Mopasan: Dnevnik jednog ludaka?

 

Dragi čitaoci, i svi ostali ljubitelji horora, primite k znanju da je jubilarna, 40. knjiga edicije „Poetika strave“ izašla iz štampe. To je zbirka ORLA i druge priče strave Gija de Mopasana. Njen sadržaj čini moj izbor 17 najboljih horor priča ovog velikana francuske književnosti koji se, na našu sreću, povremeno oprobavao i u vrlo jezovitim i mračnim storijama.

            U toku je Orfelinova pretplata, koja obuhvata ovu knjigu, kao i novo, ultimativno izdanje mog romana ZAVODNIK. Detaljne podatke o tome imate OVDE: https://cultofghoul.blogspot.com/2026/05/ultimativni-zavodnik-i-orfelinova.html

Kaže mi izdavač da se u štampariji među radnicima već govorka: „Štampamo jednu veoma lepu knjigu.“

Ko to može da ospori? Bacite oko na to kako ova lutka izgleda!

(U pitanju je maketa, tj. unutrašnji knjižni blok je neodštampan, ali povez je 100% onakav kako će ta knjiga izgledati, uskoro...)

 

            ZAVODNIK iz štampe izlazi sredinom juna, pa ako želite i njega zajedno sa Mopasanom, moraćete još malo da se strpite.

            Ko želi samo ORLU, može je kupiti odmah, od Orfelina, a ko tako više voli, može i od mene. Cena je ista: 1200 din + ptt.

            Takođe, ako vam fali još neka od ovih Orfelinki (i horor knjiga drugih izdavača) sa slike, možete ih naručiti od mene. Pišite, pitajte... i kašće vam se... dogstar666 at yahoo dot com.

            Možda se još uvek dvoumite, nećkate... Možda razmišljate „Hm, imamo Mopasana kod kuće“ – a „Mopasan kod kuće“ je neko šugavo mekokoričeno izdanje u kojem nemate ni pola ovih priča, a kamoli stručan pogovor i detaljnu horor biografiju pisca i prelepe ilustracije Ivice Stevanovića...

Ako još niste sigurni, možda će vas u odluci prelomiti ove divne fotke o tome kako knjiga izgleda – ili će vas zaintrigirati početak mog pogovora...

Evo ga, ekskluzivno na ovom blogu. 

 

 Mopasan: Dnevnik jednog ludaka? 

 

„Zamislite čoveka koji spava i koga ubijaju, a on se probudi sa nožem u grlu; ropće obliven krvlju, više ne može da diše, umreće, a ništa mu nije jasno – eto, to je tako!“

- Mopasan, „Orla“ (I)

 

 

Pri tumačenju pisca poput Mopasana, u književnoj kritici dominiraju dve krajnosti. S jedne strane su zastupnici biografske metode, koji delo tumače pretežno kao odraz određenih faktora autorovog života. S druge su formalisti i njihovi naslednici, za koje postoji samo nj. v. „Tekst“, tretiran kao samostvorena struktura, nastala u izolaciji, u idealnom slučaju anonimno, izvan bilo kakve biografije, geografije, jezika, kulture, istorije, roda, pola, rase... I jedni i drugi su, naravno, ekstremisti. 

Istorija horor književnosti uči nas sledeće: naše analize bile bi zabludele i nedostatne kad ne bismo znali, npr. da su oba roditelja H. F. Lavkrafta završila u ludnici i da je on celog života strepeo od potencijala prošlosti da se aktivira u sadašnjosti; da se „Vernon Li“ (Vajolet Pedžet) komotnije osećala kao muškarac, a Popi Z. Brajt kao „gej rođen u ženskom telu“; da je Tomas Ligoti, nakon nervnog sloma u sedamnaestoj godini, ostatak života proveo pod teretom depresije, bipolarnog poremećaja i anhedonije... Kada se ogoljavate pred publikom, kako to pisci čine, onda ni ovakvi detalji nisu samo privatna stvar koja nikoga ne bi trebalo da se tiče. U slučaju navedenih pisaca do krajnosti je dovedeno ono što važi i za većinu drugih, ali nije uvek tako očigledno: u dubinama najprivatnijeg života autora ukorenjeni su njegovi ili njeni dominantni književni lajtmotivi, teme, ideje i intonacije.

