Ultimativni ZAVODNIK! I Orfelinova PRETPLATA

Izuzetno sam počastvovan činjenicom da je Orfelin smatrao vrednim da objavi moja Sabrana (prozna) dela, i to – za života! Mada, pošto neće izaći sve knjige odjednom, nego u razmacima od po nekoliko meseci do po pola godine između naslova – ko zna?

            Ovo je, od strane Orfelina, ne samo čin poštovanja nego i – velike vere. Kako vere u mene (tj. u vrednost mojih romana i priča), tako i u čitaoce (da će se odazvati u dovoljnom broju da opravdaju ovaj ambiciozan i skup poduhvat), ali i uopšte vere u smisao bavljenja izdavanjem knjiga koje su lepše i kvalitetnije i ozbiljnije (ali i skuplje) od srpskog proseka, i to baš sada, baš ovde, u ovom vanrednom stanju u kojem su kultura, lepota, pamet i sve što vredi ugroženiji nego ikada u novijoj istoriji Srbije.

            No, filozofiju na stranu, da kažem bolje koju reč o ovom poduhvatu.

            Nova edicija zove se „Sabrana dela Dejana Ognjanovića“. Činiće je, za početak, svih pet mojih dosad objavljenih proznih knjiga, i to ovim redom:

1. Zavodnik

2. Naživo

3. Prokletije

4. Zadušnice

5. Divlja kapela i druge priče

            To je ono što je za sada izvesno i što postoji napisano i izdato.

 

            Šta će biti s mojim narednim knjigama koje planiram? O tom potom.

Da vidimo prvo da li će ova edicija biti Orfelinovo komercijalno samoubistvo, ili će ipak (polaaaako ali sigurno) pronaći svoje čitaoce.

Pa da vidimo, onda, da li će se tom izdavaču svideti moja naredna dela i da li će i njih želeti da objavi.

Javlja mi se da bi upcoming roman Spomenik bio taman kao za Orfelin; ali ne bih se kladio u velike pare da će da mu legne jedan drugi roman koji mi se sada mota po glavi, a koji bi mogao da bude napisan pre Spomenika... Već i naslov mu je zajeban, a kamoli sadržaj...

Uostalom, ne znam baš ni ima li smisla da svoje NOVE knjige premijerno objavljujem odmah u ediciji „Sabrana dela“. Ne znam da li je iko ikada igde u istoriji to uradio... „A sada, najnoviji roman Dejana Ognjanovića, kao knjiga br. 6 u ediciji 'Sabrana dela'“...  Uglavnom, idemo redom, pa ćemo nadalje videti šta i kako.

IZGLED

Sve knjige ove edicije imaće srodan zajednički dizajn. Tvrdi povez, spoljni karton sa taktilnom teksturom, folija u dve boje za ilustraciju i naslov. Boje korica će se razlikovati, kao i boje folija. Sve knjige ove edicije će po obodima stranica biti ofarbane u crno.

Priprema za štampu (jpg/pdf) ne može da vam sada adekvatno prikaže i dočara izgled i ugođaj koji su zamislili Milenko Bodirogić i Dragan Bibin. Možda ćete sebi jasniju sliku stvoriti ako zamislite spoj dizajna edicije „Noć Republike“ (koja zavisi od taktilnosti i 3-D ugođaja, ali ih je zato teško kako valja uslikati; samo što je ovde tvrdi povez) i „Crna mačka“ (tvrdi povez sa folio-štampom; samo što je ovde manji format).

Ilustracije za sve knjige ove edicije radi Ivica Stevanović.

Unutra u knjigama nema ilustracija, samo crne pregradne strane gde treba.

Forzec jeste ilustrovan, isto kao u knjigama edicije „Poetika strave“.

Na zadnjoj korici je takođe ilustracija-amblem, različita od one na prednjoj korici.

 

SADRŽAJ

TEKST:

Tekst u ovim knjigama nije radikalno menjan, u smislu da nisam ništa zaista krupno (pasusi, scene) ni izbacivao, ni dopisivao. ALI, tekst jeste intenzivno redigovan, i postoje ozbiljne intervencije na mikro-planu. Konkretno, u ZAVODNIKU, izbacio sam brojne pošalice, fore i fazone koji su mi na ovo čitanje zaškripali i remetili ton. Bez brige, mnogi su i ostali, izbacio sam samo one na pogrešnim mestima, u horor scenama. Takođe, izbacio sam neke detalje i aluzije za koje mi se činilo da previše eksplicitno (za moj njuh) sugerišu ovo ili ono tumačenje.

