NIGHTLANDS Volume 2!

 Velika mi je čast što se moji radovi nalaze i u drugom tomu časopisa knjiškog formata NIGHTLANDS. Ovaj časopis izdaje moj američki izdavač Chiroptera Press (koji je objavio moju studiju SPECTRAL LIGHTS).

 Posvećen je klasičnim i savremenim majstorima lavkraftovske weird priče u najširem smislu. Časopis sadrži priče, poeziju, intervjue, eseje i članke.

                O tome šta sam pisao za prvi broj, kao i čega sve u njemu ima, možete pogledati u mojoj najavi OVDE.

                U drugom broju imam dva priloga koji, sabrani zajedno, zauzimaju oko 1/5 ovog broja, odnosno 37 strana od ukupno 174.

                1) Tu je moj opsežan naučni rad pod naslovom „Thomas Ligotti and 'Lovecraft’s Dry Husk'“ („Tomas Ligoti i 'Lavkraftova sparušena ljuska'“) u kojem se, kao što možete naslutiti, bavim time šta je HPL značio Ligotiju, te kako je i čime sve uticao na njega. Fraza „Lavkraftova sparušena ljuska“ je iz fusnote predgovora Džefa Vandermera za Ligotijev omnibus kod Pingvina, SONGS OF A DEAD DREAMER + GRIMSCRIBE, gde on maltene odriče taj uticaj, ili ga totalno minimizira. Ja, naravno, s time polemišem, i argumentujem zbog čega je i kako i gde tačno Lavkraft za Ligotija bio i OSTAO vitalni uticaj.

                Ovaj esej u broju zauzima 30 strana i upadljivo je najobimniji od svih priloga.

                Ko prati ovaj blog, može (sasvim ispravno) naslutiti da je ovaj esej zapravo poglavlje iz moje studije o Ligotiju koju trenutno pišem. Dobro, ne baš trenutno, jer trenutno radim na Orfelinkama koje se spremaju za septembar-oktobar – ali pišem i tu knjigu, kad stignem, tokom ovih dana, nedelja, meseci...

                Dodatna poslastica: vi znate da ja volim, gde god i kad god mogu, da sa sobom „povučem“ još nekog ovdašnjeg. Ovog puta, moj esej ukrasio je svojim umetninama veliki naš ilustrator i stripadžija, Boris Stanić: dve njegove originalne, ligotijevske ilustracije krase moj prilog u ovom broju.

                2) A to nije sve, jer u ovom izdanju je i moj intervju sa živom legendom horor književnosti, Remzijem Kembelom. Pošto je povod za njega Kiropterino dopunjeno, de luxe izdanje njegove zbirke COLD PRINT, pitanja se pretežno tiču Lavkraftovog uticaja na njega.

                Konkretno, evo šta sam ga pitao:

-How would you respond to the oft-repeated notion that “Lovecraft is an adolescent phase one goes through”?

- In your essay “Chasing the Unknown“, you wrote: „I find his best work more rewarding now than I did then.” Could you please elaborate on this? What are the rewards that you find re-reading HPL today?

- How do you see your earliest Lovecraftian tales from The Inhabitant of the Lake from today’s perspective?

- What has Lovecraft been to you, over the course of your career? Did you feel “the anxiety of influence” and the need to escape it?

- How did you come up with the idea of merging pornographic and occult arcana in your story “Cold Print”? And, in general, how are sex (which HPL shunned) and cosmic horror linked in your fiction?

- Tell me about your meta-fictional dialogues with the genre’s past, e.g. in “The Voice of the Beach”, which can be seen as an indirect re-imagination of some concepts from “The Colour out of Space”…?

- Dreams and oneiric/nightmarish imagery are prominent in your work, e.g. in “The Tugging”: how much of this story was inspired by actual dreams? And how big a role do dreams have in inspiring your fiction in general?

- Lovecraft couldn’t have cared less about the layered psychology of his characters, preferring „phenomena“ and atmosphere. You, on the other hand, without neglecting the latter, often merged the supernatural and cosmic with very realistic, psychologically motivated characters. Can you discuss your preference?

Šta mi je Kembel na ovo odgovorio – čitajte u 2. tomu NOĆNIH ZEMALJA, ako do njega dođete. Ako ne, jednog dana, ko zna kad, ko zna gde, objaviću i na srpskom moje intervjue s majstorima filmskog i književnog horora. Da smo živi i zdravi.

 

Evo kako izdavač najavljuje ovo izdanje:

 

Thursday at noon eastern time HERE we're offering our annual installment of NIGHTLANDS. This is immensely packed with incredible talent.

Ligotti's "The Unholy City" is a print version of the audio he performed years ago with Durtro.

Bartlett, Padgett, and German's work is all new.

All non-fiction is new aside from Cardin's, which is reprinted for an out-of-print Cadabra Records LP which will be new for most of you.

The Necronomicon Press feature is worth the price of admission alone.

