izabrana dela

izabrana dela

недеља, 20. јун 2021.

HOROR PLANOVI ZA 2021.

  

Pre nego što krenete da se žalite („Gule, poslao sam ti priču, scenario, roman… još pre X meseci – kad ćeš već jednom da pročitaš?!“ „Gule, kad ćeš napokon da napišeš nešto o novim horor filmovima?“) osećam obavezu da vam kažem ponešto o horor projektima na kojima radim prethodnih meseci, nedelja i ovih dana, i zbog kojih ne stižem da se bavim skoro ničim drugim, a čije rezultate možete očekivati uskoro, a najkasnije do kraja ove godine.

 

 

PROKLETIJE

Moj treći roman iz štamparije treba da mi stigne u sredu ili četvrtak, dakle oko 24. juna – i smesta krećem da ga šaljem pretplatnicima onim redom kojim su mi se javljali.

 

Vest za one koji žive u BEOGRADU – sad je zvanično: premijerna promocija PROKLETIJA biće u nedelju 4. jula u 18h, u klubu POLET (Cetinjska 15), u okviru festivala ART-ANIMA. Ako uspem da organizujem transport više paketa u Bg, u dogovoru s pretplatnicima srediću preuzimanje knjiga naživo, ko tako želi, umesto preko nikad-dovoljno-pouzdanih poštara.

Izlazi: 24. juna

 

 ZAVODNIK - 3. izdanje



Orfelin uskoro, tokom leta, izdaje 3. izdanje mog trenutno rasprodatog romana. Sadržaj i tekst su identični prethodnom izdanju, sa nekim vrlo malim korekcijama teksta i preloma.


KNJIGA EIBONOVA – Klark Ešton Smit

Pošto su već plaćena autorska prava, a veći deo sadržaja već preveden i spreman za prelom, mogu da obznanim sledeće: druga knjiga u Orfelinovoj ediciji „Crna mačka“ biće moj nekronomičasti izbor najboljih horor priča Klarka Eštona Smita, najlavkraftovskijeg pisca koji nije Lavkraft.

Dakle, biće to knjiga po svemu srodna NEKRONOMIKONU – 

veći format, veći obim, dizajn, srebrotisk, mnogo više stvari za čitanje (čak 20 priča + jedna novela!), opširan pogovor, predivne ilustracije…

Izlazi: u septembru ili oktobru

 

 

TEATRO GROTESKO – Tomas Ligoti

U Orfelinovoj ediciji „Poetika strave“ izlazi i nova (na srpskom) zbirka Ligotijevih priča – po meni, najbolja njegova.

Izlazi: do kraja 2021. godine

 

 

HOLIVUD OD VIJETNAMA DO REGANA, I DALJE – Robin Vud

Ja prevodim a Niški Kulturni Centar objavljuje jednu od najbitnijih knjiga iz teorije filma, izuzetno važnu za razumevanje horora, i uopšte američkog filma 1970-ih i 1980-ih. Meni je ovo fundamentalno delo, koje mi je otvorilo oči po pitanju horora kao NIŠTA drugo što sam ikada pročitao. Krajnje je vreme da se ovaj prvorazredni klasik pojavi na srpskom…

Izlazi: do kraja 2021. godine ili početkom 2022.

 

LEPTIRICA + DEVIČANSKA SVIRKA + ŠTIĆENIK na Blu Reju

Kadija na snimanju Štićenika

Ove jeseni jedan američki distributer objaviće ova tri horor klasika Đorđa Kadijevića na blu reju. Nisu još zvanično to na internetu objavili, pa ne smem da kazujem detalje (ko, gde, šta, kad, kako), ali valjda neće zameriti ako ovde, na srpskom, nagovestim da će se to desiti – i da sam ja snažno involviran oko dodataka (EXTRAS).

Caci se priseća Štićenika

Konkretno, osim najboljih mogućih verzija ovih filmova, na disku će biti i moji novi, originalni video intervjui s Kadijom, Cacijem Mihajlovićem (Štićenik) i Goranom Sultanovićem (Svirka) + u bukletu, biće moj esej o „Srpskim vampirima“…

Izlazi: oktobar

 

 

RUE MORGUE o srpskim vampirima


U tematu o folk hororu, a povodom dokumentarca WOODLANDS DARK (u kojem nešto malo i ja učestvujem!), u najboljem svetskom horor magazinu pisaću o srpskim horor klasicima i o izvornim srpskim vampirima… Biće to u Halloween specialu, dakle sept-okt. dvobroj.

Izlazi: 1. septembar

 

 

DAVITELJ PROTIV DAVITELJA na Blu Reju

Jedan engleski distributer objaviće na blu reju Šijanov horor-komedijski klasik.

I ovde sam snažno involviran oko dodataka (EXTRAS), i to: novi video intervju sa Šijanom + tekstualni intervju sa Šijanom + esej o tom filmu + audio komentar (zajedno sa kritičarem i rediteljem Igorom Stanojevićem).

Izlazi: krajem 2021. ili početkom 2022.

 

 

GROSSMANN 2021.

Pošto sam prošlo leto preskočio, zbog korona-pandemije, ovoga ipak idem u Sloveniju na najbolji regionalni festival horora i fantastike (i vina!).

Tako ću predstaviti PROKLETIJE i nove Orfelinke – a trebalo bi i da vodim razgovor sa glavnim gostom festivala, Gerijem Šermanom, rediteljem dva meni veoma draga horora (DEATH LINE + DEAD & BURIED)

Kad? 16-20. jul

 

 


Spremaju se i druge knjige za Orfelin, ali pošto „neprijatelj prisluškuje“ nadam se da nećete zameriti što neću baš sve karte da otkrivam: pratite ovo mesto i znaćete sve na vreme, i mnogo pre vremena!

Nadam se da ću u celoj toj prevodilačko-priređivačko-pogovordžijskoj gužvi stići da napišem još koju priču iz sveta NAŽIVO/PROKLETIJE, ali prosto ne smem da obećavam…

 

 P.S. A što se tiče pitanja „Gule, kad ćeš napokon da napišeš nešto o novim horor filmovima?“, odgovor na njega glasi: "Kad vidim neki koji zaslužuje ocenu veću od 3-! To se u ovoj godini još nije desilo!"


P.P.S: Mnogi me pitaju za nekronomičasto izdanje Poa kod Orfelina, koje sam svojevremeno najavljivao. 



Nažalost, to se neće desiti. Sad kad maltene nema izdavača u Srbiji koji nije izdao "svog" Poa, i to u poslednjih godinu-dve (uključujući tu i dva najveća mejdžora, ne samo izdavačka nego i distributersko-prodajna), bilo bi suicidalno da i Orfelin uđe u izradu jedne tako ambiciozne i skupe za proizvesti knjige, a koja se nikako (s tom i takvom konkurencijom) ne bi mogla prodati u tiražu kojim bi se isplatila. I nemojte se uopšte zaklinjati da biste smesta bacili u kantu ili na Kupindo svoja tuđa izdanja Poa ako bi Orfelin uradio jedno ultimativno - znam da postojite. Znam da vas ima. Dvesta, možda čak i celih trista takvih postoji, sigurno... Ali, da bi se to izdanje isplatilo, trebalo bi da takvih ima bar 1.500, ako ne i 2.000... Dakle, Orfelin Poa neće u dogledno vreme raditi...

уторак, 15. јун 2021.

Najbolji filmovi 1990-ih, by Miloš (4. deo)

 

Stigli smo do finiša! Mega izbor od top-100 filmova (svih žanrova) 1990-ih, koji smo zbog obima iseckali u 4 dela, stigao je do svoje poslednje partije, sa onim što je za kritičara Miloša Cvetkovića bio sam samcit VRH filmske produkcije 1990-ih.

Kao što već rekoh, ovo je dovoljno promišljeno i stručno da vredi pažnje i promišljanja filmofila koji na ovaj blog zalaze, ali ja povodom ove liste imam i brojne ograde, neslaganja i dopune – u šta ćete se uskoro i sami uveriti kad vam ponudim MOJU listu naj-filmova 1990-ih. Do tada, evo šta je Milošu u toj dekadi bilo najbolje. 


25. Miller's Crossing (1990), režija: Joel & Ethan Coen


Prvo od mnogih remek-dela braće Koen ujedno je i njhov prvi film iz devedesetih, dekade koju su možda najviše obeležili upravo njihovi filmovi. "Milerovo raskršće" je jedan od onih favorita iz senke, hard-boiled gangsterska drama na tragu najboljih dela Dešijela Hemeta ("Milerovo raskršće" koristi neke motive iz Krvave žetve i Staklenog ključa), odnosno slična priča koja se provlači kroz filmove još od Kurosavinog "Jodžimba" pa do Hilovog "Last Man Standing". Pa ipak, meni je ovo omiljena verzija. Gabrijel Bern je ovde u ulozi života kao proračunati, cinični pa opet i pomalo romantični Tom Regan. Albert Fini je isto savršeno kastovan kao mafijaški bos Leo, kao i Marša Gej Harden kao fatalna Verna. Scena u šumi između Berna i Džona Tortura je antologijska, jedan od najboljih momenata u nekom filmu braće Koen, a naročito imajući u vidu kasniji pay-off kao i repliku koja uz pucanj stavlja tačku na sve. U sjajnoj seriji "Fargo" provučeno je više omaža na omaj film, ali najveći je u četvrtoj sezoni gde je jedan od glavnih junaka praktično baziran na Tomu Reganu, a i sam zaplet ima nekih sličnosti...