Procentualno gledano, rekao bih, otprilike, da je ovo oko 93-95% isti tekst koji znate i imate, ali može biti da i ovih 5-7% izmena – reč ovde, rečenica onde, dve rečenice tamo – u opštem zbiru čine primetnu razliku. Uglavnom razlike nisu tolike da bi bilo ko samo zbog njih trebalo da kupuje ovo izdanje ako ima bilo koje Orfelinovo. Ali ako imate samo I izdanje, u mekom povezu, moje... onda bi možda valjalo da ipak imate ovo.

Ovo izdanje ima ukupno 360 strana.

 

DODACI:

U svim knjigama biće isti dodaci.

- Rekli su o knjizi: AUTOR (odlomci iz mojih intervjua) i KRITIKA (odlomci iz objavljenih kritika i napisa).

- Biografija autora: pošto će se ove knjige prodavati zasebno, a ne u kompletu, ima smisla da to bude u svakoj. Neki će hteti da ih kompletiraju sve, neki će uzeti samo poneki naslov, ko kako hoće.

Ovo znači da dodaci koje sam stavljao u prva, samizdat izdanja Prokletije i Zadušnice, i u III i IV izdanje Naživo, neće biti ponavljani. Ne bi to imalo smisla, jer su vrlo raznorodni i po obimu (npr. NAŽIVO ima oko 80 str. raznih dodataka, a PROKLETIJE nemaju ni 10) i po prirodi i poreklu i sadržaju tih tekstova.

U ovom ultimativnom izdanju ZAVODNIKA se, naravno, nalazi i njegov appendix, priča „Crni čovek“. Ona, istina, nije bila izvorni deo romana (u I izdanju), napisana je kasnije, ali je postala deo knjige još od prvog Orfelinovog izdanja, pa se zato nalazi i ovde, na svom prirodnom mestu.

To znači da nju, kada dođe na red Orfelinova DIVLJA KAPELA, nećemo ponavljati, nego će umesto nje u toj zbirci biti jedna ili dve nove, originalne, dotad neobjavljivane priče u istom duhu (folk horor).

 

CENA:

Ovo se neće svideti nekima, a nisam ni ja srećan zbog toga, ali tako je kako je. Hteo se originalan dizajn, izdavač je smatrao da autor zaslužuje luksuzno i decentno, respektabilno izdanje Sabranih dela, a ne nešto obično, prosečno, normalno i neupadljivo. A taj povez košta više. A zbog njega je i cena knjige malko viša od onih u npr. „Poetici strave“.

ZAVODNIKA kod Orfelina možete kupiti za 1.500 din. U knjižarama će biti nekoliko stotina više.

Ko želi da se proveseli, dobrodošao je. Ko ne želi, neće ili ne može, nema problema, nije pod moranje.

 

Knjiga bi trebalo iz štampe da izađe sredinom juna.

Druga knjiga, NAŽIVO, trebalo bi da izađe ili za Sajam (krajem oktobra), ili posle Sajma, zavisno od mogućnosti izdavača.

Orfelin je upravo raspisao pretplatu, pa vam nju prenosim ispod.

 

PRETPLATA

Poštovani prijatelji, Orfelin raspisuje pretplatu na 40. knjigu u ediciji Poetika strave – Gi de Mopasan „Orla“ (prevela Olja Petronić; korice i forzec ilustrovao Ivica Stevanović) i na prvu knjigu Sabranih dela Dejana Ognjanovića „Zavodnik“ (dizajn Dragan Bibin, likovna oprema Ivica Stevanović).

„Orla“ u pretplati košta 1.200 dinara (u knjižarama 1.650), „Zavodnik“ u pretplati košta 1.500 dinara (u knjižarama 1.980). Knjige isporučujemo kurirskom službom, nakon isteka pretplate koja traje do 10. juna.

NAPOMENA: Ukoliko naručujete obe knjige poštarina je besplatna, a ako se odlučite za samo jedan naslov potrebno je na cenu knjige dodati još 200 dinara kao deo poštanskih troškova.

