KARMADONA: Intervju sa Aleksandrom Radivojevićem

                Dragi moji, dozvolite da vas podsetim: na ovom blogu mogli ste pročitati prvu najavu ovog filma koja je sadržala neke lične, a insajderske uvide (a ne preneseni PR produkcije). Taj članak imate OVDE.

                Na ovom blogu mogli ste pročitati i moj detaljan osvrt na ovaj film – tu kritiku imate OVDE.

                KARMADONA je svoju srpsku premijeru imala u Sava Centru krajem decembra. A sada, ona kreće u domaće bioskope, i moći ćete da je pogledate u njima počev od 19. marta.

                Tim povodom, podeliću sa vama intervju koji sam uradio sa Acom R. povodom njegovog rediteljskog debija za kanadski magazin RUE MORGUE. Tom prilikom sam pisao i o dokumentarcu o SRPSKOM FILMU pod naslovom A Serbian Documentary, ali o njemu ću pisati zasebno, uskoro.

                Ovaj intervju izašao je u broju za januar-februar, ali za sve vas koji ne pratite redovno ovaj prvorazredni magazin, ako vam je ovo promaklo na engleskom, evo vam ga sada, ekskluzivno, na srpskom.

 

Koscenarista „Srpskog filma“ režira svoj prvi film. Da li treba da se plašimo?

 

GLOBALNA NOĆNA MORA SA SRPSKIM ZAČINIMA

 

(c) Dejan Ognjanović

 

Prokletstvo filma „Srpski film“ je višestruko. Prvo je ozloglašenost filma usporila karijeru njegovog koscenariste, Aleksandra Radivojevića, jer niko nije želeo da finansira njegov sledeći. Zatim, nakon petnaest godina ispunjenih neuspešnim pokušajima, kada je konačno debitovao kao reditelj – svi su njegovu „Karmadonu“ upoređivali sa „Srpskim filmom“. Ljudi su se pitali: gde će dalje „čovek koji je osmislio 'newborn porn'“? Kako se ispostavilo, njegova „Karmadona“ je eksplicitnije satirična i crnohumorna, dok su njeno krvoproliće, šokantni događaji i prestupi prihvatljiviji. Radnju pokreće telefonski poziv Boga, koji ucenjuje trudnicu životom njenog nerođenog deteta da krene u ubilački pohod, vođena Njim, ili nečim drugim. Duga noćna odiseja kroz podzemlje srpskog društva sadrži: opsednutog dečaka koji gadno razbija čelo, drugog pretvorenog u zlobnog ubadača tuđih genitalija, bebu u opasnosti da bude pretvorena u kašu (jednom bukvalno, pod teškom crnom čizmom), a da ne pominjemo desetine odraslih koji su spaljeni, isečeni, upucani i raskomadani.

Ponovo su neki gledaoci bili zbunjeni: koja je svrha svega toga? Aleksandar Radivojević, scenarista i reditelj filma „Karmadona“, spreman je da Ru Morgu iznese svoj krupnjak (krupnjak, rekoh, a ne grupnjak!).

 

Ru Morg: Koja je bila vaša glavna ambicija sa rediteljskim debijem? Šta ste težili da postignete?

 

Aleksandar Radivojević: To je veoma ličan film, ali se bavi globalnom noćnom morom u kojoj svi živimo. S druge strane, on se takođe bavi pitanjima religije, majčinstva, porodice, rađanja i ugušene kreativnosti pod korporativnom kontrolom, na prilično ekstravagantan i perverzan način kroz moju pomalo neobičnu viziju. Naslov je neka vrsta igre reči, namerna igra reči na temu „Karma“ i „Madona“, koja ujedinjuje budizam i katolicizam u „nesvetom“ savezu protiv korporativnog sveta koji je oteo pojam božanstva za svoje zlokobne svrhe. U osnovi je to moje sopstveno viđenje Biblije za eru korporativnog globalizma. Ali to je takođe i ljubavna priča.

 

RM: Kako biste je opisali u žanrovskom smislu?

 

AR: Na najosnovnijem nivou, to je akcioni triler sa natprirodnim prizvukom, ali je i crna komedija. Onda se pojavljuje ceo aspekt horora. S druge strane, to je manični „tirada“ film sa filozofskim slojevima, baš kao oni koje je Andžej Zulavski snimao. Dakle, ako bi Zulavski napravio bizaran akcioni film za producenta Džoela Silvera tokom 80-ih ili 90-ih, mislim da bi bio veoma sličan „Karmadoni“, to je ono čemu sam težio. Zamislite da filmovi „Opsednutost“ i „Smrtonosno oružje“ ili „Umri muški“ imaju vanbračno dete, i ovo bi moglo biti to.

 

RM: Ima mnogo više humora i znatno manje brutalnosti i krvoprolića nego u „Srpskom filmu“. Da li je ovo bila svesna odluka?

