ugla krupnog izdavaštva, razdvajaju odrasli ljudi od dečaka.

Prema navodu Barkerovog biografa, Daglasa Vintera, But je rekla Barkeru: „Sada uradi nešto razumno i napiši roman. Učini sebi uslugu i napiši nešto što zaista možemo da prodamo.“[2] Zbirke Knjige krvi su se u tom trenutku još uvek sporo prodavale: tek pola godine kasnije će ih King pohvaliti usmeno, na jednoj konvenciji (što će se sporo pročuti, jer bilo je to vreme pre društvenih mreža), a tek godinu dana kasnije, u proleće 1985, čuveni citat će se naći na koricama prvog američkog izdanja i pokrenuti lavinu prodaje. Do tog preokreta, koji u početnim koracima niko nije mogao predvideti, trebalo je uraditi ono što se smatralo „razumnim“. I sam Barker je to priznao u predgovoru jednog kasnijeg izdanja svog debi romana: „Nije bilo nikakve sumnje, kako u mojoj glavi tako ni u glavi moje urednice, da ću – ako želim da ostavim značajniji trag u književnom svetu i usput sebi obezbedim znatno veću zaradu – morati da se okušam u pisanju romana.“[3]

---nastavak u knjizi.

 

 

---

[1] Detalje Barkerove biografije videti na kraju prvog toma Knjiga Krvi (Orfelin, Novi Sad, 2023), a detaljnu analizu njegove poetike u drugom tomu Knjiga krvi (2024), kao i u pogovoru Orfelinovom izdanju Pakleno srce / Kabal (2025). 

[2] Nav. prema: Douglas E. Winter, Clive Barker: The Dark Fantastic, HarperCollins Publishers, New York, 2002, str. 172.

[3] Clive Barker, „Introduction“ in: The Damnation Game, Berkley, New York, 2002, str. ix.