Knjige možete platiti na račun Orfelin izdavaštva, Kosovska 23, Novi Sad (broj računa 220-73108-85), a pretplatnik svoje podatke (ime i prezime, adresa i broj telefona), kao i naslove knjiga na koje se pretplatio šalje na: orfelinns@gmail.com.

Uz ove nove knjige možete sa značajnim popustom kupiti i ostala naša izdanja (videti na www.orfelin.info).

Ja vas podsećam da moje detaljno predstavljanje sadržaja i izgleda knjige Gija de Mopasana „Orla“ možete pogledati ako kliknete na OVAJ POST: https://cultofghoul.blogspot.com/2026/04/orla-i-druge-price-strave-gi-de-mopasan.html

 Plus! Imaću i ja nešto primeraka novog ZAVODNIKA (prethodna izdanja odavno nemam). Svako ko poželi da knjigu NARUČI mejlom i dobije poštom od mene, ili je KUPI uživo iz mojih ruku, ako je u okolini Niša, tj. N. Banje, može to da učini. Imaću knjigu u svojim šakama za oko mesec dana.

* * *

 

Sasvim nevezano za ovo gore, ali – pozivam vas da svratite na ZMAJKON u Niš, od četvrtka 21. maja, pa do nedelje 24. maja, u NKC-u na Paliluli.

Biće više horor sadržaja nego ikada do sada. Dolazi Milan Kovačević, dolazi raspali pirat Boban, i još poneki...

Ja ću u petak u 19h govoriti o LEPTIRICI zajedno sa filmskim kritičarima Dejanom Dabićem i Srđanom Savićem.

petak, 22. maj

U subotu ću, u 18h, sam samcit, držati predavanje o vampirima u savremenoj horor književnosti.

subota 23. maj

Za ostale sadržaje, tj. za ceo program, informišite se na Instagramu, jer ja im sajt ne nalazim. Evo OVDE:

https://www.instagram.com/festivalfantastike/

ili, za starce, na Fejsbuku, ovde:

https://www.facebook.com/ordodraconish

OBSESSION (2026)

 

Evo, došao nam je u bioskope najnoviji mega-hajp u hororu, film posle koga, ako je verovati plaćenicima Blamhausa (koji distribuira ovaj film), u hororu više nikad ništa neće biti isto! To je, naravno, koješta – OBSESSION nije ništa revolucionarno, ali se svakako može pogledati. And then some.

                Ukratko, ovo je nešto kao spoj satirično-kurentno-tematskog pristupa Džordana Pila (minus rasna tematika: mislim da u filmu nema nijedan crni lik, čak ni epizoda, što je za jedan novi horor naprosto zabezeknjavajuće) i crnohumorne Ari Aster drame o međupolnim odnosima (minus totalno unhinged ludilo). Po meni, ne doseže do njih, ali stremi, a to dokle dobacuje vredno je pažnje. Motrićemo na naredne radove – mada, već najavljuje rimejk savršenstva TEX. MASAKRA, pa zato budimo na oprezu. Ili je genije ili velika budala.

         U savremenim hororima postoje samo dve vrste muškosti: toksična i mlakonjavo-impotentna (plus kvir, gde se nađe). Već je odavno otrcani kliše postavka u kojoj je dečko glavne cure ili toksično abjusivno đubre koje zaslužuje najsadističkiju moguću smrt – ili je nesposobni, mlaki, njoj neverni Toma, pa tako cura mora da se omoći, ako već nije omoćena, da se skine u majicu na bretele, i da Jebe Kevu duhu-monstrumu-alienu-folk-bogu ili čemu već, kao prava vintage Finalna Cura.

        OPSESIJA donosi nekoliko tvistova u ovu postavku. Pre svega, glavni lik je muško, njegova je vizura primarna. Zatim, on u sebi objedinjava obe glavne vrste muškosti. Prvo, mlakonjav je do nepodnošljivo iritirajućih razmera, to je prosto negledljivo koliko je ovaj nesiguran, labilan, stidljiv, plašljiv, tunjav. Razumem da je za ovaj zaplet bio potreban neko takav, inače filma ne bi bilo, ali malko se prećeralo: taj lik je toliko odbojno nesposoban za život da sam sve vreme u sebi, a zamalo i glasno, vikao PA UBIJ SE BEKANE KAD SI HRKLJUŠ! Film bi bio bolji da je ovaj baja malo prijemčiviji – mada, po rivjuima koje vidim na netu, možda se radi o mom subjektivnom sudu, jer većina onlajn reakcija je pozitivna prema njemu, neki ovog skaplju i tulču čak opisuju kao „zgodnog“...

