SVI SVETI – Volter de la Mer

Dragi čitaoci, imam naročito zadovoljstvo da najavim 41. knjigu u ediciji „Poetika strave“: u pitanju je zbirka priča SVI SVETI klasičnog engleskog majstora suptilne, sablasne strave, Voltera De la Mera.

Tačnije rečeno, ovo je moj izbor najboljih njegovih priča i novela, i sadrži ukupno šest naslova. Unutar ovih korica su dve njegove najpoznatije i opravdano najhvaljenije novele, pravcata remek-dela prvorazredne strave: naslovna, „Svi sveti“, i „Sitonova tetka“, čiji naslov možda zvuči kao neka društveno-angažovana gnjavaža Džejn Ostin, ali iza tog neupečatljivog naslova krije se zapravo jedna od najjezivijih priča strave svih vremena – priča kojoj se divim do imbecilnosti i dao bih jedan svoj prst (ako može, s leve ruke) da sam je ja napisao! Pored ove dve novele, tu su još i jedna noveleta i tri pripovetke, ukratko: krem kremova koji je za vas pažljivo probrao dr Ghoul!

Pažljivi čitaoci edicije „Poetika strave“ prepoznaće ime ovog pisca, jer već sam ga pominjao u pogovorima za pisce koji su mu po poetici najsrodniji, a to su: preci, Henri Džejms i Vernon Li, a naročito naslednik, Robert Ejkman. Sada ćete najzad imati priliku da, prvi put na srpskom jeziku (!), čitate priče ovog majstora, koje predstavljaju nezaobilaznu kariku koja nedostaje između Vernon Li i Roberta Ejkmana.

Evo konkretnijeg osvrta na sadržaj.

 

„A:B:O:“

Dvojica prijatelja iskopaju u dvorištu kuće sanduk u kojem se krije neka bogohulna gnusoba, a kad ona izađe – neće valjati. Netipična priča za de la Mera, ali pokazuje širinu raspona u kojem je mogao da se ispruži.

 

„Peta tačka“

Duh pokojne tetke uporno štiti neke svoje tajne od pohlepnog nećaka, a njegov prijatelj mora da tokom noći dežura u kući i otkrije da li se duh zaista ukazuje, i ako je tu, šta tačno hoće. Sledi noć strave i iznenađenja.

 

„Železnička stanica Kru“

Kasno jedne večeri, na železničkoj stanici, neznanac se ispoveda naratoru o tome kako je skrivio tuđu nedaću, pa naposletku i smrt u šakama oživelog strašila! Ali, ko je u toj priči zapravo najveći monstrum?

 

„Gospodin Kemp“

Putnik-namernik luta pustim priobaljem, i nadomak veoma strme litice naiđe na kolibu čudnog pustinjaka blizu stare crkve i groblja. Kakve tajne skriva taj g. Kemp, šta ga je nagnalo da obitava na tako pustom mestu, i da li su mu posetioci uopšte dobrodošli?

 

„Sitonova tetka“

Teško je slojevitost ove priče sažeti u par rečenica, jer sva njena duboka strava je između redova, ali recimo ovako: jedan školarac pristane na navaljivanje nepopularnog kolege da ga poseti u kući gde živi s tetkom. Ta žena, međutim, ima neopisivo čudan odnos sa svojim nećakom: da li je ona veštica, psihički vampir, ili nešto još gore – otkrijte sami, ako smete.

 

„Svi sveti“

Putnik-namernik luta pustim priobaljem, i naiđe na pustu, zloslutnu katedralu kraj samog mora. Tu, u gluvoj tišini, dok pada prvi mrak, u katedralskim senkama od crkvenjaka sluša priču o demonskim uticajima koji pohode to „sveto mesto“. Da li će svi sveci biti dovoljni da se odupru invaziji sila tame?

 

            Ako ne verujete uredniku edicije, čak ni posle 40 odličnih knjiga koje bi trebalo da su po sebi garant kvaliteta, evo da vas podsetim šta je H. F. Lavkraft pisao o de la Meru:

 

Posebnu pažnju kao umetnik kome je nevidljiv, tajanstven svet

uvek bliska i nužna realnost zaslužuje pesnik Valter de la Mer (Walter

de la Mare), kod koga opsedajući stih i izvrsna proza nose krajnje

dosledno tragove neobične vizije koja zadire duboko u skrivene sfere

lepote i strašnih, zabranjenih dimenzija postojanja. U romanu Povratak,

duša jednog davno mrtvog čoveka hita iz groba posle punih

dvesta godina i vezuje se za telo živog čoveka tako čvrsto da se čak i

lice žrtve preobražava u lice onoga koji se odavno pretvorio u prah.

Od kratkih priča, sakupljenih u nekolikim zbirkama, mnoge su

nezaboravne po tome što njihov tvorac nadmoćno gospodari

najmračnijim ograncima straha i vradžbina: Sitonova tetka, Drvo, Iz dubine,

Pustinjak, Gospodin Kemp. Kod de la Mera strah nije jedini, pa čak

ni glavni element njegovih pripovedaka, jer ovog stvaraoca očigledno

više interesuju tananosti karaktera. On, bez ikakve sumnje, spada u

malobrojne pisce za koje je nestvarnost živa i prisutna stvarnost, pa je

zato i kadar da svojim studijama-o-strahu udahne snagu koju ima

samo redak majstor.

de la Mer

 

Sve priče je preveo Strahinja Mlađenović, a spolja i iznutra ilustrovao Danilo Lalović; knjiga ima 280 strana, tvrdi povez i sav uobičajeni Orfelinov kvalitet štampe i dizajna koji vam je dobro poznat.

Pošto se ovaj vrsni majstor strave prvi put javlja na srpskom upravo u ediciji „Poetika strave“, ova knjiga sadrži i iscrpnu biografiju ovog pisca, kao i stručni pogovor urednika, dr Ognjanovića, pod naslovom „Volter de la Mer: Šaptač strave“.

            Orfelin je upravo raspisao pretplatu na 6. knjigu u ediciji „Crna mačka“ – Klajv Barker, Igra prokletstva (preveli Strahinja Mlađenović i Dejan Ognjanović; korice i forzec ilustrovao Ivica Stevanović; ilustracije unutar knjige Danilo Lalović; 490 strana velikog B formata, štampa u dve boje) i na 41. i 42. knjigu u ediciji „Poetika strave“: De la Mer, Svi sveti (preveo Strahinja Mlađenović, ilustrovao Danilo Lalović; 280 strana) i Džema Fajls, Eksperimentalni film (preveo Igor Cvijanović, ilustrovao Ognjen Pavković; 436 strana).

orfelinns@gmail.com

            U narednim danima ću vam detaljnije najaviti i pomenuta dva romana.

            Sve ove knjige možete odmah naručiti kod Orfelina (isporuka, kad izađu iz štampe, početkom novembra), a ko tako više voli, može ih naručiti i kod mene, po istim cenama. Dakle, ko ih želi od mene, neka mi piše što pre na mejl dogstar666 at yahoo dot com, a ovo su cene:

„Igra prokletstva“ u pretplati košta košta 2.900 dinara (u knjižarama 3.970), „Svi sveti“ u pretplati koštaju 1.300 dinara (u knjižarama 1.760), a „Eksperimentalni film“ 1.600 (u knjižarama 2.200).

            Evo kako glasi početak mog pogovora.   

 

 Volter de la Mer: Šaptač strave 

 

„Osim ukoliko, zapravo, mi nismo puke mašine, onda su ova naša tela i sama zaposednute kuće. Kratak sat samoće i tame; potajni, nepoznati zvuk iz neznanog, krik sove, uzdah vetra u dimnjacima — i nemirni duh u nama se pokreće, budi, osluškuje.“

- Volter de la Mer

 

 

Čitalac koji bi pročitao samo priče „Sitonova tetka“ i „Svi sveti“ mogao bi s pravom zaključiti da je njihov autor, Volter de la Mer, nesumnjivo prvorazredni majstor književne strave. Takođe bi mogao da posumnja u kompetenciju dosadašnjih priređivača srpskih horor antologija, koji su dela ovog pisca dosledno zaobilazili.[1] I ne samo njihovu, jer do Orfelinovog izbora, jedina proza ovog pisca ikada prevedena na srpski bila je jedna kratka priča, pre 75 godina: „Otpočinak“ („The Nap“) u antologiji Moderne engleske pripovetke (Prosveta, Beograd, 1951; izbor Borivoje Nedić).

