Marčelo piše o Kadijeviću, Radivojeviću i Ognjanoviću

 

Pisac, muzičar i aktivista, Marko Šelić Marčelo jedan je od recenzenata mog najnovijeg romana, ZADUŠNICE. Tu istu ulogu imao je i na prethodna dva (ZAVODNIK i PROKLETIJE), a bio je ljubazan i da učestvuje na najmanje dve promocije mojih knjiga.

            U kolumni koju je dnevni list DANAS objavio, ehm, danas, 22.09, Marčelo je napisao neke lepe stvari o dvojici vrlo mi dragih reditelja, pa je uzgred pomenuo i mene.

            Evo te kolumne, preuzete ODAVDE.

 

 

PROLAZNE OKOLNOSTI POPRIŠTA

 

© Marko Šelić Marčelo, DANAS

Foto: Radenko Topalović

 

Legendarni reditelj i scenarista Miša Radivojević dao je intervju prvi put nakon čitave decenije – a povodom toga što je ove godine njegov rad ovenčan nagradom „Živojin Žika Pavlović“; u moru dragocenih promišljanja o filmskoj umetnosti ima i opšteživotnih crtica, lepih koliko i oporih, među kojima je ova: „Uhvatio sam sebe da kad pomislim na odlazak, u meni se pojavi izvesna radost jer osećam da ću pobeći sa poprišta. Da neću morati da rešavam problem. (…) Osećanje da odlazim nije prirodan strah od smrti, već i izvesna nada, jer više ne mogu da pomognem“.

Pre koji dan, desi mi se jedna presretačka neverovatnost. Divna, a to, u ovom okršku geografije gde tavorimo, najčešće nije osobina stvari koje iskrsnu niotkud.

Krenuo uobičajeno na kafu u kraju, s laptopom u rancu da izvidim šta sam pisao prethodne noći i skrojim prepravke, kad pred mene stane prijateljica koju nisam video sigurno 15 godina. I tako mi Dana razdani dan.

Dana je, između ostalog, etnomuzikološkinja; u vreme kad smo radili drugi album i otvarali se prema muzici, bila je pravi dobri duh procesa, naše studijsko sunce.

Njeni saveti i energija silno su značili nama klincima; u tom je druženju takođe bilo nečega opšteživotnog što se pamti zauvek. Sresti Danu, koja odavno ne živi ovde – to znači momentalna obustava svega ostalog i sazivanje zasedanja komiteta. Staro društvance se okupilo, i u kolektivnom duhu za tim stolom nije se osećala činjenica koju nemilosrdni kalendar sugeriše: da je od onomad zapravo prošlo ne 15, nego 18 godina.

Čitavo jedno punoletstvo, bogtemazo. Takve dane vaistinu valja slaviti. Ali, kako biva, u razgovor se uvuklo i aktuelno društveno ovde-i-sada; u jednom trenutku, Dana mi kaže: „Otadžbina, to je ona zemlja gde me najviše sramota“.

Nasmejemo se, onako tužno ali od srca, jer ta prividno ironična misao zapravo je potpuno logična: ako emigriraš, problemi te tamo zemlje nekako nikad nisu tvoji, uvek ih sagledavaš s jedne fine filozofske distance čak i kad direktnije utiču na tvoj život. Nisi ih ti uzrokovao, nije nužno na tebi ni da ih popravljaš; koliko god se odomaćiš, negde u glavi i dalje si gost, dođoš.

Ali čim zakročiš na rodnu grudu, sudariš se sa svime za šta si mislio da te se više ne tiče. A Srbija je u tom smislu nešto kao hadronski sudarač: rasparčava ti čestice na čestičice.

            Đorđe Kadijević, još jedna legenda domaće kinematografije, živa je riznica opšteživotnosti koliko i Radivojević: sve što izgovori destilat je mudrosti.

Kad je moj drug Deki Ognjanović, jedini čovek u ovom delu Evrope koji je doktorirao na temi poetike horora, branio svoj doktorat, išli smo da ga bodrimo; divni Kadijević takođe se pojavio da podrži prijatelja. Davno i to beše, ali sećam se: došao je u trenerci, najnonšalantnije.

Nimalo akademski „dres kod“. To mi je bilo beskrajno simpatično, pomislio sam: „Šta ga briga, realno, pa on je Đorđe Kadijević, veća institucija no ova u kojoj se nalazimo, a u ozbiljnim je godinama i pravila na njega više ne moraju da se odnose. Hah, kako je to oslobađajuće“.

