EKSPERIMENTALNI FILM – Džema Fajls

Dragi čitaoci, s naročitim zadovoljstvom najavljujem 42. knjigu u ediciji „Poetika strave“, horor roman EKSPERIMENTALNI FILM Džeme Fajls.

            S naročitim zadovoljstvom, i to višestrukim.

Prvo, posle nekog vremena, opet u ediciji imamo roman; mada smo vas dosad već naučili da ne prezirete (kao masa čitalačke rulje) ZBIRKE PRIČA, nego da ih baš volite i tražite, ipak postoje mnogi koji misle „Sve je to lepo, i kratko je slatko, ali roman je ROMAN ko orman, tek to je prava stvar!“ Nije da nije, kad je odličan, kao ovaj!

Drugo, autorka je u pitanju, dakle – žena, što je uvek lepo videti u ovoj našoj širokoumnoj i za sve otvorenoj ediciji, jer koliko god da se horor smatra muškim domenom, umeju i žene da ga zavuku, i nekoliko takvih smo vam već predstavili ovde, a sad se tim majstoricama strave pridružuje i Džema-voli-Džem.

Treće, Džema Fajls je, suprajz, živa! Da, posle nekog vremena opet u ediciji imamo savremenog autora ili autorku, a ne neku davno mrtvu, dead&buried personu. Čisto zbog onih koji misle da su sva velika horor dela pisana pre sto godina, i ranije, raduje me prilika da predstavimo i savremene majstore – ili majstorke!

Četvrto, uvek me raduje da budem prvi – pionir-otkrivač – a Džema Fajls je jedan od onih autora koje ćete na srpskom prvi put čitati upravo zahvaljujući Orfelinu i ediciji koju uređujem.

Peto, uvek volim kad mogu da u ovoj ediciji predstavim nekoga izvan uobičajenog dueta Amerika i Engleska (nikad zemlja proleterska): naša autorka je rođena kanađanka, i mada mnogi misle da mu to dođe isto, tj. nekakva mešavina Engleske i Amerike koja nema ništa naročito svoje – pa, i ovaj roman, a i moj iscrpan pogovor, objasniće vam izvesne bitne osobenosti baš tog ambijenta i kulture.

Šesto, raduje me što vam donosimo baš ovaj roman zato što obrađuje jednu od mojih omiljenih tema: „ukleti film“! To je tema koju je na velika vrata u moderni horor uneo Teodor Rožak s romanom TREPTAJ (baci oko na moj rivju!), a EKSPERIMENTALNI FILM prati donekle sličnu transverzalu zapleta – samo što je, po meni, mnogo uspešniji, i jeziviji, od Rožakovog razbrbljanog, ali idejno sumnjivog, horor-ponižavajućeg romana. EKSPERIMENTALNI FILM je, za promenu, pisao neko ko horor i razume i poznaje i voli. Na ovu temu sam za RUE MORGUE magazin radio temat pre par godina, tako da mi je to sve vrlo blisko i drago... a sada će biti i vama.

O čemu se, zapravo, radi u ovom romanu?

Ukratko: jedna kanadska filmska kritičarka (s autističnim detetom i dobrim mužem) slučajno otkrije filmske snimke jedne čudne žene s početka 20. veka koja je malko pomerila pameću nakon gubitka deteta i postala opsednuta spiritizmom. Neke seanse je snimala kamerom, a onda se bacila i u složenije snimke, kojima je pokušavala da dozove – pazite sad! – jedno biće iz slovenske mitologije. Da, za ovdašnje čitaoce biće zabavno da vide šta je Džema uradila sa Poludnicom (iliti Podnevnom vešticom), kao i brojne reference na Lužičke Srbe koje su u središtu zapleta... 

Naravno da se njena istraga neće završiti na nizu dugačkih dijaloga (od kojih se sastoji 93,4% TREPTAJA), nego će ti filmovi, i njihov uticaj, na osoben način oživeti i u 21. veku, u životu naše glavne junakinje, i pretvoriti ga u horor...

Ovaj roman, u kojem se elementi folk horora i filmofilske metatekstualnosti prepliću sa spiritizmom i kosmičkom stravom, dobio je dve ugledne nagrade: nagradu Širli Džekson (Shirley Jackson Award, 2016) u kategoriji Najbolji roman i kanadsku nagradu Sanberst (Sunburst Award, 2016) u kategoriji Najbolji spekulativni roman za odrasle.

Za svoje zbirke priča (koje su odreda izvrsne! obožavam!) Džema je dobila niz drugih nagrada, uključujući dvaput nagradu Brem Stoker (Bram Stoker Award) u kategoriji Vrhunsko dostignuće u zbirci proze za zbirke In That Endlessness, Our End (2022) i za zbirku Blood from the Air (2024). Imala je još tri nominacije za Stokera, i brdo drugih nagrada. Možda je dobila i nekog Zlatnog Gula, ili je bila u najužem izboru.

Inače, još daleke 2015. sam intervjuisao Džemu na temu o problemu Zašto je Lavkraft i danas relevantan? – ako kliknete, videćete šta mi je tada kazala o značaju Lavkrafta za njeno pisanje, pošto se njene priče često nalaze u lavkraftovskim antologijama.

Roman Džeme Fajls EKSPERIMENTALNI FILM preveo je Igor Cvijanović (kao i uvek u ovoj ediciji, uz ozbiljnu redakciju urednika, i uz njegove anotacije u fusnotama po pitanju filmske, mitološko-folklorne i spiritističko-okultne terminologije, koje nemate u originalnom izdanju, nego su ekskluzivne za srpsko) a ilustrovao ga je Ognjen Pavković. Knjiga ima pozamašnih 436 strana, pa je shodno tome i cena nešto malkice veća – kod Orfelina, ili ko želi, može i kod mene, cena je 1.600 din (u knjižarama će biti oko 2.200).

Osim iscrpne biografije autorke koju sam sačinio za ovo izdanje, u knjizi se nalaze i tri njena crteža koja je, na moju molbu, podarila specijalno za ovo izdanje (nema ih u američkim izdanjima). Naravno, tu je i detaljan pogovor, ovog puta pod naslovom „Džema Fajls: Svaki film je priča o duhovima“.