U tom svetlu, ako se zagledamo u deo opusa Gija de Mopasana koji naginje fantastici i hororu, neizbežno je imati na umu i njegovu erotomaniju kao i eteromaniju, ali ponajviše činjenicu da je ovaj pisac poslednjih osamnaest meseci svog života proveo pomućenog uma, u mentalnoj bolnici. O utvari ludila koja mu se nadvijala i nad mentalnim životom i nad pisanjem svedoče već i naslovi priča kao što su „Ludak“, „Ludak?“, „Pisma jednog ludaka“, „Strah“ i još jedan „Strah“.

U slučaju Gija de Mopasana, akcija, kontemplacija i kreacija bili su isuviše čvrsto srođeni a da bi se mogli silom razdvojiti na izolovane činioce. Opsesivna tema pomerene percepcije i pomućenog razuma nije kod njega bila gola formalna, književna činjenica, već egzistencijalno utemeljena zapitanost koja je vapila iz srži njegovog bića, a na koju je i kroz pisanje tražio odgovor. S druge strane, svoditi njegovo stvaralaštvo na „simptom“ bilo bi neoprostiva redukcija. Stvari su mnogo složenije od toga. Zagledajmo se sada u taj ambis, ali pažljivo, da on ne uzvrati pogled.

 

 

Ambis bezumlja

 

Površno gledano, Francuska druge polovine 19. veka mogla bi nekome delovati kao razdragano mesto kojim su vladali frivolnost, seksualne slobode, slikari, pesnici i kan-kan plesačice: „Veseli Pariz“, „Grad svetlosti“ (Ville Lumière) što obasjava i Luvr i Mulen Ruž i Foli Berže. Ovlašnom pogledu činilo bi se, takođe, i da ličnošću Gija de Mopasana dominira isto takva, svetla strana. Njegova majka, koja ga je nadživela, nastojala je da ga prikaže upravo takvim: „Sanjao je samo o trkama na otvorenom vazduhu, sportu i nedeljama provedenim u veslanju [...]. Pio je žestoko, jeo za četvoricu i spavao u jednom dahu, a sve ostalo bilo je u skladu s tim... Bio je najveseliji momak na svetu, otvoren, žovijalan, vatren u zabavi [...]. Nijedan simptom nije najavljivao katastrofu u kojoj je njegov razum potonuo. Uživao je, fizički i moralno, u divnoj ravnoteži.“ Teško da je ijedna majka ikada objektivno opisala svog sina, pa ćemo stoga s rezervom primiti tu „divnu ravnotežu“, a malo više, po tom pitanju, poverovati Mopasanovom introvertnijem (i vremešnijem) mentoru, Floberu, kada ga je prekorevao znamenitim rečima: „Previše kurvi! Previše veslanja! Previše vežbanja!“

Ono što je, na prvi pogled, važilo za Mopasana kao čoveka, izgledalo je da odlikuje i njegovu prozu:

 

Mopasan je imao tako oštar smisao za humor da je, bilo da je prikazivao težak život i škrtost normandijskih seljaka, brutalnost Francusko-pruskog rata, svet servilnih državnih službenika, pompeznih činovnika, sitnih političara, dosadnih žena, pijanih muževa – i gotovo svaki aspekt sebi savremenog društva – tako često pisao kao sažeti i cinični pripovedač, koji jedva da je mogao da odoli stalnim dodirima suvog, ironičnog humora i koji se ponekad prepuštao otvorenoj i razigranoj galskoj zabavi.

 

            Činilo se, dakle, da je Mopasan pucao od zdravlja: ekstrovertni ljubitelj lova, pecanja, veslanja i putovanja, veliki ženskaroš, poklonik dobre hrane, pića i naročito duvana... Ali, kao što podno „Grada svetlosti“ počivaju duboke, razgranate i mračne katakombe ispunjene hiljadama ljudskih lobanja, isto tako se i ispod Mopasanovog sloja ironije i joi d’vivre nalazi sumorna, pesimistična vizija života. Razvrat je kod njega praćen prezirom prema ženi, druželjubivost je moderirana mizantropijom a ekstrovertnost sklonošću ka osamljivanju, dok su užici i ekstaze relativizovani odsustvom vere u Boga, dušu, život posle smrti ili ikakav onostrani smisao. Njegova je proza izraz materijalizma lišenog iluzija i transcendentnih ideala. „Šta je biće?“, pita se njegov „Ludak“, i odgovara: „Ta oživljena stvar, koja u sebi nosi princip pokreta i volju koja upravlja tim pokretom! Ni za šta se ne drži ta stvar. Stopala joj ne opšte sa tlom. To je zrno života koje se mrda po zemlji, i to se zrno života, dospelo neznano otkud, može uništiti po volji. I onda ništa, više ništa. Istruli, gotovo je.“