Zatim, ovaj čitalac mogao bi brzopleto da pohita i naruči Sabrane priče ovog pisca, u dva toma, na engleskom – kad ih već na srpskom nema. To bi zahtevalo znatan utrošak finansija i živaca, ali čitalac bi bio spreman na žrtvu zato što očekuje još sadržaja uporedivog tipa i kvaliteta. Međutim, ako bi pročitao skoro hiljadu strana velikog formata u ta dva toma, počelo bi da mu biva jasnije zbog čega je ovaj pisac danas poluzaboravljen, ili nepravedno skrajnut, čak i u svetskim razmerama.

            Tog čitaoca bi prvo frustrirala činjenica da je tokom svoje karijere de la Mer napisao stotinak priča, ali od toga samo četrdesetak ima natprirodne elemente, a hororičnih među njima nema više od petnaestak. Nevezano za žanr, dobar deo njih frustriraće ga zbog zahtevnog a opskurnog pisanja, mestimične staromodnosti, rasplinutosti, itd. Lavkraft je to jezgrovito prokomentarisao: „De la Mer ume da bude izuzetno moćan kad to odluči, i ja bih samo želeo da je on to odlučivao češće.“[2] 

zadnja korica

            Jednostavno rečeno, čitalac koji pre traga za stravom mogao bi biti razočaran otkrićem da de la Mer nije bio prevashodno posvećen tom žanru. Dodatno otežava to što mnoge od njegovih ekscentričnih, idiosinkratičkih priča nije lako klasifikovati.

 

On nije povezan ni sa jednom partijom, školom, pomodarstvom, klikom ili pokretom, već na zadovoljstvo onih koji ga poznaju, neguje radoznalost, nezadovoljstvo i optimizam koji su podjednako bezgranični. On govori kao usamljeni pojedinac koji možda uopšte ne bi ni pisao da nije te samoće. On ne govori kao pripadnik bilo koje klase ili staleža, niti u ime bilo čega ili bilo koga.[3]

 

Lepo je biti originalan, svoj i neuporediv, ali to sa sobom nosi i probleme klasifikacije i razumevanja. De la Merove priče kreću se u širokom rasponu, od uslovnog realizma do prilično nedvosmislene fantazije, ali su najčešće smeštene na ničijoj zemlji između njih, u fantastici, kako je Cvetan Todorov definisao, kao sivu zonu neodređenosti. Ovako koncipirane priče predstavljaju problem i za antologičare, jer, kako to Džoši lepo zapaža, „ne postoje dva čitaoca koja će se složiti oko toga koje su horor, a koje nisu.“[4] Bilo je i pokušaja da se saberu samo njegove strašne priče, ali oni neminovno izazivaju drugu vrstu nedoumica: zašto je tu ova priča, iako nije horor, a nema one druge, koja to sigurno jeste.

            Na skrajnuti de la Merov status u književnosti uopšte, pa tako i književnosti strave, uticali su i drugi faktori. Na primer, dela M. R. Džejmsa i Aldžernona Blekvuda dugo su vremena u javnom domenu, a i dok su formalno bile pod zaštitom autorskih prava, njih niko nije potraživao jer ovi pisci nisu ostavili biološke potomke. Zato su njihove priče bile neprestano dostupne, po pristupačnim cenama, najširoj publici i kritici. Uz to, bile su ekranizovane za televiziju, masovni medijum par excellence. Nasuprot tome, de la Merovi naslednici dopustili su da njegova dela zadugo budu nedostupna („out of print“), ili prisutna samo u skupocenim, niskotiražnim izdanjima, pa su i zbog toga ona pala „ispod radara“ većeg dela publike i kritike. Pritom, jedina TV ekranizacija našega pisca bila je epizoda „Sitonova tetka“ u seriji Senke tame (Shades of Darkness, „Seaton’s Aunt“, 1983), do dana današnjeg. Posvećenici i znalci održavali su žar interesovanja, u sferi kulta, ali taj žar nikada se nije rasplamsao onako kako u istoriji horora plamte baklje Džejmsa i Blekvuda.

forzec knjige

            Pored toga, druge de la Merove preokupacije zasenile su njegove jezovite radove, tako da je on za života, a i decenijama posle smrti, u engleskoj književnosti bio poznatiji kao autor popularnih knjiga za decu i kao pesnik, nego kao „majstor strave“. Istina, „Sitonova tetka“ je često bila antologizovana u izborima najboljih klasičnih horor priča, ali za preostalih petnaestak hororičnih naslova kao da niko nije znao. Zbog te disproporcije, on je bio otpisan kao „autor jedne priče“, pa stoga manje vredan pažnje nego oni koji su žanru posvetili tomove.

            Pa ipak, ne poričući značaj svega pobrojanog, pomnije proučavanje svih priča strave Voltera de la Mera nameće zaključak da je glavni kamen spoticanja za njegov istaknutiji status u kanonu horor književnosti ipak, iznad svega, počivao u njegovoj osobenoj poetici. Čitalac koji bi pažljivo pročitao opus ovog pisca, shvatio bi da se on razlikovao od većine horor pisaca, pa i onih posvećenih pričama o duhovima. „On, reklo bi se, ne piše o onome što juri ka nama, brbljajući i proždirući, već o onome što se tek nazire, na trenutak, na samoj periferiji čovekovog vida. To je onaj tip priviđenja koji nam, u svom najgorem obliku, zaista može naježiti dlake na potiljku.“[5] Drugim rečima: dok su drugi pisci umeli, kad zatreba, da podignu glas, da podviknu, pa i zaurlaju, de la Mer je svoju stravu skoro isključivo saopštavao šapatom. A za recepciju te vrste diskursa potreban je ređi, istančaniji sluh...

 

---

[1] O sadržaju domaćih horor antologija, izboru priča i načinu na koji je žanr u njima tretiran, videti: D. Ognjanović, Dolazak horora: književnost, Orfelin, Novi Sad, 2025.

[2] H. P. Lovecraft, „Letter to Frank Belknap Long, June 11, 1926.“ Nav. prema: Selected Letters, vol. II, Arkham House, Sauk City, 1968, str. 57.

[3] (Nepotpisan), „Walter de la Mare“, Bookman, London, XXXIX, 1910, str. 127.

[4] S. T. Joshi, Unutterable Horror: A History of Supernatural Fiction, Hippocampus Press, New York, 2012, str. 416.

[5] Jack Adrian, „Walter de la Mare“ in: David Pringle, ed, St. James Guide To Horror, Ghost & Gothic Writers, St. James Press (an imprint of Gale), 1998, str. 177.

HOPE (DOBRODOŠLI U HOUP, 2026)

  

S najogromnijim uživanjem sam odgledao svih 2,5 sata meni najiščekivanijeg stranog filma ove godine. Pogledao sam koji dan pre njega i meni najiščekivaniji domaći film godine, DECU KOZARE, ali pošto on neće skoro u bioskope, osvrnući se na njega malo kasnije. Prvo koja reč o HOPE, koji kreće u bioskope već danas!

                Da li je nekome uopšte potrebna preporuka za dugočekani novi film reditelja masterpisa kakav je bio THE CHASER, zamalo-pa-masterpisa THE WAILING (o kojem sam nakon prvog rivjua napisao i neke dodatne misli i tumačenja!) i jebemliga-šta-je-ovo-uninvolving-al-je-zanimljivo-i-krvavo YELLOW SEA? Ako vam treba – evo vam: GULOV PEČAT KO VRATA! Idite u bioskop i gledajte najbioskopskiji film koji je ikada bioskopovao u poslednjih neznamkoliko godina! Ko ne ode, nego čeka da procuri na net pa da gleda na kompu – magarac!

                Ima tu samo jedna zajebancija: trenutno u nekim mestima, pa i gradovima, kao što je npr. NIŠ(tavilo), oba bioskopa drži distributer Megacom, a HOPE je tuđi film (valjda Blicov), pa ga po svemu sudeći niški bioskopi NEĆE prikazati (kao što nisu ni EVIL DEAD BURN i još neke koje su kupili drugi distributeri). Kako ne bih izvisio za ovu filmsku GROMADU, pravljenu za što veće platno, pogledao sam ga u Beogradu, na tzv. „festu“ – a vi ostali, neka vam je sa srećom. A ako igra u vašem gradu, palanci, selu – ne čekajte mnogo, jer Neko Tupavo Govno Sa Zvezdicom Holivuda Koja Je Danas IN igraće kod vas dve-tri nedelje, pa i mesec dana, ali tamo neki KOREJSKI film možda tu bude samo nedelju dana, if yor lucky, pa zato... poslušajte Gula, da vam posle ne bude kriv Đavo.