Knjiga iz štampe izlazi početkom novembra, kao i preostale dve nove Orfelinke. Podsećam, sve detalje o druge dve knjige (uklj. cene, pretplatu itd) imate ako kliknete na ove naslove: u ediciji Crna mačka – Klajv Barker, roman IGRA PROKLETSTVA i Volter De la Mer, zbirka SVI SVETI. Uz ove nove knjige možete sa značajnim popustom kupiti i ostala naša izdanja (videti na www.orfelin.info). To važi i za vas koji ih naručujete od mene: samo mi se javite na mejl što pre, i recite koje naslove želite.

 

Evo kako počinje moj pogovor za ovu knjigu.

 

Džema Fajls: Svaki film je priča o duhovima

 

 

„Film poseduje svojevrsnu solidnost kakvu ne dobijate sa gotovo nijednim drugim medijem, neospornu stvarnost, koja trikovima u kinematografiji daje neku vrstu sjaja crne magije.”

- Džema Fajls[1]

 

Ima nečeg višestruko paradoksalnog, ali baš zato naročito intrigantnog u naslovu – Eksperimentalni film. Na prvi pogled, to zvuči kao naslov esejističke studije iz filmologije, a ne kao naziv jednog dela fikcije, odnosno romana. Zatim, naizgled je paradoksalno, ili bar začuđujuće, videti naziv jednog medija (film) na delu koje pripada drugome (književnost). „Šta je sad ovo“, pita se zbunjeni čitalac, „roman o – filmu?“ Obično imamo film po romanu, ali roman o filmu – mnogo ređe. Najzad, ako i imamo roman o filmu, i ako znamo da se radi o horor romanu, očekivali bismo da film o kojem se govori takođe bude žanrovski, igrani, horor film – a ne eksperimentalni. Još manje bismo očekivali da taj i takav film bude – kanadski. A opet, sve prividno začuđujuće, neočekivane i intrigantne konotacije ovog naslova i njegove zaleđine uklopljene su u skladnu, smislenu i veoma jezovitu celinu. 

            Džema Fajls je višestruko nagrađivana autorka, kako za pojedinačne priče, tako i za zbirke. Njeno vladanje kratkom formom nesumnjivo je, o čemu svedoči i maltene redovno gostovanje u antologijama kao što je Najbolje godišnje horor priče urednice Elen Detlou. Međutim, njen jedini roman čistog horora, Eksperimentalni film, takođe joj je doneo vredna priznanja, što potvrđuje da ona, kad poželi, može da se uspešno iskaže i u dužoj proznoj formi.

            Da bismo osvetlili konotativne slojeve njenog romana, valja pojasniti najmanje dve njegove ključne idiosinkrazije: njegovo kanadsko poreklo i značenjsku dimenziju koju taj ambijent nosi, i tretman središnjeg motiva „izgubljenog/ukletog filma“, u novije vreme sve češćeg u žanru. Tek nakon toga biće adekvatno pripremljen teren za razumevanje naročitih osobenosti horor poetike ove značajne autorke. 

 

 

Krivite Kanadu

 

Atmosfera ovog romana nepogrešivo je zasnovana na činjenici da se njegov zaplet odigrava baš u Kanadi, i da je od početka do kraja prožet baš tom činjenicom. Ta lokacija nije uzgredni detalj, niti bi se roman mogao lako, uz preimenovanje nekih toponima, „preseliti“ u Ameriku onako kako su brojni američki filmovi, snimani u Kanadi zbog poreskih i drugih finansijskih olakšica, nominalno smešteni u Ameriku. Ali, postoji praksa još pogubnija po sopstveni nacionalni identitet, omogućena činjenicom da kulturološke i jezičke bliskosti sa anglofonom Kanadom čine kanadske lokacije skoro nerazlučivim od američkih, barem na prvi pogled. Stoga mnogi kanadski horor filmovi uopšte nisu insistirali na svojoj kanadskosti, već su naprotiv, iz komercijalnih razloga, bili po tom pitanju neodređeni, ili su čak navodili publiku u zabludu da se dešavaju negde u SAD. Ovo, npr. važi za film koji se smatra prototipskim slešerom, Crni božić (Black Christmas, 1974), ali i za niz drugih, docnijih slešera (Krvava maturska noć / Prom Night, 1981; Moj krvavi dan zaljubljenih / My Bloody Valentine, 1981). Nisu se samo kanadski slešeri izdavali za američke, bilo je vrednih primera i drugih podžanrova, npr. o ukletim kućama (Zamenjeno dete / The Changeling, 1980) ili o vukodlacima (Fatalna Džindžer / Ginger Snaps, 2000).

Veliki reditelj, Dejvid Kronenberg, danas je sinonim za pojam kanadskog horora, ali on u svojim ranim filmovima takođe nije eksplicirao mesto dešavanja,[2] insinuirajući SAD dok je deo svog začudnog efekta proizvodio upravo sugestijom da nešto u tom naizgled američkom ambijentu nije baš sasvim onako kako su nas filmovi navikli. Ima tu nešto blago „pomereno“, neki je ne sais quoi koji pojačava nemir i otuđenje od prividno familijarnog. Kanada je, kod njega, ključni nosilac unheimlische / uncanny učinka: lokacije deluju „domaće“ (američki), ali to nekako, neodredivo, ipak nisu... 

