izabrana dela

izabrana dela

субота, 22. септембар 2018.

NOVI HORORI 2018 (2. DEO)




            Nou tajm Tuluz, busy as Hell, ali jbg prođe 2/3 ove godine a još se ne osvrnuh na novije horore onako na gomili, pa zato, evo – ukratko!
            Pre svega, podsećam na moj osvrt na to šta se novo od horora gledalo u prva tri meseca ove godine; to imate OVDE
            Takođe, podsećam na one naslove koji su zaslužili i dobili zasebne, razrađenije osvrte – klikni pa čitaj detaljno:









A sad, sve ostalo što se stiglo do kraha istrpeti.


The Cleanse
USA, 18
**             2

Prvoloptaška „horor“ komedijica sa solidnom premisom ukradenom iz THE BROOD: dajte telesni oblik svom gnevu, ali ne na svom telu, nego kroz gremlinoliko čudo koje ćete da „rodite“ u povučenoj sektaškoj zajednici, daleko od sveta. Avaj, to nije razrađeno ni u šta vredno pomena i pažnje, sem baš ako ste mnogo očajni, i baš vam se gleda jeftini creature filmić u kojem je puppet-kreatura vrlo malo viđena, ali je zato tu – suprajz!- Anđelika Hjuston u važnoj epizodi! Školski primer „scenarija“ snimljenog direktno sa salvete. Pešački koncipirano, pešački izvedeno, linearno, predosadno, predvidivo, završava se onde gde je maltene trebalo tek da počne, a jedva sakarabudžili dugometražno (80’) trajanje.


Who's Watching Oliver
USA-THAI, 18
**             2

O ovome sam pisao za RUE MORGUE, pa ću biti slobodan da citiram samog sebe iz te kritike: Who's Watching Oliver is as schizophrenic as its protagonist, constantly alternating between heavy(handed) drama and outrageous humour. While drama is unconvincing and clichéd (Oliver is just like every serial killer ever, mixed in a blender but come out just bland), all the stuff relating to his potty-mouthed mama is genuinely disturbing and, at the same time, outrageously funny – that is, if you have A-Serbian-Film-level sense of pitch black, morbid humour. Yes, at times it’s that sick (though, no babies involved)!
The uneven tone is especially jarring in the gorily realistic, misogynistic torture and murder scenes of nude, humiliated girls, overlaid with big bad mama’s highly stylized Troma-level of acting and dialogue. Also, the storytelling is too linear and predictable, with patience-testing touristy scenes related to Oliver’s dating in Thailand, where this US-Thai co-production takes place.


THEY REMAIN
USA, 18
**             2+

Prema konfuznoj priči -30- Lerda Berona, o kojoj sam svojevremeno ovde napisao:
Opet divljina. Pustinja. I u njoj dvoje ljudi, bivši ljubavnici, sad raskantani, ali zajedno u misiji osmatranja puste oblasti u kojoj je pre par decenija delovala Familija (očigledno po uzoru na Mensonovu, samo mnogo satanističkija) – a za sobom je ostavila masovni zločin, brojne neiskopane leševe i tragove natprirodnog dejstva. Insekti se čudno ponašaju. Nečiji šapat krišom doziva. Kamere postavljene okolo beleže šta ne treba, ne beleže šta treba. Javljaju se otisci stopala tamo gde nikakvih ljudi nema ni iza sedam brda... Tretman kontrakulturnih grupa je previše konvencionalan (Satanisti!) a završetak previše otvoren/nedorečen (samo zbog njega ocena nije veća). Ipak, kao i uvek kad opisuje divljinu i potpuno ne-ljudsku Prirodu, Baron je besprekoran, atmosfera je genijalna, a prilično pomaže intrigantna drama između dvoje vrlo vickastih protagonista, puna memorabilnih ciničnih replika...
Avaj, ovo je dosadni, uninvolving slow burn sa slabo odabranim glumcima: kad imaš film koji doslovno nose samo dvoje aktera, uloži bre neki dinar i trud da nađeš ljude koji mogu da drže pažnju i interesovanje publike. Previše je ovo prenadrkano nadobudno u svojoj ubeđenosti da pravi gustu atmosferu, a zapravo vrlo malo tu postiže, i sasvim skromnim rediteljskim i uopšte vizulenim sredstvima.