            Bio je pod uticajem Šopenhauera, mada je ovog filozofa pesimizma, po svemu sudeći, poznavao samo preko skraćenih izdanja sa najpoznatijim sentencama. To mu je bilo dovoljno: „Ponekad mi dolaze tako jasna zapažanja o beskorisnosti svega, o nesvesnoj zlobi stvaranja, o praznini budućnosti (kakva god ona bila), da osećam kako u meni raste tužna ravnodušnost prema svim stvarima.“ On s gorčinom konstatuje ljudsku glupost, ali se ne zadržava na psihološkom i socijalnom, već zadire i u metafizičko: „Vidim stvari koje su smešne, smešne, smešne, i druge koje su tužne, tužne, tužne; sve u svemu, ceo svet je glup, glup, glup, ovde kao i drugde.“ Utvara Ništavila opsedala ga je i progonila mnogo pre prvih simptoma njegove bolesti: „Osećam ogromnu izgubljenost svih bića, težinu praznine. I usred tog sveopšteg rasula, moj mozak funkcioniše, lucidan, tačan, zaslepljujući me večnim Ništavilom.“

            Bila je to prikladna podloga za razvoj asocijalnosti i mizantropije koji su, u docnijim godinama, poprimili skoro patološke razmere:

 

Njegova fobija od gomile poprimila je sada tiranski karakter. Više ne može da učestvuje u balovima, da se pojavi za zajedničkom trpezom, da uđe u pozorište ili prisustvuje javnoj svečanosti. Prizor naroda koji se zabavlja čini mu se užasnim; sećanje na Svetsku izložbu 1889. progoni ga kao košmar. Gde god čuje zvuk ljudskog govora, on se suzdržava da ne zaplače od jada, gađenja i stida. Gde god sretne ljudska lica, oseća kako ga preplavljuje mržnja; ili, sumorno, uzvikuje: ’Bože, kako su ljudi ružni!’

 

Odsustvo religije kao činioca u njegovim ateističkim nazorima ne znači da nije tragao za verom u nešto tajanstveno, ali razumski pojmljivo: svestan ograničenja čula i razuma (što je jedan od lajtmotiva njegovih mračnijih priča), Mopasan gravitira ka ludnicama, proto-psihijatrima, istraživačima skrivenih moći uma. Oko 1885. postao je redovan posetilac Salpetrijera, pariske bolnice za umobolne. Koristi svaku priliku da se informiše o hipnozi, o magnetizmu; dugo ispituje psihijatre; uvodi se, osim toga, u radove Nansijske škole. Traži dokaze o postojanju nečega višeg, plemenitijeg od pukih animalnih nagona, od tog „zrna života koje se mrda po zemlji“ a onda istruli, i gotovo je.

 

---Nastavak (još nekih 20-ak strana) je u knjizi.

 

Horor u Politikinom Zabavniku!

 

Hej, narode, u prethodnom broju Zabavnika bio je članak o hororu (na filmu, uglavnom). To ne biva tako često, pa zato, evo, ko je propustio, Ghoul časti, a zahvaljujući jednoj čitateljki koja mi je na ovo skrenula pažnju. Hvala Dragana Milićević!

P.S. Ima greška oko budžeta Helovina, progutali nulu...

Ultimativni ZAVODNIK! I Orfelinova PRETPLATA

Izuzetno sam počastvovan činjenicom da je Orfelin smatrao vrednim da objavi moja Sabrana (prozna) dela, i to – za života! Mada, pošto neće izaći sve knjige odjednom, nego u razmacima od po nekoliko meseci do po pola godine između naslova – ko zna?

            Ovo je, od strane Orfelina, ne samo čin poštovanja nego i – velike vere. Kako vere u mene (tj. u vrednost mojih romana i priča), tako i u čitaoce (da će se odazvati u dovoljnom broju da opravdaju ovaj ambiciozan i skup poduhvat), ali i uopšte vere u smisao bavljenja izdavanjem knjiga koje su lepše i kvalitetnije i ozbiljnije (ali i skuplje) od srpskog proseka, i to baš sada, baš ovde, u ovom vanrednom stanju u kojem su kultura, lepota, pamet i sve što vredi ugroženiji nego ikada u novijoj istoriji Srbije.