U čemu se, zapravo, sastoji tajna dihotomije između američkog i kanadskog? I šta je taj kanadski je ne sais quoi? Džema Fajls je izrazito samosvesna po ovim pitanjima, i u pogovoru, znakovito naslovljenom „Pod ovim stenama i kamenjem“, u zbirci Svi ćemo zajedno potonuti objavljenoj godinu dana pre Eksperimentalnog filma, ona je vrlo rečita o tome. Zbog svakovrsne nadmoći svog južnog suseda, Kanađani su „prinuđeni da sebe određuju negativno“[3] – u smislu, šta oni nisu, u odnosu na Amerikance. „Mi važimo za učtive, čiste i fine ljude – kao onaj mirni komšija sa sprata iznad laboratorije za metamfetamin, kako je to jednom iskazao Robin Vilijams.“ Ona podvlači da se pod Kanađanima često podrazumeva samo jedna znatno uža skupina unutar te nacije: „Beli Kanađani koji nisu autohtonog [indijanskog] niti frankofonog porekla, uz nejasnu primesu dobro asimilovanih ’imigranata’.” Takođe, podseća na jednu važnu sličnost koju Kanađani dele s Amerikacima, naime da su i oni: „nacija pretežno sačinjena od ljudi koji naseljavaju zemlju koju su ukrali od drugih ljudi.“ Ipak, svaki pokušaj samodefinisanja svodi se na poređenje s Amerikom: 

Ali ovde u Ontariju, polazi se od osnovne pretpostavke da – na vrlo sličan način na koji Toronto, uz odgovarajuću scenografiju, izgleda dovoljno nalik gomili različitih severnoameričkih gradova da bi skoro mogao da prođe kao oni (barem u očima ljudi koji zapravo ne žive u tim gradovima) – kakvu god kulturu da imamo, ona po nuždi mora biti bleda, beskrvna i nasumična imitacija naših južnih suseda. To nije ništa novo; nekada smo bili ’ne-Engleska’, a sada smo ’ne-Amerika’.   

            I dalje istrajava predrasuda o mirnoj i finoj Kanadi, uprkos svim Kronenbergovim filmovima, ali Fajls podseća „da Toronto i Ontario mogu biti podjednako strašni kao i bilo koje egzotičnije mesto, ako čovek zna gde da gleda... Možda i strašniji. Jer, na površini, sve deluje tako prijatno.“ A prijatnost je zavodljiva. Čovek se opusti, olabavi oprez, a onda... zaboravi da se ne nalazi ni u kakvoj utopiji: „Kanada je u globalu previše mračna za tako nešto, previše uskogruda i ukorenjena u genocidu nad domorocima. Mi smo hladan, čudan svet, daleko srećniji kada ignorišemo jedni druge nego kada se međusobno maltretiramo, ali nemojmo se zavaravati, sposobni smo za sve za šta su i svi ostali sposobni, pa i za gore stvari.“

---nastavak u knjizi...

---

[1] Gemma Files, „Every Movie is a Ghost Story: an interview with Gemma Files“, Murray Leeder, Luma Quarterly, Issue 6, Vol. Two, Fall 2016, str. 4.

[2] Izuzetak je Besnilo (Rabid, 1977), koji se dešava u Montrealu i ruralnim delovima provincije Kvebek.

[3] Gemma Files, „Afterword: Under These Rocks and Stones“ in: We Will All Go Down Together, ChiZine, Toronto, Canada, 2014, str. 374.

IGRA PROKLETSTVA – Klajv Barker

 

Dragi čitaoci, obaveštavam vas da je Orfelin raspisao pretplatu na 6. knjigu u ediciji „Crna mačka“, a to je roman Klajva Barkera IGRA PROKLETSTVA (The Damnation Game, 1985). Preveli su ga Strahinja Mlađenović i Dejan Ognjanović.

Korice i forzec ilustrovao je naš mag, Ivica Stevanović, a ilustracije unutar knjige uradio je Danilo Lalović. Napominjem da je upravo svojim ilustracijama za ovu knjigu (kojima krasim ovaj post) Lalović ovog septembra stekao zvanje mastera na novosadskoj Akademiji umetnosti. Time se učvršćuje tradicija da za Orfelin rade samo dokazano i pečatirano najbolji: doktori, masteri i majstori.

autoportret umetnika u mladosti

Knjiga ima 490 strana velikog B formata, i štampana je u dve boje, crno-crveno, kao i prethodna naša izdanja Barkera, odnosno: dva toma KNJIGA KRVI i PAKLENO SRCE + KABAL. IGRA PROKLETSTVA u pretplati košta košta 2.900 dinara (u knjižarama će biti oko 3.970), i možete se već sada pretplatiti kod Orfelina – ili kod mene, ko više voli da je dobije od mene. Izlazi iz štampe početkom novembra.

IGRA PROKLETSTVA je prvi i, maltene, jedini roman čistog horora koji je napisao Klajv Barker, jer svi ostali njegovi naredni, od UTKANOG SVETA pa nadalje, sadrže jače, i sve dominantnije, elemente fantazije. (A SKARLETNA JEVANĐELJA – pitate se vi? Pa, i to je neka vrsta horor fantazije, a osim toga, upitno je i da li je to, i koliko, uopšte Barker napisao, a koliko su, nakon prvog poglavlja, pisali drugi, po njegovim opštim nacrtima.)

forzec knjige

Roman govori o sitnom kriminalcu Martiju Strausu, kojega iz zatvora izvuče prebogati moćnik Vajthed kako bi mu bio telohranitelj. Međutim, na Vajthedovom dobro ograđenom imanju Marti otkriva misterije koje prevazilaze očekivane gangsterske nevolje kontroverznog biznismena, jer poslodavca zapravo proganjaju natprirodne sile koje ni psi-čuvari, ni električne ograde ne mogu da odbiju. Da li će Martijevi mišići i pamet, uz pomoć Vajthedove ćerke obdarene ESP moćima, pomoći u borbi protiv demonskog progonitelja, Mamulijana, i njegovog gnusnog živo-mrtvog pomoćnika, Gutača Žileta?

Ovaj roman pisan je u pauzi između prvog i drugog toma KNJIGA KRVI i spada u najplodniju Barkerovu horor fazu. U njemu se na najbolji način ogleda njegova neobuzdana imaginacija u kojoj se spajaju poetično i morbidno, mitološko i moderno, seksualizovano i krvavo, odbojno i primamljivo... Ovaj roman epskog zamaha otvara se prologom u ratom razrušenoj Varšavi, gde caruju perverzija i neljudskost, a okončava se spektakularnim splater-horor epilogom u ruševini zloslutnog hotela Pandemonijum, gde razuzdana Barkerova mašta pušta sebi na volju u zamahu kakav nikad do tada, a ni od tada, nije učinila u čistom horor kontekstu.

