GAUA (THE NIGHT, 2025)

NOĆ je novi, treći film baskijskog reditelja koji se zove Paul Urkijo Alijo; o njegovom sam debiju, folk-horor-bajci ERREMENTARI pisao i hvalio ga OVDE.

O njegovom drugom filmu, IRATI, nisam vam pisao, iako sam i njega overio na Grosmanu, jer mi se nije naročito dopala ta fantazija napadno protkana njegovim nacionalističko-separatističkim umišljajima i napumpavanjima baskijske (alternativne) istorije, folklora i mita spletenih u jednu nekritičku, čak propagandno intoniranu (mada vizuelno nakićenu) skasku.

Treći mu je, za sada, najbolji. I on je folk-horor-bajka u spoju sa „istorijskim“ – nešto kao baskijski HAXAN za 21. vek, bez dokumentarističkih pretenzija, ali isto tako fragmentaran. 

Od dosadašnjih filmova, ovaj mu je najhororističniji, ali cenim ga pre svega zato što je narativno i idejno najzreliji, a vizuelno upadljivo najbogatiji.

Dakle, u centru pažnje je jedna srednjevekovna domaćica koju više od muža-grubijana privlači zgodna susetka, i onda se njihova lezbo-romansa po šumama i gorama odvija na pozadini lova na „veštice“ i ruralnih legendi o šumskim demonima, opsednutosti đavolima, itsl.

Odnos ove dve ženice nije zaista plauzibilan, jer projektuje 21-vekovne odnose i vrednosti na vreme u kojem te stvari, i kad su postojale i radile se, nisu imale baš tako moderan oblik i ispoljavanje.

Još više, i ovde se pokazuje da Urkija iznad svega zanimaju lepe slike, što on pruža u izobilju, i to slikovitije, bogatije, ambicioznije i razuzdanije nego ikada – 

- ali žrtva ove slikovnice nije samo ljubavna priča ove dve žene, nego i bilo kakva druga emocija, uključujući strah i stravu.

Kad ženica usred noći u šumi sretne neko džinovsko čudo, to je više: „Wow, vidi kakvog sam cool CGI baskijskog Vendiga dizajnirao i napravio“ nego – „Trešće vam se gaće od strave!“ kad vam izrežiram ovu scenu proganjanja i beganja po mraku.

reditelj i njegove veštice

Kad drugu ženu opseda demon, veći je naglasak na simetriji kadra, svetlu, detaljima kolibe, a potom i na bajkovitoj dosetki kojom se (došanutom od Babe Koja Zna Znanje) doaka pevcolikom demonu, što nas vraća u bezbednu sferu priča za decu tipa „Sveti Sava isteruje đavola, odnosno Bugare, Bogumile i ostale manjine“.

Ipak, ne shvatite me pogrešno: ono što pomalo fali u punokrvnoj emociji i te kako je nadoknađeno nekim od najspektakularnijih prizora srednjevekovne gotike (sic), veštica, demona, mraka, egzorcizma i, naročito – Crnog Sabata.

Taj Sabat kojim kulminira film je ne samo najambiciozniji nego i u svakom smislu najbolji prikaz te svetkovine u celokupnoj istoriji filma još od pomenutog HAXAN do danas, a ako znate koliko obožavam taj film – za članak o njemu dobio sam Rondo Hatton nagradu! – onda možete zamisliti da ne bih olako pomenuo ovaj film u istoj rečenici s onim, da to ne zaslužuje.

Ta scena je zadivljujuća na svakom zamislivom nivou!

Po broju statista koje je trebalo orkestrirati u prostoru na proplanku oko lomače, a da njihove kretnje budu koordinisane, smislene, a ne brdo Srba izgubljenih u prostoru kao muve bez glave koji bulje u kameru (što bi bio slučaj da je ovo domaći film).