 

AR: Ovo je tonalno otvorenije crna komedija, kao što sam rekao, tako da je zahtevala blaži dodir kada je u pitanju brutalnost. „Srpski film“ je bio namerno depresivan, a „Karmadona“ je zapravo na kraju prilično uzdižući film, barem iz moje iskrivljene perspektive. Svakako se završava nadom, čak i ako to nije onakva nada kojoj ste se nadali.

 

RM: Nisu vam strane kontroverze, provokacije i podeljena mišljenja. Da li ste ih mnogo sreli u vezi sa „Karmadonom“?

 

AR: Sve zvanične kritike do sada su bile prilično entuzijastične i prijateljske, svakako sam zadovoljan time. Ali, na jednoj od TIFF projekcija, tokom odjavne špice, jedna žena mi je prišla, rekla „Jebi se!“ i otišla. To nismo imali sa „Srpskim filmom“! Zaista me zanima šta ju je toliko izazvalo. Kada primenite satirični pristup, neizbežno ćete iznervirati mnogo ljudi, posebno ovih dana kada su svi tako lako „trigerovani“. Kada su u pitanju komentari korisnika na mreži, mišljenja su veoma podeljena – mislim da sam nekako uspeo da antagonizujem pripadnike generacije Z. To ima mnogo veze sa humorom – ako im se ne svidi, odmah viču „krindž“. Mislim da nikada nije bilo bezbednije snimiti samoozbiljan film lišen humora nego sada, jer je smeh čudno postao faktor razdvajanja. Takođe, problem koji bi mogli imati sa mnom je taj što misle da sam „starac koji viče na oblake“, ali greše – ovo je film O starcu koji viče IZ oblaka, on je glavni lik! Dakle, sve žalbe treba da idu Njemu, a ne meni.

 

RM: Da li je prerano pitati: Šta je sledeće za vas?

 

AR: Trenutno radim na nečemu novom – radi se o tihoj cenzuri i Satani, i biće to mnogo otvorenije horor film nego „Karmadona“. Ali i dalje sa satiričnom oštricom.

 

* * *

 

Eto, NAJAVIO sam ga, OBJASNIO, a sada i PODSETIO na njega (uz pomoć reditelja), ali ne mogu i u bioskope da vas vodim. To ćete morati bez mene. A kad se vratite sa filma, dođite ovde - ili ispod mog rivjua - pa napišite svoje utiske, da vidimo kako se vama čini ovaj Acin ŠOK KORIDOR: THE MOVIE!

PODZEMNI RAZGOVORI – knjiga o muzičkom undergroundu, stripu i nezavisnom filmu

 

Nedavno mi je u ruke dospela jedna zanimljiva i vredna knjiga. Nešto više o njoj želim da podelim s vama, tim pre što ne dolazi od velikog izdavača, i lako bi mogla da vam prođe ispod radara. A Ghoul voli da otkriva skriveno i skrajnuto, a naročito podzemno!

Reč je o zbirci kvalitetnih, znalačkih, ponegde baš iscrpnih intervjua sa domaćim i stranim andergraund muzičarima i umetnicima. A evo i više detalja o njoj.

Krajem 2025. objavljena je knjiga PODZEMNI RAZGOVORI, i ona donosi dvadeset intervjua sa domaćim i stranim umetnicima iz oblasti alternativne muzike, stripa, ilustracije i nezavisnog filma. Autor knjige je Stevan Lenhart, novinar i urednik fanzina Black Syrup, osnivač muzičkog projekta Nastrom.

Ovde možete pogledati jedan spot ovog benda – vredi pažnje!

https://youtu.be/anpwKlN6xao?si=FK7BZx5wpeFBU1N4

 

U prvih nekoliko razgovora reč je o akterima „podzemne“ muzičke scene, koja je postojala na prostoru nekadašnje Jugoslavije tokom 80. i 90. godina dvadesetog veka (Borghesia, Trobecove krušne peći, DV Nikt, Psihokratija, VIVIsect), a u izmenjenim okolnostima nastavlja da egzistira i razvija se do danas.

Određena pažnja je posvećena i alternativnim bendovima iz Slovačke (Lahka Muza, Otras, Imiafan), sa čijim aktivnostima ni ovdašnja upućena publika do sada nije bila dovoljno upoznata.

Među sagovornicima su i razni strani izvođači i umetnici, koji su gostovali u Srbiji, a razgovori su vođeni pre ili posle njihovih koncerata i izložbi.

Nekoliko poslednjih razgovora posvećeno je autorima koji stvaraju u oblastima vizuelne umetnosti, filma, ilustracije i stripa (Nigel Wingrove, Pakito Bolino, Pat Moriarity, Aleksandar Zograf).

Hororistima bi naročito bio vredan pažnje detaljan razgovor sa Najdželom Vingrouvom, osnivačem legendarne i kultne engleske VHS/DVD kompanije Redemption koja je na prelomu milenijuma bila nezaobilazno mesto za nabavku opskurnih Euro horora, od Džesa Franka do Žana Rolena, kao i engleskih B-hororčića. Ovaj intervju najduži je u knjizi (ima 22 strane!), a već i naslov je rečit: „Uvek protiv cenzure“.