                Enivej, taj isti tulča je, takođe, i toksičan! Uz pomoć čarobne grančice vrbe on, u trenutku plavomudastog frusta, kad ga željena cura otkači kao „samo prijatelja“, on na to frendzonovanje reaguje posezanjem za magijom u koju ne veruje, ali svejedno poželi ono što bi i svaki toksični mužjačina: da poseduje ženu protivno njenoj volji, tj. da joj nametne svoju volju ne bi li je posedovao, obljubivši je pritom. Suprajz! Magija deluje, i ova dok si reko KRC! postane ubeđena da je ovaj tulča nešto najbolje što se desilo muškoj rasi još od Breda Pita.

            A Pig’s Heaven, reko bi neko. Eeee, ali onda ovo ne bi bio horor, da nema tu neka caka... A caka je, za početak, u tome da ništa ne valja previše, pa čak ni ono najbolje. Treba mere u svemu, inače se javlja overdoziranje u stilu „Too much of a good thing“. Pa tako i ovde, postepeno, vidimo sadističku dekonstrukciju česte želje: „Želim da me ona voli više nego ikoga drugoga na svetu.“ Kao i većinu stvari u amatornim fenomenima, ni ovo ne bi trebalo da se shvata bukvalno, inače će da boli glava...

                Prava ljubav, kako nam je Šekspir & co. opisaše zapravo je morbidna OPSESIJA, ono patološko grcanje: „Ne mogu da živim bez tebe, ti i samo ti, ti si smisao mog života, ti si mi sine qua non, bez tebe ja ne postojim, mene neeemaaaa, ću umrem bez tebe...“ itd itsl. A onda raskinu, „magija“ izvetri, i to se pretvori u „Kako sam ikad mogo da volim ONO, fuj, bljak, bem ti gabora“ dok prelaziš na drugu stranu ulice da je ne bi ponovo sreo.

           A ono što ovaj tačno nazvani film lepo demonstrira jeste i da se tzv. prava ljubav sastoji i iz mnogo POSESIVNOSTI, pa bi stoga jednako tačan naslov bio i POSSESSION (samo što je njega već rabio Žuljavski, a evo krčkaju se i pripreme za rimejk, sa Margaret Kvejli kao Ludačom). Dakle, pod dejstvom ćiribu-ćiriba grančice, naš curetak ne samo što postane OPSEDNUTA glavnim tulčom, nego bude i patološki POSESIVNA – i tamo gde, kao, treba (druge žene) i gde ne treba (drugari: vidi košmarnu scenu „momačke večeri“ i u šta se to izvrgne ovde).

                I mada se film može čitati pretežno u skladu sa ustaljenim frazama o toksičnoj muškosti (eto do čega dovodi pokušaj da se naruši integritet i slobodna volja žene, eto kuda vodi koercija, No means NO) ako ste u tom dominantnom fazonu... on se takođe, što je osveženje, može gledati i kao groteskno karikirana i preterana inscenacija tipično ženske varijante iracionalnosti, histerije i srodnih patologija vezanih za veze i vezivanje i „ljubav“. I ko nikad nije video svog „anđela“ kako se u trenu oka pretvara u Harpiju, u Meduzu koja sikće zmijskim jezikom i grize vas sa svojim zubima, a onda se pet minuta kasnije, ili brže, vraća u modus „Izvini, dušo, ne zameri, ne znam šta mi bi, ali sam si to tražio, izazvao si me, a znaš kakva sam, osjetljiva i krhka poput cvjetića u maju, ja sam fina i suptilna i mogu da te ubijem ovde da te zgazim ko crva...“ A ova Inde Navarete je odlično uhvatila tu varljivu, prevrtljivu, neuhvatljivu, volatilnu, zavodljivo-zastrašujuću, iracionalnu, nepredvidivu prirodu večitog ženskog.