            No, filozofiju na stranu, da kažem bolje koju reč o ovom poduhvatu.

            Nova edicija zove se „Sabrana dela Dejana Ognjanovića“. Činiće je, za početak, svih pet mojih dosad objavljenih proznih knjiga, i to ovim redom:

1. Zavodnik

2. Naživo

3. Prokletije

4. Zadušnice

5. Divlja kapela i druge priče

            To je ono što je za sada izvesno i što postoji napisano i izdato.

 

            Šta će biti s mojim narednim knjigama koje planiram? O tom potom.

Da vidimo prvo da li će ova edicija biti Orfelinovo komercijalno samoubistvo, ili će ipak (polaaaako ali sigurno) pronaći svoje čitaoce.

Pa da vidimo, onda, da li će se tom izdavaču svideti moja naredna dela i da li će i njih želeti da objavi.

Javlja mi se da bi upcoming roman Spomenik bio taman kao za Orfelin; ali ne bih se kladio u velike pare da će da mu legne jedan drugi roman koji mi se sada mota po glavi, a koji bi mogao da bude napisan pre Spomenika... Već i naslov mu je zajeban, a kamoli sadržaj...

Uostalom, ne znam baš ni ima li smisla da svoje NOVE knjige premijerno objavljujem odmah u ediciji „Sabrana dela“. Ne znam da li je iko ikada igde u istoriji to uradio... „A sada, najnoviji roman Dejana Ognjanovića, kao knjiga br. 6 u ediciji 'Sabrana dela'“...  Uglavnom, idemo redom, pa ćemo nadalje videti šta i kako.

IZGLED

Sve knjige ove edicije imaće srodan zajednički dizajn. Tvrdi povez, spoljni karton sa taktilnom teksturom, folija u dve boje za ilustraciju i naslov. Boje korica će se razlikovati, kao i boje folija. Sve knjige ove edicije će po obodima stranica biti ofarbane u crno.

Priprema za štampu (jpg/pdf) ne može da vam sada adekvatno prikaže i dočara izgled i ugođaj koji su zamislili Milenko Bodirogić i Dragan Bibin. Možda ćete sebi jasniju sliku stvoriti ako zamislite spoj dizajna edicije „Noć Republike“ (koja zavisi od taktilnosti i 3-D ugođaja, ali ih je zato teško kako valja uslikati; samo što je ovde tvrdi povez) i „Crna mačka“ (tvrdi povez sa folio-štampom; samo što je ovde manji format).

Ilustracije za sve knjige ove edicije radi Ivica Stevanović.

Unutra u knjigama nema ilustracija, samo crne pregradne strane gde treba.

Forzec jeste ilustrovan, isto kao u knjigama edicije „Poetika strave“.

Na zadnjoj korici je takođe ilustracija-amblem, različita od one na prednjoj korici.

Pažnja i ljubav koje Orfelin Izdavaštvo ulaže u svoje knjige sve teže se može zabeležiti fotografijama. Prosto, slike ne prenose puni ugođaj.

Zato sam pokušao da ultimativno izdanje mog ZAVODNIKA zabeležim video snimkom kako bih vam približio kako zaista izgleda ovo besprekorno knjiško izdanje.

 

SADRŽAJ

TEKST:

Tekst u ovim knjigama nije radikalno menjan, u smislu da nisam ništa zaista krupno (pasusi, scene) ni izbacivao, ni dopisivao. ALI, tekst jeste intenzivno redigovan, i postoje ozbiljne intervencije na mikro-planu. Konkretno, u ZAVODNIKU, izbacio sam brojne pošalice, fore i fazone koji su mi na ovo čitanje zaškripali i remetili ton. Bez brige, mnogi su i ostali, izbacio sam samo one na pogrešnim mestima, u horor scenama. Takođe, izbacio sam neke detalje i aluzije za koje mi se činilo da previše eksplicitno (za moj njuh) sugerišu ovo ili ono tumačenje.

Procentualno gledano, rekao bih, otprilike, da je ovo oko 93-95% isti tekst koji znate i imate, ali može biti da i ovih 5-7% izmena – reč ovde, rečenica onde, dve rečenice tamo – u opštem zbiru čine primetnu razliku. Uglavnom razlike nisu tolike da bi bilo ko samo zbog njih trebalo da kupuje ovo izdanje ako ima bilo koje Orfelinovo. Ali ako imate samo I izdanje, u mekom povezu, moje... onda bi možda valjalo da ipak imate ovo.