Satan's Slaves
INDO, 17
**(*)        2+

Klasični folklorni horor iz sirotinjskih azijskih krajeva koji bi hteli da budu Japan ali su daleko, predaleko od njega u svakom smislu. Istina, ako ste baš očajno gladni J-horora, a budući da Japanci i Korejci već godinama zabušavaju na tom planu, ova za moj groš konvencionalna i cheesy pričica može poslužiti dok čekamo nešto bolje, ali ne padajte na hajp koji ovo, ničim izazvan, prati.


PARTY HARD DIE YOUNG
/ DIE LETZTE PARTY DEINES LEBENS
AUS, 18
**(*)   3-

Malo je falilo da preskočim ovaj austrijski slešer, ali drago mi je što sam ga ipak overio na Grosmanu: mogao bi se zvati Znam šta ste radili prošlog leta u Hrvatskoj (dešava se na nekom ostrvu gde drogirana i pijana belosvetska omladina orgija uz tehno NC-NC-NC). Jeste, lokalni kolorit je mogao i morao snažnije da zaigra (kako čujem, izvorno je trebalo da se dešava u Turskoj, pa u zadnji čas uskočili Hrvati; ali mesto je praktično nebitno), i jeste, ovo je bar 15-ak godina zakasnilo za post-Scream trendom, ALI – ALI, režirano je fascinantno dobro, čak zadivljujuće na nekim mestima (besprekorno logistički uklopljeno sa mega-party dešavanjima) a likovi i gluma su, baš kao i režija, mnogo bolji nego što ova vrsta priča zahteva – ili nudi. Ubistvo iznad bine gde se upravo odigrava „koncert“ je odličan set-pis, a ima ih još nekoliko. Fora s flašom u ustima je super, ali ono s flašom u dupetu moralo je detaljnije da se razradi: if you go THERE – go all the way!


UNSANE
USA, 18
**(*)        3-

Simpatičan horor-triler o ženi bezveze zatočenoj u ludaru – gde, da sve bude još zanimljivije, medicinskog brata izigrava njen stari psiho-stalker koji ’oće da je ženi. Čiča oće, strina neće, didu-lidu di. A tu su i neki prijateljski i neprijateljski pacijenti, i njena keva koja misli da će tako lako da je iščupa iz kukavičjeg gnezda, ali psiho je luđi i opasniji nego što izgleda... i tako... Soderbergov in-your-face tretman ove duboko B-premise daje nešto neposrednosti i impakta inače prilično staromodnom zapletu, i da nije slikan maltene dokumentaristički, nekakvim Aj-fonom ili tako nekim džepnim andrmoljem, lako bi se zamenio za nešto iz ranih 1990ih. Nije to loše, drži vodu, može se gledati, ali ne očekujte čuda od te i takve priče.


Ghost Stories
UK, 18
**        2

Najneshvatljivije precenjeni horor u istoriji precenjenih horora! Dižu ga u nebesa, hvale ga i levo i desno, meću na vrhove godišnjih lista, bio na korici Ru Morga... a ja jebeno ne znam šta uopšte da kažem o ovoj glupoj, praznoj, nezanimljivoj, nekonsekventnoj omnibus (tri priče) budalaštini! Ali doslovno ne znam šta bih rekao o ovom bućkurišu u kojem nijedna od tri pričice nema smisla ni poente, kao što ih nema ni twist na kraju.


Our House
USA, 18
**             2+

Simpatična mlađarija (a naročito klinac koji igra mlađeg brata – javlja mi se da će od njega nešto da postane!) čini ovu detinjastu priču prijemčivijom i gledljivijom nego što zaista jeste. Dva brata i seka naprasno postanu siročad, ali stariji bata u garaži napravi neko bedno sokoćalo koje se vrti i svetli i doziva mrtve, ali umesto da dozove tatu i mamu – u kuću im dovede neke izrazito nezanimljive i nemaštovite duhove koji ne urade ništa vredno pomena a kamoli pamćenja do kraja filma. Da li sam pomenuo da je ovo PG-13 materijal?