 

 

24. Ravenous (1999), režija: Antonia Bird


Mislim da je ovo najpotcenjeniji film devedesetih. Imao je problema još od početka, Milčo Mančevski je bio originalni reditelj, ali je film na kraju režirala Antonija Bird (RIP), i od svega što sam gledao ovo je nešto najbolje što je snimila. Međutim, kada je film bio završen studio nije znao šta da radi sa njim, niti kako da ga proda. Marketing je bio skoro nepostojeći, trejler užasan, i na kraju je i gledanost bila slaba, a oni koji ga jesu pogledali uglavnom su ga olako otpisali (kako publika tako i kritika). Ja sam na film naleteo nekoliko godina kasnije na divxu pitajući se zašto niko ne priča o ovom remek-delu koje je najbolja kombinacija horora, vesterna i crne komedije koja postoji. Rediteljka je i ranije već nekoliko puta sarađivala sa Robertom Karlajlom, i on je tada već bio dovoljno poznata faca, ali to što je u ovom filmu pokazao može da se poredi sa Hopkinsovim Hanibalom Lekterom. Ovo je četvrti film na listi gde je Majkl Najman komponovao muziku koja se pamti, a ovaj put mu je u tome pomogao Dejmon Albarn. "Ravenous" jeste prilično uvrnuta kombinacija žanrova, i nije za svačiji ukus, ali je isto tako film koji često repriziram, a po mogućstvu sa nekim ko ga prethodno nije gledao. Svi se uvek prijatno iznenade...

 

 

23. Reservoir Dogs (1992), režija: Quentin Tarantino

 
Mnogima je ovo omiljeni Tarantinov film, i mada nisam među njima potpuno ih razumem. Za početak, ovo je njegov najkraći film, i mada je u pitanju debi, sve na šta smo navikli kada su potonji filmovi u pitanju je tu, i kad je reč o likovima, dijalozima, izboru muzike, nasilju... I sve je to spakovano u priču gde objektivno nema viškova, a ispripovedano je ne samo ekonomično nego i vrlo zanimljivo imajući u vidu nelinearnu strukturu filma. Ima ovde brojnih omaža drugim filmovima, ali nisu toliko na prvu loptu, a od većih pozajmica su neki elementi zapleta i strukture (Kjubrikov "The Killing" sreće Lamov "City on Fire"). Među sjajnom glumačkom ekipom se izdvaja Harvi Kajtel jer je Harvi Kajtel, Tima Rota sam po prvi put zapazio upravo ovde, a Majkl Medsen (karijera RIP) je zaslužan za verovatno najpamtljiviju scenu u filmu (maestralna režija takođe). Kasnije će se Tarantino donekle vratiti ovom skoro pa pozorišnom formatu, samo u drugom žanru, i mada volim i taj (objektivno predug) film, a neke druge njegove još više, ipak su mi "Ulični psi" prvi izbor koji bih preporučio nekome ko ništa nije gledao od Tarantina...

 

 

22. Barton Fink (1991), režija: Joen & Ethan Coen

 

Godinu dana nakon "Milerovog raskršća" braća Koen su snimili svoj do tada najapstraktniji, najhermetičniji film, ne mareći previše kako će ga (i da li će ga) publika razumeti. Pa opet, ovo je i dalje vrlo koenovski film. Uvrnuti likovi u apsurdnim situacijama su i dalje tu, kao i sporedni junaci koji ostaju nedokučivi, ali i nezaboravni, poput Čarlija (sjajni Džon Gudman) koji je nešto između dobrodušnog suseda i demona iz pakla, ma koliko to paradoksalno zvučalo. Džon Torturo je savršen u ulozi izmučenog pisca koji pokušava da završi scenario za svoj prvi holivudski film. "Barton Fink" se odmotova nalik na kafkijanski košmar sa upadima koenovskog humora, i u odnosu na njihove prethodne filmove vidljiv je izvestan odmak od realnosti. Mnoge od scena imaju tu gotovo nadrealnu, snoliku atmosferu, koja samo dodaje na osećaju klaustrofobije, a posebno u svim scenama u hotelu kada film deluje pomalo linčovski. Vrhunac je u "I'll show you the life of the mind!" sceni. Čitava ta paklena završnica nalik je na polu-upamćeni san od koga su ostale neke upečatljive slike i opšti osećaj jeze...

 

 

21. The Usual Suspects (1995), režija: Bryan Singer


"Dežurne krivce" sam pogledao premijerno u Sava centru, tako da nije bilo ni teoretske šanse da mi neko spojluje kraj, pogotovo što nisam ni znao da postoji veliki obrt na kraju. Primećujem da oni koji taj film po prvi put gledaju danas, uglavnom uspevaju da naslute u kom pravcu sve ide, ali posle više od dve decenije gledanja Kevina Spejsija kao (filmskog) zlikovca, to i ne treba da čudi. Ali ovo je sjajan film i pre poslednje scene. Kliše sa filmom koji počinje od kraja dok neko priča svoju priču u policijskoj stanici danas je toliko otrcan da samo oni najgori C filmovi posežu za tim, ali tada je to još bilo dovoljno sveže i intrigantno, kao dobar način da se baci udica za publiku. Ono što na posletku uspeva da proda ovu priču i posle više od četvrt veka jeste mogućnost da se uživa u kraju i kada film gledate po peti, šesti put. To je ona vrsta uživanja u trenutku kada završni element slagalice klikne gde treba, čak i kada možete da vidite kompletnu sliku... Sve zasluge za to ne pripadaju samo reditelju Brajanu Singeru, već i scenaristi Kristoferu Mekveriju, kao i Džonu Otmanu (fenomenalna muzika i montaža) od ekipe iza kamere, odnosno kompletnoj glumačkoj ekipi. Nekima je ovo bila prva velika uloga, a nekima kao Stivenu Boldvinu bukvalno jedini bitan film u karijeri...

 

 

20. Eyes Wide Shut (1999), režija: Stanley Kubrick


Kao i većina filmova Stenlija Kjubrika "Eyes Wide Shut" je naišao na nerazumevanje kada se pojavio. Umesto ultimativnog stavljanja tačke na karijeru koja je trajala gotovo pola veka i srazmerno malo filmova, od kojih su većina remek-dela, publiku i kritiku je dočekao film koji se nije mogao lako kategorisati / objasniti. Ovaj put nije bio u pitanju SF, horor, ratni film ili istorijska drama... "Eyes Wide Shut" je savremena drama, koja uprkos tome danas ne deluje ni najmanje zastarelo (baš kao i drugi Kjubrikovi filmovi). Zavedeni marketingom, pojedinci su očekivali erotski triler (žanr vrlo popularan devedesetih), a dobili su nešto što bi se pojednostavljeno moglo opisati kao jedna od onih nadrealnih priča koje se odvijaju u toku jedne noći. Ali Kjubrikov film je i u tom smislu dosta drugačiji. Noćna avantura Vilijama Harforda (Tom Kruz) nalik je na u film pretočenu psihoterapijsku seansu, gde sve potisnute želje i strahovi, kao i seksualne fantazije izbijaju na videlo u progresivno sve zlokobnijem dugom putovanju kroz noć, odnosno mrak ljudske duše. "Eyes Wide Shut" je jedan od onih filmova koji su bolji na svako novo gledanje i što više razmišljate o njemu, čak i bez nekih velikih učitavanja...

 

 

19. 12 Monkeys (1995), režija: Terry Gilliam


"12 Monkeys" sam pogledao u Domu sindikata, i tada sam već bio fan Gilijema zbog "Kralja ribara", mada mislim da još uvek nisam pogledao "Brazil". I kao što je "Brazil" jedan od najboljih SF filmova osamdesetih, isto to važi za devedesete i "12 Monkeys". Oba se ujedno takmiče za najbolji Gilijemov film, ali ja blagu prednost dajem potonjem. "12 Monkeys" je onoliko mejnstrim film koliko je za Gilijema to moguće, a da pritom ostane u potpunosti očuvan njegov autorski pečat. Kao premisa je poslužio kratki film "La Jetee", koji je scenarista Dejvid Veb Pipls ("Blade Runner") uzeo kao osnovu za priču o ludilu, apokalipsi i putovanju kroz vreme. Negde u to vreme sam počeo da čitam romane Filipa K. Dika, tako da me je atmosfera sveopšte paranoje, u kontekstu jedne SF priče, podsetila na neka njegova dela, jer koliko je zapravo logično da putnik kroz vreme vrlo brzo završi u ludnici? To je, između ostalog, bio povod za jednu od najboljih uloga Breda Pita, kojom je najzad sve uverio da je mnogo više od lepog lica (takođe mi nedostaju vremena kada je Medlin Stou dobijala velike uloge a Brus VIlis se još trudio da glumi). Naslovna muzička tema je ne samo savršena za ovaj film nego lepo dočarava i sumira filmove Terija Gilijema uopšte, to je ta mračno uvrnuta estetika koja sve vreme balansira između realizma i groteske, komičnog i tragičnog...

 

 

18. Misery (1990), režija: Rob Reiner


"Misery" je jedna od najboljih adaptacija Kinga, a svakako najbolja od svih snimljenih devedesetih. Ono što je najčudnije u svemu tome jeste to da je ovo Robu Rajneru jedini horor film u poprilično šarolikoj i neujednačenoj filmografiji, gde se ističe još jedna sjajna adaptacija Kinga "Stand by Me". Roman sam pročitao tek nedavno, i mada ima većih i manjih izmena, moram da priznam da su Rajner i scenarista Goldman obavili odličan posao, pogotovo imajući u vidu postavku sa malo likova i lokacija. "Misery" je jedan od onih horora koji je, slično kao i "Psycho" tri decenije pre njega, uspeo da se poveže sa publikom koja inače nije sklona žanru. Tome su pomogli maestralni glumci u glavnim ulogama (Keti Bejts je dobila zasluženog Oskara za ulogu Eni Vilks, ali i dalje ne mogu da verujem da Džejms Kan nije bio čak ni nominovan, iako praktično nosi veći deo filma), kao i akcenat na psihološkom hororu i saspensu, uz nekoliko savršeno tempiranih i nezaboravnih šok momenata. Iako je film relativno popularan i mnogi su ga (i njihove majke) već pogledali, ovo je još jedan dobar kandidat da ga pustite nekom ko ga nikada nije gledao i da čekate reakciju...