Ova zbirka se može čitati na više načina i posmatrati sa nekoliko aspekata (publicističkog, dokumentarnog, kulturološkog), ali osnovna zamisao autora bila je da predstavi zanimljive i inspirativne priče iz sveta umetničkog undergrounda.

Sagovornici u knjizi „Podzemni razgovori“ su: Dejan Vlaisavljević (DV Nikt), Dario Seraval i Aldo Ivančić (Borghesia), Ivan Vinski i Gordan Dorvak (Trobecove krušne peći), Gorjan Krstić (Psihokratija), Ferenc Teglaš (VIVIsect, Irrenhaus), Gudrun (Lahka Muza), Julo Fujak (Otras), Imi Végh (Imiafan, 4mg Records), Julie Joslyn i Leo Ciesa (Iconoclast), Michel Langevin Away (Voivod), Linnéa Olsson (Maggot Heart), Foie Gras, David Colohan, Marlon McNeill (Combineharvester, A Tree in a Field Records), Arma Agharta, Damiano Lanzi (Lenz), Nigel Wingrove (Redemption/Salvation Films), Pakito Bolino (Le Dernier Cri), Pat Moriarity i Aleksandar Zograf.

Knjiga sadrži i kolor dodatak sa fotografijama i ilustracijama, kao i indeks imena i bendova. Izdavač je Opštinska biblioteka Kovačica.

Knjigu, koju vam toplo preporučujem, možete nabaviti ako pišete pomenutoj biblioteci, ili direktno od autora, na mejl: blacksyrupzine@gmail.com.

Autor je otvoren za sve dogovore, uključujući trampu. Pišite mu i dogovorite se.

THE BRIDE (2026)

 

THE BRIDE je kao neki osrednji vic koji bi možda zaslužio mlako „Ha-ha“ da traje mnogo kraće i da ga je ispričao neko vešt pričanju viceva. Ovako kako jeste, to je jedan nedokuvan, mlaki bućkuriš koječega polusvarenog, nedomišljenog, ali s nabacanim ljutim začinima koji bi trebalo da prikriju tu u suštini vodenastu supicu s vrlo malo mesa.

Kad je Meri Šeli pisala svog FRANKENŠTAJNA 1818. to je bila knjiga BEZ PREMCA, bez prethodnika, munja u boci, dar s neba, meteor, kamen-temeljac nekolikih žanrova, kapitalno, revolucionarno delo koje se i dva veka potom, sve do danas, intenzivno čita, i za dušu, i za promišljanje.

Ali u prepotentnom prologu ovog filma crnobela Meri nam kaže da ta priča u knjizi nije bila ni upola toga što je imala na umu: ne, njena prava, puna priča je OVO ŠTO SLEDI.

A to što sledi je – brdo prežvakanih ali nesvarenih klišea. Kojima nedostaje, da, varnica ŽIVOTA da opravda što su uopšte vađeni iz buđavog špajza. I zbog toga će ovaj film biti zaboravljen već iduće godine u ovo vreme (ako ne i pre), a kamoli 200 godina od sada.

Ovo je film koji me je doslovno izgubio na „Hello“!

Dizati iz groba nesrećnu Šelijevu zbog OVOGA stvarno je svetogrđe.

Onoliko koliko je prolog, sa Meri Šeli, u THE BRIDE OF FRANKENSTEIN, vickast, pametan, zabavan, duhovit, kempi, vizuelno nadahnut – isto toliko je ovaj, u THE BRIDE (OF NO ONE), fletlajn ravan, prenadrkano nabeđen da je mnogo pametan, a doslovno ništa memorabilno ne kaže, niti pokaže („Meri“ čuči u mraku neke ostave i ne kaže ništa pametno, mada povremeno opsuje, za one koji padaju na te fore).

Ritam je off tokom celog filma! Ne samo u prologu, ne samo u kilavim prvim scenama, gde svi govore mrtvosano, spooorooo, nego i kasnije kad, kao, krene, neka „akcija“. Ajd da ovo samo krene teturavo, pa da vremenom nađe neki svoj ritam – jok, ovo se kilavi, oteže, tetura, sapliće, gega, gnjavi, zastajkuje, tupi, digresira, retardira, sve vreme, skroz do zadnje scene! Nije ni čudo što je puko na box offisu: neee, ne padajte na njiov marketing, nije to zbog „nesvaćene genijalnosti“ ovog filma, nego zato što je promašen na skoro svim nivoima (uključujući spektakl).

Ovaj film je kao gost koji vam dođe, već blago pripit u startu, a onda vam sedi celo veče, i pije sve više, i galami, i smeje se grohotom svojim fazonima (nimalo smešnim), a onda tokom večeri počne i da razbija čaše i flaše, i da vam zapišava-promašuje WC šolju, dok se na kraju i ne izbljuje na tepihu. A onda kaže: „E, brate, al se ludo provedosmo, a? Kakva zabava! Ahahahaha!“

Za nešto što nekritički kritičari hvališu zbog „velike filmofilije, omaža istoriji filma“ itsl, ovaj film se ponaša kao da ne postoji THE BRIDE sa Dženifer Bils, kao da ne postoji KILL BILL (i njegova „Nevesta“), dok implicitno kao i da kritikuje THE BRIDE OF FRANKENSTEIN, remek-delo ako je ikad takvo postojalo, koje već skoro ceo vek stoji kano klisurina i stajaće mnogo posle ove ne(s)vestice.