Ovaj roman već je bio „preveden“ na srpski, pre skoro četvrt veka (tačnije, 2002), što je pojedinim čitaocima na Orfelinovoj FB stranici poslužilo kao povod za tvrdnje kako Orfelin „cedi suvu drenovinu“ i smara narod već objavljenim knjigama, umesto da im nudi nove i samo nove. Osećam potrebu da objasnim ovo.

Pre svega, moja misija u Orfelinu, u obe edicije koje uređujem – dakle, i u „Poetici strave“ i u „Crnoj mački“ – nije da po svaku cenu donosim nove i neviđene stvari, mada težim da takvih bude što više. Moja misija, kako sam je sebi zacrtao, i kako bi trebalo da je već jasno posle 42 knjige u jednoj i 6 u drugoj ediciji, jeste da vrhunska dela horora, znana i neznana (pretežno neznana, nama, ovde) ponudim čitaocima u njihovom ultimativnom, najkvalitetnijem, najdostojanstvenijem izdanju.

Npr. ako je neko nekada „preveo“ novelu „Karmila“ i objavio je u nekom bednom, neupečatljivom džepnom knjižuljku, ja sam uzeo pa popravio taj prevod, i dodao mu još 5-6 Le Fanuovih dotad neprevođenih priča, i to ispratio opsežnom biografijom pisca i stručnim pogovorom, pa je to objavljeno u tvrdom povezu i sa vrhunskim, originalnim ilustracijama. Ako je neko nekada (sredinom 1980-ih!) preveo 3-4 novele Arthura Machena na hrvatski u jednoj džepnoj knjižici, odavno čitaocima nedostupnoj (sem u ponekoj biblioteci), ja sam uradio sasvim novi i bolji prevod na srpski, i tome dodao nove priče, dotad nepostojeće na srpskom + pogovor itd. Sve što je od Lavkrafta kod nas „prevodio“ i Kurta i Murta, ja sam preveo iznova, tačno, precizno, književno, i iz najautoritativnijih anotiranih izvora, i ispratio obiljem napomena, dodataka, i pogovorima.

Paralelno s tim sam vam otkrivao pisce ili dela koje NIKO pre Orfelina nije objavljivao na srpskom: UKLETU KUĆU NA BRDU Širli Džekson, sve od Roberta Ejkmana, sve od Ligotija osim već objavljenog „Nedovršenog posla“ (a evo, i NJEGA ćemo objaviti opet, iako je već bio objavljen, i to u novom prevodu, pa nek pukne kome je do pucanja zbog te "reprize"!) i tako dalje.

Jedan od razloga što u Orfelinu povremeno „ponovimo“ već objavljivano delo jeste kako bismo ga pridružili novim, neobjavljenim, ili nikada zajedno, na jednom mestu okupljenim (npr. naša izdanja horor priča Mopasana, A. Konana Dojla i R. L. Stivensona). Drugi razlog jeste da učinimo ponovo dostupnim čitaocima knjige ili priče kojih odavno nema u knjižarama, a treći je da popravimo postojeći, loš prevod.

U slučaju odluke da objavimo IGRU PROKLETSTVA u ovoj ediciji, iako je već ranije bila „prevedena“, na delu su bila sva tri glavna razloga: 1) to je prvorazredna horor knjiga koja zaslužuje da na srpskom bude u dostojanstvenom izdanju, a ne meki povez za na plažu, jedno čitanje i bacanje u kantu; 2) te knjige odavno nema u knjižarama, a ona zaslužuje da nastavi da „živi“ i bude među novim generacijama ljubiteljima horora i među onima kojima je pre 24 godine promakla; i 3) prethodni prevod bio je veoma loš, a ta knjiga zaslužuje da probirljivim, zahtevnim čitaocima bude po prvi put predstavljena u DOBROM PREVODU.

Ja znam da ima mnogo onih koje baš briga i za kvalitet prevoda i za lekturu – samo nek je jasno „o čemu se radi“ i „šta se dogodilo“ i „da li su se uzeli na kraju“, i protrčaće oni kroz sve i svašta, od zlodela nesposobnih kvazi-prevodilaca do sočinjenija A.I-ja. Ali takvi nisu naša ciljna grupa. Orfelin teži da neguje probirljivog, zahtevnog, istančanog čitaoca, koji očekuje i traži – i dobija! – kvalitet. Orfelin postoji zbog onih kojima DOBAR PREVOD zapravo nešto znači, i koji umeju da ga cene.

Što se tiče tog ranijeg „prevoda“, koji je objavila „Laguna“ 2002, a koji potpisuju Petar Bončić i Nenad Dropulić, on je naprosto – LOŠ. Zapravo, nazvati ga LOŠIM za njega je kompliment, ali ja ću se truditi da budem pristojan, pa ću prikladnije epitete zadržati za sebe. Ali ću vam navesti nekoliko primera toga koliko je to PROMAŠEN „prevod“.

 

Primer 1:

Ovaj roman ima MOTO, citat na početku, koji u izvorniku glasi:

 

„Nor yet exempt, though ruling them like slaves,

From chance, and death, and mutability.“

—SHELLEY, Prometheus Unbound

 

Petar Bončić i Nenad Dropulić su to „preveli“ ovako:

“Čoveče, ti, koji si bio tlačitelj i rob;

Varalica i prevareni; pokvarenost sušta.”

 

Dejan Ognjanović je, u Orfelinovom izdanju, to preveo ovako:

„Nit’ je izuzet, mada njima ko robovima vlada,

od slučaja, smrti i promene svake.“

Zapažate li neku razliku?

Da nacrtam: ovi Lagunjani su sasvim omašili stih – ili značenje stihova; to što tamo stoji nema blage veze s onim što je Barker stavio na početak svoje knjige.