                I ova OPSESIJA prilazi povremeno Ariju Asteru upravo u tim scenama u kojima je naš šonjavko izložen groteskno preteranim izlivima i prolivima svoje drage što, kako film odmiče, sve više zalazi u horor, pa i splater teritoriju... Neki ozbiljan Budista rekao bi čak da ovo nije, kao u sloganu filma, „Pazi KOGA želiš...“ nego – pazi se želje kao takve. Jer želja vodi u Samsaru, a Samsara je upravo vrtenje u krugu ovih paklenih bezizlaznih vizija u koje upadne naš tulča.

Pošto je sve to oko rilejšnšips lepo opservirano i hororski reimaginirano na dovoljno svež i, ajde da kažem i delimično originalan način, dobili smo jednu prilično zabavnu melodramu-crnukomendiju-horor o mešovitim vezama (muško-ženskim) i njima inherentnim, a retko ovako naglašeno potenciranim aspektima. Naličje ljubavi...

Jer, što reko pesnik, „priča o ljubavi obično ugnjavi.“ Ghoul na to dodaje: tomu je tako zato što, u konvencionalnim ljubavnim pričama, svi potenciraju onu čašu meda, što je u OPSESIJI lepo poluparodirano u zaista smešnoj MONTAŽI idile prvih dana blesave zacopanosti kad sve ide kao podmazano u nekom Hallmark filmu. Avaj, malo ko jednaku pažnju posveti i čaši žuči koja se, istovremeno ili naizmenično s onim medom, mora popiti, jer tako mu je to organizovano u ovom svemiru. Ko što Njeguš lepo reče: „Čašu meda jošt niko ne popi, što je čašom žuči ne zagrči; čaša žuči ište čašu meda, smiješane najlakše se piju.“

OPSESIJA pametno koristi izražajne mogućnosti horora da malo veći naglasak stavi na tu ređe pominjanu ljubavnu čašu žuči, i to čini dovoljno vešto i zabavno da će površnima delovati čak i revolucionarno, WOW neviđeno i originalnije nego što jeste.

Osim iritirajućeg protagoniste, kojem sam bukvalno od prve scene želeo sve najgore (što je, otprilike, i dobio), moglo bi se ovde zameriti još što-šta što spada u SPOJLERE.

Dakle, ne čitaj ovo nadalje pre gledanja!

 Lenjo je rešeno to sa „vrbom“ („one-wish willow“) – nije to Mekgafin koji se tek tako prihvati niotkuda, kao u bajci, ali kad se film nepotrebno zapetlja u to Otkud to u toj radnji (zar bi neko prodavao za 7$ nešto što može da želiocu donese milijardu dolara?), i Ko stoji iza toga (ko se javlja na telefon proizvođača/distributera?), to se pretvori u jednu neubedljivu mistifikaciju koja neme veze s mozgom.

Ima više rupa u scenariju: neke su na nivou „brojanja metaka“, npr. ova se usere na tepihu dnevne sobe nasred filma, ali oni kasnije tu obitavaju ili prolaze kroz sobu a da govna nikad nisu očistili, niti na smrad ikako referisali... Neke su malo dublje u pogledu dramaturgije i motivacije, npr. pred kraj otkrijemo da je šonjin „najbolji drug“ zapravo dotad neobavezno jebavao Taj mračni predmet njegovih Želja, što je bar dvojako neubedljivo. Prvo, on je prikazan kao suviše džukac i prostak da bi ova, fina, njega htela, a naročito samo kao neobaveznog jebača. Drugo, ako je tomu bilo tako, neubedljivo je u retrospektu, na početku filma, njegovo žarko insistiranje da smuva njega (šonju, ortaka) i nju (svoju jebačicu). To bi imalo smisla da je on zlonamerni, pakosni zlodej, ali film nam ga prikazuje samo kao prosečnu napaljenu budalu, ali ne kao lošeg drugara.

Takođe, ima dramaturškog varanja. Kada se prvi put Ludača ponaša baš mega-iracionalno pred svima, kao da ima neku vrstu sloma, šonja je odveze u Hitnu pomoć, ali nije jasno zašto je okrvavljenu i dezorijentisanu NE PRIME tamo – jer nam film tu scenu prikazuje izdaleka, muzičkim skorom zagušenog dijaloga. Jadno vađenje od logičnog Izlaza br. 1. Zatim, kada Ludača zapravo UBIJE nekoga, spljeska joj facu u pulpu, naš šonja je imao Izlaz br. 2: da pozove policiju i prepusti Ludaču njima, doktorima, sudijama, rešetkama... Umesto toga, pošto je suviše šonjav čak i za to, on jedino može da ide ka kraju koji mu je unapred bio napisan.