Po specijalnim efektima koje je trebalo ubedljivo inscenirati: levitacija (uklj. sex u vazduhu), Đavo-ukazanije itd. Uzgred, neskriveno je da su Gojine slike bile među glavnim vizuelnim izvorima nadahnuća, kao i HAXAN i srednjevekovne gravire iz kojih je i Kristensen pozajmljivao.

 Po prikazu orgijastičnosti, jer ovde, za razliku od HAXAN, reditelj stotinak godina kasnije, fala kurcu, sme da prikaže više golotinje nego što je smeo Kristensen, i to oba pola, kao i kopulaciju svih sa svima, dakle i lezbo i gej i hetero i animal i babe i đevojke – ali ukusno, a ne pornografski, pa ni previše lascivno.

Najzad, zaslužuje pohvalu jer, u tom spektaklu (ponavljam: Neviđenom! Neuporedivom!), ne gubi iz vida dramu naše glavne junakinje koja se tu zbiva, odnosno kulminira.

Sve je to lepo izbalansirano, uključujući božanstveno prikazanog Đavola, po uzoru na Bafometa Elifasa Levija, dakle, kao hermafrodita – on, višestruko rogat, ima ženske grudi, a među rutavim nogama mu penis viri iz vaginolikog procepa...

Sad, po pitanju konotacija veštičarstva i Satanizma, nisam baš siguran da je reditelj našao pravu meru, odnosno hteo je i Jare i Pare: i da njegove veštice budu nevine („mi smo samo smerne domaćice, lažno optužene“) i da imaju neskriveno natprirodne moći, i da je Đavo psihološki koncept odnosno metafora, i da je delatni, personifikovani princip u prirodi.

Kao kruna toga, film na kraju izjednačava poljubac Đavola u dupe i poljubac dve srednjevekovne lezbejke (takođe u dupe), pa bi neko to mogao doživeti kao on time demonizuje karnalnost uopšte, a lezbo-karnalnost naročito – mada bi neko drugi, možda, kazao da tu nikakvog Đavola (pa time ni njegovog dupeta) nije bilo, da je čitava ta scena od oko 20 minuta orgijanja bila samo drogoška fantazmagorija, i da je na toj livadi, u dobro osvetljenom Mraku, ljubljeno samo ljudsko, tj. ovde – žensko dupe. A to mu (spojler) dođe kao hepiend.

Bilo kako bilo, ovo je takav vizuelni spektakl da ga samo zbog toga obavezno treba overiti u najboljim mogućim uslovima (rezolucija, ekran itd), a šta ćete čitati u redovima i između njih – eto, recite, napišite ispod, pa da vidimo.

SEND HELP (2026)

Sem Rejmi na pustom ostrvu, sa dve antipatične osobe, divljim svinjama koje napadaju samo kad scenariju zatreba, i obiljem jestivog i lako dohvatljivog voća. I kišom koja padne svako malo, da ovi ne bi pomrli od žeđi.

Scenario je previše konvencionalan i predvidiv: Ona je odbojna i iritantna soc-idiotkinja koja apsolutno zaslužuje da bude sklonjena podalje od očiju pristojnog sveta, koja je, na svoju sreću, u svojoj samačkoj dokonosti odgledala dovoljno surivor emisija da zna da bez greške primeni Opstanak kad zatreba, a On je, naravno, šta bi drugo nego toksično, sebično, bezdušno muško đubre, nesposobno za život, koje bi lipsalo za 24 časa, ili manje, da mu nije žene (omoćene) pored...

Isto tako je predvidiva i njena transformacija iz Ružnog Paščeta u Akcionu Heroinu (već drugog dana na ostrvu) kao i njegov preobražaj iz Moćnog Šefa u Bespomoćnu Plačipičku.

Bilo bi znatno originalnije da je Ona šefica i nesposobno đubre, a On potlačeni nikogović koji procveta na ostrvu otkrivši se kao sposoban, pametan i jak, ali – sposoban, pametan i jak muškarac je izumrla vrsta na filmu (možda nije u akcijašima, ali ko to gleda? desničari!). Takvo izvrtanje danas dominantnog diskursa moglo bi biti kontroverzno, šokantno, politički nekorektno, i donelo bi filmu brdo neželjenog negativnog publiciteta. A ko to želi na blagajni? Zato, idemo na siguricu.