 

Primer 2:

Odmah zatim, Prvi deo knjige ima sledeći moto:

 

„Hell is the place of those who have denied;

They find there what they planted and what dug,

A Lake of Spaces, and a Wood of Nothing,

And wander there and drift, and never cease

Wailing for substance.“

—W. B. YEATS, The Hour Glass

 

Petar Bončić i Nenad Dropulić su to „preveli“ ovako:

„Раkао је mesto u srcu poricanja;

Tamo rađa sve, što umiranje čeka,

Tamo su bašta Ništavila i zjapeća jezera Ponora

Kojima lutamo neprekidno u noći hodočasnika

Moleći se za jedinu sadašnjost.”

 

Strahinja Mlađenović je, u Orfelinovom izdanju, to preveo ovako:

„U Paklu obitavaju oni koji poricanju behu skloni;

Tamo zatiču sve što posejaše u jalovom pokušaju žetve,

Jezero Praznina i Šumu Ništavila,

Njima lutaju i plutaju, lišeni predaha

Vapeći za suštastvom.“

 

Zapažate li neku razliku – ili vam je ovo manje-više isto?

 

Primer 3:

Peti deo knjige ima sledeći moto:

 

„Out of a fired ship, which, by no way

But drowning, could be rescued from the flame.

Some men leaped forth, and as ever as they came

Near the foes' ships, did by their shot decay;

So all were lost, which in the ship were found,

They in the sea being burnt,

they in the burnt ship drowned.“

—JOHN DONNE, A Burnt Ship

 

Petar Bončić i Nenad Dropulić su to „preveli“ ovako:

„S broda u plamenu šta spasti već

Samo slepa vera pod morem može,

Nekoliko odvažnih ljudi koji uzalud skaču,

U vatri protivnika iščekuje smrt;

Izgubljeni smo svi, koje je na brodu čekao kraj,

Ili hitac koji nas stiže u vodi,

jednako daleka dubina i nebo.“

-Džon Don, Brod u plamenu

 

Dejan Ognjanović je, u Orfelinovom izdanju, to preveo ovako:

„S broda u plamu jedino kao utopljeni

spas od vatre nađoše koji skočiše u vodu,

a ti što priđoše neprijateljskom brodu,

od kuršuma njinog skončaše ustreljeni;

i tako stradaše svi što su na brodu bili,

oni u moru spaljeni behu,

a oni na gorućem brodu su se utopili.“

– Džon Don, „Spaljeni brod“

 

Zapažate li ikakvu razliku – ili vam je ovo sve neko nebitno cepidlačenje? I uostalom, je li koga briga za shemu rimovanja, i za značenje, i uopšte za citate koje je Barker sejao po knjizi - pa i za fusnote koje su Orfelinovi prevodioci i urednici obilato posejali po knjizi, a čime se Lagunjani nisu smarali? Važno je da „mi imamo srpski prevod“ – a to što on nema mnogo smisla, ni vernosti originalu, ni značenja – pa, koga je briga?

Mene je briga, kao urednika, Orfelin je briga, kao izdavača, a i naše prave čitaoce je briga. Prema tome, toliko o tome.

 

A za one koji se sekiraju zbog „oceđene drenovine“, evo utehe. Sledeća knjiga u ediciji „Crna mačka“ – ako Orfelin opstane do iduće godine – neće biti nešto što je već ranije „prevođeno“, nego skroz-naskroz premijera: epski horor roman T.E.D. Klajna CEREMONIJE u premijernom prevodu Dejana Ognjanovića.

Do tada, uživajte u klasičnom hororu Klajva Barkera. Ako ste ga i čitali u ranijem „prevodu“, garantujem vam da će vam ovog puta, u novom prevodu dokazanih znalaca, biti kao da ga čitate prvi put.

 

Evo kako počinje moj pogovor toj knjizi.

 

 Klajv Barker: Prokletstvo bez Đavola 

 

 

„Nije stvar u tome da su stare priče nužno najbolje priče; već da su stare priče jedine priče. Nema novih priča, samo novih načina da se one ispričaju.“

- Klajv Barker

 

 

Klajv Barker nije na književnu scenu dospeo polagano i postepeno, kao što je slučaj sa većinom pisaca. On nije sledio princip „zrno po zrno – pogača“, odnosno: juče priča u ovom časopisu, sutra priča u onoj antologiji, idućeg meseca u nekoj drugoj... i za par godina, uz mnogo sreće, eto debi zbirke i nečega nalik začetku karijere. Umesto toga, on je skoro doslovno eksplodirao, upavši u svet spisateljstva niotkuda, i to ne sa jednom zbirkom, nego sa čak tri odjednom. Tri kratka ali ubitačna toma Knjiga krvi (kasnije objedinjena u jedan, u skladu s njegovom prvobitnom zamisli) bila su sačinjena u potpunosti od novog materijala, i to originalnog, provokativnog, vizionarskog, koji je doneo najveću revoluciju u savremeni horor još od Stivena Kinga.[1] Bila je to bujica neobuzdane energije mladog pisca koji izgara da vam nešto novo, neviđeno, nezamislivo kaže i pokaže.

            Ali, takva eksplozija u izdavačkoj industriji bila je doživljena delom s radošću, a delom s oprezom, kao nepredviđeni i nekontrolisani incident (ono što bi se na engleskom nazvalo „freak accident“). A ozbiljan biznis ne može se graditi na incidentu. Trebalo je sada ovog ljutog mladog čoveka, koji očigledno vrca od ideja, nekako zauzdati, kanalisati i uvesti u normalne izdavačke tokove. Prve tri Knjige krvi donele su mu ime i popularnost. Ime je trebalo učvrstiti u brend, onako kako se to u knjiškom svetu najpouzdanije čini – romanom. 