Ovo izdanje ima ukupno 360 strana.

 

DODACI:

U svim knjigama biće isti dodaci.

- Rekli su o knjizi: AUTOR (odlomci iz mojih intervjua) i KRITIKA (odlomci iz objavljenih kritika i napisa).

- Biografija autora: pošto će se ove knjige prodavati zasebno, a ne u kompletu, ima smisla da to bude u svakoj. Neki će hteti da ih kompletiraju sve, neki će uzeti samo poneki naslov, ko kako hoće.

Ovo znači da dodaci koje sam stavljao u prva, samizdat izdanja Prokletije i Zadušnice, i u III i IV izdanje Naživo, neće biti ponavljani. Ne bi to imalo smisla, jer su vrlo raznorodni i po obimu (npr. NAŽIVO ima oko 80 str. raznih dodataka, a PROKLETIJE nemaju ni 10) i po prirodi i poreklu i sadržaju tih tekstova.

U ovom ultimativnom izdanju ZAVODNIKA se, naravno, nalazi i njegov appendix, priča „Crni čovek“. Ona, istina, nije bila izvorni deo romana (u I izdanju), napisana je kasnije, ali je postala deo knjige još od prvog Orfelinovog izdanja, pa se zato nalazi i ovde, na svom prirodnom mestu.

To znači da nju, kada dođe na red Orfelinova DIVLJA KAPELA, nećemo ponavljati, nego će umesto nje u toj zbirci biti jedna ili dve nove, originalne, dotad neobjavljivane priče u istom duhu (folk horor).

 

CENA:

Ovo se neće svideti nekima, a nisam ni ja srećan zbog toga, ali tako je kako je. Hteo se originalan dizajn, izdavač je smatrao da autor zaslužuje luksuzno i decentno, respektabilno izdanje Sabranih dela, a ne nešto obično, prosečno, normalno i neupadljivo. A taj povez košta više. A zbog njega je i cena knjige malko viša od onih u npr. „Poetici strave“.

ZAVODNIKA kod Orfelina možete kupiti za 1.500 din. U knjižarama će biti nekoliko stotina više.

Ko želi da se proveseli, dobrodošao je. Ko ne želi, neće ili ne može, nema problema, nije pod moranje.

 

Knjiga bi trebalo iz štampe da izađe sredinom juna.

Druga knjiga, NAŽIVO, trebalo bi da izađe ili za Sajam (krajem oktobra), ili posle Sajma, zavisno od mogućnosti izdavača.

Orfelin je upravo raspisao pretplatu, pa vam nju prenosim ispod.

 

PRETPLATA

Poštovani prijatelji, Orfelin raspisuje pretplatu na 40. knjigu u ediciji Poetika strave – Gi de Mopasan „Orla“ (prevela Olja Petronić; korice i forzec ilustrovao Ivica Stevanović) i na prvu knjigu Sabranih dela Dejana Ognjanovića „Zavodnik“ (dizajn Dragan Bibin, likovna oprema Ivica Stevanović).

„Orla“ u pretplati košta 1.200 dinara (u knjižarama 1.650), „Zavodnik“ u pretplati košta 1.500 dinara (u knjižarama 1.980). Knjige isporučujemo kurirskom službom, nakon isteka pretplate koja traje do 10. juna.

NAPOMENA: Ukoliko naručujete obe knjige poštarina je besplatna, a ako se odlučite za samo jedan naslov potrebno je na cenu knjige dodati još 200 dinara kao deo poštanskih troškova.

Knjige možete platiti na račun Orfelin izdavaštva, Kosovska 23, Novi Sad (broj računa 220-73108-85), a pretplatnik svoje podatke (ime i prezime, adresa i broj telefona), kao i naslove knjiga na koje se pretplatio šalje na: orfelinns@gmail.com.

Uz ove nove knjige možete sa značajnim popustom kupiti i ostala naša izdanja (videti na www.orfelin.info).