Ipak, sve bi to bilo zabavnije da je dosledno intonirano – a ne red slepstika, red satire, red spletstika, red teške drame i psihologizacije, red crtanog filma. I plus, valjalo bi da je slobodnije, razuzdanije nego što kalkulantski jeste. No, barem je R-rated, pa fala Azatotu barem na tome, i na gadnoj avio-nesreći na početku i njenim simpa splater detaljima koji me čine žalosnim što Rejmi nije uzeo da radi FINAL DESTINATION.

Nemojmo zaboraviti da je najbolje nešto što je Rejmi ikada u životu napravio – prva polovina EVIL DEAD II, gde imamo jednog lika u mikrokosmosu jedne kolibe u šumi. Nažalost, prividno sličan koncept – dva lika u mikrokosmosu jednog malog pustog ostrva – ne dovodi ni približno do uporedivih rezultata.

Delom je tomu tako jer niko od njih nije tako harizmatično spadalo kao Brus Kembel da bi ga/je bilo zabavno gledati neprestano (mislim, okej su ovo dvoje, služe svrsi, ali ništa za antologiju), delom jer je to što im se dešava ograničeno ipak kakvim-takvim (pa makar i crtanofilmskim) verisimilitudom, a usred tog „realizma“ najzabavnija i najpreteranija stvar – splater napad divlje svinje – desi se prerano i prebrzo, u prvoj trećini filma, a nadalje za njom ne usledi ništa nalik tome. Jedan jeftini džamp sker zombi-priviđenja ne računam.

Za Rejmijevu poetiku hiperbole ipak bolje leži fantastika – njega „stvarnost“ niti zanima niti ume da je radi (što je, za mene, sasvim respektabilno): da je ovo nekakvo ukleto ostrvo, nastanjeno zlim duhovima, demonima, ili bar fantastičnim čudovištima, ovo bi sve bilo beskrajno originalnije i zabavnije. Ovako, naš „veći od života“ reditelj mora da radi s velikom metalnom kuglom „stvarnosti“ oko nožnog članka. Bori se on kolko može, ali jbg.

Rejmijeva režija je zato vitalna i dinamična malkice više nego što materijal zaslužuje. Sve je ovo sasvim solidno za jednokratnu konzumaciju u trenutku popodnevnog lenčarenja ili pred spavanje: fino je dok traje, a ne ostavlja mnogo za sobom u pamćenju. Drago mi je što sam na vreme ispravno procenio domete ovoga, te nisam hitao i bioskop nego sam sačekao da bude dostupno za kućnu konzumaciju, jer to je pravi format i domet ovog filmića.

HONEY BUNCH (2025)

            Nikad se bolji film nije krio iza debilnijeg naslova, pa zato obratite pažnju na ovaj rivju i moju najsnažniju preporuku hororu koji bi vam vrlo lako mogao proći ispod radara.

            Naravno, jednom kad ODGLEDATE film, biće vam jasno zašto se tako zove, i onda vam neće toliko (ili uopšte) smetati taj luckasti nehororični naslov, ali jbg, prvo treba nekako privući ljude da POGLEDAJU film, a to ni naslov, ni poster, ne čine na najbolji način. Dodatak mog Pečata će možda malo pomoći...

            Ovca mi se jagnji i ne mogu sad da zalazim u detalje, pa zato samo suština! Plot: muž dovede ljubljenu ženu u senovitu kliniku u dubini kanadskih šuma na nekakav eksperimentalan tretman njenih ne naročito specifikovanih trauma. Uslede mračne slutnje, zvuci, ukazanja, jeza, strava...