A za pohvalu, moram reći da mi se sviđa poslednja scena (što retko biva u novijim hororima). Umesto twista, finalnog zajeba, žaoke radi plitkožanrovskog efekta, koju sam očekivao – dobijamo nešto dublje i lepše: „samo“ jedno grubo, bolno buđenje, i sveto-jednostavne ali rezonantne i potresne reči: „ŠTA si to uradio???!“

To je „preokret“ utoliko što tu Ludača bude oslobođena muškarčeve toksične želje i mađije, i razotkriva se kao žrtva, a patetični samoubica, pre nego što neko počne da ga žali (ja ne!) – kao pravi zlikovac ovog filma. On, i prodavci ovako opasnih andrmolja u radnjama za tričarije...

FACES OF DEATH (2026)

 

Jedva sam dočekao da pogledam novi FACES OF DEATH. Iz više razloga, koje moji pažljivi i dugotrajni čitaoci i pratioci mogu naslutiti.

                Jedno vreme, pre 30-ak godina, bio sam prilično opsednut temom snuff filmova, pre svega potaknut glasinama da se tako nešto snima u Bosni i Hrvatskoj za vreme rata. Rezultat toga je moj debi roman NAŽIVO, začet 1995, a u objavljivom obliku napisan 2002. Ko ga još nema, na raspolaganju je 4. izdanje! Cijena, prava sitnica!

naručuj dok ima...

                Anyway, ta me je tematika dugo zaokupljala, u to vreme, pa i na početku milenijuma, zahvaljujući izuzetnoj knjizi KILLING FOR CULTURE (1994). Ona je svoje ultimativno, prošireno izdanje dobila 2016. a ja sam ponosan što sam na više mesta u njoj i ja citiran, uglavnom povodom PORNO BANDE i SRPSKOG FILMA, koji su nastavili elaboraciju onoga što sam ja pionirski zacrtao u NAŽIVOM.

obavezna lektira

                Osim toga, nalazim naslov FACES OF DEATH unikatno evokativnim, i svojevremeno sam ga iskoristio za serijal mojih crteža... A njih, suprajz, možete pogledati u galeriji koju sam vam obznanio još pre 15 godina, ovde: https://cultofghoul.blogspot.com/2011/10/ghouls-in-vivo-faces-of-death.html

as seen in NAŽIVO

                A pre nego što se bacim na mini-rivju, samo još jedan full disclosure: ova me je tematika oduvek zanimala isključivo iz intelektualnih razloga, jer sam u njoj prepoznao potentan diskurs za analizu fascinacije estetikom i filozofijom smrti. Još u ranim/srednjim 1990-im, tj. u mojim ranim 20-im, apsolvirao sam i prevazišao interesovanje za autopsije, leševe, stvarna krvoprolića, true crime sakaćenja i klanja, a i kada sam od 1998. nadalje počeo da istražujem bespuća interneta, nisam se dugo zadržavao na Ogrish itsl. sajtovima za ljubitelje razbucanih lobanja, odvaljenih vilica, auto-nesreća i porodičnih ili ratnih masakara. Čak sam i filmove serijala FACES OF DEATH (i njima slične), kada sam do njih došao, u ranim danima divx-a, pre četvrt veka, više probrauzovao (to get the taste of it) nego što sam seo pa od početka do kraja pobožno odgledao. Taj me materijal koliko fascinira toliko (ako ne i više) deprimira... a uz sva moja izdašna pisanja o nekrofiliji (nekad i sad), mene i dalje više pali toplo i živo meso...

18+ (foto) (video) - klikni ako smeš!

                Eeeeenivej – i tako dolazimo najzad i do mog osvrta na igrani film, horor film, koji se nadovezuje na kvazidokumentarni FACES OF DEATH.

                Ovca mi se jagnji – tj. upravo as we speak pišem veliku debelu knjigu o Tomu Ligotiju na američkom jeziku, i ovo sad vam piskaram dok mi se mozak hladi od toga – pa zato neću da dužim. Samo krtnina!