 

 

17. Goodfellas (1990), režija: Martin Scorsese


Evo filma o kojem nema potrebe da mnogo pišem. Na većini sličnih lista nalazi se na prvom mestu ili bar u top 5, a čak i najveći fanovi Kevina Kostnera se slažu da je tada Skorseze trebalo da dobije svog prvog Oskara. "Dobri momci" su za devedesete ono što je "Kum" bio za sedamdesete, kao i za gangsterski film uopšte. Skorseze je snimio epsko remek-delo u kome pratimo uspon i pad Henrija Hila (nikad bolji Rej Liota) od sitnog kriminalca pa do zaštićenog svedoka. I ostatak glumačke ekipe je odličan, a posebno Džo Peši kao Tomi koji je istovremeno jeziv i urnebesan (mada nemojte mu reći da sam ovo napisao!). Ovo je film koji me je naučio da ako hoćeš da isečeš beli luk dovoljno tanko, onda treba da upotrebiš žilet. Jedini razlog što kod mene "Dobri momci" nisu u top 5 već nešto niže u suštini je isti onaj zbog kojeg bi "Kum" bio na nekom sličnom mestu na ovakvoj listi sedamdesetih. Nisam toliko lud za samom tematikom. Ali s druge strane, oni najbolji filmovi uspeju da vas zainteresuju za gotovo bilo šta ukoliko je sam filmmejking na nivou, a ovde je vrhunski...

 

 

16. Crash (1996), režija: David Cronenberg


Drago mi je što sam ovaj film pogledao u bioskopu, mada ne u punoj sali Sava centra već u sablasno praznom Kosmaju. Balardov istoimeni roman tada još uvek nisam pročitao (ali jesam Potopljeni svet), a Kronenberg mi je već bio (i ostao) jedan od omiljenih reditelja. Pa opet, ovo je bio neobičan film čak i za fanove, a reakcije i kritike su bile i ostale vrlo podeljene. Npr. BFI ga je stavio na prvo mesto na listi 90 filmova devedesetih, a Skorseze u top 10 filmova devedesetih. Neki drugi su pak tražili da se film zabrani za prikazivanje. "Crash" počinje jednostavno stilizovanom špicom i hipnotičkom muzikom Hauarda Šora koja savršeno uspeva da prenese svu zavodljivost, perverznost i izvitoperenost ove priče. Kronenbergova režija je hirurška, film je od kolorita preko pokreta kamere hladan i intiman istovremeno. Glumci deluju kao da su u nekoj varijanti polusna ili transa. Scene sudara su brze i žestoke, poput orgazma. Ali akcenat nikada nije na samom šoku, iako je već sama premisa šokantna, već upravo na radoznalosti koja razbija tabu kako bi se otkrilo šta se to skriva iza...

 

 

15. The Matrix (1999), režija: Lana & Lilly Wachowski (Larry & Andy Wachowski)

 

"Matriks" sam srećom pogledao u bioskopu, u Takvudu, u najvećoj sali, dobro se sećam čitavog iskustva, a sam film sam zapravo iščekivao jer sam pročitao šturu najavu još prethodne godine, u filmskom dodatku časopisa Satelit TV Video, gde su pobrojali sve zanimljive filmove iz 1999. Samo na osnovu tog kratkog pasusa sam stavio "Matrix" u top ten najočekivanijih filmova. Doduše, znao sam za obrt koji usledi posle pola sata, ali me je u svakom drugom smislu film oduševio. Takođe, ovo je jedan od onih filmova koji ne stari. Osim nekih aksesoara koji vrište: kasne devedesete (mobilni telefoni, naočari, kožni mantili), sam film je bio ispred svog vremena po tome kako je režiran, i postavio je neke nove standarde kada je reč o efektima i filmmejkingu generalno. I mada priča nije toliko originalna u smislu da pozajmljuje teme i motive kako od mnogih anima, tako i od Filipa K. Dika (između ostalih), opet je način na koji je to kombinovano veoma svež, i taman je svega toga dovoljno da se uspostavi čitava nova mitologija koja će biti elaborirana kasnije u nastavcima (i "Animatriksu"). Ali i bez razmatranja filmova koji su usledili, kao i ogromne pop-kulturne zaostavštine, "Matriks" je savršeno zaokružen film, i beskrajno zahvalan za repriziranja...

 

 

14. Carlito's Way (1993), režija: Brian De Palma

 

Brajan De Palma je možda i najpotcenjeniji živi reditelj. I mada jeste uvažavan među brojnim filmofilima, kritičari ga nikad nisu voleli (osim eventualno Francuza), i zaradio je čak pet nominacija za Zlatnu malinu za najgoreg reditelja (i nula nominacija za Oskara). Nažalost, odavno nije snimio ništa iole dobro, i mada ja volim neke kasnije filmove (kao npr. "Femme Fatale"), njegovo poslednje remek-delo je "Carlito's Way". Ovo je i jedna od poslednjih velikih uloga Al Paćina devedesetih, pre nego što se na neko vreme pretvorio u autoparodiju, kao i savršena uloga Šona Pena koji igra jednog od najljigavijih likova u istoriji filma. "Carlito's Way" je neka vrsta promišljenije i rediteljski zrelije replike na "Scarface". Naslovni junak je ona vrsta tragičnog heroja sa greškom za kojeg sve vreme navijate iako znate da je unapred osuđen. Završni set piece je jedna od onih scena koje mogu da gledam iznova i iznova, i trenutak kada je De Palma snimio nešto što može da stoji rame uz rame sa kriminalističkim trilerima njegovog velikog uzora Hičkoka (takođe i muzika Patrika Dojla koji ovde parira Bernardu Hermanu). Ništa od ovoga nije bilo tada prepoznato, a jedino su Cahiers du Cinema (doduše naknadno) proglasili "Carlito's Way" za jedan od najboljih filmova devedesetih...

 

 

13. JFK (1991), režija: Oliver Stone


Oliver Stoun je snimio više filmova o američkim predsednicima, ali za razliku od ostalih ovaj nije biografski, i pre svega se bavi Kenedijevim ubistvom. Umesto suvoparne istorije, "JFK" zalazi u vode moderne mitologije. Živimo u vremenu kada su teoretičari zavere sveprisutni, i od simpatičnih ludaka su postali daleko zlokobnije figure. Ali snaga i veličina ovog filma je što uspeva da vas natera da verujete, i ma koliko možda prezirali sam koncept sveopšte zavere, uvlači vas u paranoidni svet u kome je sve povezano i sve moguće, ukoliko se moćnici iz senki dovoljno potrude. Stoun ovde kombinuje dokumentarne snimke sa rekonstrukcijama, sudskom dramom i kamernim scenama u kojima ljudi sede i razgovaraju. I uspeva da od svega toga načini vanredno uzbudljiv film koji glatko teče sva tri sata. Kasnije će se Stoun još više oslanjati na ekscentričnu montažu, upečatljivu fotografiju i agresivni saundtrek, ali u ovom filmu je njegov pristup i dalje nešto klasičniji (film je dobio Oskara za montažu i fotografiju, a zaslužio ga je i Džon Vilijams za muziku). "JFK" predstavlja Olivera u punom kreativnom i konspirološkom naponu, i bar za kratko obesmišljava pitanje: Koliko je sve ovo zapravo tačno? "JFK" nije dokument, niti to treba da bude. I fascinantniji je od postojeće faktografije koja će verovatno zauvek ostati nedorečena...

 

 

12. Candyman (1992), režija: Bernard Rose


Na većini sličnih lista nećete naći ovaj film, jer su ga mnogi iz nekog razloga otpisali kao još jedan slešer, što ne može biti dalje od istine. "Candyman" je adaptacija kratke priče Klajva Barkera The Forbbiden koja je u filmu detaljnije razrađena i promišljeno amerikanizovana. Bernard Rouz je pre ovog filma režirao "Paperhouse", bajkovitu horor-dramu, te ne čudi što je njegov pristup materiji znatno ozbiljniji nego što bi se to očekivalo. Kendimen je monstrum iz urbane legende, otelotvoren u impozantnoj pojavi Toniji Toda. "Candyman" je film koji govori o tome kako urbane legende nastaju i žive, i kako čudovišta iz kolektivne svesti mogu da se materijalizuju, kako u simboličkom tako i u doslovnom smislu. Međutim, pravi izvor strave i užasa je društvena zajednica koja je stvorila Kendimena, odnosno legendu o njemu. Pored Tonija Toda koji dominira svojim glasom i prisustvom, ovaj film iznosi Virdžinija Madsen u svojoj najboljoj ulozi. Rouz film režira slično kao i neki drugi reditelji za koje je horor samo jedan od mnogih žanrova (vidi pod Kjubrik), dok muzika Filipa Glasa uspostavlja odgovarajuću atmosferu već od prve sekunde. "Candyman" je jedan od najboljih horora devedesetih, ali je kao i svi drugi filmovi koji se percipiraju isključivo kao žanrovski, u dobroj meri potcenjen...

 

 

11. Unforgiven (1992), režija: Clint Eastwood


Mislim da je prva dodela Oskara koju sam gledao (osnodno snimak iste), ona na kojoj je Klint Istvud pokupio dve nagrade, za najbolji film i režiju, za svoj vestern "Unforgiven". Sam film sam pogledao pre bilo kog Fordovog odnosno Leoneovog vesterna (možda sam video neke fragmente), tako da mi je prvi put promaklo to koliko je Istvudov film najbolje od oba sveta, odnosno kako je Istvud objedinio i u neku ruku prevazišao obe tradicije. Svet u kome obitavaju likovi kao što je bivši i ostareli revolveraš Bil Muni (Istvud) i oportunistički šerif Bil Daget (Džin Hekman) vizuelno podseća na Fordove filmove, ali su likovi bliži onim kod Leonea. Ali opet, nisu u pitanju puke kopije ili omaži, jer Istvud svemu dodaje jednu dozu realizma, kako u dijalozima tako i scenama obračuna. "Unforgiven" je tako dekonstrukcija i rekonstrukcija vesterna u isti mah. Film u kome je Istvud, kao najlevičarskiji od svih holivudskih desničara (ovo je samo polovično šala), uspeo da provuče i suptilnu feminističku notu, ostajući veran duhu vremena kada se film dešava. Jedna od omiljenih scena mi je ona u kojoj Bili Daget razgovara sa biografom Ingliš Boba i pritom potpuno razbija kaubojske mitove. "Unforgiven" je prelepo uslikan, spor, melanholičan i opor film o osveti i duhovima prošlosti koje je najbolje jednom za svagda zakopati...