Pri ovom Radivojevićevom intervjuu, paralela mi neminovno pada na pamet: ono što je kazao poentira istovetno kao Kadijevićeva nehajna kostimografija tada.

Na svetu ne postoji ništa na čemu se period od 18 godina ne vidi, osim možda Breda Pita.

Sedimo, uživamo u razgovoru s Danom, sve je kao da smo se juče poslednji put okupili – ali kako nismo Bred naš nasušni, ne zavaravamo se da se vreme na nama ne vidi. Samo što još nismo stigli na mesto s kojeg nam se filmski velikani obraćaju, i još nas prilično intenzivno boli što na svetu ne postoji ništa na čemu se decenije ne vide, osim Breda Pita i ove zemlje.

O tome kako je uopšte moguće da ljudi koji su jednom pregurali Miloševića danas trpe ovo što trpe, a neki čak i obožavaju – sve manje vredi govoriti, osim kroz neki novi doktorat o poetici horora. A opet, nedopustivo je ćutati.

Kolebica između svesti o teškoj nepopravljivosti i sulude želje, plamteće nade da se nešto ipak može i mora – to je klopka iz koje, izgleda, može da te raseli samo kalendar. Do tada, čak ni fizičko raseljavanje ne radi posao.

Dosećam se, neko jednom reče da je ovde blesavo pričati o trenutnim okolnostima, jer belodano uopšte nisu trenutne. Fraza „proći će“ stalno beleži porast populacije, to poslednje ubežište sve je nakrcanije ljudima.

Ali godine idu, i sve je teže umaći utisku da nisu prolazne ove okolnosti, nego samo mi. 

 

***

 

Slikoviti izveštaj sa tog istorijskog događaja koji pominje Marčelo možete videti ovde:

 

Odbrana horor doktorata: SLIKOVITI IZVEŠTAJ

 

KNJIGE KRVI Klajva Barkera: Najava i pretplata!

 

Orfelin izdavaštvo ima zadovoljstvo da najavi objavljivanje Biblije savremenog horora: KNJIGE KRVI Klajva Barkera izaći će u ediciji „Crna mačka“, koju uređuju Dr Dejan Ognjanović i Milenko Bodirogić, kao treća knjiga. Prve dve su, podsećam, Lavkraftov čuveni NEKRONOMIKON i jednako dobra i značajna KNJIGA EJBONOVA Klarka Eštona Smita.

Kada su Barkerove prevratničke zbirke bile objavljene u Engleskoj – prve tri 1984, druge tri 1985 – donele su revoluciju u horor žanr kakva nije bila viđena od pojave Stivena Kinga desetak godina ranije, i kakva se više od tada do danas nije ponovila u tom obliku i obimu.

Kada je King pročitao Knjige krvi, napisao je blurb za njihovo prvo američko izdanje, aprila 1985, koji je glasio: „Mislim da je Klajv Barker toliko dobar da sam skoro bukvalno vezanog jezika da to iskažem. Da, ostajem pri tome: video sam budućnost horor žanra, a njegovo ime je Klajv Barker… Ono što Barker radi u Knjigama krvi čini da mi ostali izgledamo kao da smo prespavali poslednjih deset godina.“

Za izdanje iz 1986. King je dodao sledeći blurb: „On ne samo što isporučuje kvalitet nego i sam po sebi jeste kvalitet. Nikada u životu nisam bio tako potpuno potresen zbirkom priča. Nikada nisam ostavio knjigu na stranu jer sam bio sam i znao sam da uskoro moram ugasiti svetla... ili bar pokušati da zaspim. Nikada nisam doživeo takvu kombinaciju odbojnosti, oduševljenja i začuđenosti.“

            Kingove pohvale na koricama ovih knjiga delovale su kao čarobni štapić i od tada kreću fama, slava i masovna prodaja, a Barkerovo ime se munjevito penje u panteon horora, kao velika mlada nada i kao „enfant terrible“ koji pleni originalnošću, žestinom i provokativnošću, rušeći sve granice. KNJIGE KRVI su donele dah svežine u žanr do tada već opterećen Kingovim konvencijama (i imitatorima), donele su veću eksplicitnost, ali i provokativnost, nesputanu imaginaciju, i subverzivan, skoro pankerski stav.