             Ako ikada (uskoro) vaskrsnem Zlatne Gulove, onda bi ih ovaj film dobio bar nekoliko: za kameru svakako, jer ovo je toliko sočno uslikano da nemam reči: neo-gotski vajb opskurnih horor drama iz 1970-ih besprekorno je vaskrsnut. Ne znam da li je slikano na 16mm traci, ili je digitalno obrađeno da tako izgleda (kladio bih se u ovo prvo), ali ta gama, ta tekstura slike, to osvetljenje, vajb, to je TO! Tako (horor) film treba da IZGLEDA!

Ne cheesy „gothic“ kako ga mali Holivuđani zamišljaju – mnogo crnila i nešto plavog svetla, niti kako ga Neoholivuđani zamišljaju – ugasi sva svetla, štedi struju, sve je mrljavo i mračno i ništa se ne vidi. NE! Ovo je slikano tako da se sve što treba lepo vidi, ili nagoveštava, a da se time ne razbija, nego pojačava ATMOSFERA.

Tome pripomaže savršeno odabrana lokacija, ta zgrada klinike i njena parkovita okolina, kao i vrhunska scenografija (unutra i spolja) i kostimi, pa i kasting glumaca koji deluju i ponašaju se kao da se sve ovo NE zbiva pre pola veka, nego je stvarno tada i snimljeno...

Kad pomenuh glumce, mada je glavni par odlično pogođen, šnjur nosi Džejson Ajsaks, u epizodi, u kojoj je on dao i srce i dušu i glumio ne za sve pare, jer ovo nije visokobudžetan film, nego kao za pred Sv. Petra, kad ga jednog dana bude pitao Gde si Bio i Šta si Radio... Svaka čast, naročito kad se ovoliko daš u jednom „malom“ filmu. Malom po budžetu i box office ambicijama, ne po pameti, talentu i postignuću: treba paziti šta će sledeće da radi par koji stoji iza ovoga.

Ukratko, prva polovina me podseća na spoj nekoliko priča Roberta Ejkmana, recimo „Konačište“ sreće „U šumu“, i još neke – i ovo je najejkmanovskiji film koji mi pada na um, barem po ugođaju neizrecive začudnosti koja sve prožima a na vrlo malo toga se može baš uperiti prstom, kao i po osobenjačkom muškoženskom odnosu.

Kasnije, pred kraj, misterija se objašnjava, i mada to donekle srozava film, odnekle je neizbežno, kako bi se podvukla poenta, jer ovo je scenario koji ima nešto na pameti. Takođe se, pred kraj, od difuznog tajanstva zađe i u teritoriju telesnog horora, ali odmereno, smisleno, pametno, i nezaboravno.

Uživao sam u svakom minutu ovog filma, u zvucima i slikama, u glumi i ugođaju svega, u bombonicama za oči i u slatkišima za mozak, i zato mu lepim moj najsnažniji Pečat Preporuke.

SPOJLERI!

NE ČITAJ OVO ISPOD PRE GLEDANJA!

U svojoj suštini, kako se na kraju otkriva, ovo je LJUBAVNI FILM.

T.j. ovo je film o ljubavi. Ali ne u smislu „volimo se i trčkamo po morskom žalu u vatrenom zalasku sunca i ludo se sexamo do iznemoglosti, pa i dalje, što nam naša vita mlada tela omogućavaju“, nego u smislu „ljubav znači voleti i nečije bore i pege i mlohavu kožu i salo i strije – još više, znači podrediti svoj život drugome, sa svim gnusobama koje uz to idu, uključujući menjanje tuđih pelena za odrasle, guranje tuđih invalidskih kolica, trljanje masti na tuđe rane, afte, dekubite i guke“. Odnosno, u dobru (u 20-ima i 30-ima) je lako dobar biti – na muci telesnog horora koji donose bolest i starenje i pred-smrt se poznaju junaci.

Sad, da li ćete „kupiti“ optimističku „bezuslovna ljubav jača od svega“ vizuru ovog filma ili ne, to već zavisi i od iskustva i nazora koje donesete U film, ali i cinici po pitanju amatornih fenomena će, makar u ovom filmu, možda poverovati OVIM junacima da su zaista sposobni za to najređe, najposvećenije samopožrtvovanje.