                HOPE je adrenalinska vožnja kakvu niste u sebe ubrizgali još od FURY ROADa, samo što je za hororiste još zabavnija od toga, jer ovde imamo monstrume, splatter, sluz i horror-suspense na kila i na tone. Posle uvodnih 15-ak minuta, koji su takođe zanimljivi i intrigantni (ko ili šta je iskasapilo stoku na periferiji jedne skromne luke?), kreće najspektakularnijih 50-ak minuta monster-akcije koje ste do tada videli! Kola lete kroz vazduh, grad se ruši, leševi se nižu (gadno osakaćeni – jer ovo su Korejci, pa kod njih, fala kurcu, čak i u blokbaster hitovima krv pljušti a tela se kidaju ko lutke u hiper-realističkim detaljima), čudovište jurca po kućama i po ulicama, likovi upadaju i ispadaju iz akcije dok mi pratimo pajkana zadivljujuće kondicije za jednu priobalnu pripizdinu gde je krađa krava dotad verovatno bila najveći kriminalni slučaj.  

Vala, šta ovaj ima da istrči, a da se jedva malo zaduva, to je za svaki respekt. A znate već kako Korejci vole (i umeju!) da rade te jurnjave peške: Ameri moraju da slupaju desetine kola, kamiona i motora (plus dečja kolica), i još da razbacaju stotine kila jabuka i pomorandži po ulicama (o staklu da ne govorimo) da bi postigli privid spektakla, ali Korejci umeju da jebu kevu s tim furioznim jurnjavama po ulicama i sokacima, kao što dobro pamtimo iz remek-dela MEMORIES OF MURDER, a znamo, bliže HOUPU, i u samom Naovom ČEJSERU. E pa ovde imate SVE: jurnjava na nogama (peške), kolima, kamionima, KONJIMA (!), po asfaltu, po šumi, po livadama, you name it!

                A onda, humano nema šta, na polovini filma dobijete priliku da malo predahnete, da dođete k sjebi, da opustite stisak naslona stolice, da razlabavite pobelele pesnice, popijete malo vode, umijete se njome, opasuljite se, snizite sebi puls, gricnete kokicu if any (ako niste gadljivi da jedete dok gledate vrlo ljigavu scenu alien-autopsije, neviđenu u ovako detaljnoj i tehnički besprekornoj izvedbi još od STVORA!), pre nego što krene...  pre nego što krene madrfaking AKCIJA kakvu, u monster muviju, nismo imali praktično NIKADA. Ne u ovom obimu, s ovolikim ambicijama i kreativnošću, ne na ovakvim lokacijama (ovozemaljskim!), ne s ovakvom tehničkom ekspertizom, i tu mislim i na rad kamere, i na scenografiju, i na montažu/režiju, pa čak i na efekte (uz izvesne ograde – vidi niže).

                To kuda ode druga polovina filma ne želim ni da vam nagovestim (tj. spojlujem), sem da nisam mogao da verujem šta gledam i da sam se u više navrata glasno smejao sumanutim zamislima, preterivanjima i iživljavanjima najsmešnije i najzabavnije vrste. Da ima boga, Kameron je trebalo da snima samo ovakve filmove! Umesto toga, on se već decenijama zamlaćuje jebenim Štrumpfovima, a niko drugi u Holivudu niti ŽELI, niti UME da ovako majstorski orkestrira saspens i akciju kao naš dobri Na! (Ko pomene Nolana, Vilneva i tako tu kilavu boraniju, biće udaljen sa ove sahrane!) Posle ovog filma poželećete spontano da uskliknete kao i ja što sam tijekom odjavne špice: „Holivuđani, izedite si muda! O ovako nečem možete samo da sanjate, ali ne i da u stvarnosti, na javi, napravite!“

                Da, ovo je rolerkoster – ali prvorazredni!  

Da, ovo je popkorn muvi, ali TAKO SE TO RADI!

                Dok su ČEJSER i ŽUTO MORE možda bili o nečemu (naročito MORE), a dok je VEJLING samo trpao mistifikacije glumeći da je o nečemu, HOUP je digo ruke od svake pretenzije i od jedne žvake za mozak napravio nešto-kao-umetnos! Tek u bukvalno poslednjih pet minuta jave se naznake da ova ludačka AKCIJA ima neku priču ispod spektakla, neke teme (i ideje?!) na pameti, ali o tom potom, tj. ako ovo zaradi dovoljno para da zapravo snime nastavak.

                Da, to je zajebani deo: ovo je bio brutalno skup film. Snimili su ga, a onda par godina bili u postprodukciji (zbog izobilja CGI efekata), ali ovo je zamišljeno kao (barem) trilogija. Zato, budite spremni da priča ovog filma dobije neku kao poluzaokruženost, kobajagi, ali se zapravo pred kraj otvara u sasvim novim, i pompeznijim pravcima. Želećete taj nastavak, plakaćete da ga dobijete što pre, ali on, deco, još nije ni počeo da se snima, i verovatno će početi tek dogodine, ako smo srećni, što znači da ga nećemo videti pre 2029. ni u ludilu, a verovatnije 2030. A dotad – ko živ, ko mrtav.

                Još jedna stvar: ušao sam na fim spreman da su CGI efekti slabi, a po mnogim rivjuima i „loši“. Na kraju, kako sam se nadao, tj. bojao, još sam i dobro prošao. Da, u nekim scenama su prilično slabi za ovaj nivo produkcije, ali u mnogima su sasvim prihvatljivi. Naprosto, te zamisli, te scene, tako zamišljene kreature, moraju se raditi ili CGI ili nikako. Čak i da su pukli još koje milionče, i to ubrzali, ili popravili, jbg videćete to su takve scene da se to danas ne može upriličiti MNOGO bolje. Ja veći problem imam s DIZAJNOM nekih kreatura (naročito mi bode oči ona rogata), dok je izvedba jebeni crtani film, šta da se radi. U slabijem filmu to bi mi smetalo više; u ovako jebeno dobro napravljenom, u svim drugim aspektima, skloniji sam da prihvatim povremena iskliznuća na planu vizuelnih odnosno CGI efekata.

                Nisam srećan što me film tera da navijam za pajkana i, kasnije, pajkanku.

                Nisam srećan sa tim tipičnim korejskim iskliznućima u čalićevsku treš komediju, komik rilif karikaturalne likove, slepstik i klozetski humor.

                Nisam srećan s tim dizajnima aliena, a ponegde ni njihovom izvedbom.

                Nisam srećan s nekim manjim narativnim rupama (Zašto su alieni uopšte masakrirali nevina goveda s početka? Nije mi jasno ni grizlija zašto su, a kamoli stoku? A i to oko njihove kasnije otkrivene motivacije otvara pitanja... ali da ne spojlujem to sad).

                Nisam srećan ni sa tim brdima otvorenih pitanja i nagoveštaja sa samog kraja.

                Ali JESAM srećan što sam ovo overio u bioskopu, jer ovo je zaista NEVIĐEN spektakl vrhunske monster SF-horor akcije i komedije koji vraća kez na facu i najsmorenijim i najciničnijim filmofilima. Osećao sam se kao da me je u toj bioskopskoj Sali sunce tuđeg neba ogrejalo, i zaboravio sam na ovu čamotinju i bedu i brige sadašnje i bliskobuduće bar na dva i po sata... Znači, HOPE uliva nadeždu barem za zabavu made in S. Korea! Mada ni Japanci, nestali u akciji, nisu još sasvim mrtvi, ali nešto izvanredno, otuda a s mojim pečatom, otkriću vam... uskoro.

Stay tuned. Ko prati Gula, znaće. Ko ne prati – neznaće (ili kasniće).

Lica folk horora u srpskoj fantastici strave: Primer romana Zavodnik Dejana Ognjanovića

 

Počastvovan sam obavestiti vas da je moj roman Zavodnik postao predmet stručnog izučavanja u naučnom članku jednog poljskog autora. Da, poljskog. Iz Poljske.

                Rafal Palinjski (Rafał Paliński) je doktorand Univerziteta u Gdanjsku: njegov doktorat, u izradi, posvećen je savremenoj srpskoj horor prozi, pa je otud logično, da ne kažem neizbežno, da je u svom iscrpnom istraživanju došao i do mojih teorijskih, književnoistorijskih – i proznih radova. Jedva čekam da njegov rad bude odbranjen – a nadam se, potom, i javno obznanjen (iduće godine?), a do tada, možemo čitati ovaj njegov rad.

                Naslov je „Oblicza folk horroru w serbskiej fantastyce grozy. Przykład powieści Zavodnik Dejana Ognjanovicia“ („Lica folk horora u srpskoj fantastici strave: Primer romana Zavodnik Dejana Ognjanovića“), a objavljen je septembra ove godine, u poljskom akademskom časopisu Literatura Ludowa (Journal of Folklore and Popular Culture), u dvobroju vol. 70, br. 1–2 za 2026. godinu. Izdavač ovog naučnog časopisa je poljski Univerzitet „Nikola Kopernik” u Torunju (Uniwersytet Nikołaja Kopernika w Toruniu), a u međunarodnim bazama rad se vodi pod engleskim naslovom „The Faces of Folk Horror in Serbian Horror Fiction. The Case of Dejan Ognjanović’s novel Zavodnik.”