Još smešnije, ovaj film se pravi kao da ne postoji DŽOUKR: FOLI A DU, film od pre samo par godina, koji je istina promašeniji od ovoga, ali je barem respektabilniji u svojim promašajima. I ovde, kao i tamo, imamo dva „čudovišta“ koja beže, a ceo svet im je za petama, dok oni igraju i pevaju usput (i ponekoga upucaju: srećom, ne ubijaju ljude, nego samo pajkane). I ovde, kao i tamo, imamo plitko prizivanje „revolucije“, samo je ova ovde još praznija, plića, pozerskija, besciljnija (jer: sebičnija, privatnija) – ali film je nesvestan toga, pa nam prikazuje razne neke KOPIKETERKE, pozerke koje su oko usta preslikale rendom fleku od mastila koju ima NEVESTA, koje rade – ne znam šta, slikaju selfije za Instagram, s tom lažnom flekom, i tako ruše Zli Sistem?

To što Frank otkida na zvezdu mjuzikala iz tog doba (1930-ih) i fetišistički prati njegove bioskopske projekcije ovde je, kao, nekakva „oda filmu“ or some such shit. Jeftino i besmisleno.

Isto kao i plitko-nedomišljeni „omaž“ MLADOM FRANKENŠTAJNU: naime, kad napokon Frank susretne naživo svog idola, i kad ga ovaj praktično odbaci i ismeje, ovaj, kao reakciju na to, reši da pleše – i to isti onaj nezaboravni ples Pitera Bojla na temu iz Bruksovog filma. Niđe veze! Ali „aluzija“ je tu. Deep! Svaka šuša može tako rendom, na bućkalo, da vadi „aluzije“ na svašta – ali da ih smisleno povežu sa svojim delom mogu samo mnogo veći od ove Džilenholke.

U srži filma trebalo bi da je ljubavna priča, ali „ljubav“ se ovde mnogo više podrazumeva, nego što se vidi, a i to što se vidi – na klimavim je osnovama. Frank, koji sluti i strepi od mogućnosti da bude odbačen, praktično veći deo filma zloupotrebljava amneziju oživelog leša s kojim se spanđao („Nevesta“) i laže je da su oni bili zajedno i pre njenog blekauta, i puni je pričama o nepostojećoj prošlosti koju nisu imali, koje ona guta. Kad na kraju to ona prozre, nevesta se nešto kao malo naduri, ali onda ga na kraju ipak prigrli, i njega i sve one laži i abjuz, puj pike ne važi, nema veze, „laga-laga-ooo si me, celi dan i noć, ali nema veze, ja sam tvoja i ti si moooj...“

A tu je i suptilan-ko-macola-u-glavu „ME TOOOO!“ momenat kad kroz mrtvu Nevestu progovore žene nekog „italijanskog“ gangstera koji govori sa slovenskim akcentom (jer: Zlatko Burić) koje je ovaj pobio i odsekao im jezike (ne znam kojim redom). Naravno, u vizuri ovog filma „Only Women Bleed!“ i „Only Female Lives Matter“, jer gangsteri su, izgleda, ubijali samo žene, žene, i nikog osim žena, kao što nas istorija uči... Ili barem ova nakaradna Me too „istorija“...

Ali u srži je još plići i gluplji „feministički“ momenat: insistira se, u par navrata, uključujući tik pred kulminaciju, da „Nevesta“ nije ni Frankenštajnova, ni Perina, ni Mikina, ni Žikina. „Samo Nevesta“, kaže.

Ekskjuuuuz mi! Dozvolite da nacrtam truizam: reč „nevesta“ samom svojom suštinom fundamentalno upućuje na zavisnost, na relaciju u odnosu na nekoga. Ako si nevesta, onda moraš biti nečija. Gde je nevesta, tu je i mladoženja, ženik, šta god. Ne postoji „nevesta“ koja je „samo svoja“. Čak i u ovo doba rampantnog narcizma, apsurdna je nevesta „udata“ za sebe samu.

Osim toga, u poslednjem kadru (SPOJLER, ako se govno može spojlovati), ubiveni oživeli mrtvaci (sic) ponovo oživljavaju (sic) i spajaju svoje šake u svom prvom post-voskresenije momentu, čime film negira sve to prethodno „nisam ničija“ praznoslovlje, i tim završetkom, tim hepiendom, tim sjedinjavanjem, pokazuje da ona, svemu uprkos, pa i naslovu filma uprkos, nije samo „nevesta“ (jer to ne može postojati), nego je, zaista, „Frankenštajnova nevesta“!

E, Meri Šeli, zar su te zbog ovoga iz groba iskopale i kosti ti uznemiravale?