Ja vas podsećam da moje detaljno predstavljanje sadržaja i izgleda knjige Gija de Mopasana „Orla“ možete pogledati ako kliknete na OVAJ POST: https://cultofghoul.blogspot.com/2026/04/orla-i-druge-price-strave-gi-de-mopasan.html

 Plus! Imaću i ja nešto primeraka novog ZAVODNIKA (prethodna izdanja odavno nemam). Svako ko poželi da knjigu NARUČI mejlom i dobije poštom od mene, ili je KUPI uživo iz mojih ruku, ako je u okolini Niša, tj. N. Banje, može to da učini. Imaću knjigu u svojim šakama za oko mesec dana.

* * *

 

Sasvim nevezano za ovo gore, ali – pozivam vas da svratite na ZMAJKON u Niš, od četvrtka 21. maja, pa do nedelje 24. maja, u NKC-u na Paliluli.

Biće više horor sadržaja nego ikada do sada. Dolazi Milan Kovačević, dolazi raspali pirat Boban, i još poneki...

Ja ću u petak u 19h govoriti o LEPTIRICI zajedno sa filmskim kritičarima Dejanom Dabićem i Srđanom Savićem.

petak, 22. maj

U subotu ću, u 18h, sam samcit, držati predavanje o vampirima u savremenoj horor književnosti.

subota 23. maj

Za ostale sadržaje, tj. za ceo program, informišite se na Instagramu, jer ja im sajt ne nalazim. Evo OVDE:

https://www.instagram.com/festivalfantastike/

ili, za starce, na Fejsbuku, ovde:

https://www.facebook.com/ordodraconish

OBSESSION (2026)

 

Evo, došao nam je u bioskope najnoviji mega-hajp u hororu, film posle koga, ako je verovati plaćenicima Blamhausa (koji distribuira ovaj film), u hororu više nikad ništa neće biti isto! To je, naravno, koješta – OBSESSION nije ništa revolucionarno, ali se svakako može pogledati. And then some.

                Ukratko, ovo je nešto kao spoj satirično-kurentno-tematskog pristupa Džordana Pila (minus rasna tematika: mislim da u filmu nema nijedan crni lik, čak ni epizoda, što je za jedan novi horor naprosto zabezeknjavajuće) i crnohumorne Ari Aster drame o međupolnim odnosima (minus totalno unhinged ludilo). Po meni, ne doseže do njih, ali stremi, a to dokle dobacuje vredno je pažnje. Motrićemo na naredne radove – mada, već najavljuje rimejk savršenstva TEX. MASAKRA, pa zato budimo na oprezu. Ili je genije ili velika budala.

         U savremenim hororima postoje samo dve vrste muškosti: toksična i mlakonjavo-impotentna (plus kvir, gde se nađe). Već je odavno otrcani kliše postavka u kojoj je dečko glavne cure ili toksično abjusivno đubre koje zaslužuje najsadističkiju moguću smrt – ili je nesposobni, mlaki, njoj neverni Toma, pa tako cura mora da se omoći, ako već nije omoćena, da se skine u majicu na bretele, i da Jebe Kevu duhu-monstrumu-alienu-folk-bogu ili čemu već, kao prava vintage Finalna Cura.

        OPSESIJA donosi nekoliko tvistova u ovu postavku. Pre svega, glavni lik je muško, njegova je vizura primarna. Zatim, on u sebi objedinjava obe glavne vrste muškosti. Prvo, mlakonjav je do nepodnošljivo iritirajućih razmera, to je prosto negledljivo koliko je ovaj nesiguran, labilan, stidljiv, plašljiv, tunjav. Razumem da je za ovaj zaplet bio potreban neko takav, inače filma ne bi bilo, ali malko se prećeralo: taj lik je toliko odbojno nesposoban za život da sam sve vreme u sebi, a zamalo i glasno, vikao PA UBIJ SE BEKANE KAD SI HRKLJUŠ! Film bi bio bolji da je ovaj baja malo prijemčiviji – mada, po rivjuima koje vidim na netu, možda se radi o mom subjektivnom sudu, jer većina onlajn reakcija je pozitivna prema njemu, neki ovog skaplju i tulču čak opisuju kao „zgodnog“...

                Enivej, taj isti tulča je, takođe, i toksičan! Uz pomoć čarobne grančice vrbe on, u trenutku plavomudastog frusta, kad ga željena cura otkači kao „samo prijatelja“, on na to frendzonovanje reaguje posezanjem za magijom u koju ne veruje, ali svejedno poželi ono što bi i svaki toksični mužjačina: da poseduje ženu protivno njenoj volji, tj. da joj nametne svoju volju ne bi li je posedovao, obljubivši je pritom. Suprajz! Magija deluje, i ova dok si reko KRC! postane ubeđena da je ovaj tulča nešto najbolje što se desilo muškoj rasi još od Breda Pita.