            Izvorno su, dakle, ove zbirke objavljene u šest zasebnih knjiga u mekom povezu. Tako je bilo u Engleskoj, a tako je bilo i u Srbiji, početkom 1990-ih.

            Orfelin sada ove fundamentalne knjige, koje bi svaki ljubitelj horora morao da ima, objavljuje u dva toma: prvi tom sadrži prve tri Knjige krvi, a drugi – Knjige krvi 4-6. Prvi tom izlazi iz štampe za Sajam knjiga (oktobar 2023), a drugi tom – tokom 2024 (nadam se, pre leta). I bez brige, prava za drugi tom već su plaćena agentima, a ilustracije već završene, tako da nas jedino neka velika kataklizma može sprečiti da objavimo i drugi tom.

            Svaki tom praćen je originalnim ilustracijama domaćih autora – većinu već znate po radovima u ediciji „Poetika strave“. Ispred svake priče je po jedna ilustracija, dakle u prvom tomu ih ima 16, a u drugom će ih biti 14. Pored njih, tu su i drugi crteži, vinjete, pregradne strane, plus forzec i prednje i zadnje korice, koje ukrašava Orfelinov redovni, dežurni umetnik, Ivica Stevanović.

zadnja korica

            Prevode svih priča temeljito i stručno je redigovao dr Dejan Ognjanović, a pored tekstova priča, prvi tom sadrži i sledeće dodatke:

- Klajv Barker: Biografija.

Veoma detaljna biografija pisca krajnje živopisnog, nesvakidašnjeg života, kako privatnog tako i stvaralačkog, govori o svim njegovim aktivnostima, ne samo spisateljskim, nego i u drugim medijima (pozorište, film, strip, video-igre, slikarstvo, fotografija itd).

Aleksandra Dević, Ispovest mrtvačkog pokrova

- Klajv Barker: Anotirana Bibliografija

Opsežan pregled svega što je Barker do sada objavio, kao i osvrt na najznačajnije knjige napisane o njemu i njegovom radu.

- Klajv Barker: Anotirana Filmografija

Osvrt na filmove koje je Barker režirao, ali i na ekranizacije njegovih dela od strane drugih autora.

Drugi tom će na kraju imati detaljan Pogovor u kojem se urednik edicije, Dr Dejan Ognjanović, studiozno osvrće na Barkerovu poetiku i na značaj KNJIGA KRVI za horor žanr.

Prvi tom KNJIGA KRVI ima 570 strana velikog formata, štampan je u dve boje

(crveno i crno), šiven, korice su u punom koloru, mat plastificirane i sa zlatotiskom.

Pretplatna cena za I tom je 2.600 dinara (Knjižarska cena Knjiga krvi biće 3300 dinara).

Pretplata traje od 13. septembra do 13. oktobra.

KNJIGE KRVI izlaze iz štampe sredinom oktobra i smesta se šalju pretplatnicima. Ko izrazi takvu želju, moći će lično da je preuzme na štandu Orfelina, na Sajmu knjiga (od 20. oktobra). U knjižare će dospeti verovatno sredinom novembra. U region (Bosna i Hrvatska) takođe, do kraja novembra.

Aleksandra Dević, Sin celuloida

Imaću i ja neki broj primeraka koje možete uzeti od mene, po istoj ceni (2.600 din + ptt), zajedno sa mojim ZADUŠNICAMA, ili nevezano za njih. Ako ste već naručili ZADUŠNICE, 200 din pokriva ptt i za tu knjigu i za KNJIGE KRVI 1.

 

Pretplata se istovremeno raspisuje i za 3. knjigu u ediciji Gluvo doba, roman Marka Piševa “Tajni svat” (grafički opremila Tanja Rakić). Detaljnije o ovom horor romanu domaćeg autora pročitajte OVDE.

Tajni svat u knjižarama će biti 1320 dinara, a u pretplati samo kod Orfelina – 1000 din.

 

 

Knjige možete platiti na račun Orfelin izdavaštva, Kosovska 23, Novi Sad (broj računa 220-73108-85), a pretplatnik svoje podatke (ime i prezime, adresa i broj telefona), kao i naslove knjiga na koje se pretplatio šalje na: orfelinns@gmail.com.

Uz ove nove knjige možete sa značajnim popustom kupiti i ostala naša izdanja (videti na www.orfelin.info).