                Moj Zavodnik izašao je pre više od 12 godina: I izdanje, kao samizdat, pojavilo se aprila 2014. a već naredne ga je reizdao Orfelin. Ovog leta je Orfelin objavio IV izdanje tog romana, pa ako ga neko još nema – može ga naručiti direktno OVDE.

                Za sve to vreme, niko u Srbiji nije se stručno pozabavio njime, niti iz književnog, niti iz folklorno-antropološkog ugla. Pa, ako nemamo srpske radove – možemo barem sada pročitati ovaj poljski, u prevodu na srpski. Prevod je nadgledao i odobrio sam autor, kojem i na tome zahvaljujem.

           Čitajte rad, čitajte roman, preporučujte ga, i širite reč od usta do usta – jer ZAVODNIK živi, uprkos svemu!

 

 

(c) Rafał Paliński

Uniwersytet Gdański

 

 Faces of Folk Horror 

 in the Serbian Horror Fiction. 

 A Case of Dejan Ognjanovic’s Novel Zavodnik 

 

Abstract: The article examines the articulation of the folk horror subgenre in contemporary Serbian horror fantasy, drawing on an analysis of Dejan Ognjanović’s novel Zavodnik. It begins by outlining definitions and identifying the origins of the subgenre, which is most commonly understood within the framework of cinematic horror, although it also possesses notable literary manifestations. Moving beyond a narrow conception that confines folk horror to British cinema of the 1960s and 1970s allows for a broader understanding of the phenomenon – one that incorporates contemporary engagements with the legacy of pre-Christian Slavic culture as well as the anthropological dimension of horror fiction. The subsequent section focuses on Serbian literature, in which this convention emerges from two distinct sources: the Western tradition of horror and the indigenous folk heritage, including nineteenth-century literature inspired by that tradition. Zavodnik is examined through the lens of Adam Scovell’s “folk horror chain” and the novel’s deployment of motifs derived from Slavic demonology. The article concludes by proposing an interpretation of the novel – and of folk horror more broadly – as a literary diagnosis of the civilizational crisis characteristic of the contemporary world.

 

Key words: folk horror, Horror fiction, Serbian literature, Serbian folklore, Dejan Ognjanovic

 

 

Sveobuhvatno i što je moguće šire sagledavanje teme skicirane u naslovu zahteva – pre prelaska na samu analizu odabranog književnog primera – kako određenje definicijskih pitanja, odnosno toga šta folk horor u svojoj suštini jeste, tako i skiciranje njegove geneze u savremenoj kulturi, a posebno u konkretnom, u tekstu opisanom, srpskom slučaju.

Iako se pojam folk horora redovno pojavljuje u diskursu koji se odnosi na fantastiku strave i užasa – naročito u kontekstu filmske produkcije – čini se da se on razume prilično intuitivno, kao bilo koji tekst strave koji poseže za elementima narodnih verovanja (posebno demonologije). Aleksandra Kžižanjak (Aleksandra Krzyżaniak) definiše folk horor kao:

podžanr kinematografije strave[1] koji crpi inspiraciju iz verovanja i drugih elemenata folklora karakterističnih za tradicionalne narodne kulture. Osećaj straha kod gledaoca on gradi na klasičnoj opoziciji kultura–priroda, obogaćenoj psihodeličnim elementima čiji se izvori mogu tražiti u paganskim religijama. Kultura je u hororima ovog tipa ekvivalentna civilizaciji, gradu i tehnologiji; priroda se, sa druge strane, nalazi u granicama poretka koji se smatra iskonskim (Krzyżaniak 2021: 107).

Ova definicija sugeriše upotrebu shematizovanog zapleta u folk hororu, zasnovanog na – prosvetiteljskoj po svom poreklu – dihotomnoj konfrontaciji kulture i prirode, koja je takođe karakteristična za klasičnu književnost strave. To se manifestuje u susretu protagoniste, koji dolazi iz grada i reprezentuje civilizacijski poredak, sa ruralnim prostorom koji izmiče tom poretku i otelovljuje tajanstveni, iskonski i često zastrašujući svet. U takvom viđenju, klasični folk horor odlikovaće se pre konzervativnim i antropocentričnim pristupom,[2] unutar naracije orijentisanim na eliminaciju i uništenje iskonske Drugosti, kao i na njeno potpuno potiskivanje izvan domena spoznaje. Međutim, ovaj cilj nije uvek dostižan za protagonistu u fabuli ovog tipa; on često trpi poraz u sukobu sa iskonskim, neretko paganskim zlom.

Izvori ove konvencije na filmu mogu se tražiti u produkcijama iz 60-ih i 70-ih godina XX veka, posebno u anglosaksonskom krugu, gde se ona vezuje za kontrakulturni pokret Old, Weird Albion („Stari, čudni Albion”).[3] U delima ove vrste, kako piše Darijuš Bžostek (Dariusz Brzostek), „savremena, kapitalistička, hrišćanska i naučno-tehnološka engleska civilizacija biva izložena svojevrsnom ’testu održivosti’ usled neočekivanog povratka atributa [...] prehrišćanske, plemenske i mitske kulture ’drevne Engleske’, koja se neguje ili ponovo rađa u dubokoj provinciji, unutar lokalnih zajednica” (Brzostek 2020: 129).

Iako se ovaj istraživač odnosi isključivo na konkretan pravac, ograničen na izvorno područje anglosaksonske kulture, čini se da su tendencije i ideje koje je pokrenuo tako shvaćen folk horor u narednim decenijama adaptirane i na tlo drugih kultura, uključujući i slovenski prostor. Kako primećuje Aldona Kobus, sam termin folk horor sve se češće koristi retrospektivno u odnosu na književna i filmska dela nastala pre 60-ih godina, koje većina istraživača uzima kao polaznu hronološku granicu (cezuru), kao i izvan originalnog britanskog konteksta (Kobus 2025: 129). Takav pristup, koji proširuje razumevanje izvornog termina, čini se potpuno opravdanim, posebno s obzirom na interesovanje stvaralaca i recepcije horora za druga kulturna područja.

Takođe vredi primetiti da postojeće definicije folk horora, koje se pre svega odnose na konkretan pravac u kinematografiji, ponekad ne uzimaju u obzir prostor književnosti ili ga na neki način marginalizuju. Međutim, verodostojno sagledavanje teme zahteva uvažavanje intermedijalnosti horora. Na to ukazuje Anita Has-Tokaž (Anita Has-Tokarz), uopšteno primećujući da se „žanrovske formule koje su postigle uspeh u sferi delovanja jednog medija, od strane producenata transportuju u diskurse drugih medija. [...] Drugim rečima: formula ostaje ista (na značenjskom nivou), ali ne i identična (usled različitog semiotičkog materijala)” (Has-Tokarz 2011: 384). Prema autorki, ovaj mehanizam objašnjava lakoću kojom horor prelazi granice medija. Vredi primetiti da, iako je prvobitno film strave crpeo inspiraciju iz književnosti, intermedijalnost omogućava i obrnuti smer adaptacije.

Prateći trag koji je naznačila Kobus, odnosno retrospektivno proširenje granica pojma folk horora, mora se skrenuti pažnja na književnu tradiciju XIX veka i njeno posezanje za folklornim inspiracijama, započeto idejama romantizma. Naravno, u odnosu na ovaj period može se govoriti najviše o elementima fantastike strave koji imaju narodno i često prehrišćansko poreklo, nego o folk hororu kao takvom. Romantičarski, kao i kasniji – kako realistički, tako i modernistički – pokušaji adaptacije tkiva paganske duhovnosti u cilju stvaranja atmosfere strave u književnosti, mogu se tumačiti kao svojevrsni prauzor savremenih tendencija, koji funkcioniše uporedo sa engleskim filmskim hororima iz 60-ih i 70-ih godina.[4]

 

Okretanje ka Slovenstvu

Dok izvori folk horora, u smislu savremenog podžanra horora, leže u gore skiciranom kontekstu anglosaksonske kulture, dotle se mora uzeti u obzir savremena ekspanzija interesovanja za iskonsku, narodnu duhovnost, kao i iskorak folk horora izvan originalnog konteksta. To usmerava pažnju istraživača, između ostalog, i prema široko shvaćenom slovenskom prostoru (Slovenstvu), iako treba napomenuti da ovo odlučno prevazilazi okvire samog horora kao žanra, budući da je reč o trendu koji je – uopšteno govoreći – prisutan u popularnoj kulturi, a posebno u fantastici, u koju se horor, naravno, ubraja.