Taj roman, objavljen pod naslovom Igra prokletstva (The Damnation Game, 1985), bio je za Barkera višestruko presudan: poslužio je kao dublji i pouzdaniji kamen-temeljac njegove karijere nego što su to zbirke priča mogle biti, a uz to je pružio, u razrađenom, detaljnom obliku, otelotvorenje nekih od njegovih središnjih preokupacija, vidljivih kako u dotadašnjim projektima (u pozorištu, u pričama, i na filmu), tako i u onima koji su usledili. Bez razumevanja ovog romana nemoguće je zaista razumeti Klajva Barkera – barem u ovoj fazi njegove karijere, kada su svi kao proročke reči shvatili onaj famozni blurb Stivena Kinga: „Video sam budućnost horor proze, i njegovo ime je Klajv Barker.“

 

 

Rađanje legende

 

U proleće 1984. britanski izdavač Sfera (Sphere Books) lansirao je Knjige krvi. Iz štampe su izašle u martu, a prijem na koji su naišle bio je obećavajuć. Ubrzo nakon toga, Barkeru su se obratile njegove urednice kod ovog izdavača, Barbara But i Nen di Sotoj (zadužena za regulisanje prava), iste one koje su mu omogućile šansu kakvu bi malo koji anonimni debitant mogao da očekuje. Na nedvosmislen način saopštile su mu da je „neprikladno“ da nastavi da se posvećuje kratkim pričama – iako su ga ugovorom obavezale na još tri zbirke Knjiga krvi. I pored toga, smatrale su da je presudno da on što pre načini onaj ključni korak u karijeri, na osnovu kojega se, barem iz ugla krupnog izdavaštva, razdvajaju odrasli ljudi od dečaka.

Prema navodu Barkerovog biografa, Daglasa Vintera, But je rekla Barkeru: „Sada uradi nešto razumno i napiši roman. Učini sebi uslugu i napiši nešto što zaista možemo da prodamo.“[2] Zbirke Knjige krvi su se u tom trenutku još uvek sporo prodavale: tek pola godine kasnije će ih King pohvaliti usmeno, na jednoj konvenciji (što će se sporo pročuti, jer bilo je to vreme pre društvenih mreža), a tek godinu dana kasnije, u proleće 1985, čuveni citat će se naći na koricama prvog američkog izdanja i pokrenuti lavinu prodaje. Do tog preokreta, koji u početnim koracima niko nije mogao predvideti, trebalo je uraditi ono što se smatralo „razumnim“. I sam Barker je to priznao u predgovoru jednog kasnijeg izdanja svog debi romana: „Nije bilo nikakve sumnje, kako u mojoj glavi tako ni u glavi moje urednice, da ću – ako želim da ostavim značajniji trag u književnom svetu i usput sebi obezbedim znatno veću zaradu – morati da se okušam u pisanju romana.“[3]

---nastavak u knjizi.

 

 

---

[1] Detalje Barkerove biografije videti na kraju prvog toma Knjiga Krvi (Orfelin, Novi Sad, 2023), a detaljnu analizu njegove poetike u drugom tomu Knjiga krvi (2024), kao i u pogovoru Orfelinovom izdanju Pakleno srce / Kabal (2025). 

[2] Nav. prema: Douglas E. Winter, Clive Barker: The Dark Fantastic, HarperCollins Publishers, New York, 2002, str. 172.

[3] Clive Barker, „Introduction“ in: The Damnation Game, Berkley, New York, 2002, str. ix.

SVI SVETI – Volter de la Mer

Dragi čitaoci, imam naročito zadovoljstvo da najavim 41. knjigu u ediciji „Poetika strave“: u pitanju je zbirka priča SVI SVETI klasičnog engleskog majstora suptilne, sablasne strave, Voltera De la Mera.

Tačnije rečeno, ovo je moj izbor najboljih njegovih priča i novela, i sadrži ukupno šest naslova. Unutar ovih korica su dve njegove najpoznatije i opravdano najhvaljenije novele, pravcata remek-dela prvorazredne strave: naslovna, „Svi sveti“, i „Sitonova tetka“, čiji naslov možda zvuči kao neka društveno-angažovana gnjavaža Džejn Ostin, ali iza tog neupečatljivog naslova krije se zapravo jedna od najjezivijih priča strave svih vremena – priča kojoj se divim do imbecilnosti i dao bih jedan svoj prst (ako može, s leve ruke) da sam je ja napisao! Pored ove dve novele, tu su još i jedna noveleta i tri pripovetke, ukratko: krem kremova koji je za vas pažljivo probrao dr Ghoul!

Pažljivi čitaoci edicije „Poetika strave“ prepoznaće ime ovog pisca, jer već sam ga pominjao u pogovorima za pisce koji su mu po poetici najsrodniji, a to su: preci, Henri Džejms i Vernon Li, a naročito naslednik, Robert Ejkman. Sada ćete najzad imati priliku da, prvi put na srpskom jeziku (!), čitate priče ovog majstora, koje predstavljaju nezaobilaznu kariku koja nedostaje između Vernon Li i Roberta Ejkmana.

Evo konkretnijeg osvrta na sadržaj.

 

„A:B:O:“

Dvojica prijatelja iskopaju u dvorištu kuće sanduk u kojem se krije neka bogohulna gnusoba, a kad ona izađe – neće valjati. Netipična priča za de la Mera, ali pokazuje širinu raspona u kojem je mogao da se ispruži.

 

„Peta tačka“

Duh pokojne tetke uporno štiti neke svoje tajne od pohlepnog nećaka, a njegov prijatelj mora da tokom noći dežura u kući i otkrije da li se duh zaista ukazuje, i ako je tu, šta tačno hoće. Sledi noć strave i iznenađenja.

 

„Železnička stanica Kru“

Kasno jedne večeri, na železničkoj stanici, neznanac se ispoveda naratoru o tome kako je skrivio tuđu nedaću, pa naposletku i smrt u šakama oživelog strašila! Ali, ko je u toj priči zapravo najveći monstrum?

 

„Gospodin Kemp“

Putnik-namernik luta pustim priobaljem, i nadomak veoma strme litice naiđe na kolibu čudnog pustinjaka blizu stare crkve i groblja. Kakve tajne skriva taj g. Kemp, šta ga je nagnalo da obitava na tako pustom mestu, i da li su mu posetioci uopšte dobrodošli?