KARMADONA: Intervju sa Aleksandrom Radivojevićem

                Dragi moji, dozvolite da vas podsetim: na ovom blogu mogli ste pročitati prvu najavu ovog filma koja je sadržala neke lične, a insajderske uvide (a ne preneseni PR produkcije). Taj članak imate OVDE.

                Na ovom blogu mogli ste pročitati i moj detaljan osvrt na ovaj film – tu kritiku imate OVDE.

                KARMADONA je svoju srpsku premijeru imala u Sava Centru krajem decembra. A sada, ona kreće u domaće bioskope, i moći ćete da je pogledate u njima počev od 19. marta.

                Tim povodom, podeliću sa vama intervju koji sam uradio sa Acom R. povodom njegovog rediteljskog debija za kanadski magazin RUE MORGUE. Tom prilikom sam pisao i o dokumentarcu o SRPSKOM FILMU pod naslovom A Serbian Documentary, ali o njemu ću pisati zasebno, uskoro.

                Ovaj intervju izašao je u broju za januar-februar, ali za sve vas koji ne pratite redovno ovaj prvorazredni magazin, ako vam je ovo promaklo na engleskom, evo vam ga sada, ekskluzivno, na srpskom.

 

Koscenarista „Srpskog filma“ režira svoj prvi film. Da li treba da se plašimo?

 

GLOBALNA NOĆNA MORA SA SRPSKIM ZAČINIMA

 

(c) Dejan Ognjanović

 

Prokletstvo filma „Srpski film“ je višestruko. Prvo je ozloglašenost filma usporila karijeru njegovog koscenariste, Aleksandra Radivojevića, jer niko nije želeo da finansira njegov sledeći. Zatim, nakon petnaest godina ispunjenih neuspešnim pokušajima, kada je konačno debitovao kao reditelj – svi su njegovu „Karmadonu“ upoređivali sa „Srpskim filmom“. Ljudi su se pitali: gde će dalje „čovek koji je osmislio 'newborn porn'“? Kako se ispostavilo, njegova „Karmadona“ je eksplicitnije satirična i crnohumorna, dok su njeno krvoproliće, šokantni događaji i prestupi prihvatljiviji. Radnju pokreće telefonski poziv Boga, koji ucenjuje trudnicu životom njenog nerođenog deteta da krene u ubilački pohod, vođena Njim, ili nečim drugim. Duga noćna odiseja kroz podzemlje srpskog društva sadrži: opsednutog dečaka koji gadno razbija čelo, drugog pretvorenog u zlobnog ubadača tuđih genitalija, bebu u opasnosti da bude pretvorena u kašu (jednom bukvalno, pod teškom crnom čizmom), a da ne pominjemo desetine odraslih koji su spaljeni, isečeni, upucani i raskomadani.

Ponovo su neki gledaoci bili zbunjeni: koja je svrha svega toga? Aleksandar Radivojević, scenarista i reditelj filma „Karmadona“, spreman je da Ru Morgu iznese svoj krupnjak (krupnjak, rekoh, a ne grupnjak!).

 

Ru Morg: Koja je bila vaša glavna ambicija sa rediteljskim debijem? Šta ste težili da postignete?

 

Aleksandar Radivojević: To je veoma ličan film, ali se bavi globalnom noćnom morom u kojoj svi živimo. S druge strane, on se takođe bavi pitanjima religije, majčinstva, porodice, rađanja i ugušene kreativnosti pod korporativnom kontrolom, na prilično ekstravagantan i perverzan način kroz moju pomalo neobičnu viziju. Naslov je neka vrsta igre reči, namerna igra reči na temu „Karma“ i „Madona“, koja ujedinjuje budizam i katolicizam u „nesvetom“ savezu protiv korporativnog sveta koji je oteo pojam božanstva za svoje zlokobne svrhe. U osnovi je to moje sopstveno viđenje Biblije za eru korporativnog globalizma. Ali to je takođe i ljubavna priča.