Okretanje ka paganskoj prošlosti uočila je još Marija Janjon (Maria Janion), pišući da „novi narativ humanističkih nauka može drugačije ispričati istoriju naše kulture” (Janion 2007: 20). Tendencije povratka „slovenskom začudnom” (słowiańska niesamowitość – Slavic Uncanny), uglavnom u obliku potisnute i zastrašujuće demoničnosti, poljska istraživačica primećuje pre svega u romantičarskoj književnosti. Međutim, iz savremene perspektive teško je zatvoriti se u ove istorijsko-književne okvire i ne uzeti u obzir aktuelne, sve brojnije re-naracije slovenske tradicije.

Predmet interesovanja postao je pre svega sloj verovanja, rekonstruisan na osnovu izvornih zapisa, arheoloških istraživanja, narodnih predanja, nalaza religologa i antropologa, kao i komparativne lingvistike. Na ovom mestu treba istaći da će za fantastiku strave i užasa referentna tačka biti prvenstveno demonska verovanja i predstave, a u manjoj meri ona koja se odnose na božanstva. Demonologija, nazivana i nižom mitologijom, pokazala se znatno trajnijom i kao element folklora preživela je hristijanizaciju, iako je ponekad trpela deformacije u odnosu na svoj prvobitni oblik i padala pod uticaje nove religije. Ipak, kako piše Aleksandar Giejštor (Aleksander Gieysztor), „u narodnoj svesti ona [demonska verovanja – R. P.] su se ispreplitala i međusobno jačala, stvarajući čovekovo okruženje ispunjeno predstavama opipljivim na svakodnevnom nivou, koje su organizovale viziju sveta i svakodnevnog života” (Gieysztor 2006: 251). To dovodi do zaključka da je vera u stvarno prisustvo demonskih bića konstituisala svakodnevicu i uspostavljala pravila koja determinišu život zajednice, zbog čega se i pokazala kao najtrajnija komponenta narodnih verovanja.

 

Antropološka dimenzija folk horora

Za autore fantastike strave, koja se najčešće poziva na primarne, neretko atavističke strahove ljudske vrste, upravo će ova sfera drevnih verovanja imati najveći potencijal. Posebno onda kada je smeštena u savremeni hronotop samog autora, kao element straha koji se vraća iz prošlosti, do tada skriven pod tankim slojem moderne civilizacije. Ovo se takođe uklapa u antropološku dimenziju folk horora u kojoj je – usled buđenja i povratka iskonskih sila – sukob između njih i naizgled kohezivne, racionalističke i hrišćanske civilizacije (ove dve karakteristike u ovom slučaju nisu u kontradikciji) neizbežan. Pjotr Kletovski (Piotr Kletowski) u tome prepoznaje uticaj klasične (iako u savremenoj nauci već delimično kritikovane) antropološke misli, koju je Džejms Džordž Frejzer izrazio u Zlatnoj grani: „evo kako pod površinom hrišćanske kulture i dalje tinja paganska sila spojena sa prirodom, koja predstavlja njenu ekspijaciju (očišćenje)” (Kletowski 2017: 35), nakon čega dodaje:

Folk horor predstavlja ogledni primer filma strave koji funkcioniše kao antropološki tekst, ne samo zato što ilustruje paganske obrede koje je autor Zlatne grane detaljno opisao, već [i zato što] prenosi duboki, antropološki smisao njegovog pisanja – prisustvo paganstva, paganskih sadržaja koji obožavaju prirodne sile... kojima se [...] suprotstavlja hrišćanstvo, pronalazeći dublji smisao u figuri žrtve – koja ne toliko da potvrđuje bespomoćnu povezanost čoveka sa prirodom, već naprotiv – proizilazi iz samosvesti (u hrišćanskoj optici iz duhovnosti, ali spojene sa elementom ratio-a) o odvojenosti čoveka – kao savršenijeg bića, sposobnog za viša osećanja – od sveta prirode (Kletowski 2017: 37).

Iako se zapažanja Kletovskog odnose na kinematografiju, kao što je već napomenuto, pojam folk horora iskoračio je izvan okvira prvobitnog filmskog konteksta, a antropološka perspektiva je potpuno opravdana i kada je reč o književnosti strave. Univerzalni karakter antropoloških razmatranja čini da se sheme koje antropolozi opisuju mogu primeniti na sve situacije u kojima su iskonska verovanja potisnuta i zamenjena ekspanzivnom, univerzalističkom religijom i novim kulturnim poretkom koji je prati. Slovenski prostor u tome nije izuzetak.

 

Dualistički izvori srpske fantastike strave

U slučaju srpske književnosti strave, koja je glavni predmet interesovanja ovog teksta, mogu se izdvojiti dva najvažnija izvora inspiracije njenih stvaralaca – to će, sa jedne strane, biti tradicija zrelog i razvijenog horora iz anglosaksonskog kruga, a sa druge, domaća književnost iz doba realizma. Fenomen okretanja ka fantastičnom nasleđu sopstvenog folklora u srpskoj književnosti uočio je srpski proučavalac fantastike, Sava Damjanov, pišući da:

Morali smo se okrenuti Evropi da bismo u potpunosti razumeli mogućnosti koje nam pruža sopstveno nasleđe, bio nam je potreban „impuls podsećanja” spolja da bismo potpuno otvorili oči za ono što je u svom svom bogatstvu i raznovrsnosti bilo ovde (tj. da bismo osvežili osećaj fantazama toliko prisutnih u našem folkloru) (Damjanov 1988: 109).

Ovaj zaokret, prisutan u srpskoj književnosti u različitom stepenu još od stvaralaštva predromantičara, bio je ipak (posebno u drugoj polovini XIX veka) obeležen dominantnim kulturno-književnim paradigmama zasnovanim na idejama racionalizma. Dejan Ognjanović to definiše kao dominaciju onog utilitarnog, prosvetiteljskog, svakodnevno-pragmatičnog i racionalnog nad onim estetskim, slobodnim, svetovnim i fantastičnim; to je dovelo do potiskivanja fantastičnih motiva u književnosti na uslužnu ulogu u odnosu na realističku i racionalističku poetiku (Ognjanović 2022: 82). Kao posledica toga, oni funkcionišu kao zavisni od utilitarne poruke pojedinačnih dela. Predstave demona preuzetih iz narodnog imaginarijuma često su tada svođene na sujeverje i praznoverice, ismevane i podvrgavane demistifikaciji (Ajdačić 2020: 300), što njihovo funkcionisanje u fabulama približava postupcima bliskim ranim gotičkim romanima.

Najvažnijim stvaraocem ovog perioda u srpskoj književnosti smatra se Milovan Glišić, čije folklorno-neoromantičarske pripovetke, zasnovane na narodnim predanjima, sadrže elemente fantastike strave. Iako Glišić nije bio jedini pisac koji je posezao za ovom vrstom motiva, zbog tematske jedinstvenosti pojedinih dela njegovo ime je postalo, kako primećuje Predrag Todorović, svojevrsna paradigma ove vrste književnosti u Srbiji (Todorović 2020: 262). Takođe, po učestalosti korišćenja elemenata strave, Glišić se izdvaja u odnosu na druge srpske autore iz tog perioda (koji pomenute elemente u svoja dela uvode znatno ređe), te je dovoljno navesti njegove najpoznatije naslove: Posle devedeset godina, Noć na mostu, Brata Mata, Nagraisao ili Glava šećera. Vredi napomenuti i da je on tvorac lika Save Savanovića, najpoznatijeg domaćeg vampira u srpskoj kulturi i antagoniste prvog od pomenutih dela.

Savremeni srpski folk horor, međutim, ima dvojaku genezu; dok sopstvena tradicija i folklor ostaju bitan izvor referenci i uspostavljanja intertekstualnog dijaloga, te obezbeđuju konkretne figure monstruma, dotle u pogledu konstrukcije fabule i načina vođenja naracije oni ne odstupaju od klasičnih obrazaca svetskog horora. Svesni obeju tradicija, stvaraoci vrše svojevrsnu adaptaciju postavki ove konvencije na lokalni prostor.[5]

 

Shema „lanca folk horora” u romanu Zavodnik

Ovaj fenomen se posebno jasno vidi u romanu Zavodnik Dejana Ognjanovića (prvi put objavljenom 2014. godine),[6] čiji autor – baveći se hororom kako sa naučne, tako i sa spisateljske strane – sa jedne strane poseže za narodnim legendama i demonološkim i eshatološkim figurama karakterističnim za slovenski folklor, dok sa druge strane celinu upisuje u sižejni obrazac oblikovan u zapadnoj kulturi, koji se sastoji u susretu civilizovanog sveta sa iskonskim haosom. Za autora ovog teksta predmet analize biće kako način adaptacije postavki folk horora na fabulu smeštenu u savremenu Srbiju, tako i sam folklorni sloj koji se manifestuje pre svega u figurama korišćenim u romanu.