P.S. Ne želim uopšte da zalazim u niz drugih besmislica: u „svetu“ ovog filma postoje i Meri Šeli, i njen roman, ali i u „stvarnosti“ postoji Fr. čudovište (dakle, to što je ona napisala stvarno postoji, njena fikcija je stvarnost), ali pošto se film dešava 1930-ih, nije jasno da li u tom svemiru postoji i Vejlov film FRANKENŠTAJN iz 1931. pa eventualno i njegova NEVESTA (1935)? Umesto što gleda mjuzikle, Frank bi mogo da ide i gleda serijal filmova o Frankenštajnu. Ima tu čitav niz „ma koga je briga, trpaj sve, it’s the millennium“ anahronizama, pa tako u jednom trenu monsteri odu i da gledaju 3-D film u vreme kada to još nije postojalo. Pošto je tomu tako, mogao bi naš Frank da s curom ode i pogleda i ABOT I KOSTELO SREĆU FRANKENŠTAJNA!

Plus, mrzi me da se bakćem plakatima u pustom sokaku koji slave Bauhaus i Dadu, ili da razglabam o potpuno nesvrhovitom, dosadnom, izrazito nezanimljivom podzapletu o dvoje detektiva koji su za petama našim „monstrumima“, a čija je jedina poenta, izgleda, da naša rediteljka i scenaristkinja ubaci još jedan „Go, Sister, Go!“ momenat, kad na kraju detektivka (dakle, žena) reši slučaj koji gomila muških pandura nije umela sve vreme, pa čak se i implicira da će ona, žena omoćena, da razbije i celu korumpiranu policiju koju u šaci drži srpski a kobajagi italijanski mafijaš! 

A u bezveznoj kodi, kad već krene špica, vidimo i njega kako ga gomila ženskinja zarobila i sprema se da mu odseče jezik – ali nejasno je zašto i on ima apsurdnu fleku od mastila na ustima? Da nije i on, tako mator i muški, rešio da pređe u Twisted Sisters? Koješta!

It’s all an overlong, lame orgy of sound & fury, signifying nothing.

KAKO SE KALIO HOROR – Marijana Jelisavčić Karanović

 

Ko kaže da je horor teorija samo sfera muškaraca? Niko ko je bar malo upućen u stvari... 

U belome svetu poimanje horora bilo bi znatno siromašnije da nije bilo takvih teoretičarki kao što su Carol J. Clover, Barbara Creed, Linda Williams, Cynthia A. Freeland, Judith Butler, Victoria Nelson, i mnoge druge.

U Srbiji, na tom polju, nezaobilazne su bile pokojne Dobrila Bratić i Ana Radin, a od aktivnih tu je neumorna Marija Šarović... a toj družini pridružila se, kao najmlađa, i Marijana Jelisavčić Karanović. I ne samo da se pridružila, nego su njene aktivnosti i interesovanja ponajbliže ispitivanju žanra u književnosti (a ne sociologiji, psihologiji, antropologiji itd, kako to mnogo češće biva).

Zato danas želim da vam skrenem pažnju na njenu publikaciju pod naslovom KAKO SE KALIO HOROR. Elementarne činjenice o njoj pozajmiću od sajta ART-ANIMA, pre nego što, pred kraj, kažem još koju moju.

 

U izdanju Matice srpske nedavno je objavljena monografija Marijane Jelisavčić Karanović Kako se kalio horor. Knjiga je nastala kao deo projekta „Paralelni svetovi i imaginarne teritorije u srpskoj i stranim književnostima“, koji se realizuje u okviru Odeljenja za književnost i jezik Matice srpske i bavi istraživanjem dela srpske i stranih književnosti, kao i njihovih odnosa sa književnim ostvarenjima iz ranijih epoha.

Autorka prikazuje nastanak, razvoj i sazrevanje domaće horor proze, od književnosti srpskog predromantizma, preko pozicioniranja i razvoja horor tradicije tokom devetnaestog veka, do savremene domaće produkcije, uključujući pojedinačna dela, antologije, ali i kritičku literaturu.

U delima Jovana Čokrljana, Milovana Vidakovića i Jevstatija Mihajlovića autorka identifikuje i analizira elemente horora i pokazuje njihov formativni uticaj na razvoj žanra horora u srpskoj književnosti, dajući ujedno doprinos novom kritičkom sagledavanju njihovog stvaralaštva, čime potvrđuje značaj fantastičnog diskursa kao nepravedno zanemarenog dela naše kulturne i književne istorije.

Analizira brojna dela domaćih autora, od Jovana Grčića Milenka, Sime Matavulja, Momčila Nastasijevića, Mihajla Pantića i Milovana Glišića, pa sve do savremene domaće horor proze, književnosti strave za decu i pokreta signalizma, koji više od pola veka ima brojne dodirne tačke sa književnim hororom.