                FACES OF DEATH (2026) se, na nivou koncepta, inteligentno nadovezuje kako na non-fiction (?) serijal FACES OF DEATH tako i na teme i dileme koje ovaj pokreće, a kojima su se bavili i Ognjanović i Kerekes i Mladen i Aca, i dobro ih apdejtuje za aktuelni trenutak. Znači, nije to samo prežvakavanje i exploatacija brend-nejma (mada ima i toga, i film to priznaje u jednom SCREAMovskom meta-momentu kroz dijalog, tj. monolog psiho-ubice), nego je i prilično pametna nadgradnja i reimaginacija. Bar u početku.

manekeni laži... i smrti

                Ukratko, izvorni FACES OF DEATH je bio fenomen rođen na prelazu između bioskopskog filma-na-traci prema video-filmu VHS ere (gde je, u potonjoj, i procvetao – toliko da je čak dobio dve strane u jednom ranijem broju YU VIDEO revije!). Novi FACES OF DEATH nam to sve donosi osveženo za 2026. godinu (mada se dešava 2024), sa svim kurentnostima u vidu onlajn sajtova i svedostupnih klipova raznih „problematičnih“ materijala, kako u moralnom smislu (sex abuse), tako u visceralno-explicitnom (razna samo/povređivanja, nesreće i zaginuća, ali i zločini i njine lešovite, krvave posledice).

                Fino je to zapleteno: glavna junakinja radi u kompaniji koja se bavi kontrolom onlajn sadržaja na izvesnoj platformi i markira šta je prikladno a šta nije (rečito, američki: mnogo je stroža prema golotinji i sexu, a blaža prema nasilju i krvi), gde nabasa na serijal videa za koji, prvo, nije sigurna da li je fejk ili pravo ubijanje, a vremenom shvati da neka lujka zapravo re-inscenira pogibije iz izvornog  FACES OF DEATH. Kada svoje sumnje obznani (na netu, jer kibersvet je jedini stvarni svet danas, aaarghh!), psiho se ostrvi na nju (in 3-D!)...

Petak 13-ti XCX

                Plus, i njena psiho-prošlost je vezana za death-videos – u kretenskom trenutku nepromišljenosti, potpomogla je da joj sestricu smrska brzi voz dok su pokušavale da snime glupi „spas u zadnji čas“ video na pruzi. Nakon toga ona je postala mini-selebriti „The Train Girl“ koju narod prepoznaje na ulici i u dragstoru kao takvu. „Ej, evo je ona iz onog videa...“ Plus, i psiho ima svoju vrlo explicitno postmodernističku blekmirorovsku skrimovsku-se7enovsku 8mm radivojevićevsku  karmadonjansku agendu da exploatiše kurentni trend/trendove dok propoveda protiv njega/njih...

...a tu je i kurentno SVUDA-prisutna reperka ČARLI EKSIEKS ili tako nekako, koja ovde i glumi i „muzicira“ (ako je to rep sranje muzika), a glumi i u novom Takaši Miikeu i gde sve ne a da je pomodno (beše valjda njen rep i u onom napucanom BRAJDU), pa prema tome već ima neki hororski street cred i vrlo je IN. To -kao i uvek kad se juri „aktuelnost“- znači da će ovaj film vrlo brzo zastariti, da će zbog svoje (self)referencijalnosti već za par godina da bude „sooo-2026“!

vrlo IN reperka

                No, dobro, nije mu to najveći greh.

                Najveći greh, za moj grah, ili groš, mu je to što u drugoj polovini filma gl. junakinja počne da radi sve gluplje i usiljenije stvari, i dramaturgija filma me, u svojim insistiranjima da me odvede baš tamo gde je naumio, po svaku cenu, i pomalo lenjo, provoloptaški - gubi. No, ako plauzibilnost psihologije i motivacije i pravila službe u policiji i to da li bi se IKO ko je jedva umako iz kuće ubice tamo ponovo dobrovoljno sam samcit vraćao -ako to sve bacimo kroz prozor, poslednjih pola sata filma, ili nešto jače, nude neke od napetijih, i bolje osmišljenih i realizovanih scena horor saspensa, psiho-makljaže, jurnjave, bežanja, stizanja, mlaćenja, seckanja, bockanja, i ja mu zbog toga uglavnom opraštam što je žanrovsku zabavu naposletku stavio na prednje sedište, a na zadnje ostavio teme, ideje, poruke i mozak, što je iz „angažovane“ „provokativnosti“ pobegao na bezbedan teren čistog holivudskog žanrovskog rolerkostera (juhuuuu-ihaaaj-weeee!).