Ognjanović's essay "Thomas Ligotti and "Lovecraft's Dry Husk" is a masterwork in itself, which won't surprise readers of his SPECTRAL LIGHTS. It is also a preview for his forthcoming study of Ligotti's fiction.

The total print run is 600x.

200x hardcovers will be available at $70 each and 200x soft at $36 each (remaining numbers are reserved for wholesale).

The hardcovers include a dust jacket this time around. 

Nightlands is not only a study of classic and modern weird fiction, but a celebration and nod to some of the greatest weird fiction zines out there: 

Nyctalops, Whispers, Necronomicon Press, Weirdbook, Borderland, Dagon, and so many more. Many of us grew up on these wonderful zines and this is a way that Chiroptera Press can give back, as well as break new ground. 

 

Šta sve ima u ovom časopisu? Evo:

 

The Unholy City

Thomas Ligotti

(poezija)

 

A Formless Shade of Divinity

Matt Cardin

(esej o Ligotiju)

 

The Chair by the Side of the Road

Matthew M. Bartlett

(priča)

 

We Who Devour Your Dreams

Wade German

(pesma)

 

The Travelers

Wade German

(pesma)

 

The Shadow Over Britain:

An Interview with Ramsey Campbell

Dejan Ognjanović

(intervju)

 

On Helen Adam’s “Ghosts and Grinning Shadows”

Julia Bozzone

(esej)

 

1, 5 and 11

Jon Pagett

(priča)

 

Necronomicon Press Retrospective:

Looking Back

(članak)

 

My Years with Necronomicon Press

S. T. Joshi

(članak)

 

Visual Virtuoso of Darkness: A Profile on Jason C. Eckhardt

Chad Hensley

(članak)

 

Dark Art Oddity: A Profile on Robert H. Knox

Chad Hensley

(članak)

 

Dreamer from the Darkside: A Profile on Allen Koszowski

Chad Hensley

(članak)

 

High Priest of Cthulhu: A Profile on Robert M. Price

Chad Hensley

(članak)

 

Thomas Ligotti and “Lovecraft’s Dry Husk”

Dejan Ognjanović

(esej)

 

What Happened to Ambrose Bierce?

S. T. Joshi

(članak)

 

 

Tehnikalije:

Hardcover specs:
* 6"x 9"
* 174 pages
* Smyth-sewn binding with head and tail bands
* Cloth bound with black stamping 
* Cover art by Harry O. Morris
* Offset printed on acid-free archival paper

 

Pošto je to, i kako do toga doći?

Dobro pitanje!

Cena u Americi je 36$ za meko izdanje i 70$ za tvrdokoričeno (s omotom).

Naručite sa sajta izdavača.

Evropski distributer je https://www.psilowave.com   

IZGUBLJENE DUŠE – Popi Z. Brajt

 

Podsećam vas: za izdavačku kuću „Veseli četvrtak“ počeo sam, prošle jeseni, da uređujem ediciju „Trepet“, posvećenu savremenoj horor prozi.

            Podsećam vas: prva knjiga u toj ediciji jeste roman IZGUBLJENE DUŠE – Popi Z. Brajt, izašla u oktobru 2025.

            Podsećam vas, takođe: druga knjiga u toj ediciji je zbirka priča IMAGO SEKVENCA – Lerd Baron, izašla u februaru 2026.  

Treća knjiga biće zbirka LAŽI I GNUSOBE – Brajan Hodž. Ona je u finalnoj fazi pripreme (lektura i prelom) i izaći će tokom jeseni. Nju ću detaljnije najaviti kad se izlazak približi.

            Podsećam vas na sve ovo zato što, sudeći po nezvaničnim dojavama o prodaji ove „Trepet“ edicije, mogla bi lako da bude preimenovana u „Tren“. Ili u „Treptaj“. Kao u: trepni i propusti. Dok si trepnuo – nestalo. Bilo pa prošlo...

Just sayin'!

Ako vam je do sada promakla, ovu knjigu možete kupiti i direktno kod mene – barem dok još imam pri ruci neki od poslednja preostala četiri primerka. Posle toga, tražite od „Veselog četvrtka“.

            Ispod možete pročitati početak mog pogovora toj knjizi, a odmah zati mi dva odlična, stručna prikaza ove knjige objavljena nedavno na ultimativnom sajtu za sve domaće ljubitelje fantastike u svim oblicima, pa time i za horor: ART-ANIMA.

            Napomena o ilustracijama: donje tekstove ilustrovao sam sličicama koje je svojevremeno Popi Z. Brajt kačio-la-lo-li-le-la negde na netu. Te sličice prikazuju neke okvirne uzore koje je ona imala, u pop kulturi (pevači i glumci), kada je zamišljala svoje likove za roman IZGUBLJENE DUŠE (Lost Souls). Shvatite to kao kuriozitet i zezanje, a ne kao obavezno uputstvo za upotrebu. Slobodno ih zamišljajte kako god hoćete...  