 

A kad već govorimo o pretplati na odlične horor knjige, podsećam vas da je u toku i pretplata na moj 4. roman, ZADUŠNICE. Cena je 1000 din + ptt, a više o knjizi i kako obaviti pretplatu čitajte OVDE.

Nemoj posle da bude: „Jao, nisam video, nisam znao, što nisi javio, pa kad pre, hteo sam ali mi otišlo od pameti, skroz sam zaboravio…“

Još samo do petka 15.09. imate vremena da se vaše ime nađe na spisku pretplatnika. Posle toga knjiga ide u prelom i štampu. Možete je naručivati i nakon 15.09, ali više neće biti moguće da budete navedeni u spisku, ako vam to znači.

Ujedno možete direktno od mene naručiti i 4. izdanje mog prvog čeda...

TAJNI SVAT – Marko Pišev ("Gluvo doba")

Imam zadovoljstvo obavestiti vas da će Orfelinova edicija „Gluvo doba“ posle dugo vremena najzad dobiti prinovu. Poslužiću se objavom izašlom na sajtu Art-Anima, OVDE, uz neke moje dodatke.

 

Kao treća knjiga u ediciji „Gluvo doba“ izdavačke kuće Orfelin, uskoro će biti objavljen roman Tajni svat etnologa i antropologa Marka Piševa. Pišev je ljubiteljima fantastike poznat kao autor brojnih kratkih priča nadahnutih paranojom urbane svakodnevnice, a neke od tih priča završile su u zapaženoj zbirci Fotofobija iz 2009. godine.

Romanom Tajni svat Pišev će se domaćim čitaocima po prvi put predstaviti i znatno opširnijom proznom formom. Radnja romana smeštena je u Beograd i na Avalu tokom pandemijske 2020. godine.

 

U centru Beograda, kasno noću, tokom zabrane kretanja, sredovečni muškarac biva svedokom niza traumatičnih događa koja ga umalo koštaju života. Priča prati neobični proces njegove terapije u ekskluzivnom lečilištu na Avali, gde se njegova sudbina prepliće sa skrivenim životom tajanstvene ustanove i zagonetnim težnjama njenog načelnika. 

Psihijatrija, magija, tajni kultovi, misticizam i fragmenti drevne sufijske jeresi sustiču se u ovoj priči o dubokoj iracionalnosti ljudskih izbora koji junaka vode ka spoznaji o skrivenim svojstvima stvarnosti – i onoga pred čime razum gubi bitku na njenim nestalnim granicama.

Edicija „Gluvo doba“ posvećena je kvalitetnim delima domaćeg horora. Urednik edicije je Dejan Ognjanović. 

Ognjanović je i autor pogovora pod naslovom „U senci mrtvog boga“, u kojem se ovaj roman poredi sa pristupom kosmičkoj stravi kod Lavkrafta i Remzija Kembela. Evo odlomka iz pogovora:

 

„Ako (Pišev) u ponečem upadljivo odstupa od velemajstora kosmičke strave – to je ljudski faktor. Kod Piševa su likovi profilisani više po uzoru na velikog Lavkraftovog poštovaoca iz Engleske, Remzija Kembela, dakle realistično su prikazani, uz dozu blage karikaturalnosti i groteske. Njihovi međuodnosi ne samo što nisu konvencionalni nego su i značajnije integrisani u srž zapleta nego što je to bio slučaj kod Lavkrafta, koga su, po sopstvenom priznanju, „fenomeni“ zanimali mnogo više od ljudskih „karaktera“, a atmosfera mu je bila značajnija od zapleta (u smislu neprestane akcije).

„Naš autor piše u skladu sa modernijim tendencijama u horor prozi: dinamično, vizuelno, povremeno skoro filmski, naročito u uvodnom delu romana koji se, po nivou tenzije, ali i imaginacije, zlokobnih nagoveštaja i obilja konkretnih vizuelnih detalja može meriti s najboljom horor literaturom koja se danas nalazi bilo gde u svetu. Psihologizacija i motivacija likova razrađeni su, a najčešće su i povezani, na svoje zakučaste načine, sa opskurnim i apstraktnim užasima – na primer, kroz temu propalog braka glavnog junaka, i motiv demonske žene. Čak i onda kada posegne za prepoznatljivim opštim mestima žanra, kao što su ludnica, „ludi“ doktor, mračna okultna sekta, ritualna ljudska žrtva, i slično, Pišev uspeva da im podari dovoljno očuđenja, plastičnosti i začudnosti da budu i značenjski i žanrovski upečatljivi i rezonantni.“

zadnja korica

 