 

 

10. Terminator 2: Judgment Day (1991), režija: James Cameron


Ako je "Matriks" bio revolucija na polju akcije, SF-a i efekata, na kraju devedesetih, "Terminator 2: Sudnji dan" je bio to isto, samo na početku. Tim pre je još impresivnije kada se taj film gleda danas, pošto i posle tri decenije nije nimalo ostario. Ključ je u tome kako je Kameron snimao akciju i koristio tada još limitirane CGI efekte u kombinaciji sa onim praktičnim. Ovo je ujedno i jedan od dva nastavka na ovoj listi, i to od one sorte gde će mnogi reći kako je bolji od originala (lično mi je teško da poredim, prvi film je skoro pa SF-horor). Kameron je do te mere sve savršeno uvezao kada je reč o priči, da niko nakon njega nije uspeo da se nadoveže kako treba, a čak je i njegov pokušaj da u naknadnoj ediciji izmeni/dopuni otvoreni kraj bio promašaj (kad je o Kameronovim filmovima reč, izbačene scene je najbolje da ostanu izbačene). Zanimljivo je kako je danas, kada su visokobudžetni filmovi ove vrste postali nešto uobičajeno, "Terminator 2" zapravo još više cenjen pošto i danas odskače po kvalitetu, ne samo kada je reč o vizuelnoj strani filma i efektima, već i kada su u pitanju likovi i priča. Ovo će zauvek ostati najikoničnija uloga kako Arnolda Švarcenegera tako i Linde Hamilton, a Robert Patrik je legitimno zaslužio sve moguće nagrade (koje nije dobio) za ulogu T-1000, njegova moć transformacije iz ubilačke mašine u mimikriju ljudskosti i nazad je zaista impresivna i jeziva, čak i bez savršene muzike Breda Fidela koja ga prati u kasnije toliko kopiranim scenama potere. Zaista ih više ne prave kao nekad...

 

 

09. Lost Highway (1997), režija: David Lynch


Prvi Linčov film koji sam pogledao je "Dina", ali to za dotičnog baš i nije reprezentativno (mada je taj film bio za mene bio bitniji nego "Star Wars" u nekom smislu), tako da je prvi pravi Dejvid Linč u mom životu bila serija Tvin Piks. Tada kada sam gledao sam bio premlad da bih sve skontao (a u međuvremeu sam shvatio da kod Linča dosta toga i ne treba da se skonta), ali kada sam nekoliko godina kasnije u bioskopu Balkan pogledao "Lost Highway" (ili kako su ga naši preveli "Hotel izgubljenih duša") shvatio sam da već duže vreme čekam upravo takav film. "Lost Highway" tehnički nije horor, ali je hororičniji i jeziviji od većine čistih horora. Ima elemente trilera odnosno misterije, ali bez rešenja, već vas ostavlja da se (mentalno) vrtite u krugu. U neku ruku je i romansa, onoliko koliko je Tvin Piks bio sapunica, a scena seksa u pustinji uz Song to the Siren u pozadini je jedan od najlepših filmskih prizora koji je, kao i sve u ovom filmu, neobjašnjivo uznemirujuć. A kad smo kod pesama, Bouvijeva I'm Deranged predivno uokviruje film. "Lost Highway" je jedan od najlinčovskijih Linčovih filmova, a ujedno i jedan od najboljih (mada konkurencija je žestoka). Siguran sam da je svako ko je gledao "Lost Highway" kasnije ponovo sreo Misterioznog Čoveka u svojim košmarima, čak i ako ih nije zapamtio. Sam film je pak nemoguće zaboraviti...

 

 

08. Fight Club (1999), režija: David Fincher


"Fight Club" nisam pogledao u bioskopu, ali je zato bio jedan od prvih filmova koji sam nabavio na divxu. Te davne 1999. bio je jedan od onih filmova koji su bolje prošli u ostatku sveta nego u SAD, a i kritičarima je trebalo malo vremena da ga skapiraju i zavole. Za tu godinu Oskara je dobio "American Beauty", i ma koliko taj film bio tehnički dobro urađen (i isprazan), mislim da danas nema dileme koji je (naj)bolji film 1999. Finčeru je ovo bio četvrti film, a po mnogima je i dalje njegov najbolji, i upravo je ovim filmom otišao korak dalje u pogledu režije. Fluidni pokreti kamere uz upotrebu kompjuterske animacije, filteri, subliminalni kadrovi, upotreba netipične filmske muzike... Sve to i još ponešto Finčer je iskoristio za ovu adaptaciju istoimenog romana, koja je vremenom postala kultni film u koji su ljudi po nahođenju krenuli da učitavaju sve i svašta. Na neki način je upravo "Fight Club" anticipirao dvehiljadite i postavio se kao neka vrsta pritajene proročke kritike, koja je ljudima delovala toliko kul, da su se neki zadržali na površini. Ali čak i tako površno gledano ove jeste izuzetno snimljen, zabavan, vizuelno zanimljiv i provokativan film. Što se nekog dubljeg značenja tiče, za mene je ovo oduvek bio film razočaranog idealiste o tome kako totalna revolucija rezultira potpunim haosom, a koliko je to dobro ili loše ostaje ionako van filma, u elipsi... A poslednji kadar sam uvek doživljavao kao genijalnu varijaciju na kliše scenu sa vatrometom u pozadini, dok su u prvom planu dvoje zajljubljenih. Umesto vatrometa ruše se oblakoderi, ali poenta je nekako ista. Where is my mind, indeed...

 

 

07. Trainspotting (1996), režija: Danny Boyle


"Trainspotting" sam gledao na premijeri u Sava centru, i mislim da tada nisam imao pojma šta da očekujem. Ali nakon ovog filma mi je svaki sledeći film Denija Bojla automatski bio među najočekivanijim te godine ("Shallow Grave" se za dlaku nije našao na listi), bez obzira na to o čemu je (npr. ne znam da li bih uopšte gledao film o Stivu Džobsu da ga nije režirao Bojl, a svakako mi ne bi bio u top 20 te godine). "Trainspotting" je jedan od onih kultnih filmova koji je gotovo istog trenutka postao deo pop kulture, sa sve bezbrojnim citatima, odličnim saundtrekom, pozorišnom verzijom koja se pojavila nedugo posle... Ovo je film u kome je praktično svaka scena jedan mali ogled iz režije, i Bojl je ovde pokazao za sva vremena (a u narednim filmovima to potvrđivao) zašto je jedan od najkreativnijih živih reditelja, koji će svaku pojedinačnu scenu ove narkomanske odiseje režirati drugačije, ali uvek uzbudljivo, pa bilo da je reč o samom tripu, sceni overdouza, nadrealnom uranjanju u WC šolju ili potpunom hororu u sceni skidanja sa heroina. "Trainspotting" je lansirao i nekoliko glumačkih karijera, pre svega Mekgregora za koga odmah bilo jasno da ima harizmu za glavne uloge, zatim Karlajla (koji je i pre ovog filma imao bitne uloge mada pre svega na televiziji) u ulozi svačijeg omiljenog psihopate Begbija, a tu je i divna Keli Mekdonald u svojoj prvoj ulozi. Džoni Li Miler i Juen Bremner možda nisu postali tolike zvezde kao što su zaslužili, ali u ovom filmu su kastovani bez greške...

 

 

06. Fargo (1996), režija: Joel & Ethan Coen


Kada je dve godine pošto je "Engleski pacijent" dobio Oskara za najbolji film 1996. izašla lista Američkog filmskog instituta, na njoj se taj film nije našao, ali zato jeste film braće Koen iz iste godine. "Fargo" sam propustio u bioskopu, ali sam ga zato do besvesti gledao na videu (i dalje imam negde kasetu), a kasnije i na divxu, pa sam ga uhvatio i na nekim projekcijama po gradu... Onda se pojavila i genijalna serija kao jedno od najsmislenijih nadovezivanja na jedan film (zapravo filmove braće Koen u celosti) u formi serije. "Fargo" mi inicijalno nije bio njihov omiljeni film, i to se stalno menjalo, ali je sa godinama, i svakim novim gledanjem to postao. Nekada mi je dovoljno samo da pustim onaj početak u snegu sa muzikom Kartera Burvela da se naježim... i poželim da ga pogledam opet. Već sam pominjao zanimljive likove u apsurdnim situacijama kao nešto što su braća Koen usavršili, ali u ovom filmu su to uspeli da spoje sa ugođajem koji je dovoljno realistički da "Fargo" deluje kao najbolja adaptacija crne hronike svih vremena, iako je sve čista fikcija... Frensis Mekdormand je za ovu ulogu dobila svog prvog Oskara, ali ne treba zaboraviti koliko je svaka, ma koliko mala uloga dobra u ovom filmu i koliko daje punoću i životnost svemu što se dešava. Nije stoga iznenađujuće što su mnogi od junaka dobili elaborirane omaže u istoimenoj seriji. Rodžer Ibert je stavio "Fargo" na četvrto mesto filmova devedesetih, a Martin Skorseze na deveto. Ja sam negde između...

 

 

05. Pulp Fiction (1994), režija: Quentin Tarantino


Da li se sećate gde ste bili kada ste otkrili Tarantina? U mom slučaju je svemu prethodilo (redovno?) isključenje struje (devedesete...) nakon koga smo porodično otišli u Kozaru da pogledamo šta god se novo davalo. Moguće je da sam prethodno video najavu, ali znam da je ovo prvi film Kventina Tarantina koji sam pogledao (računajući i one koje je samo pisao). I mada nisu svi članovi porodice bili oduševljeni te večeri, ja jesam. Ovo je bilo nešto novo, uzbudljivo, drugačije. I svaka čast Zemekisu, ali mislim da je 1994. za Oskara zakinut film koji je bolje ostario, uprkos brojnim fanovima i imitatorima, koji su pokušavali do kraja decenije (i posle) da snime nešto slično. Uvek me je kopkalo koliki je zaista bio udeo Rodžera Ejverija kada je reč o scenariju, ali je zato Tarantino potvrdio narednim filmovima da se ovaj nije slučajno desio (plus što su mnogi tek dana otrkili "Reservoir Dogs"), iako ga za moj ukus nikada nije prevazišao. Retki su filmovi koji su sastavljeni isključivo od scena koje su postale kult za sebe, i za svaku će neko reći kako mu je upravo ta omiljena. Meni su najdraže one nešto mirnije scene, zatišja bred buru... kada se Vinsent i Mia vraćaju iz izlaska i na kratko, pre nego što sve ode dođavola, stvari deluju obećavajuće a Vinsent je najzad opušten... kao i scena u kojoj Buč odluči da se vrati kod Zeda i kreće da bira oružje... kao i završni Džulsov monolog u kome objašnjava kako bi sve bilo bitno drugačije da nije doživeo prosvetljenje u međuvremenu... I priča o satu, jer Kristofer Voken, ali to se valjda podrazumeva...