 

 

 

ZAUVEK MLADI!

 početak pogovora knjizi IZGUBLJENE DUŠE 

(c) Dejan Ognjanović, za „Veseli četvrtak“

 

Oni su mladi, oni su lepi, našminkani ili prirodno bledi, s napirlitanim, ofarbanim kosama: odeveni u crnu kožu, svilu ili mrežice, vitki, androgini. Oni su gotičari. Vole crnilo, groblja, smrt, lobanje, ukletost. Deca noći… Neki poziraju kao vampiri, što bi iznad svega voleli da stvarno budu. 

Savršena potkultura i ikonografija da se u nju infiltriraju pravi vampiri! Jer ko će tu raspoznati ko je afektirani, melanholični tinejdžer prestar za svoje godine, a ko krvožedni stvor star mnogo vekova i pomalo umoran od sve te gnjavaže?

            Popi Z. Brajt je imala samo dvadeset i pet godina kada se furiozno probila na horor scenu debitantskim romanom Izgubljene duše (1992) – ali još važnije je znati da je njega počela da piše još 1987. kada je imala slatkih malih jedva legalnih 20.

            Zašto je to važno znati? Zato što ova biografska činjenica potkrepljuje osećaj koji bi svaki pažljivi čitalac morao da ima u susretu s ovim tekstom: kako god ga cenili iz ugla književnosti, ili žanra, ne može mu se sporiti da je autentičan, iskren, proživljen – da je mladalački, u najboljem smislu reči. Autorka, u trenutku začeća ovog dela i sama dojučerašnja tinejdžerka, ispoljava totalno saučestvovanje sa svojim likovima, a naročito onima koji otelovljavaju teen angst. 

Tu je Ništa, 15-godišnji buntovnik i begunac od kuće, smoren familijom kojoj doslovno ne pripada i privučen strašću prema muzici kakvu valjda jedino tinejdžeri mogu da osećaju s tom dozom životospasavajućeg fanatizma.

A tu su i Stiv (23) i Duh (21), njeni omiljeni likovi koji se provlače, izvan ovog romana, još i kroz niz kratkih priča i novelu-prikvel ovom romanu („The Seed of Lost Souls“). Oni su mladi rokeri spojeni drugarstvom naizgled nerazdvojnim, kakvo valjda jedino (dojučerašnji) tinejdžeri mogu da osete i smatraju večnim, a uz to s dozom homoerotizma (manje-više platonskog) koja se može naći kod slobodoumnih mladih ljudi koji još uvek eksperimentišu i nisu još u kamen urezali svoje seksualne persone i preferencije. (Uzgred, Brajtova je priznala da je u svom umu ovaj par zamišljala po telesnom uzoru glumaca Kijanu Rivsa, za Stiva, i Rivera Feniksa, s izblajhanom kosom, za Duha).  

            Središnji osećaj koji prožima horor prozu Popi Z. Brajt, a u najčistijem obliku prisutan upravo u zbirci priča Ukus pelina (Wormwood; prvobitno izašla pod naslovom Swamp Foetus) (Ovu zbirku možete čitati na srpskom: Popi Z. Brajt, Ukus pelina, Orfelin, Novi Sad, 2020, preveo Dejan Ognjanović, pod uslovom da ste je nabavili na vreme, jer trenutno je rasprodata) jeste osećaj usamljenosti, izgubljenosti, rascepljenosti i težnje za (ponovnim) spajanjem. Njeni su svi likovi iskorenjeni – oni nemaju porodicu, barem ne onu doslovnu, biološku. Umesto roditelja, umesto braće i sestara, oni ponekad pronalaze alternativne porodice u grupama istomišljenika ili, u najmanjem, u jednom pojedincu, parnjaku, nedostajućoj polovini neophodnoj da se bude ceo. U tom smislu čest je motiv blizanaca, uz opipljiv osećaj čežnje za nemogućim sjedinjavanjem sa (ponekad i mrtvim) nedostižnim, nedostajućim delom sebe. Njeni likovi, bez korena, lutaju besciljno, ili sa kratkoročnim ciljevima; planiranje karijere, planiranje porodice, planiranje budućnosti... njima su nezamislivi. Oni su siročad, istovremeno patetična i prkosna, ponosna i tvrdoglava, sebična i samouništiteljska. Život ih nije mazio, pa mu ni oni nežnošću ne uzvraćaju, čuvajući je, ljubomorno, za jednu jedinu izabranu osobu, ako takvu uopšte pronađu…

 

 

 SMRT JE LAKA – IZGUBLJENE DUŠE POPI Z. BRAJT 

Piše: Vladimir Kolarić

https://www.art-anima.com/popi-z-brajt-izgubljene-duse-2/

 

Izgubljene duše Popi Z. Brajt (Veseli četvrtak, 2025, preveo Miloš Cvetković) je roman o mladosti, sav uronjen u epohu svog nastanka, kraj osamdesetih i početak devedesetih godina prošlog veka, posebno indi i gotik potkulturu i njihove i dalje žive popkulturne izdanke. Takođe, ovaj roman je samosvesno oslonjen na romantičarsku gotiku, na književnost američkog juga (Kapoti, Fokner, Harper Li), na bitnike, psihodeliju i Barouza, ali pre svega na estetike dekadencije devetnaestog i ranog dvadesetog veka, jer njegova prava tema i opsesija jesu podjednako lepota i smrt, lepota smrti i smrt lepote, slatka tuga i gorka lepota, sve ono na šta smo navikli od Bodlera, preko Uismansa iVajlda, pa do Ženea i današnjih izdanaka ove tradicije antirevolucionarne revolucionarnosti.