            A Pig’s Heaven, reko bi neko. Eeee, ali onda ovo ne bi bio horor, da nema tu neka caka... A caka je, za početak, u tome da ništa ne valja previše, pa čak ni ono najbolje. Treba mere u svemu, inače se javlja overdoziranje u stilu „Too much of a good thing“. Pa tako i ovde, postepeno, vidimo sadističku dekonstrukciju česte želje: „Želim da me ona voli više nego ikoga drugoga na svetu.“ Kao i većinu stvari u amatornim fenomenima, ni ovo ne bi trebalo da se shvata bukvalno, inače će da boli glava...

                Prava ljubav, kako nam je Šekspir & co. opisaše zapravo je morbidna OPSESIJA, ono patološko grcanje: „Ne mogu da živim bez tebe, ti i samo ti, ti si smisao mog života, ti si mi sine qua non, bez tebe ja ne postojim, mene neeemaaaa, ću umrem bez tebe...“ itd itsl. A onda raskinu, „magija“ izvetri, i to se pretvori u „Kako sam ikad mogo da volim ONO, fuj, bljak, bem ti gabora“ dok prelaziš na drugu stranu ulice da je ne bi ponovo sreo.

           A ono što ovaj tačno nazvani film lepo demonstrira jeste i da se tzv. prava ljubav sastoji i iz mnogo POSESIVNOSTI, pa bi stoga jednako tačan naslov bio i POSSESSION (samo što je njega već rabio Žuljavski, a evo krčkaju se i pripreme za rimejk, sa Margaret Kvejli kao Ludačom). Dakle, pod dejstvom ćiribu-ćiriba grančice, naš curetak ne samo što postane OPSEDNUTA glavnim tulčom, nego bude i patološki POSESIVNA – i tamo gde, kao, treba (druge žene) i gde ne treba (drugari: vidi košmarnu scenu „momačke večeri“ i u šta se to izvrgne ovde).

                I mada se film može čitati pretežno u skladu sa ustaljenim frazama o toksičnoj muškosti (eto do čega dovodi pokušaj da se naruši integritet i slobodna volja žene, eto kuda vodi koercija, No means NO) ako ste u tom dominantnom fazonu... on se takođe, što je osveženje, može gledati i kao groteskno karikirana i preterana inscenacija tipično ženske varijante iracionalnosti, histerije i srodnih patologija vezanih za veze i vezivanje i „ljubav“. I ko nikad nije video svog „anđela“ kako se u trenu oka pretvara u Harpiju, u Meduzu koja sikće zmijskim jezikom i grize vas sa svojim zubima, a onda se pet minuta kasnije, ili brže, vraća u modus „Izvini, dušo, ne zameri, ne znam šta mi bi, ali sam si to tražio, izazvao si me, a znaš kakva sam, osjetljiva i krhka poput cvjetića u maju, ja sam fina i suptilna i mogu da te ubijem ovde da te zgazim ko crva...“ A ova Inde Navarete je odlično uhvatila tu varljivu, prevrtljivu, neuhvatljivu, volatilnu, zavodljivo-zastrašujuću, iracionalnu, nepredvidivu prirodu večitog ženskog.

                I ova OPSESIJA prilazi povremeno Ariju Asteru upravo u tim scenama u kojima je naš šonjavko izložen groteskno preteranim izlivima i prolivima svoje drage što, kako film odmiče, sve više zalazi u horor, pa i splater teritoriju... Neki ozbiljan Budista rekao bi čak da ovo nije, kao u sloganu filma, „Pazi KOGA želiš...“ nego – pazi se želje kao takve. Jer želja vodi u Samsaru, a Samsara je upravo vrtenje u krugu ovih paklenih bezizlaznih vizija u koje upadne naš tulča.

Pošto je sve to oko rilejšnšips lepo opservirano i hororski reimaginirano na dovoljno svež i, ajde da kažem i delimično originalan način, dobili smo jednu prilično zabavnu melodramu-crnukomendiju-horor o mešovitim vezama (muško-ženskim) i njima inherentnim, a retko ovako naglašeno potenciranim aspektima. Naličje ljubavi...