Radnja Zavodnika fokusirana je na mladog akademskog predavača početnika iz Niša, koji prihvata posao privatnog učitelja blizanaca koji žive sa babom u selu Špaj u jugoistočnoj Srbiji. Tokom svog boravka, protagonista se susreće sa tajnom koja se odnosi na oca dece i koju pokušava da otkrije na svoju ruku, nailazeći pritom na elemente natprirodne strave delimično slovenske, prehrišćanske provenijencije. Ognjanović u svom delu konstruiše atmosferu strave koristeći četiri elementa koja se uklapaju u teoriju „lanca folk horora” (folk horror chain) Adama Skovela (Adam Scovell). To su, redom: pejzaž, izolacija, iskrivljeni sistem verovanja i događaj ili prizivanje (Scovell 2017: 27–29).

Prva dva elementa povezana su sa prostorom koji se uklapa u klasičnu konvencionalnu shemu, prema kojoj su „mesta radnje folk horora zabačena sela koja su u oštrom kontrastu sa gradovima koji se poistovećuju sa civilizacijom i savremenošću” (Krzyżaniak 2021: 107–108). Za realizaciju ove postavke potreban je, dakle, civilizacijski centar, čiju ulogu u svetu Zavodnika zauzima Niš, dok se u funkciji kulturne periferije pojavljuje selo Špaj, u velikoj meri izolovano od spoljnog sveta. Putovanje protagoniste deluje kao svojevrsno poniranje – on napušta sebi poznat, bezbedan prostor grada i civilizacije kako bi stigao do sela smeštenog među brdima i šumama, pri čemu deo puta prelazi peške. Tamo ne dopire ni javni prevoz, a u delu naselja nema struje.

Selo predstavlja svojevrsni mikrokosmos zahvaćen raspadanjem, čiju izolaciju i isključenost pojačava odsustvo tipičnih institucija društvenog života – lokalna škola je ruinirana, crkva je zatvorena i neupotrebljiva, a pored toga, mnoge kuće su napuštene. To je karakteristična odlika prvog od elemenata pomenutog „lanca folk horora”, gde elementi topografije vrše negativan uticaj na meštane (Scovell 2017: 27; Kobus 2025: 129). Kako u pogovoru romana piše Đorđe Kadijević: „Zabačeno selo nije samo fizički zaostalo, ruinirano i zapustelo, nego je i deformisano u svesti svojih malobrojnih žitelja, obuzeto tajnom poodavno zaboravljenih mitova i vaskrslih praznoverica” (Kadijević 2015). Malobrojni stanovnici su nepoverljivi prema strancima, a njihova različitost je naglašena i jezikom kojim se služe – u razgovorima sa protagonistom trude se da govore pravilno, međutim, to im nije prirodno, te često koriste lokalni torlački dijalekt.

Domaćinstvo porodice Mojsilović, u koje protagonista stiže, smešteno je na periferiji sela, a u njegovom neposrednom susedstvu nalazi se groblje, što se samo po sebi u antropološko-kulturnoj dimenziji može tumačiti kao narušavanje granica između sveta živih i sveta mrtvih. Okolina je takođe obeležena prisustvom mesta magijskog karaktera, koja u romanu predstavljaju prostor epifanije natprirodnih elemenata. To su: naslovno zavodzie (zavod_je_ / zavodnik) – izvor „čudotvorne” vode smešten u šumi (koja, između ostalog, ima sposobnost isceljivanja rana) – i dve pećine: za jednu se smatra da je dobro, gotovo sakralno mesto, dok druga, koja se nalazi blizu pomenutog izvora i okružena je životinjskim ostacima u raspadanju, važi za izvor zla i uliva strah većini meštana. Ipak, u njenoj blizini često borave Miloš i Biljana, brat i sestra kojima glavni junak drži časove. U njoj, prema verovanju, živi i tajanstveni Crni Čovek, koji bi trebalo da bude stvarni roditelj Mihajla, oca pomenute dece.

Grob čoveka kome je sveštenik uskratio sahranu na osvećenoj zemlji seoskog groblja nalazi se u tom istom prostoru, između pećine i izvora. Njegov izgled i okruženje deluju bliže paganskom nego hrišćanskom obredu:

Kada prilazim bliže, vidim da je na površini urezano veliko slovo M. Oko postolja leži jednostavan venac od cveća – običnog, poljskog. Pri dnu trava delimično zaklanja otvorenu flašu žutog soka u kome se nalazilo nekoliko utopljenih muva. Šareni tanjirić sa mrvicama i mnoštvom mrava; teško je reći koja je vrsta hrane ovde ostavljena, ali svakako to nije bilo davno. Na kamen naslonjena fotografija uramljena u lakirani drveni ram [...] to je Mihajlovo lice (Ognjanović 2015).

To (kao, uostalom, i sam lik Mihajla) vodi do treće tačke „lanca folk horora”, a to je iskrivljeni sistem verovanja. U svetu romana tradicionalna, pravoslavna religioznost je vidno oslabljena – u Špaju nema stalnog sveštenika, crkva je napuštena, a njeni prozori zakucani daskama, kao da se selo već nalazi izvan margina hrišćanskog sveta, uprkos tome što mu teorijski pripada. Glavni junak, pokušavajući da otkrije uzrok takvog stanja stvari, nailazi na svetogrdne ikone čiji je autor Mihajlo, od kojih se jedna nalazi u zatvorenoj crkvi, a druga u kući Mojsilovića:

U centru se nalazi silueta u veoma tamnocrvenoj boji – mračna figura nekoga ko podseća na svetitelja, u jedva prepoznatljivoj odori. U desnoj ruci drži širom otvorenu knjigu, okrenutu prema posmatraču: ono što se u njoj može pročitati ne podseća ni na ćirilicu, ni na glagoljicu, niti na bilo koje meni poznato pismo. Levom rukom je načinio znak koji bi trebalo da označava blagoslov, iako su prsti bili tako sklopljeni i spojeni da su pre podsećali na satanistički pozdrav. Kažiprst i mali prst su jasno štrčali poput rogova. Međutim, ono što je privlačilo pažnju više od knjige i položaja prstiju bilo je svetiteljevo lice – tačnije, njegovo odsustvo. Tamo gde je trebalo da bude lice, otvarao se ponor sveže zgrušane krvi: tamnocrvena boja se razliva i kaplje po većem delu ionako mračne figure. Zamrljani, crveni oreol iza glave, gotovo potpuno crn, dodaje ikoni auru nečeg svetogrdnog, bezmalo demonskog (Ognjanović 2015).

Upravo je njeno nastajanje i postavljanje u crkvu trebalo da bude razlog zbog kojeg je ovom čoveku uskraćena hrišćanska sahrana. Smeštanje svetogrdnog prikaza u hram može se tumačiti kao svojevrsno skrnavljenje i prljanje sfere sakralnog (sacrum), nakon čega crkva više nije pogodna za dalju upotrebu.

Duhovnost prisutna u romanu je, stoga, antiteza hrišćanstva – njegovo otvoreno poricanje i izvrtanje kroz okretanje ka demonsko-satanističkom smeru. Kako uostalom protagonisti objašnjava jedna od meštanki: „Odatle đavoli još nisu proterani. A ti si naleteo na kuću jednog od njih”. Ispunjene ovog procesa trebalo bi da bude ritual (prizivanje – četvrti element „lanca folk horora”) za koji se pripremaju mladi Mojsilovići, a to je vaskrsenje njihovog oca, za šta su potrebni „krv njegove krvi i seme njegovog semena”. Iako sam obred nije opisan, na osnovu fabule romana može se naslutiti da su oba ova elementa shvaćena doslovno – radilo se o spajanju prve menstrualne krvi Biljane i Miloševe sperme.

 

Folklorno-demonska imaginacija Dejana Ognjanovića

Gore opisana četiri elementa, iako se uklapaju u navedenu, univerzalnu shemu karakterističnu za podžanr folk horora, nisu jedine komponente koje ga čine. S obzirom na smeštanje fabule dela u konkretan prostor jugoistočne Srbije, neophodno je i prisustvo lokalnog tkiva koje romanu daje kulturološku pripadnost. Ognjanović se u tu svrhu služi figurama demona preuzetim iz drevnih slovenskih verovanja.