Identifikovanjem i tumačenjem motivskih, tematskih i stilskih osobenosti, folklornih elemenata, likova, uloge i karakteristika vampira, vukodlaka, veštice i drugih čudesnih, natprirodnih i neprirodnih bića, te gotskih motiva, uključujući predmete, likove, lokalitete, smrt i zagrobni život, autorka ukazuje na značajne paralele sa stranom književnom produkcijom, od ranog engleskog gotskog romana i dela Horasa Volpola, En Redklif, Metjua Gregorija Luisa, preko Nikolaja Gogolja i Žaka Kazota, do Stivena Kinga i drugih velikana savremenih horor književnosti, ovaj naslov biće vredan i značajan ne samo ljubiteljima i izučavaocima iz akademske sfere, nego i svima onima koje zanima književni horor.

Recenzenti knjige su prof. dr Ljiljana Pešikan Ljuštanović, prof. dr Mladen Jakovljević, prof. dr Radoslav Eraković i dr Željko Tešić.

Štampanje ovog izdanja omogućio je Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama Vojvodine i Fondacija Mile Dragić.

 

SADRŽAJ:

 

Reč autora

---Uvod u srpski horor:

Milovan Vidaković i Jevstatije Mihajlović

---Čudesna sudbina Jovana Čokrljana

i njegovog „romantičeskog“ i pomalo horor romana

---Žena kao saveznik đavola:

lik furije Alekto u kontekstu evropske horor proze

s kraja XVIII i početka XIX veka

---Metamorfoze nečiste sile

u srpskoj fantastičnoj prozi XIX veka

---Posle dvadeset (i još dvadeset) godina:

srpska horor priča nekad i sad

---Od omiljene igračke do zastrašujućeg predmeta

(lik sablasne lutke u romanu Bela Ane i Edvarda Sifreta)

---U Zagrobu nešto diše: smrt u pripovedačkim zbornicima

Nešto diše u mojoj torti i Zagrob – zbirka hrvatskog horora

---Serijal Neruševac Darka Macana

– čudesna bića u horor romanima za decu

---Signalističke horor priče

---Ko je prokleo ukletu kuću? Motiv uklete kuće

i njegova kontekstualizacija u priči „Nečista kuća“ Milete Jakšića

i romanu Večna kuća Mladena Milosavljevića

---Milovan Glišić, ubica vampira

Izvori i literatura

Napomena

 

Biografija

Marijana Jelisavčić Karanović (1992, Perućac). Osnovnu i srednju školu završila u Bajinoj Bašti, a osnovne i master akademske studije srpske književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, gde je 2016. godine odbranila master rad na temu „Elementi horor fantastike u romanu srpskog predromantizma“, za koji je odlikovana Brankovom nagradom Matice srpske. Dobitnica je godišnje nagrade Filozofskog fakulteta u Novom Sadu za najboljeg mladog istraživača iz oblasti humanističkih nauka za 2020. godinu, druge nagrade na konkursu za najbolju kratku priču u 2022. godini, koju dodeljuje Dom kulture u Pirotu i druge nagrade na konkursu „Dositejevo zlatno pero“ (2024), koju dodeljuje Zadužbina Dositej Obradović. Objavila je zbirku kratkih priča Prihvati igru?, rukopis koji je nagrađen od strane žirija Prve knjige Matice srpske. Trenutno je na doktorskim studijama srpske književnosti u Novom Sadu, gde je prijavila rad na temu „Horor fantastika u srpskoj prozi XIX veka“. Učestvovala na više domaćih i međunarodnih skupova. Jedan od priređivača trećeg toma Sabranih dela Aleksandra Ristovića (Kulturni centar Novog Sada, 2021). Sa Milenom Zorić transkribovala i priredila roman Jovana Čokrljana Ogledala dobrodetelji i vernosti ili žalosna priključenija Dragoljuba i Ljubice iz 1829. godine (Matica srpska, 2020). Sa Velimirom Mladenovićem priredila je temat o Luju Aragonu u časopisu „Sveske“ (2017). Član je Matice srpske od maja 2017, a član saradnik od juna 2020. Član je Odbora Manifestacije „Antićevi dani“, Omladinskog odbora Matice srpske i Organizacionog odbora Međunarodnog festivala proze Prosefest. Od juna 2021. godine honorarni je saradnik u književnoj redakciji Kulturnog centra Novog Sada. Od oktobra 2022. zaposlena je na Visokoj školi strukovnih studija za obrazovanje vaspitača u Novom Sadu kao asistent za užu naučnu oblast Srpska filologija i književnost. Od januara 2024. sekretar je časopisa Detinjstvo. Radove objavljuje u periodici. Govori engleski i španski jezik.