Jer, što reko pesnik, „priča o ljubavi obično ugnjavi.“ Ghoul na to dodaje: tomu je tako zato što, u konvencionalnim ljubavnim pričama, svi potenciraju onu čašu meda, što je u OPSESIJI lepo poluparodirano u zaista smešnoj MONTAŽI idile prvih dana blesave zacopanosti kad sve ide kao podmazano u nekom Hallmark filmu. Avaj, malo ko jednaku pažnju posveti i čaši žuči koja se, istovremeno ili naizmenično s onim medom, mora popiti, jer tako mu je to organizovano u ovom svemiru. Ko što Njeguš lepo reče: „Čašu meda jošt niko ne popi, što je čašom žuči ne zagrči; čaša žuči ište čašu meda, smiješane najlakše se piju.“

OPSESIJA pametno koristi izražajne mogućnosti horora da malo veći naglasak stavi na tu ređe pominjanu ljubavnu čašu žuči, i to čini dovoljno vešto i zabavno da će površnima delovati čak i revolucionarno, WOW neviđeno i originalnije nego što jeste.

Osim iritirajućeg protagoniste, kojem sam bukvalno od prve scene želeo sve najgore (što je, otprilike, i dobio), moglo bi se ovde zameriti još što-šta što spada u SPOJLERE.

Dakle, ne čitaj ovo nadalje pre gledanja!

 Lenjo je rešeno to sa „vrbom“ („one-wish willow“) – nije to Mekgafin koji se tek tako prihvati niotkuda, kao u bajci, ali kad se film nepotrebno zapetlja u to Otkud to u toj radnji (zar bi neko prodavao za 7$ nešto što može da želiocu donese milijardu dolara?), i Ko stoji iza toga (ko se javlja na telefon proizvođača/distributera?), to se pretvori u jednu neubedljivu mistifikaciju koja neme veze s mozgom.

Ima više rupa u scenariju: neke su na nivou „brojanja metaka“, npr. ova se usere na tepihu dnevne sobe nasred filma, ali oni kasnije tu obitavaju ili prolaze kroz sobu a da govna nikad nisu očistili, niti na smrad ikako referisali... Neke su malo dublje u pogledu dramaturgije i motivacije, npr. pred kraj otkrijemo da je šonjin „najbolji drug“ zapravo dotad neobavezno jebavao Taj mračni predmet njegovih Želja, što je bar dvojako neubedljivo. Prvo, on je prikazan kao suviše džukac i prostak da bi ova, fina, njega htela, a naročito samo kao neobaveznog jebača. Drugo, ako je tomu bilo tako, neubedljivo je u retrospektu, na početku filma, njegovo žarko insistiranje da smuva njega (šonju, ortaka) i nju (svoju jebačicu). To bi imalo smisla da je on zlonamerni, pakosni zlodej, ali film nam ga prikazuje samo kao prosečnu napaljenu budalu, ali ne kao lošeg drugara.

Takođe, ima dramaturškog varanja. Kada se prvi put Ludača ponaša baš mega-iracionalno pred svima, kao da ima neku vrstu sloma, šonja je odveze u Hitnu pomoć, ali nije jasno zašto je okrvavljenu i dezorijentisanu NE PRIME tamo – jer nam film tu scenu prikazuje izdaleka, muzičkim skorom zagušenog dijaloga. Jadno vađenje od logičnog Izlaza br. 1. Zatim, kada Ludača zapravo UBIJE nekoga, spljeska joj facu u pulpu, naš šonja je imao Izlaz br. 2: da pozove policiju i prepusti Ludaču njima, doktorima, sudijama, rešetkama... Umesto toga, pošto je suviše šonjav čak i za to, on jedino može da ide ka kraju koji mu je unapred bio napisan.

A za pohvalu, moram reći da mi se sviđa poslednja scena (što retko biva u novijim hororima). Umesto twista, finalnog zajeba, žaoke radi plitkožanrovskog efekta, koju sam očekivao – dobijamo nešto dublje i lepše: „samo“ jedno grubo, bolno buđenje, i sveto-jednostavne ali rezonantne i potresne reči: „ŠTA si to uradio???!“

To je „preokret“ utoliko što tu Ludača bude oslobođena muškarčeve toksične želje i mađije, i razotkriva se kao žrtva, a patetični samoubica, pre nego što neko počne da ga žali (ja ne!) – kao pravi zlikovac ovog filma. On, i prodavci ovako opasnih andrmolja u radnjama za tričarije...