Dok je Crni Čovek, koji u Zavodniku predstavlja otelovljenje metafizičkog zla, potpuno fiktivna figura izmaštana za potrebe romana (što sam autor priznaje u intervjuu za kanal Šišmiš; Šišmiš 2018: 3:40–5:58), dotle su ostala demonska bića koja se u njemu pojavljuju duboko ukorenjena u slovenskom folkloru, mada se za junake romana ove granice delimično brišu. Ovaj fenomen je uočio i okarakterisao poljski proučavalac fantastike, Bogdan Troha (Bogdan Trocha):

To, naravno, vodi do preliminarne konstatacije koja sa jedne strane podrazumeva simboličku (u religijskom smislu) etiologiju ovih figura, dok sa druge strane ukazuje na to da pojedini savremeni pisci popularne književnosti preuzimaju ulogu razvijanja ovih simboličkih značenja u fantastične zaplete koji su značenjski i estetski privlačni savremenom čitaocu. Ovo je na očigledan način povezano sa drugom važnom konstatacijom koja ukazuje na mitsku pozadinu koja se rado uvodi u savremenu fantastičnu prozu. Kao rezultat toga, sadržaji degradiranih slovenskih mitologija vrlo često prožimaju ’sekundarne svetove’ savremene književne fantastike (Trocha 2020: 414).

Samo uvođenje fantastičnih figura iz slovenske mitologije Troha definiše kao renaraciju i navodi nekoliko njenih vrsta (modela), koji se razlikuju u zavisnosti od toga kako dati autor tretira i prerađuje izvorni tekst (Trocha 2020: 402). Postupak koji Ognjanović primenjuje u Zavodniku najviše odgovara tipu delimične (parcijalne) re-naracije, koja se zasniva na „uvođenju delimičnih, često izolovanih slovenskih motiva u fantastičnu prozu” (Trocha 2020: 403). Figure koje srpski pisac koristi u svom romanu, naime, nisu ni na koji način prerađene, modernizovane niti dekonstruisane; one u njemu ostaju u obliku vernom folklornom predlošku, na neki način petrifikujući (okamenjujući) prvobitna značenja. Ova bića su, redom: omaja, čuma i vampir.

Prve dve figure pojavljuju se u romanu isključivo u naraciji Grozde Mojsilović, koja svojim unucima priča njihove omiljene lokalne legende. Prvo biće bilo je demon koji deluje uglavnom noću, utičući na ljudsku percepciju i izazivajući iluzije. Najčešći obrazac delovanja omaje bilo je pojavljivanje u obliku životinje i odvođenje usamljenih putnika u zamku (što je čest način delovanja različitih demona). Inicijalno, u Grozdinoj priči, omaja je pokušala da zavede njenog pokojnog muža Radomira, kome se prikazala u obliku koze. Čoveka je spasilo tek prvo kukurikanje petlova, koje je uplašilo kozu-omaju.

Antagonistkinja druge legende, čuma, bila je demonska personifikacija zarazne bolesti, konkretno kuge. Sreten Petrović kao istoznačne nazive navodi termine kuga i mora (Petrović 1999: 80), upućujući direktno na vezu sa ovom bolešću i smrću. Zanimljivo je da je slična upotreba naziva bolesti kao odrednice za demona zabeležena i u Poljskoj, što sugeriše da je reč o sveslovenskoj tendenciji. Priča o čumi koju je Ognjanović uvrstio u roman ima konstrukciju narodne bajke sa poukom; govori o dve polusestre koje su naizmenično provodile noć u vodenici u kojoj je boravila čuma – jedna od njih je podelila hranu sa životinjama koje su je odbranile od demona, dok je drugu, koja to nije učinila, demon udavio. Element prostora vredan pomena ovde je vodenica (konkretno potočara), koja se zbog svog položaja u blizini vode nalazi na simboličkoj granici između sveta ljudi i sveta mrtvih, zbog čega u narodnoj kulturi (kao i u književnosti inspirisanoj njom) često postaje mesto emanacije jezivog (niesamowitość). Vampir Sava Savanović iz pomenutog Glišićevog dela takođe dolazi u vodenicu.

Liminalni prostor i blizina sveta mrtvih vode do sledeće figure, najmanje demonske po svom obliku, ali povezane sa drevnom slovenskom eshatologijom, koja takođe izaziva strah kod protagoniste romana. To je crni pas sa žutim očima, koga deca-junaci dela poistovećuju sa psom svog pokojnog oca. Brat i sestra veruju da ga je otac poslao sa onog sveta kao njihovog zaštitnika i čuvara. U verovanjima paganskih Slovena upravo je pas bio jedna od životinja koje igraju ulogu psihopompa – vodiča duša i posrednika između svetova, a pritom i zaštitnika koji brani pitomi, bliski svet od opasnosti spolja (Kajkowski 2017: 243). U kontekstu romana, pas bi stoga bio deo skrivenog sveta pradavnih verovanja, a njegov zadatak bio bi da odvrati uljeza spolja.

Folklorno-demonsku imaginaciju Zavodnika upotpunjuje vampir, demon koji je najkarakterističniji za srpski folklor, a istovremeno i jedna od najpopularnijih figura horora uopšte. Vampir se u romanu pojavljuje dva puta: prvi put u priči o navodnom lokalnom vampiru iz Špaja, koju Miloš priča svom učitelju, a drugi put u kontekstu sumnje da je otac mladog Mojsilovića postao vampir. Dečakova priča predstavlja tipično predanje iz srpskog folklora o vampiru koji opseda selo i muči njegove stanovnike, prema kome su primenjena klasična slovenska apotropejska sredstva – srce mu je probodeno glogovim kocem, odrubljena mu je glava, a na kraju je spaljen zajedno sa kovčegom.

Sve tri priče – o omaji, čumi i vampiru – predstavljaju u romanu element lokalnog tkiva i sačinjavaju narodno-folklorno lice strave. Sve su one smeštene u lokalni kontekst, u vezi sa obližnjim mestima, i u fabuli funkcionišu kao priče koje se prenose generacijama. Strava koja iz njih proizilazi, međutim, deluje na neki način iscrpljeno; ona se pre može posmatrati kao zatvorena u okvire folklora, koja gubi svoj prvobitni element straha usled nestanka vere u demone.

Ognjanović stvara predstavljeni svet u kome se granice između narodnih priča starijih i prisustva stvarnog, natprirodnog zla brišu, čime se obezbeđuje trajnost njihove vitalnosti. To je najvidljivije u trenutku kada Dule, jedan od meštana sela, nagovara protagonistu na zajedničko raskopavanje Mihajlovog groba, čije telo nameravaju da probodu glogovim kocem, baš kao u starim pričama. Kada otkopaju kovčeg, on se ispostavlja praznim, što predstavlja neizrečenu sugestiju da je Mihajlo zapravo postao vampir.

Na kraju romana, upravo se sile iskonskog haosa – koje je protagonista degradirao na nivo sujeverja – pokazuju stvarnim i trijumfuju nad tankim slojem civilizacije koja nije u stanju da im se efikasno suprotstavi.

 

Zaključak – folk horor kao dijagnoza civilizacijske krize

Približavajući se kraju razmatranja, vredelo bi razmisliti o suštini potencijala strave folklornog porekla – njeni stvaraoci često posežu za motivima koji su već delimično iscrpljeni. Narodni demoni u svom izvornom obliku ne izazivaju stvarni strah u sekularizovanom i racionalističkom savremenom svetu. Istovremeno, svojevrsni kontrakulturni povratak prehrišćanskoj prošlosti i njenom sloju verovanja, koji se uočava već nekoliko decenija, ponovo oživljava ove figure za fantastiku strave. Kako, naime, primećuje Darijuš Bžostek, sheme priča strave ostaju iste, a menjaju se kulturološki uslovi u kojima one nastaju (Brzostek 2020: 128). Savremeni folk horor stoga predstavlja hibrid narodne tradicije i folklora s jedne strane, koji mu obezbeđuju figure i prostore, i klasične priče strave s druge strane, koja govori o sudaru sveta razuma sa onim tuđim, iracionalnim i potisnutim. Istovremeno, njegova problematika ostaje aktuelna, replicirajući strahove koje je još pre više od jednog veka uočio Džejms Džordž Frejzer:

Nije naša stvar niti je ovde mesto da razmišljamo o uticaju koji na budućnost ljudskog roda može imati trajno postojanje tako čvrstog naslaga divljaštva pod površinom društva, netaknutog spoljnim kulturnim i religijskim promenama. Nepristrasni posmatrač, koga su studije navele da zađe dublje, mora priznati da ovaj sloj predstavlja stalnu pretnju civilizaciji. Čini se da se krećemo po tankoj kori koja u svakom trenutku može biti podlokana podzemnim silama koje pod njom dremaju (Frazer 1965: 78).