 

RM: Kako biste je opisali u žanrovskom smislu?

 

AR: Na najosnovnijem nivou, to je akcioni triler sa natprirodnim prizvukom, ali je i crna komedija. Onda se pojavljuje ceo aspekt horora. S druge strane, to je manični „tirada“ film sa filozofskim slojevima, baš kao oni koje je Andžej Zulavski snimao. Dakle, ako bi Zulavski napravio bizaran akcioni film za producenta Džoela Silvera tokom 80-ih ili 90-ih, mislim da bi bio veoma sličan „Karmadoni“, to je ono čemu sam težio. Zamislite da filmovi „Opsednutost“ i „Smrtonosno oružje“ ili „Umri muški“ imaju vanbračno dete, i ovo bi moglo biti to.

 

RM: Ima mnogo više humora i znatno manje brutalnosti i krvoprolića nego u „Srpskom filmu“. Da li je ovo bila svesna odluka?

 

AR: Ovo je tonalno otvorenije crna komedija, kao što sam rekao, tako da je zahtevala blaži dodir kada je u pitanju brutalnost. „Srpski film“ je bio namerno depresivan, a „Karmadona“ je zapravo na kraju prilično uzdižući film, barem iz moje iskrivljene perspektive. Svakako se završava nadom, čak i ako to nije onakva nada kojoj ste se nadali.

 

RM: Nisu vam strane kontroverze, provokacije i podeljena mišljenja. Da li ste ih mnogo sreli u vezi sa „Karmadonom“?

 

AR: Sve zvanične kritike do sada su bile prilično entuzijastične i prijateljske, svakako sam zadovoljan time. Ali, na jednoj od TIFF projekcija, tokom odjavne špice, jedna žena mi je prišla, rekla „Jebi se!“ i otišla. To nismo imali sa „Srpskim filmom“! Zaista me zanima šta ju je toliko izazvalo. Kada primenite satirični pristup, neizbežno ćete iznervirati mnogo ljudi, posebno ovih dana kada su svi tako lako „trigerovani“. Kada su u pitanju komentari korisnika na mreži, mišljenja su veoma podeljena – mislim da sam nekako uspeo da antagonizujem pripadnike generacije Z. To ima mnogo veze sa humorom – ako im se ne svidi, odmah viču „krindž“. Mislim da nikada nije bilo bezbednije snimiti samoozbiljan film lišen humora nego sada, jer je smeh čudno postao faktor razdvajanja. Takođe, problem koji bi mogli imati sa mnom je taj što misle da sam „starac koji viče na oblake“, ali greše – ovo je film O starcu koji viče IZ oblaka, on je glavni lik! Dakle, sve žalbe treba da idu Njemu, a ne meni.

 

RM: Da li je prerano pitati: Šta je sledeće za vas?

 

AR: Trenutno radim na nečemu novom – radi se o tihoj cenzuri i Satani, i biće to mnogo otvorenije horor film nego „Karmadona“. Ali i dalje sa satiričnom oštricom.

 

* * *

 

Eto, NAJAVIO sam ga, OBJASNIO, a sada i PODSETIO na njega (uz pomoć reditelja), ali ne mogu i u bioskope da vas vodim. To ćete morati bez mene. A kad se vratite sa filma, dođite ovde - ili ispod mog rivjua - pa napišite svoje utiske, da vidimo kako se vama čini ovaj Acin ŠOK KORIDOR: THE MOVIE!

PODZEMNI RAZGOVORI – knjiga o muzičkom undergroundu, stripu i nezavisnom filmu

 

Nedavno mi je u ruke dospela jedna zanimljiva i vredna knjiga. Nešto više o njoj želim da podelim s vama, tim pre što ne dolazi od velikog izdavača, i lako bi mogla da vam prođe ispod radara. A Ghoul voli da otkriva skriveno i skrajnuto, a naročito podzemno!