Tečno, lepo i slojevito napisan roman, dakle, o izgubljenim i dezorijentisanim mladima koji zapravo samo traže srodnu dušu, nekoga sa kim mogu da budu ono što jesu, sa kim mogu da podele bilo šta. Ali tu su i vampiri, koji kao da su njihovo ogledalo, projekcija i ostvarenje snova, večno mladi i razuzdani, ujedno prelepi i smrtonosni, ostvarenje snova izgubljenih i usamljenih mladića i devojaka koliko i dekadenata.

Ovde su vampiri druga vrsta, koja ne nastaje od umrlih ili od vampira ubijenih ljudi, ali dovoljno slična da može da komunicira, seksualno opšti, pa i ima potomstvo sa ljudima, ali čija neizbežna cena je smrt majke. To samo povećava utisak o vampirima kao svojevrsnoj projekciji, ogledalu, delu izmaštanog sveta mladih koji žude za nekom drugačijim stvarnošću, gde odnos između ljudi neće biti samo puki interes, nasilje i manipulacija, već i prožimanje srca. Na kraju krajeva, koliko god bestijalni i amoralni bili, čak i vampiri u ovom romanu žude za nekom vrstom zajedništva i bliskosti, gde im se usamljenost čini većom pretnjom od smrti 

Upravo je zato u centru ove brutalne i lepe maštarije lik Duha, mladića koji „gleda srcem“, oseća i proživljava tuđu bol, koji je „previše čist“ čak i da bi mu naudilo zlo. On je nada ovog sveta, svačiji brat, savršena maštarija svih koji žude za jedinstvom i bliskošću, makar ona ponekad ličila na težnju ka smrti i ništavilu, vera onih koji ne mogu i ne žele da veruju ni u šta drugo, kad su već njega upoznali. Ali ne u njega kao Boga, idola i spasitelja, nego nekog ko svedoči da ipak može drugačije, i da iza toga možda postoji neka sila ili poredak koji se kroz njega projavljuje.

Čak i dečak Ništa, otkrivajući da je zapravo vampirski potomak, pa tako i sam vampir, u svojoj gotovo mističnoj povezanosti sa Duhom, ipak uspeva da kontroliše i obuzdava svoje nagone, trudeći se da ne čini zlo, makar ne ono koje prevazilazi za vampire životno važnu potrebu za hranom.

Ovaj užasni i lepi roman je svakako uticao na poplavu tinejdžerskih vampirskih horora, ali ih svojim stilskim rafinmanom, poetičkom samosvešću i emotivnom proživljenošću i suptilnošću daleko nadmašuje. 

On je, pored toga, sasvim solidan prilog bogatoj tradiciji estetika dekadencije (snobizam, dendizam, kemp), što nije mala stvar.

 

 

 

 Popi Z. Brajt – IZGUBLJENE DUŠE 

(Veseli četvrtak, Beograd, 2025)

https://www.art-anima.com/popi-z-brajt-izgubljene-duse/

Piše: Filip Rogović

 

„Noćas pevam za sve one

Izgubljene u životu

I za one promašene

Što lutaju širom sveta…“

 

Zasluga je Veselog četvrtka što su se neki od strip junaka uz koje su odrastale generacije, posle brojnih pauza, tokom poslednjih petnaestak godina, ponovo ustalili na domaćim kioscima, te već dugo nema bojazni hoće li nekim novim klincima svake sedmice biti dostupne sveže odštampane avanture Dilana Doga, Zagora, Martija Misterije, Teksa Vilera i drugih Bonelijevih heroja…

No, ova izdavačka kuća, koja je postala sinonim za stripove, ulazi u novu fazu razvoja otvarajući više edicija koje će, za promenu, biti posvećene – prozi. To je dobra vest i za ljubitelje književne strave, budući da je među njima i edicija Trepet, u okviru koje će se štampati  prevodi ostvarenja najistaknutijih modernih pisaca horora.