onaj iz strejndžer tingz

                Drugim rečima, ovo je jedan prilično uzbudljiv psiho-slešer, natprosečno dobar i napet, a nudi, kao prilog, mestimično i nešto pameti i preispitivanja „gde smo to došli“ i „kako smo ovde dospeli“ i „zašto je ovo sve tako“ i „kako je to moguće“ i sve ostalo coktanje i vrtenje glavom i oljabećkovićizme iz „utiska nedelje“.

                Ghoul says: Check it out!

                P.S. Svojevremeno je o mom NAŽIVOM znameniti hrvatski strip-scenarista, pisac i još ponešto, Darko Macan, napisao:

Ažo, ti li si?

"Dejan kroz knjigu, nakon dvadesetak prvih nesigurnih stranica, piše sve bolje i bolje, ali najjača scena je središnji trenutak knjige, kad u svojoj sobi gleda talijanski videozapis hrvatsko-bošnjačkog klanja Srba (...). Nakon toga dolazi pripovjedačka i žanrovska nužnost tajnog snimka i lavkraftijanskog horora i ja ... odahnem. Odahnem, jer je stvaran užas prestao i sada smo u sigurnoj domeni fikcije: masovne grobnice na magijskim mjestima, u crno odjeveni ćelavci, Dejanov put na tamnu stranu ... Sve kao u klasičnim bezizlaznim hororima, ali ništa više zaista strašno. Ništa stvarno. NAŽIVO, debitantski roman Dejana Ognjanovića odličan je žanrovski uradak (puno bolji od ovdje prethodno recenziranog KOLJIVA, hrvatskog horor-kandidata), vrlo pitko i crnohumorno napisan hororac koji je u jednom trenutku zakoračio prema bitnoj literaturi, ali se onda pomalo prepao i sklonio u vode pitomog straha, nakon kojeg se spava bez strašnih snova."

pozdravio vas Red Dragon

Ja ovaj sud poštujem, ali se s njime ne slažem u potpunosti. Ali sad sam ga se prisetio povodom novog FACES-a. Mislim da bi se mnogo opravdanije i argumentovanije moglo kazati da je ovo film koji je u jednom trenutku zakoračio prema bitnoj tematici i ozbiljnom, problemskom filmmejkingu, ali je onda stvaran užas prestao i sada smo u sigurnoj domeni fikcije, kada se pređe na bezbedno tlo SLEŠER tropa, na dežavi (mada ovde odlično realizovane) varijacije na temu: zarobljena si u kući psiho-ubice + spasavaš se + pokušavaš da bežiš + on te čuje + kriješ se + hoće li te naći + trčiš napolje + on iskače... itd. Znači, sve kao u klasičnim bezizlaznim hororima, ali ništa više zaista strašno. Ništa stvarno. „Kao na filmu.“ Miran san zagarantovan.

nisam albino nego sam mnogo buljio u monitor

Dokumentarni ili kvazidokumentarni snimci (ko će više dokučiti i razlučiti šta je stvarno a šta je fejk u današnje A.I. vreme?!) na početku filma služe samo da nas privremeno uznemire – ali relativno brzo nas film ipak uljuljka u dobro poznatoj toploj vodi slešera, sasve MASKIRANIM ubicom, čija maska ničemu ne služi, jer ovo nije hudanit, od samog starta znamo ko je on... Ali da, zaista, na kraju smo na bezbednoj teritoriji nepatvorenog žanrovskog slešer filma. Ko zna zašto je to dobro? Ko hoće PRAVE STVARI, ko hoće dokumentarni užas, eno vam pun internet stvarno skrljanih, zaklanih, spljeskanih, raskomadanih ljudi... Zato, opustite se i zabavite na bezbedan način, uz film uz koji ipak neće biti potrebe da sebi ponavljate „It’s only a movie It’s only a movie It’s only a movie“ jer će vas on sam na to stalno, a prema kraju sve stalnije, podsećati.