Reč je o zbirci kvalitetnih, znalačkih, ponegde baš iscrpnih intervjua sa domaćim i stranim andergraund muzičarima i umetnicima. A evo i više detalja o njoj.

Krajem 2025. objavljena je knjiga PODZEMNI RAZGOVORI, i ona donosi dvadeset intervjua sa domaćim i stranim umetnicima iz oblasti alternativne muzike, stripa, ilustracije i nezavisnog filma. Autor knjige je Stevan Lenhart, novinar i urednik fanzina Black Syrup, osnivač muzičkog projekta Nastrom.

Ovde možete pogledati jedan spot ovog benda – vredi pažnje!

https://youtu.be/anpwKlN6xao?si=FK7BZx5wpeFBU1N4

 

U prvih nekoliko razgovora reč je o akterima „podzemne“ muzičke scene, koja je postojala na prostoru nekadašnje Jugoslavije tokom 80. i 90. godina dvadesetog veka (Borghesia, Trobecove krušne peći, DV Nikt, Psihokratija, VIVIsect), a u izmenjenim okolnostima nastavlja da egzistira i razvija se do danas.

Određena pažnja je posvećena i alternativnim bendovima iz Slovačke (Lahka Muza, Otras, Imiafan), sa čijim aktivnostima ni ovdašnja upućena publika do sada nije bila dovoljno upoznata.

Među sagovornicima su i razni strani izvođači i umetnici, koji su gostovali u Srbiji, a razgovori su vođeni pre ili posle njihovih koncerata i izložbi.

Nekoliko poslednjih razgovora posvećeno je autorima koji stvaraju u oblastima vizuelne umetnosti, filma, ilustracije i stripa (Nigel Wingrove, Pakito Bolino, Pat Moriarity, Aleksandar Zograf).

Hororistima bi naročito bio vredan pažnje detaljan razgovor sa Najdželom Vingrouvom, osnivačem legendarne i kultne engleske VHS/DVD kompanije Redemption koja je na prelomu milenijuma bila nezaobilazno mesto za nabavku opskurnih Euro horora, od Džesa Franka do Žana Rolena, kao i engleskih B-hororčića. Ovaj intervju najduži je u knjizi (ima 22 strane!), a već i naslov je rečit: „Uvek protiv cenzure“.

Ova zbirka se može čitati na više načina i posmatrati sa nekoliko aspekata (publicističkog, dokumentarnog, kulturološkog), ali osnovna zamisao autora bila je da predstavi zanimljive i inspirativne priče iz sveta umetničkog undergrounda.

Sagovornici u knjizi „Podzemni razgovori“ su: Dejan Vlaisavljević (DV Nikt), Dario Seraval i Aldo Ivančić (Borghesia), Ivan Vinski i Gordan Dorvak (Trobecove krušne peći), Gorjan Krstić (Psihokratija), Ferenc Teglaš (VIVIsect, Irrenhaus), Gudrun (Lahka Muza), Julo Fujak (Otras), Imi Végh (Imiafan, 4mg Records), Julie Joslyn i Leo Ciesa (Iconoclast), Michel Langevin Away (Voivod), Linnéa Olsson (Maggot Heart), Foie Gras, David Colohan, Marlon McNeill (Combineharvester, A Tree in a Field Records), Arma Agharta, Damiano Lanzi (Lenz), Nigel Wingrove (Redemption/Salvation Films), Pakito Bolino (Le Dernier Cri), Pat Moriarity i Aleksandar Zograf.

Knjiga sadrži i kolor dodatak sa fotografijama i ilustracijama, kao i indeks imena i bendova. Izdavač je Opštinska biblioteka Kovačica.

Knjigu, koju vam toplo preporučujem, možete nabaviti ako pišete pomenutoj biblioteci, ili direktno od autora, na mejl: blacksyrupzine@gmail.com.

Autor je otvoren za sve dogovore, uključujući trampu. Pišite mu i dogovorite se.