 

 

04. Leon (1994), režija: Luc Besson


Već sam napisao da je "Pulp Fiction" zaslužio Oskara za najbolji film 1994, ali iako nije bio nominovan, moj omiljeni film te godine će uvek biti "Leon" (poznat i kao "Profesionalac"). Nekoliko godina posle "Nikite", koja kao da je bila svojevrsna predigra za ovaj film, Luk Beson je snimio svoje ultimativno remek-delo. "Leon" je film u potpunosti posvećen dvoje glavnih junaka, a to su plaćeni ubica Leon, i devojčica Matilda koju on pokušava da zaštiti. Jedini drugi likovi vredni pomena su uvek sjajni Geri Oldman kao korumpirani policajac Stensfild i Deni Ajelo kao Leonov pokrovitelj Toni. Svi ostali su tu kako bi bili ubijeni, bilo od strane Stensfilda ili Leona. Scena masakra Matildine porodice je i dalje jedna od najboljih scena te vrste, u kojoj glavni negativac demonstrira koliko je izopačen i opasan; i mada smo u uvodnoj sceni videli koliko je Leon efikasan u svom poslu, jasno nam je da za razliku od Stensfilda on ima i svojih slabosti (pošto nije psihopata). Nakon tako postavljenih figura, veći deo filma nije nekakva igra mačke i miša, kao što bi se možda moglo očekivati, već pratimo suživot Leona i Matilde. I mada ima dosta interpretacija koje ovaj film tumače kao savremenu verziju Lolite (sa pucanjem), ja se ne bih baš složio (na stranu rediteljeve privatne fantazije i projekcije nekih gledalaca), a ovaj film sam uvek pre svega doživljavao kao varijaciju na "Gloriju" Džona Kasavetesa. Inače, svi Besonovi filmovi poseduju jednu dozu gotovo detinje naivnosti ("Peti element" je počeo da piše kao dečak i to se baš vidi), a u ovom filmu se to najviše ogleda kroz lik samog Leona, koji je iako plaćeni ubica zapravo najhumanijii lik u čitavom filmu...

 

 

03. Starship Troopers (1997), režija: Paul Verhoeven


Ni sam više ne znam koliko puta sam pogledao ovaj film (čak svaki put gledam reakcije na jutjubu kada neko prvi put gleda), a po prvi put sam ga srećom video u bioskopu. Nije tada bilo mnogo pompe oko ovog filma, prošao je osrednje u smislu gledanosti, kritičari ga tada uglavnom nisu shvatili, a čak i kada je tehnička strana filma u pitanju, te godine ga je zasenio "Titanik". Međutim, kako su godine prolazile tako je i "Starship Troopers" dobijao na važnosti i ako danas kažete kako vam je to jedan od omiljenih filmova, više vas neće gledati kao čudaka. Ne samo što su efekti jako dobro ostarili (retkost za filmove sa kraja devedesetih), nego je i u svakom drugom smislu ovo film koji je aktuelan. Društveno je relevantan a istovremeno je nepretenciozna bioskopska zabava. Uz to je i izuzetno krvav (što isto ima svoju poentu). Ukratko, ona vsta filma kakva se u Holivudu bukvalno više ne snima od kako se Verhoven vratio u Holandiju. Mogu donekle da shvatim fanove romana koji ne vole ovaj film, jer zaista nije reč o iole vernoj adaptaciji, ali Verhoven i Numajer su Hajnlajnov roman iskoristili tek kao zamajac za jedan od najboljih i najoriginalnijih anti-ratnih filmova svih vremena. Površno gledano ovo je još jedan blokbaster, akcioni-SF film prepun specijalnih efekata, ali i kao takav je odličan. Ujedno je snimljen poput propagandnog filma, nalik na nešto što bi nekada režirala Leni Rifenštal. Međutim, taj propagandni aspekt se sve vreme aktivno podriva kroz satiru koja deluje iz drugog plana, bez namigivanja publici, čime Verhoven dekonstruiše sve totalitarne režime kako prošlosti tako i budućnosti. "Starship Troopers" je pored prividne jednostavnosti u smislu priče i likova zapravo jedan od najkomleksnijih filmova na ovoj listi. Može se posmatrati iz više uglova, ali samo jedan, potpuni uvid nam otkriva kompletnu sliku jednog nadžanrovskog klasika koji slutim da nikada neće biti prevaziđen...

 

 

02. The Silence of the Lambs (1991), režija: Jonathan Demme


Bilo je trenutaka kada sam pomišljao da ovaj film stavim na prvo mesto liste (i ovaj i broj jedan su mi u top 20 svih vremena). Nisam ga gledao u bioskopu, bio sam ipak premlad za tako nešto, ali sam ga pogledao prvi put na televiziji (i ponovo kad god se davao), a kasnije na videu, divxu... "Kad jaganjci utihnu" je poput anomalije u svetu filma, pojavio se početkom 1991. a onda je godinu dana kasnije dobio pet glavnih Oskara, i postao prvi horor (ili makar film blizak hororu) koji je uspeo u tome. Isto tako se izdvaja u filmografiji Džonatana Demija (RIP), koji je pre toga režirao više spotova i nekoliko uspešnih, ali znatno "laganijih" filmova, i malo šta je ukazivalo da je u stanju da snimi jedan ovakav film. I kao adaptacija "Kad jaganjci utihnu" je besprekoran, roman sam pročitao tek mnogo godina kasnije i zaista je u pitanju jedna od boljih i vernijih adaptacija, odnosno jedan od izuzetnih filmova koji su bolji od romana. Kao triler na temu serijskih ubica, ovaj film je bio jedan od dva ključna (tokom devedesetih) za započinjanje svih mogućih trendova, imitacija i nastavljača u tom smislu, na filmu i na televiziji. Kada je reč o glumcima, uvek bih bez mnogo razmišljanja ove glavne uloge stavio u svoj top pet, muških odnosno ženskih uloga. Kad god da ponovo gledam film u neverici sam da je Entoni Hopkins u filmu svega oko 25 minuta, pošto se prisustno Hanibala Lektera oseća sve vreme. Ted Levin kao Bufalo Bil je pružio svoju najbolju ulogu, koja je verovatno bila previše bizarna za to vreme kako bi dobio zasluženu nominaciju. A pomenuću i Entonija Helda kao dr. Čiltona, koji u filmu o gnusnim serijskim ubicama uspeva da bude najantipatičniji lik. "Kad jaganjci utihnu" nije film koji je posebno nametljiv svojom režijom, ali je zato vrlo precizan, metodičan u svakom svom aspektu. Hopkins je reprizirao svoju ulogu još dva puta, ali ti filmovi naprosto nisu bili ni blizu Demijevog originala, a sam Demi je imao još jedan uspešan film ("Filadelfija"), ali nikada više nije ni pokušao da snimi nešto ovako mračno, uzbudljivo i izuzetno...

 

 

01. Seven (1995), režija: David Fincher


"Seven" sam pogledao prvi put u rasprodatom bioskopu Jadran. I već od samog početka mi je bilo jasno da gledam nešto posebno. Tako dobra najavna špica nije se mogla videti još od Hičkokovih filmova, i uz remiks Closera tih dva minuta vizuelnog ludila nagoveštavaju kakav nas film očekuje. Finčerov triler je uz "Kad jaganjci utihnu" postavio osnovu za kasnije imitatore, međutim, ovaj film je direktnije bio mnogo više kopiran upravo zbog svog stila koji predstavlja neku varijantu apdejtovanog noara. "Seven" se dešava u neimenovanom gradu (najviše podseća na Njujork iako u završnici vidimo aluzije na L.A.) u kome stalno pada kiša i kriminal je sveprisutan. Vizuelno je izuzetno upečatljiv a fotografija (Darijus Hondži) je jedan od aspekata ovog filma koji je najćešće kopiran, manje ili više uspešno, ali niti jedan od potonjih trilera nije uspeo da reprodukuje specifičan ugođaj "Sevena". Univerzum filma je namerno limitiran na profesionalni i privatni život detektiva Milsa i Samerseta, i kroz sve je postojano provučena jedna sumorna nota. Za razliku od mnogih sličnih filmova, "Seven" nije toliko film o hvatanju ubice, zapravo nije klasični police procedural, iako površno gledano ima skoro sve elemente istog. Naglasak je na sukobu dva pogleda na svet, sa jedne strane je Milsov mladalački optimizam, a sa druge je Samerset i njegov antopološki pesimizam, kome, kao da i sam film čitavom svojom estetikom daje za pravo. I na kraju je tu neimenovani ubica kao svojevrsni katalizator. I mada na kraju trijumfuje pesimizam (nihilizam), nije samo Milsova tačka gledišta urušena, već i Samerset, parodoksalno, pronalazi u porazu snagu da ipak nastavi dalje. Znam da je takav kraj, sa sve genijalnim citatom, proizvod kompromisa između Finčera i studija, ali nekada (retko) i iz takvih situacija nastane nešto istinski vredno. "Seven" je jedan od prvih filmova koji sam pogledao dva puta u bioskopu. Drugi put je to bilo na možda najprigodnijem mestu za ovaj film, a to je bio bioskop Partizan, koji je tada na kratko otvoren kao običan bioskop (eksperiment se nije isplatio). Nakon toga je to postao film koji volim periodično da repriziram, a naročito u situacijama kada mi nije ni do čega... I da završim sa pomenutim, meni omiljenim filmskim citatom: "Ernest Hemingway once wrote, "The world is a fine place and worth fighting for." I agree with the second part."

* * *  

четвртак, 10. јун 2021.

Veliki PROKLETIJE intervju


 

            Oko 20. juna iz štampe izlazi dugočekani treći roman Dejana Ognjanovića PROKLETIJE.  