 

Marko Pišev je rođen u Celju, Slovenija, 1984. godine. Od 2010. godine zaposlen je na Odeljenju za etnologiju i antropologiju, gde predaje i bavi se istraživačkim radom. Objavio je preko 40 naučnih tekstova i tri monografije u izdanju Filozofskog fakulteta u Beogradu, od kojih je poslednja, pod nazivom „Između fetiša i polumeseca“ osvojila nagradu „Dušan Bandić“ za najbolju knjigu iz oblasti etnologije i antropologije u 2018. godini. Urednik je časopisa „Antropologija“ Instituta za etnologiju i antropologiju. Član je međunarodne naučne mreže u okviru Evropskog društva socijalnih antropologa (EASA),međunarodne mreže za antropologiju Jugoistočne Evrope (InASEA), mreže istoričara antropologije (HOAN)  i Etnološko-antropološkog društva Srbije (EADS).

 

Ilustraciju za naslovnu stranu romana Tajni svat Marka Piševa uradila je Tanja Rakić, nova Orfelinova autorka, čije ćete upečatljive radove videti uskoro i u KNJIGAMA KRVI.

 

Moj prikaz zbirke Fotofobija možete pročitati OVDE.

 

Za pobliže upoznavanje s ovim autorom može poslužiti i ovaj razgovor o hororu i njegovom pisanju koji sam s njim vodio pre desetak godina: MARKO PIŠEV: INTERVJU

 

Pretplata na ovu knjigu biće raspisana za koji dan, zajedno sa prvim tomom KNJIGA KRVI. Samo još malo strpljenja…

RE/MEMBER (2022)

            Evo jednog novog japanskog hororčića koji mi se učinio vrednim pažnje. A onda mi stiže ovaj rivju dole, od nekadašnjeg saradnika bloga. Pa, možda je film okej, možda i nije, ali ovaj osvrt je svakako zabavan.

            Ako je još neko pogledao ovo, recite u komentarima vredi li truda.

 

RE/MEMBER (2022)

rivju baj © Aleksandar Janjić

 

Slabo je ovo. Što bi rekla moja mati, ovom filmu fali samo jedno: dva kraja i sredina.

 

1) U pitanju je, deklarativno, film o danu koji se ponavlja. Međutim, ovo je izvedeno neopisivo traljavo - dan je vrlo slabo "razrađen", prikazano je vrlo malo događaja čije odvijanje bi moglo da se poredi kroz različite dane, ponavljanja/promjene događaja su na početku zbrzane a kasnije praktično u potpunosti bataljene, tako da se na kraju ovaj aspekt filma ispostavio kao potpuno nebitan.

 

2) Film počinje kao horor sa sasvim solidnim antagonistom vrlo sličnim tradicionalnim japanskim prikazama, s tim da je ovo djevojčica koja je krvava od glave do pete (hence the name... Red Person) i nosi sa sobom nekakvu lutku, da bi kasnije dotična prikaza postajala sve blentavija i srozala se toliko nisko da se upušta u direktne fizičke obračune sa svojim žrtvama (!)

 

3) U filmu ima gomila krvavih ubistava, od kojih je jedno 95% ofskrin.

 

4) Čim radnja malo odmakne, film pravi dramatičan zaokret i od priče o smrtonosnoj potrazi za nekakvim lešom pretvara se u veselu srednjoškolsku priču o bondingu grupe učenika, praćenu veselom srednjoškolskom muzikom i veselim montažama srednjoškolaca koji se zabavljaju na plaži.

 

5) Normalan čovjek normalno pomisli "okej, ima razlog što je ovo ubačeno, saće vjerovatno njihovo prijateljstvo da bude testirano nekakvim izdajama, prevarama ili gomilom krvavih pogibija", međutim jok. Ovo se zapravo ispostavlja kao glavni motiv filma. Tinejdžersko zgotivljavanje.

 

6) Vesela srednjoškolska muzika počinje da curi i u "horor" scene, sve je simpatično i opušteno i čovjek se zapita da li se ovi japanski srednjoškolci više zabavljaju na plaži ili boreći se sa "jezivom" prikazom u po noći na "jezivoj" lokaciji.