 

„Sitonova tetka“

Teško je slojevitost ove priče sažeti u par rečenica, jer sva njena duboka strava je između redova, ali recimo ovako: jedan školarac pristane na navaljivanje nepopularnog kolege da ga poseti u kući gde živi s tetkom. Ta žena, međutim, ima neopisivo čudan odnos sa svojim nećakom: da li je ona veštica, psihički vampir, ili nešto još gore – otkrijte sami, ako smete.

 

„Svi sveti“

Putnik-namernik luta pustim priobaljem, i naiđe na pustu, zloslutnu katedralu kraj samog mora. Tu, u gluvoj tišini, dok pada prvi mrak, u katedralskim senkama od crkvenjaka sluša priču o demonskim uticajima koji pohode to „sveto mesto“. Da li će svi sveci biti dovoljni da se odupru invaziji sila tame?

 

            Ako ne verujete uredniku edicije, čak ni posle 40 odličnih knjiga koje bi trebalo da su po sebi garant kvaliteta, evo da vas podsetim šta je H. F. Lavkraft pisao o de la Meru:

 

Posebnu pažnju kao umetnik kome je nevidljiv, tajanstven svet uvek bliska i nužna realnost zaslužuje pesnik Valter de la Mer (Walter de la Mare), kod koga opsedajući stih i izvrsna proza nose krajnje dosledno tragove neobične vizije koja zadire duboko u skrivene sfere lepote i strašnih, zabranjenih dimenzija postojanja. U romanu Povratak, duša jednog davno mrtvog čoveka hita iz groba posle punih dvesta godina i vezuje se za telo živog čoveka tako čvrsto da se čak i lice žrtve preobražava u lice onoga koji se odavno pretvorio u prah. Od kratkih priča, sakupljenih u nekolikim zbirkama, mnoge su nezaboravne po tome što njihov tvorac nadmoćno gospodari najmračnijim ograncima straha i vradžbina: Sitonova tetka, Drvo, Iz dubine, Pustinjak, Gospodin Kemp. Kod de la Mera strah nije jedini, pa čak ni glavni element njegovih pripovedaka, jer ovog stvaraoca očigledno više interesuju tananosti karaktera. On, bez ikakve sumnje, spada u malobrojne pisce za koje je nestvarnost živa i prisutna stvarnost, pa je zato i kadar da svojim studijama-o-strahu udahne snagu koju ima samo redak majstor.

de la Mer

 

Sve priče je preveo Strahinja Mlađenović, a spolja i iznutra ilustrovao Danilo Lalović; knjiga ima 280 strana, tvrdi povez i sav uobičajeni Orfelinov kvalitet štampe i dizajna koji vam je dobro poznat.

Pošto se ovaj vrsni majstor strave prvi put javlja na srpskom upravo u ediciji „Poetika strave“, ova knjiga sadrži i iscrpnu biografiju ovog pisca, kao i stručni pogovor urednika, dr Ognjanovića, pod naslovom „Volter de la Mer: Šaptač strave“.

            Orfelin je upravo raspisao pretplatu na 6. knjigu u ediciji „Crna mačka“ – Klajv Barker, Igra prokletstva (preveli Strahinja Mlađenović i Dejan Ognjanović; korice i forzec ilustrovao Ivica Stevanović; ilustracije unutar knjige Danilo Lalović; 490 strana velikog B formata, štampa u dve boje) i na 41. i 42. knjigu u ediciji „Poetika strave“: De la Mer, Svi sveti (preveo Strahinja Mlađenović, ilustrovao Danilo Lalović; 280 strana) i Džema Fajls, Eksperimentalni film (preveo Igor Cvijanović, ilustrovao Ognjen Pavković; 436 strana).

orfelinns@gmail.com

            U narednim danima ću vam detaljnije najaviti i pomenuta dva romana.

            Sve ove knjige možete odmah naručiti kod Orfelina (isporuka, kad izađu iz štampe, početkom novembra), a ko tako više voli, može ih naručiti i kod mene, po istim cenama. Dakle, ko ih želi od mene, neka mi piše što pre na mejl dogstar666 at yahoo dot com, a ovo su cene:

„Igra prokletstva“ u pretplati košta košta 2.900 dinara (u knjižarama 3.970), „Svi sveti“ u pretplati koštaju 1.300 dinara (u knjižarama 1.760), a „Eksperimentalni film“ 1.600 (u knjižarama 2.200).

            Evo kako glasi početak mog pogovora.   

 

 Volter de la Mer: Šaptač strave 

 

„Osim ukoliko, zapravo, mi nismo puke mašine, onda su ova naša tela i sama zaposednute kuće. Kratak sat samoće i tame; potajni, nepoznati zvuk iz neznanog, krik sove, uzdah vetra u dimnjacima — i nemirni duh u nama se pokreće, budi, osluškuje.“

- Volter de la Mer

 

 

Čitalac koji bi pročitao samo priče „Sitonova tetka“ i „Svi sveti“ mogao bi s pravom zaključiti da je njihov autor, Volter de la Mer, nesumnjivo prvorazredni majstor književne strave. Takođe bi mogao da posumnja u kompetenciju dosadašnjih priređivača srpskih horor antologija, koji su dela ovog pisca dosledno zaobilazili.[1] I ne samo njihovu, jer do Orfelinovog izbora, jedina proza ovog pisca ikada prevedena na srpski bila je jedna kratka priča, pre 75 godina: „Otpočinak“ („The Nap“) u antologiji Moderne engleske pripovetke (Prosveta, Beograd, 1951; izbor Borivoje Nedić).

Zatim, ovaj čitalac mogao bi brzopleto da pohita i naruči Sabrane priče ovog pisca, u dva toma, na engleskom – kad ih već na srpskom nema. To bi zahtevalo znatan utrošak finansija i živaca, ali čitalac bi bio spreman na žrtvu zato što očekuje još sadržaja uporedivog tipa i kvaliteta. Međutim, ako bi pročitao skoro hiljadu strana velikog formata u ta dva toma, počelo bi da mu biva jasnije zbog čega je ovaj pisac danas poluzaboravljen, ili nepravedno skrajnut, čak i u svetskim razmerama.