Tim povodom g. Ognjanović je bio ljubazan da ovom blogu da ekskluzivan intervju kako bi nas sve psihički, mentalno, duhovno pripremio za ono što nas čeka već krajem ovog meseca. Pa, da ne gubimo vreme na uvode i najave, najavu pretplate i poneke detalje o knjizi već imate OVDE, pa se podsetite ili pogledajte to ako do sad niste, a zatim, odmah, da pređemo na razgovor.

 

 

The Cult of Ghoul: Vaš prvi roman, Naživo, objavljen je daleke 2003. godine. Vaš drugi roman, Zavodnik, izašao je 2014., dakle 11 godine kasnije. Sada, u godini 2021-oj, celih 7 godina potom, vi objavljujete tek svoj treći roman. Zašto toliko gnjavite s tim romanima, što ih ne objavljujete češće? Neke vaše kolege izbacuju po jedan svake godine, ili u najgorem, jedan na svake dve godine. Umesto da sada pred narod izlazite sa, u najmanjem, svojim desetim romanom, vi kô neki golobradi početnik dolazite tek s trećim… Smeju vam se iza leđa 25-godišnjaci koji već imaju dve trilogije iza sebe, svaki komat po petsto strana mrtve vage nakucanog papira…

 

Dejan Ognjanović: Potpuno razumem vaša osećanja, i delim ih. Nezadovoljan sam zbog toga. Maltene me je sramota što nisam plodniji pisac. Nije mi drago što je to tako, jer ja sebe pre svega smatram piscem, pa tek onda sve ono ostalo (urednik, prevodilac, kritičar, esejista itd). A ispada da, u proseku, izbacujem roman na svakih šest i pô godina. To je prevelik razmak, nenormalan – kad se gleda van konteksta.

            Ali, s druge strane, u svoju odbranu mogu da kažem dve stvari

 

Prvo, to nije zbog lenjosti, a još manje zbog gubljenja vremena. Ne radi se o tome da sam vreme od mog debi romana do danas provodio buljeći u zid, ili u horor filmove, čitajući, igrajući igrice ili nešto slično. Podsetiću vas da sam 2003., kada je izašao Naživo, bio stalno (?!) zaposlen na niškom Filozofskom fakultetu kao asistent, da sam godinu dana (2003-04) bio u Americi, a po povratku zatrpan obavezama oko izrade magistarskog i oko nastave. Dakle, ludilo je da sam uopšte stigao da taj roman napišem i objavim usred tih obaveza.

            Kada sam 2009. ostao bez posla (a nakon što sam napisao i odbranio magistarski rad, i još tri esejističke knjige, nevezane za fakultet, u međuvremenu!), prioritet svih prioriteta bio je da što pre doktoriram: to je bilo egzistencijalno pitanje, stvar opstanka, jer u to vreme sam sebe jedino video na fakultetu, nekom, negde, u Srbiji, a kad su me šutnuli ovi debili iz Niša, trebao mi je doktorat. I zato sam ga uradio i odbranio ekspresnom brzinom, u Beogradu, i odmah čim sam doktorirao, maltene par nedelja potom, odmah sam se bacio na pisanje romana Zavodnik.

            Ubrzo zatim, počev od 2014. godine, došlo je do saradnje sa Orfelin izdavaštvom, gde uređujem ediciju „Poetika strave“. Za 6 godina njenog postojanja do sada, priredio sam 23 knjige te edicije: to znači 23 stručna pogovora od po 20-30 strana svaki, 23 detaljne biografije autora na 5-10 strana, to znači na hiljade i hiljade stranica proze iščitanih radi odabira onog najboljeg u njima, i to znači još dodatne hiljade stranica studija, biografija, eseja, o žanru uopšte i o obrađenim piscima konkretno, kako bi oni bili u tim pogovorima najsveobuhvatnije moguće sagledani. To je kao da sam u tom periodu, posle doktorata, prerađenog u knjigu Poetika horora, napisao još jednu, duplo obimniju knjižurinu o horor književnosti na oko 1.000 stranica koja je objavljivana u nastavcima, kroz dodatke u „Poetici strave“. A pisale su se i druge stvari, prikazi i eseji – za niški Filaž, za slovenački Ekran, za kanadski Rue Morgue, za razne neke zbornike radova, domaće i strane…

ovo je forzec knjige

 

Ghoul: Sve je to lepo i krasno, g. Ognjanoviću, ali i sami ste gore rekli da sebe pre svega vidite kao pisca. Proznog pisca. Niste li previše vremena proveli u mantiji kritičara, pišući o drugima, i za druge, a nedovoljno u pelerini spisatelja, koji piše za sebe, o sebi, iz svoje duše…?

 

Ognjanović: Bojim se da ste u pravu. Tako je. Umesto što sam se bavio horor prosvetiteljstvom i narodu širio Lavkraftovo jevanđelje i otkrivao čitaocima do sada u Srbiji neobjavljivane genijalnosti Blekvuda, Ejkmana, Ligotija, Topora, Grabinjskog, Rea, Hodžsona, Klajna, i drugih – u čemu sam uživao i što me je ispunjavalo – mogao sam da napišem bar pet svojih romana i ko zna koliko kratkih priča. Ali, prilika kakva se ukazala sa Orfelinom ukazuje se jednom u životu, i bilo bi glupo da je nisam iskoristio, i da je i dalje ne koristim, na duhovno blagoutrobije ove horor nacije…

zadnja korica knjige

 

Ghoul: Dobro, u redu. Nek vam bude… Nego, kazali ste gore da u svoju odbranu, oko malog broja romana, možete da kažete dve stvari. Jedna je „Poetika strave“. Koja je druga?

 

Ognjanović: Druga je ta da mi opus možda nije veliki koliko bih ja voleo, i koliko bi moji čitaoci voleli, ali barem u njemu, da se ne lažemo i ne pravimo lažno skromni, nema praznog hoda. Nema nakucavanja. Praznoslovlja. Razvlačenja na silu. Vi imate pisce koji, kad im sine neka idejica, ili fora, ili koncept, pa to upali, i narod se primi, oni onda to cede kao suvu drenovinu u pet-šest knjiga, rastežu na silu neke novelice do dužine romana, ubacuju prazne strane, novo poglavlje na svakoj drugoj strani, naduvavaju šupljinu dok im skromni tekst ne naraste na dovoljno hartije da to zaliči na knjigu, naprave kiflicu pa je napumpavaju do privida vekne hleba. I narod to guta. Hej, slobodan svet, svako radi kako najbolje ume i svako troši pare kako hoće…

Ali, ja ne kradem ni svoje ni tuđe vreme nekim trla-baba-lan vunovlačarenjima. Svaka moja knjiga je nastala zato što je morala da nastane, nastala je iz čiste stvaralačke nužde, i to se u njima i vidi. U svakoj od njih. Nikakve kalkulacije tu nije bilo. Kad sam pisao Naživo bio sam niko, potpuni anonimus; ni kao kritičara me niko nije znao izvan Niša, a kamoli kao pisca. A ja, bez ijedne objavljene kratke priče, iz neba pa u rebra, odmah roman! Istina, trebalo je vremena da se pročuje i za tu knjigu i za mene, nikakvog marketinga tu nije bilo, njen izdavač je propao par godina po njenom izdavanju, pa sam preostala dva morao ja sam da izdam…

 

Ghoul: Dobro, dobro, pustite sada to: o vašim ranijim radovima čitaoci mogu da se upoznaju širom neta, pa i pretražujući ovaj blog, naročito kategoriju INTERVJU. Nego, da ipak pređemo na Prokletije. Pomenuli ste Naživo. Zanima me u kakvom su donosu te dve knjige? Da li su Prokletije nastavak Naživog, ili šta…?

 

Ognjanović: Prokletije jesu neka vrsta nastavka Naživog, ali ja bih to nazvao „bočnim nastavkom“. Dakle, imate direktne nastavke – školski primer bi na filmu bio Noć veštica 2, koji se nastavlja na događaje iz prvog dela direktno, počinje tamo gde je prvi stao, i gledamo tu istu junakinju kako se, u drugom ambijentu, ali iste te noći, bori sa istim zlikovcem, Majklom Majersom… U tom smislu Prokletije nisu nastavak Naživog, jer ne prate istog glavnog junaka, i jer postoji manji skok vremenski, a i prostorni. Književnim jezikom rečeno, drugi je hronotop, mada blizak onom izvornom, barem u početku, a kako roman odmiče, sve je dalji i dalji.

Ovo je, dakle, bočni nastavak: to nije književni termin, nego sam ga ja upravo izmislio. To je takav nastavak koji se tematski nadovezuje na ono što je Naživo pokrivao – pakao 1990-ih na Balkanu, rat i okolo-ratna zbivanja, sunovrat svih vrednosti, dekadencija, Zlo… posmatrani iz jedne ekscentrične, hororične, okultno-ezoterijske i mistične vizure. Ali nije stvar samo u tome da ovog puta imamo različitu vizuru, drugog glavnog junaka, nego je taj novi zaplet toliko razgranatiji, širi, kompleksniji, da pruža i širu i dublju sliku onih užasa koji su u Naživom bili tek nagovešteni u jednom ograničenom, lokalnom, uskom vidokrugu.  

 

Ghoul: Da li to znači da je povezanost ova dva romana samo na tom uopšteno-tematskom planu (horor 1990-ih)?

 

Ognjanović: Ne, ne, mnogo je konkretnija povezanost. Sećate se onoga što Adrijan mom antijunaku, Dejanu, kazuje o izvesnom Crnom Bratstvu i njihovim aktivnostima u Bosni…? E, to se, donekle, tematizuje ovde. Ti ćelavci u crnom. I oni drugi, koje samo načas nazremo pred sam kraj romana… Sad ćemo malo bolje videti ko su svi oni, šta rade, zašto rade, šta uopšte jesu…

 

Ghoul: Znači, sve će biti objašnjeno?