Naslov kojim se Trepet predstavio čitaocima na ovogodišnjem beogradskom Sajmu knjiga jeste roman Izgubljene duše (Lost Souls, 1992), koji potpisuje američka spisateljica Popi Z. Brajt (1967), koja je devedesetih stekla kultni status među ljubiteljima žanra. Pažnju je privukla već na početku karijere, originalnim i provokativnim delima, objavljujući ubrzo posle zapaženog romana prvenca i zbirku priča Fetus iz močvare (Swamp Foetus, 1993), koja je kasnije štampana i pod naslovom Pelin (Wormwood, 1996). Žanr je zadužila i romanima Puštanje krvi (Drawing Blood, 1993) i Predivni leš (Exquisite Corpse, 1995). Kasnijih godina okrenula se pisanju ne-žanrovske proze, a posle hormonalnih terapija, 2011. godine, ova transrodna osoba, koja danas nosi ime Bili Martin, izjasnila se da bi više volela da se o njoj govori u muškom rodu…

Izgubljene duše su roman o vampirima, u kojem se dugovečne krvopije (možda i najpopularnija čudovišta u horor fikciji svih vremena?) pojavljuju među mladim gotičarima i rokerima, osamdesetih godina na jugu Sjedinjenih Država.

Knjiga obrađuje teme otpadništva, otuđenosti, usamljenosti, i sledstvene potrage za sobom i sopstvenim identitetom.

Centralna figura je buntovni, neprilagođeni tinejdžer Ništa. Ovaj petnaestogodišnjak, kivan na roditelje koji ga ne razumeju, i na vršnjake među kojima ne nalazi prave srodne duše, saznavši pritom i da je zapravo usvojen, beži od kuće u želji da pronađe sebi „pravi dom“ – mesto i društvo kojem će zaista pripadati.

Verovatno bi bilo nemoguće pronaći osobu koja se, makar u tim osetljivim adolescentskim godinama, nije bar na mahove osećala kao autsajder – i stoga je Ništa lik u kojem nije teško prepoznati delić sebe. Kada stupa na scenu, u uvodnim poglavljima, zatičemo ga kako od sluđenih roditelja krije boce alkohola po sobi, i traži utehu u stihovima rok bendova i na stranicama knjiga, suočen sa sve dubljim osećajem da nema nikog svog. No, ishodište ove neugodne situacije, u ovom slučaju, neće biti manje ili više bolno sazrevanje, kako to obično biva – Ništa će odistinski dobiti potvrdu da za otuđenost nije bilo krivo tek neizbežno divljanje hormona i tinejdžerska ćudljivost. Putujući na jug, ka Mising Majlu (fiktivni gradić) i Nju Orleansu, saznaće da doslovno pripada drugoj vrsti, tj. da je rođen nakon seksualnog odnosa koji je jedna slično neprilagođena tinejdžerka imala sa – vampirom.

Mada na nivou koncepta ovo jeste jedna mladalačka fantazija, svojevrsno ostvarenje maštarija mladih gotičara – opis njegovog novog, vampirskog, života ipak nije sladunjavo romantizovan. Ova bića opisana su dovoljno ambivalentno, iznijansirano, tako da rukopis ne zapada u čisti eskapizam, iako u sebi nosi i očitu fascinaciju razuzdanim životom lutalica, koji je bremenit alkoholom, (homo)seksualnim slobodama, lakim drogama, teškim nasiljem, i obavijen privlačnim mrakom koji se ukazuje kao vid bekstva od sivila svakodnevice i malograđanštine…

Štaviše, ima neke ironije čak i u samoj postavci zapleta:

Ništa beži od sopstvene otuđenosti – ali kada pronađe pravu porodicu, prave srodnike – neće prestati da bude autsajder – naprotiv! Jer, šta su vampiri, nego ultimativni autsajderi. Stvorenja koja izgledaju kao ljudi, ali to nisu – a ipak prinuđeni da među ljudima (i od ljudi) žive, bez izgleda da ikada budu u istinskoj zajednici sa njima. Malobrojna vrsta, osuđena na večno skrivanje, na život u senkama…

Vampiri u fiktivnom svetu Izgubljenih duša u izvesnoj meri odudaraju od onih iz mitoloških predstava. Pre svega, nisu „nemrtvi“, to jest – nisu ustali iz mrtvih. Osim toga, ljudi se ne mogu pretvoriti u vampira ugrizom. Ova bića, u romanu Popi Z. Brajt, rađaju se nakon seksualnog odnosa vampira i žene, a tom prilikom majka neizostavno umire, iskidane utrobe. Ne plaše se krsta, niti imaju bilo šta protiv Hrista… Oni su, prosto rečeno, druga vrsta – dugovečni, i prinuđeni da se hrane ljudskom krvlju, da bi preživeli…

Interesantna su i moralna pitanja koja se nameću kroz narativ. Ništa brzo shvata da će činjenica da mu je ljudska krv biološki neophodna za opstanak lako stišati njegovu savest. Mada u suštini obziran, i čestitog srca, neće se naročito kajati što mu je doskora najbolji drug iz škole poslužio kao prvi vampirski obrok, u upečatljivoj sceni isisavanja krvi u kombiju – neke vrste spontane inicijacije u sasvim drugačiji svet. S druge strane, „deca noći“ sa kojom Ništa nastavlja put, nemaju ni trunku sažaljenja spram svojih žrtava, niti bilo kakvih dilema. Njegov biološki otac, androgini lepotan Zila i njegovi pratioci, Tvig i Molokaj, mladoliki stogodišnjaci, potpuno su amoralni i divlji hedonisti, koji u ljudima vide tek hodajuće „koktele“ ili seksualne objekte.