            Tog čitaoca bi prvo frustrirala činjenica da je tokom svoje karijere de la Mer napisao stotinak priča, ali od toga samo četrdesetak ima natprirodne elemente, a hororičnih među njima nema više od petnaestak. Nevezano za žanr, dobar deo njih frustriraće ga zbog zahtevnog a opskurnog pisanja, mestimične staromodnosti, rasplinutosti, itd. Lavkraft je to jezgrovito prokomentarisao: „De la Mer ume da bude izuzetno moćan kad to odluči, i ja bih samo želeo da je on to odlučivao češće.“[2] 

zadnja korica

            Jednostavno rečeno, čitalac koji pre traga za stravom mogao bi biti razočaran otkrićem da de la Mer nije bio prevashodno posvećen tom žanru. Dodatno otežava to što mnoge od njegovih ekscentričnih, idiosinkratičkih priča nije lako klasifikovati.

 

On nije povezan ni sa jednom partijom, školom, pomodarstvom, klikom ili pokretom, već na zadovoljstvo onih koji ga poznaju, neguje radoznalost, nezadovoljstvo i optimizam koji su podjednako bezgranični. On govori kao usamljeni pojedinac koji možda uopšte ne bi ni pisao da nije te samoće. On ne govori kao pripadnik bilo koje klase ili staleža, niti u ime bilo čega ili bilo koga.[3]

 

Lepo je biti originalan, svoj i neuporediv, ali to sa sobom nosi i probleme klasifikacije i razumevanja. De la Merove priče kreću se u širokom rasponu, od uslovnog realizma do prilično nedvosmislene fantazije, ali su najčešće smeštene na ničijoj zemlji između njih, u fantastici, kako je Cvetan Todorov definisao, kao sivu zonu neodređenosti. Ovako koncipirane priče predstavljaju problem i za antologičare, jer, kako to Džoši lepo zapaža, „ne postoje dva čitaoca koja će se složiti oko toga koje su horor, a koje nisu.“[4] Bilo je i pokušaja da se saberu samo njegove strašne priče, ali oni neminovno izazivaju drugu vrstu nedoumica: zašto je tu ova priča, iako nije horor, a nema one druge, koja to sigurno jeste.

            Na skrajnuti de la Merov status u književnosti uopšte, pa tako i književnosti strave, uticali su i drugi faktori. Na primer, dela M. R. Džejmsa i Aldžernona Blekvuda dugo su vremena u javnom domenu, a i dok su formalno bile pod zaštitom autorskih prava, njih niko nije potraživao jer ovi pisci nisu ostavili biološke potomke. Zato su njihove priče bile neprestano dostupne, po pristupačnim cenama, najširoj publici i kritici. Uz to, bile su ekranizovane za televiziju, masovni medijum par excellence. Nasuprot tome, de la Merovi naslednici dopustili su da njegova dela zadugo budu nedostupna („out of print“), ili prisutna samo u skupocenim, niskotiražnim izdanjima, pa su i zbog toga ona pala „ispod radara“ većeg dela publike i kritike. Pritom, jedina TV ekranizacija našega pisca bila je epizoda „Sitonova tetka“ u seriji Senke tame (Shades of Darkness, „Seaton’s Aunt“, 1983), do dana današnjeg. Posvećenici i znalci održavali su žar interesovanja, u sferi kulta, ali taj žar nikada se nije rasplamsao onako kako u istoriji horora plamte baklje Džejmsa i Blekvuda.

forzec knjige

            Pored toga, druge de la Merove preokupacije zasenile su njegove jezovite radove, tako da je on za života, a i decenijama posle smrti, u engleskoj književnosti bio poznatiji kao autor popularnih knjiga za decu i kao pesnik, nego kao „majstor strave“. Istina, „Sitonova tetka“ je često bila antologizovana u izborima najboljih klasičnih horor priča, ali za preostalih petnaestak hororičnih naslova kao da niko nije znao. Zbog te disproporcije, on je bio otpisan kao „autor jedne priče“, pa stoga manje vredan pažnje nego oni koji su žanru posvetili tomove.

            Pa ipak, ne poričući značaj svega pobrojanog, pomnije proučavanje svih priča strave Voltera de la Mera nameće zaključak da je glavni kamen spoticanja za njegov istaknutiji status u kanonu horor književnosti ipak, iznad svega, počivao u njegovoj osobenoj poetici. Čitalac koji bi pažljivo pročitao opus ovog pisca, shvatio bi da se on razlikovao od većine horor pisaca, pa i onih posvećenih pričama o duhovima. „On, reklo bi se, ne piše o onome što juri ka nama, brbljajući i proždirući, već o onome što se tek nazire, na trenutak, na samoj periferiji čovekovog vida. To je onaj tip priviđenja koji nam, u svom najgorem obliku, zaista može naježiti dlake na potiljku.“[5] Drugim rečima: dok su drugi pisci umeli, kad zatreba, da podignu glas, da podviknu, pa i zaurlaju, de la Mer je svoju stravu skoro isključivo saopštavao šapatom. A za recepciju te vrste diskursa potreban je ređi, istančaniji sluh...

 

---

[1] O sadržaju domaćih horor antologija, izboru priča i načinu na koji je žanr u njima tretiran, videti: D. Ognjanović, Dolazak horora: književnost, Orfelin, Novi Sad, 2025.

[2] H. P. Lovecraft, „Letter to Frank Belknap Long, June 11, 1926.“ Nav. prema: Selected Letters, vol. II, Arkham House, Sauk City, 1968, str. 57.

[3] (Nepotpisan), „Walter de la Mare“, Bookman, London, XXXIX, 1910, str. 127.

[4] S. T. Joshi, Unutterable Horror: A History of Supernatural Fiction, Hippocampus Press, New York, 2012, str. 416.

[5] Jack Adrian, „Walter de la Mare“ in: David Pringle, ed, St. James Guide To Horror, Ghost & Gothic Writers, St. James Press (an imprint of Gale), 1998, str. 177.