 

Ognjanović: Ne. Taman posla. Previše objašnjavanja ubija horor. Oni koji su čitali moje ranije romane, ali i moje napise o hororu u Poetici horora i u „Poetici strave“, znaju da je horor specifičan žanr po tome što najbolje buja i deluje u senkama, u nagoveštajima, u suptilnim naznakama, a ne u objašnjenjima i rezonovanjima i racionalizacijama. Potonji horor ubijaju. A ja to nikad ne bih uradio.

            ALI! Činjenica je da će mnoge stvari, jedva skicirane u Naživom, a vezane za okultno-mistična dešavanja na ovim prostorima, biti razrađenije i donekle jasnije. S tim što, kao što nam narator Naživog odavno reče, „svaki vrhunac je samo preludijum za novi početak“. Tako i u Prokletijama. Jedna stvar se, donekle, pojasni ili bar malo raščisti – a tri se istovremeno zamute ili pojave nagoveštaji novih…

 

Ghoul: I dalje mi nije jasna veza sa Naživim: kakva je i kolika je?

 

Ognjanović: Recimo ovako: i neki drugi ljudi su dolazili u dodir sa silama, entitetima i sektama s kojima je i naš Dejan u Naživom. I neki drugi su, na Kosovu, čačkali po stvarima i silama mnogo starijim od Kosovskog boja… Rezultati tih susreta i akcija porašće toliko, i pustiće pipke tako daleko da će se, na neki način, bočno, kako rekoh, povezati i sa dešavanjima iz Naživo.

 

Ghoul: Znači, ipak treba čitati Naživo pre Prokletija da bi se roman razumeo?

 

Ognjanović: To je poželjno, ali nije neophodno. Zato što to nije direktni nego bočni nastavak. Da se vratim na gornju analogiju: Noć veštica 2 je apsolutno nerazumljiv nekome ko nije gledao prvi deo, jer ta osoba će s pravom da se pita: ko je sad ova cura? Šta joj se uopšte desilo, pa je završila u bolnici? Ko je ovaj maskirani što je juri? ZAŠTO je on juri? Zašto ubija te ljude okolo? Ko je ovaj čikica s bradicom, kakve veze on ima s tim? itd.

            Čitalac Prokletija neće imati takve dileme: on ulazi u jednu novu priču, prati novog junaka, a tamo gde se zaplet povezuje s onim u Naživo, to je izvedeno tako da postoji neka vrsta kontekstualizacije koja neiniciranom čitaocu pomaže da uhvati taj link. Znači, strogo zbog zapleta, Naživo nije NUŽAN preduslov za razumevanje Prokletija. ALI – poželjan je, jer će ipak neke stvari da idu glatkije, jasnije, bolje, a osim toga konotacije zbivanja, implikacije, simbolika, značenje – biće jasniji ako se zna gde je naš prethodni junak bio, šta je radio, i s kakvim rezultatima… Osim toga, postoje tu i brojne aluzije, citati, parafraze i ostala „uskršnja jaja“ za čitaoce Naživog koji će biti nevidljivi, neprepoznatljivi onima koji u ovu sagu ulaze tek na Prokletijama. Što se tiče onih koji su ranije već čitali Naživo, njima preporučujem da se podsete tog romana, tj. da ga opet pročitaju pre nego što se popnu na Prokletije.

 

Ghoul: Da li ćemo u Prokletijama videti i glavnog junaka Naživog, Dejana?

Dejan, na slici

 

Ognjanović: To je zapravo spojler, ali pošto sam već negde na fejsbuku, a možda i na blogu, kazao da hoćemo, onda – jebi ga. Da. Srešćemo ga. Ali, što reče neko u Tvin Piksu: „Sledeći put kad me sretneš to neću biti ja.“ Onaj mladi cinični filmofil posebnih nazora i ukusa, kojeg znaju čitaoci Naživog, sad je--- drugačiji. Samo toliko ću reći.

 

Ghoul: Naživo je često bio opisivan kao ekstreman, žestok, šokantan, morbidan, odvratan, nije za ljude slabog stomaka, izaziva mučninu, itsl. Da li to važi i za Prokletije?

 

Ognjanović: U Naživom je tematika nametala takav pristup, odnosno jedno promišljeno sjedinjavanje dokumentarizma, horora i pornografije. Njihov sudar dovodio je do niza groznih, veoma krvavih scena, naročito kad se u kotao ubace još i RAT i OKULTNI RITUALI. Sad, u Prokletijama svakako ima žestokih scena i prizora, proliva se puno krvi – hej, RAT je! – ali u donekle drugačijem kontekstu…

 

Ghoul: Šta? Jedina krv koja se ovde proliva je u borbi, mecima? Bang bang? To je tako dosadno!

 

Ognjanović: Ne! Nisam to rekao. Mnogo se krvi ovde proliva, i vatrenim i hladnim oružjem, i u borbi, i u ritualnom kontekstu, i drugde i drugačije. Zapravo, mislim da ne otkrivam previše ako kažem da su Prokletije moj daleko najkrvaviji roman. Krvaviji je od Naživog, pošto u Zavodniku ima samo nešto malo životinjske krvi. Ali, nadam se da će moji čitaoci – barem oni koji su čitali moje prethodne knjige – biti dovoljno pametni i strpljivi da spoznaju SMISAO iza takvih scena. Verovali ili ne, ali moj splatter ima filozofiju. I mistiku. Svašta se nešto ovde radi sa telima, sa mesom, sa krvlju – ali sve to ima viši smisao…


 

Ghoul: A šta ćemo sa onim čitateljkama nežnih, hristijanizovanih senzibiliteta koje vas znaju samo po romanu Zavodnik? Pouzdano znam da ima mnogo ženica srednjih godina koje su se oduševljavale vašim tretmanom propalog srpskog sela, starih narodnih priča i verovanja, folk horora, i koje su u Zavodniku uživale iskreno i duboko, iako čak i ne vole horor, zato što su korespondirale sa ambijentom, sa atmosferom, sa probuđenim sećanjima iz detinjstva na boravke kod babe na selu, na seoskim grobljima, na jezive priče o omajama i čumama. Kako će one reagovati na ekstremne vrhove Prokletija?

 

Ognjanović: Pa… to će svakako biti zabavno posmatrati. Potrebna je određena priprema za to, svakako. Potrebna je dobra horor kondicija da se popnete na vrhove Prokletija. Nije ovo roman za one koji horor ne vole, ili su samo horor-vikendaši…

Javlja mi se da neke od pomenutih čitateljki, koje me znaju samo po finom i nježnom, blagom Zavodniku, neće izdržati ni dalje od prvih 5-6 strana romana Prokletije, jer za razliku od prva dva moja, ovaj počinje žestoko, in medias res. Neke će se tu možda razbežati. Ali, ja se uzdam u njihovu pismenost, a još više u radoznalost. Čak i ako se iznerviraju, zgade, bace knjigu na početku, opsuju pisca, želim da verujem da će joj se, posle nekog vremena, vratiti da vide šta je dalje bilo, i da li je uopšte normalan taj pisac, i šta je mislio i kuda je hteo dalje s takvim početkom… A ako stisnu zube i pruže šansu knjizi, videće, vrlo brzo, da je sve to tako kako jeste zato što tako treba

            Mada, iskren da budem, očekujem i jednu dozu kontroverzi i šokova, sa raznih strana, ne samo od strane domaćica i horor-vikendaša. Ovo je jedan duboko provokativan roman. To što se ovde-onde opiše neka krvava scena nije baš skandal jer, hej, alo, ovo je HOROR roman – to je normalno tu, i ko se toga kloni bolje horor da ne čita! Ne, još više provokativan može biti zato što, kako rekoh gore, moj splatter ima filozofiju. Mislim da će šokantnije, ili barem kontroverznije, biti neke ideje i misli i implikacije koji se provlače po redovima i između redova ove knjige, nego što su to opisi raznih maštovitih načina da se meso zaseče, osakati, preobrazi…

ovo je naslovna strana knjige

 

Ghoul: Kad već govorimo o mogućim reakcijama, pitam se: za kog i kakvog čitaoca vi uopšte pišete?

 

Ognjanović: Iskren da budem, ja pišem pre svega za buduće čitaoce, za one koji dolaze. Ne toliko za čitaoce koji sad postoje oko mene, kao stvarni ili potencijalni. Ja hoću da svoje čitaoce stvorim. To je, komercijalno gledano, ne samo rizično nego maltene samoubilački, i zato: deco, ne radite to kod kuće. S takvim stavom nećete se baš mnogo knjiga naprodavati. Mnogo je sigurnije pisati već postojećoj publici, onoj koja je npr. već zgutala desetine knjiga neke vrste, i onda im vi servirate nešto što liči njima poznatim i dragim stvarima: evo još jednog stivenkingovskog hororčića, evo još jednog trilera u nordijskom fazonu, evo još jednog prežvakavanja slavne srpske istorije, bajnih vitezova i slovenskih bogova, evo iz Randomajzera upravo izbačenog najnovijeg susreta slavnih istorijskih ličnosti u nekom pulp plotu. I to ide. Narod se zabavlja čitajući po pedeseti put nešto što mu se prethodnih 49 puta sviđalo. To je narod koji čita da bi ubijao vreme nakon napornog rada na poslu, u kuhinji, kupatilu i drugde.

            Mada su moji romani čitljivi i takvima, ja pre svega pišem NE da bih ubijao vreme jer nemam pametnija posla, niti pišem za čitaoce koji samo hoće da ubijaju svoje vreme po gradskom prevozu, plažama, vozovima itsl. Ja pišem da bih istraživao sebe i svet oko sebe, pa su zato moji idealni čitaoci oni koji ne puštaju mozak na otavu kad čitaju („daj da se malo opustim kad uspavam muža i decu…“) nego oni koji čitaju gonjeni radoznalošću, zapitanošću i svojevrsnim intelektualno-duhovnim avanturizmom. Ono što je Lavkraft nazivao svojom omiljenom frazom „adventurous expectancy“… Pišem, dakle, za čitaoca koji hoće nešto novo, drugačije, originalno, što ne liči ni na šta u ponudi. 