 

7) Priznaću da u filmu postoje dvije ili tri solidne scene, uglavnom maznute iz horor klasika. Tu je spider walk maznut iz režiserove verzije Istjerivača Đavola, koji bi bio znatno efikasniji da ga već nismo vidjeli ranije u režiserovoj verziji Istjerivača Đavola, kao i solidna košmarna scena na samom početku filma kad naša heroina gleda ka nekakvom bunaru i odjednom se iz bunara pojavljuje ruka. Naravno, ovo smo već vidjeli u jednom starijem japanskom filmu, ali ovde se kasnije pojavljuje čitav čopor krvavih ruku i to sasvim fino izgleda. Međutim, kasniji ton filma je potpuno suprotan košmaru koji bismo očekivali na osnovu ove uvodne scene.

 

Horor romani koji bi bili odlični filmovi

Prvi, i najuspešniji, horor filmovi u istoriji bili su adaptacije književnih predložaka: horor priča i romana. Za ovih preko 120 godina, mnogi su pisci i dela ekranizovani – neki i po više desetina puta, neki poput Drakule i preko sto puta, s raznim varijacijama (najnovija: flop zvani THE LAST VOYAGE OF DEMETER – ukratko, 2+/3- nebitnost).

Uprkos tome, brojna vrhunska dela horor književnosti nisu nikada ekranizovana. Pogledajte samo kakvih divota imate u ediciji „Poetika strave“, od klasičnih do savremenih, a filmova – nigde! Blekvud, Maken, Le Fanu (nešto što nije „Karmila“, pliz!), Ejkman, Ligoti, Brajt, Grabinjski, Žan Re… Filmadžijama skoro sasvim nepoznati!

U svakom slučaju, u najnovijem, helovinskom broju magazina RUE MORGUE (#214 SEP/OCT 2023 HALLOWEEN SPECIAL ISSUE) možete čitati opširan članak „Horrors… Waiting to Be Made!“ u kojem su saradnici odabrali 30 najboljih horor romana vrednih filmovanja koji do sada još nisu pretvoreni u filmove.

Ja sam pisao o sledećih sedam. 

At the Mountains of Madness, H. P. Lovecraft 

Na srpskom sam o ovom romanu već pisao u Pogovoru Orfelinovom izdanju, U PLANINAMA LUDILA, koje sam i preveo.

 

Consumed, David Cronenberg 

Na srpskom sam o ovom romanu već pisao OVDE NA BLOGU.

 

Flicker, Theodore Roszak 

Na srpskom sam o ovom romanu već pisao OVDE NA BLOGU.

 

The Croning, Laird Barron

Na srpskom sam o ovom romanu već pisao OVDE NA BLOGU. 

 

Our Lady of Darkness, Fritz Leiber

Na srpskom sam o ovom romanu već pisao OVDE NA BLOGU. 

 

Lost Souls, Poppy Z. Brite

Na srpskom ću o ovom romanu pisati ako ga Orfelin bude izdao.

 

The Ceremonies, T.E.D. Klein 

Na srpskom ću o ovom romanu pisati kad ga Orfelin bude izdao.

 

Čitajte RUE MORGUE pa otkrijte još 23 horor romana koji su dušu dali za odlične horor filmove.

U istom broju, čitajte i moje rivjue još dve odlične vruće nove horor knjige – antologije horor priča u novom specijalu časopisa McSweeney’s 71: The Monstrous and the Terrible (Brian Evenson, ed.) i popularnu ilustrovanu studiju Corman / Poe: Interviews and Essays Exploring the Making of Roger Corman’s Edgar Allan Poe films, 1960-1964 (Chris Alexander).

 

A kad smo već kod horor knjiga: pretplatu za KNJIGE KRVI pokrećemo ovih dana – sve je spremno, samo još da naš umjetnik, Ivica Stevanović, dovrši koricu. Nećemo ga požurivati, nema ni potrebe, ima vremena, a za jednu takvu Bibliju Horora korica mora biti prikladno pompezna.

A kad smo već kod horor knjiga, 2. deo: pretplata za moj četvrti roman, ZADUŠNICE, uveliko traje – pa, ako vam je to nekako promaklo, evo svih podataka o tome, OVDE! Požurite polako.