 

Evo izvoda iz recenzija:

 

„Osim što identifikuje i tumači motivske, tematske i stilske osobenosti, folklorne elemente, likove, uloge i karakteristike vampira, vukodlaka, veštica i drugih čudesnih, natprirodnih i neprirodnih bića, kao i ključne gotske motive, uključujući predmete, likove, lokalitete, smrt i zagrobni život, Marijana Jelisavčić Karanović ukazuje na značajne paralele sa stranom književnom produkcijom, od ranog engleskog gotskog romana do velikana savremene horor književnosti.“

- Prof. dr Mladen Jakovljević

 

„Nasuprot istraživačima sklonim da negiraju horor kao žanr i svedu ga na atmosferu strašnog, zloslutnog, jezovitog ili neprijatnog, koja može postojati u različitim žanrovima književnosti, pa samim tim nije vredna samostalnog istraživanja, Marijana Jelisavčić Karanović u jedanaest eseja, izdvaja i u široko zahvaćenu istoriju i poetiku horor-književnosti kontekstualizuje raznolika dela i autore, od onih s početka XIX veka: Milovana Vidakovića, Jevstatija Mihajlovića, Jovana Čokrljana i Konstantina Marinkovića, preko devetnestovekovnih pripovedača, do savremenih hrvatskih i srpskih autora (Goran Skrobonja, Ivan Nešić, Dejan Ognjanović, Darko Macan i dr.).

- Prof. dr Ljiljana Pešikan-Ljuštanović

 

„Knjiga Marijane Jelisavčić Karanović nastala je kao plod istraživanja nedovoljno proučenog segmenta srpske književne baštine. Ova radoznala koliko i talentovana autorka nije „skrenula pogled“ prilikom hermeneutičarskih suočavanja sa htonskim bićima iz bizarnih pripovedačkih svetova. Zahvaljujući tome, njena knjiga zaslužuje da bude opisana kao poovski bedeker, čiji nas sadržaj ohrabruje da se (konačno) zbližimo sa književnim junacima koji nas podjednako opčinjavaju i plaše.“

-Prof dr Radoslav Eraković

 

„Autorka knjige Kako se kalio horor sistematično i detaljno upoznaje nas sa književnom baštinom koja je i dalje prilično nepoznata savremenom čitaocu, pa i onome kome je bavljenje književnošću profesija. Pod time prvenstveno mislimo na prozna dela pisaca iz epohe predromantizma. Usredsređivanjem ka problemu oblikovanja književnih tekstova u duhu žanra horora Marijana Jelisavčić Karanović podstiče nas da na novi način preispitamo i onaj donekle poznatiji korpus književne tradicije.“

- Dr Željko Tešić

 

A sad opet malo ja...

Pojava ove knjige i ono što je u njoj i oko nje važno je iz više razloga:

1) Horor se, već i kroz naslov, ali i kao neuvijena tema i sadržaj ove stručne publikacije dodatno utemeljuje u domaćoj terminologiji.

2) Horor se, kao tema ozbiljnog izučavanja, legitimizuje i time što knjigu objavljuje naša najprestižnija i najstarija kulturna institucija, Matica srpska.

3) Sa ovom knjigom se i njena autorka definitivno otkriva kao jedan od najrelevantnijih stručnjaka u domaćem akademskom izučavanju horora.

4) Njome se baca naročito dragoceno svetlo na korene, zametke i začetke bavljenja jezovitim motivima i temama u prastaroj srpskoj književnosti koju, izvan stručnjaka kojima je to posao, malo ko još danas čita „za dušu“ – a te korene je vitalno upoznati da bi se bolje razumelo sve ono što je na tom polju kod nas usledilo.

Neki brzopleti čitaoci su mi se nedavno javili, kada su videli najavu ove knjige, sa pitanjima tipa: „Šta je sad ovo? Kopiraju te? Čemu još jedna knjiga na ovu temu?“ i slično.

Iz gornjeg detaljnog opisa moralo bi svakom dobronamernom građaninu biti jasno da je „sličnost“ samo u naslovima: KAKO SE KALIO HOROR zaista zvuči kao da se bavi sličnom temom kao moj DOLAZAK HORORA, ali to nipošto nije slučaj.

Tri su ključne, fundamentalne razlike:

a) DOLAZAK se bavi recepcijom INOSTRANOG horora u Jugoslaviji/Srbiji u 20. i 21. veku, a KALIO se bavi isključivo hororom u srpskoj i hrvatskoj književnosti (s jednim malim inostranim izuzetkom);

b) DOLAZAK je strogo koncipirana i celovita studija, dok je KALIO zbirka zasebnih radova (neki su studije, a neki prikazi knjiga), ranije objavljivanih u stručnoj periodici tokom dužeg vremena,

i c) DOLAZAK je pisan sa izvesnom dozom autorske slobode, ironije, subjektivnosti, dok je KALIO pisan pretežno strogim akademskim diskursom.

Prema tome, nemajte bojazni da ima bilo kakvog preklapanja ili interferencije između ove dve knjige: one se na različiti način bave sasvim različitim stvarima vezanim za horor, mada se moje ime pominje poprilično često kod nje, a vala i njeno se pominje kod mene...

Ljubitelji horora ne bi trebalo da imaju dileme - KAKO SE KALIO HOROR je knjiga koju apsolutno morate imati!

Kako?

Evo kako:

Knjiga može da se naruči od referenta za prodaju knjiga Matice srpske na broj telefona 021 523567, da se kupi lično u Matici srpskoj, i preko mejl adresa mprodanov@maticasrpska.org.rs i mkulic@maticasrpska.org.rs. U naredna dva dana biće moguće da se kupi i putem sajta Matice, preko formulara.