 

Ghoul: Ma hajde, pa sve što postoji liči na nešto drugo: treba samo malo volje i smisla za igru, pa da se apsolutno sve dovede u vezu sa bilo čim drugim. Uostalom, i ovde na blogu već smo se igrali igre NA ŠTA LIČE PROKLETIJE. Ali, igru na stranu, možemo li vas ozbiljno upitati: kako biste nekome ko nije čitao ni vaš raniji intervju o ovom romanu OVDE, ni vaše druge napise o njemu, npr. OVDE, ukratko, jezgrovito opisali kakav je to roman i šta da u njemu očekuje?

 

Ognjanović: Prokletije su HOROR roman. Dakle, sročen je od početka do kraja pre svega za čitaoce koji su navikli na horor diskurs, koji takve pripovesti vole, koji nemaju problema sa poetikom šoka, subverzije, provokacije, preterivanja.

Ali taj horor mogao bi (i morao) da bude prijemčiv i 1) svima onima koji su živeli ovde tokom 1990-ih, i 2) onima koji su od ovdašnjih horora umakli u tuđinu na vreme, i 3) onima koji žive u regionu (ex-Yu) i koji su tim hororima bili manje ili više okrznuti ili spaljeni. Voleli horor ili ne, ovo je roman koji zalazi duboko, i iz jednog originalnog ugla, u pitanja koja nažalost nisu umrla u 1990-im, kao što ni 1990-te nisu umrle, kao što ni mnogi zlikovci iz 1990-ih nisu umrli nego upravljaju našim sudbinama, a nerešena pitanja, aktuelna tada, kao što je npr. sudbina Kosova, aktuelna su, eto, i dan-danas, i nikad aktuelnija.

Ovo sasvim sigurno nije eskapistički horor: ovo nije kvazihoror koji konzumentima boze iz Lagune i Vulkana služi da beže od stvarnosti – ovo je horor za one (mnogo ređe, ako ih uopšte ima) koji horor čitaju i gledaju radi efikasnijeg sudara sa realnošću. Ovde se obrađuju teme nacionalnog i ličnog identiteta; mentalnog zdravlja i ludila; intelekta i primitivizma; srpstva i kosmopolitizma; akcije i kontemplacije; ovde se tematizuje Kosovo na više načina i iz više vizura, ono je i to što jeste, doslovno, ali i simbol, jedan od temeljnih simbola i mitova ovog naroda, pa se tu zato nalaze i pitanja srpsko-albanskih odnosa (odvajkada), i kosovske „nezavisnosti“, i „kosovske oslobodilačke armije“ – ali i neka druga, koja se izdižu nad dnevnopolitičkim…

Najsažetije rečeno, ako je Naživo bio horor roman za gikove, a Zavodnik horor roman za one koji horor ne vole, Prokletije su akciono-kontemplativni filozofski horor-splater roman u kojem se i kosmička strava i gnusni body horror, i ono najniže i ono najviše, prožimaju na način koji nikada i nigde niste videli. Nisam ni ja. Zato sam ovaj roman i napisao. I zaista, uz sve moje čitalačko i gledalačko iskustvo, ne mogu vam navesti jednu knjigu ili jedan film koji makar izdaleka liči na ovo što sam tu uradio.

 

Ghoul: Kosovo je izuzetno važno u Naživom, i kao lokacija, i kao simbol. Ima li nekog pomaka, razlike, u prisustvu i značenju Kosova u Prokletijama?

tragovi ritualne divinacije nad retkim primerkom prištinskog fanzina
sa mojom ilustracijom na korici

 

Ognjanović: To je donekle produžetak onoga započetog u Naživom, a odnekle je nešto vrlo različito. Jer, u tom romanu od Kosova vidimo pretežno Prištinu, dakle grad, asfalt, jedan stan i jedan mračni, gotičarsko-sektaški kafić. A na video-kaseti i jedan gnusni okultni snimak snimljen na nekoj livadi, u nekom šumarku nedaleko od Prištine.

            U Prokletijama Kosovo je, naravno, pretežno prisutno kroz divlji, primordijalni ambijent – mada, naravno, odsustvo gradova, asfalta, kafića i ljudi u crnom ne znači da tamo nema nikoga… i ničega… Možda tamo sretnemo i nekog starog poznanika, ali možda upoznamo i potpune neznance… Ipak, pre nego što dospemo u same Prokletije, videćemo još ponešto od slikovite i pregnantne kosovske arhitekture i lokacija. Kosovo se u ovom romanu, u Prokletijama, širi i u horizontali i u vertikali (a ovo potonje znači – i nagore, i nadole).

 


I glava romana

 

Ghoul: Šta će čitaoce najviše iznenaditi u Prokletijama?


Ognjanović: Sveznajući pripovedač.

Dejan.

Politika.

„Srbovanje“.

Ženski lik.

Ljubavna priča.

Esejizam.

Alhemija.

Hrvatski jezik.

Latinski jezik.

Simpatičnost gde je ne očekujete.

Koliko je roman jeziv.

Koliko je roman neviđeno grozomoran i gnusan.

Koliko je toga nabijeno na samo 400 strana.

 


II glava romana

 

Ghoul: Šta će čitaoce najviše naljutiti u Prokletijama?


Ognjanović: Prva scena.

To što nije još duži.

Politička nekorektnost.

Deca.

Šiptari.

 


III glava romana

 

Ghoul: Šta će čitaoce najviše oduševiti u Prokletijama?


Ognjanović: Scena u ludnici.

Esej „Da se napokon svrši s ovim svijetom“.

Magna Mater.

Početak.

Kraj.

 


 

Ghoul: Šta će čitaoce najviše zbuniti u Prokletijama?


Ognjanović: Igrao sam se, vrlo slobodno i bez kalkulisanja, sa raznim problematičnim temama, idejama, prizorima, scenama, i kao rezultat toga spreman sam za to da će mi neki nepažljiviji, površniji čitaoci možda nalepiti neke etikete, ali bolje da ja to ne prejudiciram, i na navodim koje bi to etikete mogle biti. Ko zna, možda potcenjujem publiku i možda baš nikakve kontroverze ne bude bilo. A opet, ne znam… Svašta tu ima, i da zavede i da naljuti: i leve i desne, i liberale i crkvenjake, i ćiriličare i krug-dvojkaše, i tradicionaliste i drugosrbijance, i patriote i kosmopolite, i Srbe i Albance i Bosance…

 

Ghoul: Svašta! Pa to je nemoguće. Zvuči mi kao nekakav contraditio in adjecto od romana! Kao nekakav prozni hermafrodit…

 

Ognjanović: Ništa pametnije niste rekli do sada!

 

Ghoul: Dobro, i kad ćemo najzad u svojim rukama imati ovaj roman?

 

Ognjanović: To zavisi od toga kada ste se prijavili! Ja ga iz štamparije dobijam oko 20-og, i šaljem poštom pretplatnicima, onim redom kojim su mi se javljali, prema spisku. Imajte na umu da ne mogu 300 knjiga da odnesem prvog dana u poštu. Pa ni drugog. Trebaće neko vreme za to. Ali pošto je više od 95% pretplatnika naručilo knjigu ili preko post expresa ili kao preporučenu tiskovinu, knjige bi trebalo da im stignu VRLO brzo i pouzdano (koliko je to sa srpskom poštom moguće).  

Naravno, nije kasno da se jave i oni koji do sada nisu: cena je i dalje 900 din + ptt, a samo treba da mi pišu radi dogovora na mejl dogstar666 at yaho dot com i da kažu koje knjige, koliko primeraka, i kako to ptt-om poslati, pa da se dogovorimo.

            Ako uspem da organizujem prevoz nekoliko paketa knjiga do Beograda, možda ću pretplatnicima IZ BEOGRADA zakazati susret na nekoj lokaciji U BEOGRADU, susret za naživo preuzimanje, već negde oko 25. juna. Ako to sredim, najaviću na blogu, a i njima, mejlom.

            Prva prava promocija knjige Prokletije biće u BEOGRADU, u nedelju 4. jula, u POLETU, u 18 h. Više detalja o tome – kad se taj datum primakne.

 

Ghoul: Da li će biti nastavka? Možemo li očekivati trilogiju?

 

Ognjanović: Ljudi, svašta će biti! Pre svega, oko Naživog i oko Prokletija širi se jedan svet i jedna mitologija koje sam već koristio u nekim pričama, a neke od zamišljenih tek treba da napišem. U planu je, dakle, zbirka priča s radnim naslovom Jama i drugi užasi. Mada, ko zna, sviđa mi se i naziv jedne druge priče iz nje, pa ću možda po njoj nazvati zbirku – Holokaust anđela. Nadam se da ću u neko razumno vreme, tj. do kraja ove godine, stići da napišem nedostajuće a planirane priče, pa da tokom iduće objavim tu zbirku.

 

Ghoul: Vidim da ipak sledite strategiju vašeg sugrađanina, Dekse Pantalejskog (nekima poznatog i pod Laguna-imenom Dejan Stojiljković)! Nastavci, proširivanja, varijacije… Šta je sledeće? Strip? Pozorišna predstava? Kafana Prokletije u Niškoj Banji?

 

Ognjanović: Za sada samo zbirku priča mogu da obećam kao skoro sigurnu. Što se tiče romana-nastavka, on jeste moguć – i odmah da naglasim, ovo nije spojler: kao prvo, moji likovi se preobražavaju i uskrsavaju bez problema, da li žive ili ginu ili postaju ko-zna-šta manje je važno; kao drugo, nisam ovim nagovestio da će ovaj glavni junak iz Prokletija biti živ i zdrav i prisutan u eventualnom nastavku: ako bude trećeg dela sage, može tu glavni lik biti neko treći. Videću. Golicaju me prsti, uživam u tom svetu i mitologiji koje sam stvorio, i rado ću im se vratiti ako me osećanja na to navedu. I ako i ja sam, pre toga, ne budem razapet na krst zbog Prokletija

 

Ghoul: Znači, ipak se i čitaoci nešto pitaju? Imam utisak da čekate da vidite reakciju čitalaca pre nego što date definitivan odgovor o nastavku?

 

Ognjanović: Pronicljiviji ste nego što izgledate! Da, može se tako reći: ako čitaoci budu povoljno reagovali na Prokletije, nastavka će gotovo sigurno biti. S druge strane, ako se stvori neki odijum, nerazumevanje, mržnja, kontroverza, osude, gnušanje javnosti – nastavka će sasvim sigurno biti!