Upravo to ostaje izvor straha za folk horor – ne eksploatisane figure demona iz narodnih verovanja, već pomoću njih izraženo svedočanstvo o krhkosti i fasadnosti sveta čije se osnovne vrednosti neprestano dovode u pitanje. Civilizacijska kriza i opšta slabost savremenosti čine da je odupiranje silama pradavnog haosa sve manje moguće.

Stvaraoci originalnog, filmskog folk horora sa Britanskih ostrva krenuli su od zamisli da savremenu civilizaciju izlože „testu održivosti”. Njihova ideja, čini se, traje i dalje, prevazilazeći granice prvobitnog konteksta, čiji je primer Ognjanovićev roman smešten u geografski i kulturno-društveni prostor današnje Srbije. Kako primećuje Kadijević, polarizovani savremeni svet, utonuo u duhovnu krizu, podleže senkama prošlosti koja postaje najava novog varvarstva (Kadijević 2015).

Globalistička civilizacija, naizgled snažna i dominantna, u svetu Zavodnika deluje suviše slabo da bi se suprotstavila iskonskom (a istovremeno rodnom, lokalnom) zlu, u sukobu sa kojim mora pretrpeti poraz. Ognjanović time odstupa od klasičnog, konzervativnog obrasca horora (istovremeno odajući počast domaćoj književnoj tradiciji i folkloru), u kome racionalno misleći uspevaju da ukrote pretnju i otklone privid katastrofe od sveta. U njegovoj viziji, antropocentrična, okcidentalizovana civilizacija nije konačno pobedila i potisnula iskonske sile, koje samo čekaju pogodan trenutak da se vrate i ospore njenu iluzornu dominaciju.

 

Bibliografija

Ajdačić, D. (2020). Folklorni žanrovi i njihovi preobražaji u prikazima demona u slovenskim književnostima 19. veka. W: D. Ajdačić, B. Suvajdžić (red.), Savremena srpska folkloristika VIII. Zbornik radova. Slovenski folklor i književna fantastika (s. 291–306). Udruženje folklorista Srbije.

 

Brzostek, D. (2020). Wola nie-wiedzy. Horror postmodernistyczny czy groza późnej nowoczesności? Wydawnictwo Naukowe UMK.

 

Damjanov, S. (1988). Koreni moderne srpske fantastike. Matica Srpska.

 

Dźwigoł, R. (2004). Polskie ludowe słownictwo mitologiczne. Wydawnictwo Naukowe Akademii Pedagogicznej.

 

Frazer, J. G. (1965). Złota gałąź (przeł. H. Krzeczkowski). PIW.

 

Gieysztor, A. (2006). Mitologia Słowian. Wydawnictwa UW.

 

Guiol, C. (2021). Paganism in Late Victorian Literature (1891–1904): Fear, Fantasies and Mythmaking. Université de Clermont Auvergne.

 

Has-Tokarz, A. (2011). Horror w literaturze współczesnej i filmie. Wydawnictwo Uniwersytetu Marii Curie-Skłodowskiej.

 

Janion, M. (2007). Niesamowita Słowiańszczyzna. Fantazmaty literatury. Wydawnictwo Literackie.

 

Kadijević, Đ. (2015). Jedno čitanje romana „Zavodnik”. W: D. Ognjanović, Zavodnik. Orfelin.

 

Kajkowski, K. (2017). Mity, kult i rytuał. O duchowości nadbałtyckich Słowian. Triglav.

 

Kanački, S. (2021). Strigoj. W: L. Markuš (red.), Besan 3: priče za besanu noć (s. 177–184). Slovensko Slovo.

 

Kletowski, P. (2017). Europejski i amerykański horror filmowy jako tekst antropologiczny. W: S. J. Konefał (red.), Strefy mroku. Groza w kulturze audiowizualnej (s. 25–49). Gdański Klub Fantastyki.

 

Kobus, A. (2025). Do Be Afraid: Folk Horror, Monstrous Sacred and Divine Terror in “The Silt Verses” Podcast. Literatura Ludowa. Journal of Folklore and Popular Culture, 69(1–2), 125–139. https://doi.org/10.12775/LL.1-2.2025.007

 

Krzyżaniak, A. (2021). Liminalność i ofiara. „Midsommar. W biały dzień” jako przykład folk horroru. Literatura Ludowa. Journal of Folklore and Popular Culture, 65(3), 107–112. https://doi.org/10.12775/LL.3.2021.010

 

Matić, A. (2020). Priče o vodenici i moderni demoni. W: D. Ajdačić, B. Suvajdžić (red.), Savremena srpska folkloristika VIII. Zbornik radova. Slovenski folklor i književna fantastika (s. 159–170). Udruženje folklorista Srbije.

 

Milosavljević, M. (2023). Naprata. Crnoslovlje, 3, 48–76.

 

Ognjanović, D. (2015). Zavodnik. Orfelin.

 

Ognjanović, D. (2016). Tri paradigme horora. Etnoantropološki problemi, 1(11), 351–372. https://doi.org/10.21301/eap.v11i2.2

 

Ognjanović, D. (2022). Poetika horora. Orfelin.

 

Petrović, S. (1999). Srpska mitologija. Sistem srpske mitologije. Prosveta.

 

Scovell, A. (2017). Folk Horror. Hours Dreadful And Things Strange. Auteur.

 

Šarac, K. (red.) (2024). Avetinje i anđame. Prvi krug pakla – folklorni horor. Udruženje Autostoperski Vodič Kroz Fantastiku

 

Šišmiš (2018, 21 października). Intervju: Dejan Ognjanović, doktor strave i užasa [video]. YouTube. https://www.youtube.com/watch?v=bgGLTGUFHzM

 

Todorović, P. (2020). Fantastika horora u pripovetkama Milovana Glišića „Nagraisao” i „Brata Mata”. W: D. Ajdačić, B. Suvajdžić (red.), Savremena srpska folkloristika VIII. Zbornik radova. Slovenski folklor i književna fantastika (s. 261–272). Udruženje folklorista Srbije.

 

Trocha, B. (2020). Renarracje słowiańskich motywów ludowych we współczesnej fantastyce. W: D. Ajdačić, B. Suvajdžić (red.), Savremena srpska folkloristika VIII. Zbornik radova. Slovenski folklor i književna fantastika (s. 401–417). Udruženje folklorista Srbije.

---

[1] Vredi pomenuti na ovom mestu da ne priznaju svi istraživači, posebno u zapadnoj naučnoj zajednici, osobenost folk horora kao podžanra horora, već ga pre posmatraju kao marketinšku etiketu za tekstove koji koriste narodni imaginarijum i paganske motive (Kobus 2025: 129).

[2] Ovaj pristup se u ovom tekstu razume u duhu podele koju je predložio srpski teoretičar horora, Dejan Ognjanović, koji pravi razliku između konzervativnog pristupa – orijentisanog na obnavljanje narušenog poretka i održavanje statusa kvo, u kome čovek zauzima centralno mesto – i liberalnog, koji vrši relativizaciju sistema vrednosti zajednice i kreće se ka pokušaju razumevanja Drugosti (Ognjanović 2016: 355).

[3] Ovaj pokret je karakterisao kulturni zaokret ka – kako navodi Dariuš Bzostek – predhrišćanskoj prošlosti Engleske, keltskoj mitologiji, paganskim religijama, magiji, okultizmu, kao i narodnim i viktorijanskim pričama o natprirodnom (Bzostek 2020: 134).

[4] Među ovim arhetipovima, kao najsnažniji i književno najzreliji izdvaja se paganistički tok u poznoj viktorijanskoj književnosti, koji detaljnije opisuje Klementin Giol (2021).

[5] Roman Zavodnik nije jedini primer folk horora u srpskoj književnosti; međutim, autori mu se češće okreću u kraćim proznim formama nego u romanima – folk horor, primera radi, predstavljaju pripovetka „Naprata” Mladena Milosavljevića, objavljena u trećem broju fanzina Crnoslovlje, kao i „Strigoj” Snežane Kanački iz antologije Besan 3. Ovom pitanju je u potpunosti posvećena i antologija Avetinje i anđame. Prvi krug pakla – folklorni horor, koja se sastoji od osam dela, a koju je objavilo udruženje Autostoperski vodič kroz fantastiku pod uredništvom Kristijana Šarca.

[6] Naslov dela je višeznačan – zavodnik s jedne strane označava konkretan prostor u okviru predstavljenog sveta, mesto smešteno iza vode (poljski ekvivalent bi bila reč „zavodže“ [zawodzie], koja se javlja u toponimima i koja će se u ovom tekstu koristiti za označavanje lokacije iz romana), dok s druge strane označava zavodnika (muškarca koji zavodi). Drugo značenje se u odnosu na fabulu može interpretirati u kontekstu svojevrsnog „zavođenja“, privlačenja koje pomenuto mesto iz naslova vrši nad likovima ovog dela.