Evo ga link za porudžbinu: https://www.maticasrpska.org.rs/kako-se-kalio-khoror/

Eto. Pohrlite i podržite, čitajte i promišljajte i proučavajte!

P.S. Ova knjiga ima moj PEČAT PREPORUKE, ali trenutno nemam tehničke mogućnosti da proizvedem tu sliku... Zamislite moj pečat na gornjoj korici!

RABBIT TRAP (2025)

S najvećim uživanjem odgledao sam ovaj folk horor, ali nemam vremena da ga potanko analiziram i hvalim, jer ovaj pogovor za novu Orfelinku neće se sam napisati.

            Ukratko!

            Mesto: mistični VELS, zeleni rodni kraj Artura Makena.

            Mesto, još konkretnije: izolovana kuća kraj šume, daleko od naselja.

            Vreme: 1976!

            Likovi: Ona je avangardna umetnica elektronske experimentalne muzike koja u svom radu koristi zvukove iz prirode. Lepa džindžerka.

On je njen snimatelj, tonac, tehničar, s nekom traumom iz prošlosti i povremenim gadnim košmarima. Crni Indijac (Dev Patel).

Ono je dete koje im se prišljamči niotkuda: oni na njega referišu kao na dečaka, špica ga samo zove „dete“, mada je oštrom oku jasno da ovaj lik igra devojčica, ili devojka; ili žena! Naime, radi se o crtama lica koje nisu ni tamo ni ovamo, ni u smislu roda-pola-džendera-bendera, ni u smislu starosti (OVO ima negde između 13 i 53!). 

Nisu to androgine crte na lepi način tolkinovskih arijevski plavih vila, nego više na način „special people“, ili patuljaka (midžeta), ili – što bi Maken reko, „little people“. Liči na mlađeg batu (ili ružnu, kratko-ošišanu seku) Barija Kiogana. Šta god da je ONO u filmu, brzo je jasno da nije obično „dete“, a šta tačno hoće – pa, pogledajte! Cela drama je između njih troje.

Zaplet: Čudni zvuci, brujanje, šumorenje iz šume. Vilinski krugovi od pečuraka. Košmari. Nesigurnost. Dete im, kao, pomaže, ali počne i da smara. Nameće se. kao, nudi pomoć. Nju vodi u šumu da joj pokaže jedno mesto gde može da čuje vilinsku pesmu. On ih prati, ali se izgubi – i umalo glavu izgubi. Itd.

Ovaj film će pacijentima zatrovanim holivudskim konceptom „horora“ možda biti SPOR, DOSADAN i NEJASAN. Ja sam ga izeo u jednom cugu i plakao za JOŠ OVOGA, PLEASE!

Da, zaplet jeste malko difuzan, motivacija i smisao svih dešavanja nisu svuda najjasniji, mada u glavnim crtama je slutno-očito šta se tu i zašto zbiva. Da li su pravila i zakonitosti onostranog ovde sasvim koherentni? Pa, ne znam, ne bih rekao: ako su npr. neke cvećke zaštita od malog naroda, kako je onda Ono prošlo i ušlo? Ako su vilinski krugovi apsolutni NE ULAZI NI ZA ŽIVU GLAVU, zašto onda neki kasnije uđu, i ništa?

Ali to su nebitna cepidlačenja u hororu ovoliko atmosferičnom, uspelom, jezovitom, intrigantnom, audio-vizuelno bogatom.

Osim toga, ovde se nalazi jedan set-pis, jedna prolongirana scena – to, kad Dete vodi Nju da joj pevaju „Udovice“, dok On luta po Podzemlju – da je to toliko ingeniozno osmišljeno i realizovano, jezivo na originalan, nadahnut, košmaran način da, ako to na nekoga ne deluje, ako neko na ovo zaspi („Kad će nešto da se desi?“) ili ako se neko na ovo naljuti („Šta se bre ovde desilo?“), mogu samo da kažem: moje saučešće. Mrtvi ste. 

Meni je ovo jedna od najjezivijih scena koje sam video u zadnjih godinu dana, a ima dodatne poene za originalnost. OK, možda su malo strašnije one u argentinskom WAILINGU, ali to je tamo ipak bio samo lepo izveden klasični BAU-BAU, viđali smo to milion puta, samo ne uvek tako lepo urađeno. OVAKVU scenu kao u ZAMCI ZA ZEKU (tj. ZEKINOJ ZAMCI) niste nigde videli.

Meni je ovo bilo kao ingeniozan, efektan spoj Makena i Ejkmana. Zadivljen sam inteligentno realizovanom stravom i potrudiću se da iskopam kratke filmove ovog debitanta u svetu dugog metra, jer i oni zvuče jezovito-zanimljivo. EDIT: EVO IH NA NJEGOVOM SAJTU, ONLAJN!

Kad bih ja režirao ZAVODNIKA, ovako bih ga pravio. Otprilike. Samo malo bolje.