Ipak, vidimo i da se ne podrazumeva da vampiri moraju biti takvi. U romanu se pojavljuje i njihov stariji prijatelj, Kristijan, koji na zemaljskom šaru obitava duže od trista godina, i koji je daleko od beskrupuloznog predatora. Primera radi, kada ga meštanin Nju Orleansa zatekne kako se hrani krvlju jednog mladića, Kristijanova „prva emocija nije bes niti strah, već stid, strašni užareni osećaj stida“. Upravo je Kristijan taj koji bebu Ništa, u prologu romana, odmah po rođenju odnosi pred vrata nasumice odabrane porodice, u dalekom gradu, u nadi da će možda ipak moći da proživi „normalan“ ljudski život – „život neokaljan krvlju“…

Nije sasvim jasno da li je Kristijan takav jer se rodio u neko drugačije vreme, dok su Zila, Tvig i Molokaj posrnula deca 20. veka. Ili su, možda, njegova melanholija i bolećivost produkt starosti i protoka vremena? Ili je posredi prosto urođeni karakter? Ili neki sasvim drugi razlozi?… Da su ova pitanja nešto pomnije istražena, i da je završetak ponudio detaljnije nagoveštaje o tome kako će se ličnost Ništa razvijati nakon priključivanja „deci noći“, kojoj rođenjem pripada, roman je mogao da dosegne neslućene dubine. No, istina, možda bi bilo i pomalo nepravedno očekivati da osoba u ranim dvadesetim (Brajt je knjigu počela da piše kad je imala svega 20) da sebi zadatak da do kraja pronikne u dušu stvorenja koje živi duže od tri veka…

Osim vampira, značajnu ulogu u kompleksnom zapletu igraju i dva mladića, rokeri koji sačinjavaju andergraund duo „Izgubljene duše?“. To su impulsivni, nasilni, emotivni Stiv i njegov dobroćudni vidoviti prijatelj Duh. Potonji se, praktično, ukazuje kao snažan kontrast samoživom, okrutnom Zili i njegovim pulenima – Duh je oličenje čestitosti i čistote. Mada obdaren paranormalnim moćima, sposoban da čita misli i osećanja ljudi oko sebe, i da vidi prošlost i budućnost – svoje sposobnosti nikada ne zloupotrebljava. Štaviše, kao iskonski empata, uvek nastoji da ublaži muke bližnjima, i izbavi ih iz nevolja, koliko god je u njegovoj moći… I mada često ne može da zaustavi sumoran razvoj događaja, u više navrata vidimo kako dobrohotnost, koja krasi i Duha i Ništa, ipak ostavlja traga na okruženju i čini gorke trenutke nešto lakšim za podneti.

Izgubljene duše su dinamičan roman, krcat dešavanjima – ali to ne znači da propušta da dočara lepljivu atmosferu američkog juga. U toj misiji angažuje sva čula. Čitajući, možete osetiti alkoholna isparenja, duvanski dim sa aromom karanfilića, znoj, miris krvi i muškog semena, oblake prašine na putevima koji vode kroz noć, čuti gitarske akorde i gungulu klubova koje ispunjavaju našminkani čupavci u crnom, iznad čiji se glava ori „Bela Lugosi’s Dead“, i još mnogo drugih darkerskih melodija i stihova…

Ovo je rukopis koji vraća u mladost, vešto i talentovano napisan, pripovedan „iz stomaka“, tako da uprkos svim svojim preterivanjima ipak uspeva da ne sklizne u karikaturu.

 *********

 

 

THE THING EXPANDED (2026)

U davna vremena, dok sam još davao ocene filmovima, dešavalo se ponekad da se i sam samcit nađem u zbunu oko toga koju numeričko-zvezdičastu ocenu da dodelim nekome: odnosno, tačnije, kako da prvo samom sebi objasnim ZAŠTO neki super-pohvalni rivju IPAK na kraju nije krunisan peticom nego četvorkom. I tako je bilo sve dok nisam došao do sledeće distinkcije koja se, bar meni, pokazala kao najpouzdanije merilo.  

Dakle, kad bih intuitivno znao da je neki film četvorka, a ne petica, ali nisam bio sasvim siguran ZAŠTO to nije petica, pitao bih sebe: „Dobro, da li bi kupio DVD/blu-rej ovog filma, specijalno izdanje, i da li bi ga gledao sa komentarima reditelja, scenariste, glumaca, kritičara? Da li bi gledao making of i druge dokumentarce, da li bi te zanimale izbačene scene, bluperi, itsl? Da li bi čitao knjigu o ovom filmu? Ne knjigu PO kojem je eventualno rađen – nego knjigu o pravljenju tog filma, ili knjigu intervjua s njegovim rediteljem?“ Ako bi odgovorio bio „Pa, ne baš... Mislim, rado bih ga pogledao još koji put... odličan je film... Ali nije baš da bih izgarao da saznam SVE što se može saznati o njemu, njegovom nastanku, tvorcima, itd“ – to je, onda, ipak četvorka.

Uz sve moguće filozofije, egzegeze, analize, autopsije, disekcije, tumačenja i tupljenja, OVO se do danas pokazalo kao najpouzdanije merilo za razlučivanje večitih, besprekornih mega-podsticajnih i super-inspirativnih remek-dela – od odličnih, prijatnih, zadovoljavajućih filmova koji, ipak, nisu remeci. Potonjima fali taj ž ne se kva-kva.

Što nas dovodi do predmeta ovog rivjua: s najvećim interesovanjem i neprestanim uživanjem odgledao sam PUNIH PET SATI (da, pet sati: iliti trista minuta!) dokumentarca o najboljem horor filmu ikada snimljenom, Karpenterovom STVORU. Imate ovde na blogu više mojih tekstova o tom filmu, i uzdam se u vaše umeće srčovanja da ih nađete, ako dosad niste.

Pogledajte samo taj lajn-ap!

Tu su bukvalno SVI koji treba da budu – osim Roba Botina, koji se povukao u pećinu u šumi još pre 30-ak godina, i ne javlja se nikome, ne daje izjave, intervjue, nema ga. Osim njega tu su svi ostali, od matorog Karpa, preko Kurta, do poslednjeg efekt-majstora koji je prišao tom setu.

Znači, tu su, u filmu:

Filmska ekipa:

John Carpenter (Režiser)

Dean Cundey (Direktor fotografije)

Stuart Cohen (Koproducent)

Larry Franco (Producent i prvi pomoćnik režisera)

Todd C. Ramsay (Montažer)

Glumačka postava:

Kurt Russell (R.J. MacReady)

Keith David (Childs)

Thomas G. Waites (Windows)

David Clennon (Palmer)

Joel Polis (Fuchs)

Richard Masur (Clark)

Peter Maloney (George Bennings)

            A tu je i gomila specijalnih gostiju, filmskih stvaralaca koji imaju neku daleku vezu s filmom, makar kao njegovi obožavaoci, ako ne i nešto više:

Guillermo del Toro (Veliki Lavkraftovac i Karpentero-Stvoroljub)

Frank Darabont (Reditelj lavkraftoidno-pipkastog filma The Mist)

Eli Roth (Reditelj i glumac, poznat po filmu Hostel, a još poznatiji kao Vegeta: „U sve se meša“! Ne može jedan jebeni dokumentarac o hororu da se snimi a da se taj Rot ne upetlja kao prišipetlja!)

Mick Garris (Horor od režisera, kreator serijala Masters of Horror)

Stephen Colbert (Poznati američki TV voditelj i veliki fan filma)

Issa López (Rediteljka i scenaristkinja, autorka serije True Detective: Night Country koja se donekle, površno, naslanja na polarni ambijent Stvora za sasvim prizemne svrhe)

Chuck Russell (Nedavno upokojeni reditelj rimejka filma The Blob, kao i nastavka Elm Street 3)

Matthijs van Heijningen Jr. (Reditelj prednastavka The Thing iz 2011. godine, koji ovde zvuči mnogo pametnije nego što se to vidi u njegovom promašenom i suvišnom filmu)

David Leslie Johnson-McGoldrick (Scenarista filmova The Conjuring 2)

Phil Nobile Jr. (Filmski producent i glavni urednik horor magazina Fangoria)

Anne Billson (Filmska kritičarka i autorka BFI monografije o filmu The Thing) Majstori za specijalne efekte (VFX i praktični efekti)

Iako se legendarni i povučeni Rob Bottin nije direktno pojavio pred kamerama, u dokumentarcu učestvuju njegovi najbliži saradnici i naslednici koji detaljno analiziraju revolucionarne efekte:

Greg Nicotero (Specijalista za efekte i šminku, poznat po seriji The Walking Dead)

Alec Gillis (Majstor za praktične efekte stvorenja)

Ken Diaz (Član Bottinovog originalnog tima za specijalnu šminku i efekte iz 1982.)

Margaret Prentice (Umetnica i članica originalnog tima za efekte koja je radila na Stvoru)

Matt Winston (Suosnivač škole za filmske efekte Stan Winston School i sin legendarnog Stana Winstona koji je -dakle, tatko a ne sin- pomagao Bottinu na filmu).

Šta reći?! Više nego relevantna ekipa koja i te kako ima šta da kaže!

Pre svega, milina je slušati Karpa: ja njega mogu da gledam i kako petstoti put odgovara na isto pitanje, nemam problem s tim što sam većinu ovih stvari čuo i video u ranijim njegovim intervjuima i u DVD komentaru. Prosto, uživanje je videti ga, danas, sa svom mudrošću poznog životnog doba, a još uvek lucidnog i vickastog, kako s ponosom govori o svom remeku, svestan da mu je to zaista najbolji film. Osetna je i dalje gorčina zbog tadašnje propasti tog filma, ali više kroz stoičko mirenje s tim nego kroz kukanje DEJ TUK MA DŽOB!

Karpo je sada Starac sa Planine, mudrac od stotinu ljeta koji se više ničim ne uznemirava, nego govori isključivo u dead pan maniru – pa je tim zabavnije kada, tim tonom, ispali neku gromoglasnu provalu. Recimo, iako to nije ovog puta prvi put kazao, iz nekog razloga mi je sada bilo smešno kao da to prvi put čujem – valjda ima nešto i u načinu deliverija – kada kaže, pun hvale za Džeda, najboljeg psa-glumca u filmskom svemiru, kako je bio u stanju da besprekorno hit his mark and do the job – što većina ljudskih glumaca ne ume da potrefi! Ahahahaha, bukvalno sam se grohotom smejao kako je ovo mrtav ladan izgovorio, a pošto je leto i širom otvoren prozor, mislim da me je cela ulica čula.

O tome da sam bar pola ovog filma odgledao kroz suze – neću ovom prilikom...

Naročito imponuje i to što se Kurt Rasel pojavio – ne samo što nije glumio zvezdu u stilu „Sitno mi da govorim za tamo neki dok. imam ja preča posla, npr. da se brčkam u mom bazenu i šta ja znam“, NE, nego je došo, i govorio o tom filmu sa takvom LJUBAVLJU, i ponosom (nerazmetljivo, da budem jasan) – ali očito je i on svestan da mu je to jedna od najboljih uloga u karijeri, i verovatno najbolji film u kojem se ikad pojavio (mislim, njemu je „verovatno“, meni je definitivno).

Veliki je to šmeker, i strašno je zabavno gledati ga kako se s uživanjem priseća snimanja, i raznih anegdota, ali i kako s ljubavlju i poštovanjem priča o svog drugu Karpu. Ono što je posebno za pohvalu, a što se retko viđa među pretežno-sujetnim glumcima, jeste to koliko je Kurt prepun pohvale za svoje kolege iz tog filma: bukvalno je svakoga od njih poimence pohvalio i kazao pokoju lepu reč za to što su realno doprineli tom ANSAMBLU. Ne kurtoazno, kroz zube, nego baš od srca. Veliki je to čovek, a ne samo glumac.

Znači, ekran zasija oreolom svaki put kad se na njemu pojave Karpo ili Kurt – a to je, srećom, često: vidi se da nisu ovde došli preko kurca, kao „Ajde, dobro, daj da kažem tri rečenice, pa da begam“ – i to je blagoslov samo po sebi. A ja ću sada fanove STVORA podsetiti na ovaj DRAGULJ od klipa, a svima ostalima ga sada otkriti – pogledajte ovu genijalnos za rasterivanje čemera i širenje feelgooda, ovo je nešto najsmešnije u svemiru!

„Kurt Russell and John Carpenter laugh their asses off watching The Thing“

https://www.youtube.com/watch?v=D4r7wIsWebc

 

Nema potrebe da mnogo naširoko tupim, i da pišem pet strana rivjua za film od pet sata: ako je ovo film za vas, znaćete odmah, odnosno već znate! A ko ne zna – neznaće i posle 10 strana (koje nemam vremena da pišem).

Samo još ovo: film mi je odavno na radaru i željno sam ga iščekivao. Avaj, kad je učinjen dostupnim, nije odmah procurio na net. Dapače, dugo je trebalo da izađe bilo gde, bilo kako. Iz meni nejasnih razloga, već duže od mesec dana je dostupna samo gigantska verzija od 15 GB (!), a ako oćete nešto razumne veličine, oko 2 GB, ima i to, kod braće Rusa – ali dabovano na usrani ruski, bez engleskojezične opcije.

Ja sam čekao, čekao, sve misleći „sad će, samo što nije izašla i manja opcija...“ ali ona nikako da izađe meni na radar, pa sam na kraju skino tih 15 GB – šta me košta, zar ću na STVORU da štedim? A vi, ako negde vidite manji fajl, javite u komentaru GDE ima.

P.S. Ultimativna pohvala: ako se sutra ispostavi da postoji JOŠ PET SATI izbačenih scena razgovora koji nisu ušli u gornju verziju – I NJIH BIH RADO ODGLEDAO! Eto. Toliko je ovo dobro, i toliko me zanima. Over & Out.

P.P.S. Isti tvorac napravio je i ALIENS EXPANDED, ali to sigurno već znate...

P.P.S.S. Ozbiljnim pratiocima Karpa, i horora uopšte, valjda ne treba da skrećem pažnju na novi upravoizašli album Karpo-muzike, CATHEDRAL – koji vrhunski spaja njegove zlokobne sintove sa električnim gitarama njegovog sina i još jednoga, i koji sam na repeat slušao nekoliko dana zaredom, čim je procurio, krajem prošle nedelje. Odlična stvar! CARPO LIVES!

U ovom svetu čemera i beznađa, lepo je znati da Karpova zvezda još blistavo sija, a on ne samo što živi – nego i radi! I to ko mladunac!