DON’T LEAVE HOME
USA, 18
**(*)       2+/3-

Ukratko, mlada žena specijalizovana za izradu diorama pozvana je u staru kuću u Irskoj da tamo radi svoj posao za čoveka sa čije je slike svojevremeno nestala nekakva curica. Lepo je to, atmosferično, ali vrlo tanko na dešavanjima, presporo. Iza svega toga leži zabavna premisa ali ništa se od nje nije uradilo: niz intrigantnih idejica stoji tu (o stvaranju, o ženskosti, o umetnosti koja proždire život...), ali bez čvrsto i ubedljivo osmišljene veze. O ovome sam pisao za RUE MORGUE, pa tamo čitajte malo detaljniji rivju.


What Keeps You Alive
USA, 18
**(*)       2+

Dve lezbo ljubavnice odu u kolibicu na jezeru, za jednu se ispostavi da je psiho, pokuša da ubije ovu drugu gurnuvši je s litice, ova preživi, i onako gegajući beži ostatak filma od ove. Slede neki manji tvistovi (i to ne samo na člankovima). Ako ne računamo blatantne fizičke neizvodljivosti toliko velike da spadaju u „what the fuck were they thinking“ – tipa, osoba koja je upravo pala s visine od desetak metara, uganula jednu nogu, sjebala ruku i kuk, istog časa uskače u čamac i fucking prevesla celo jebeno jezero; alo, veslanje, naporna aktivnost koja zahteva zdravo i jako telo, a ne poluslomljeno! plus je ta fizička neizvodljivost praćena nenamerno apsurdno-smešnom „napetom“ scenom, u kojoj psiho-ljubavnica krene da je juri po jezeru, takođe veslajući, u jedinoj veslo-jurećoj sceni u novijoj istoriji koju sam video – ono što ostaje je jedan gledljiv, mada ni po čemu naročit triler-hororčić na temu „pazi s kim se u krevet i u vezu vezuješ jer lako može biti psiho-ludača“!


MARA
USA, 18
**            2-

Ovo je toliko generičko, by the numbers, pešački osmišljeno i režirano i glumljeno da me reči da izdaju da uopšte prenesem verbalno koliko je isprazno, konvencionalno, otrcano, predvidivo i – što je najgore – nestrašno. Moraću da pribegnem analogiji: ova MARA je rođena sestra filmu MAMA.
A bavi se potencijalno jezivom idejom o demonici Mari koja stoji iza fenomena „paralize sna“, i koja, poput nekog neupečatljivog i nemaštovitog, ženskog Fredija Krugera spopada grupicu prinudnih insomničara i zavrće im šije. Zeeeev. Ako hoćete „paralizu sna“ upotrebljenu za vrhunski morbidnu i mračnu priču od koje ćete se ježiti i košmare sanjati, bolje čitajte „Veliku Svinju“ Vilijama Houpa Hodžsona koju sam preveo i metnuo u zbirku GLAS U NOĆI.


The Devil’s Doorway
IRE, 18
**(*)       2+

Solidna premisa o opsednutoj curi koju opatice čuvaju u ćeliji u jednom irskom katoličkom „samostanu“ za posrnule djevojke i o dvojici popova, matorom i mladuncu, koji dođu po nalogu Vatikana da to istraže pokvarena je pre svega formom FFF-a, koja je izrazito neubedljiva i nevešto, usiljeno, bez prave potrebe (sem trenda) upotrebljena. Naime, dešava se 1960. godine, i od nas se očekuje da poverujemo da popče na ramenima tegli 16mm kameru, ili tako nešto kabasto i teško, i snima sve to što gledamo, uključujući razna jurcanja po hodnicima i tunelima... što nema teorije da je slučaj. Šteta; da je „normalno“ snimljen, bio bi ovo jedan okej, atmosferičan, fino glumljen, creepy hororček bez naročitih tematskih i idejnih ambicija da šta ozbiljno prozbori o veri i njenoj zloupotrebi, o Katoličkom Zlu (TM), o Đavolu i „đavolima“ u mantijama, itd.


He's Out There
USA, 18
**(*)        3-

Mama i dve male ćerke dođu u udaljenu kolibu u šumi na odmor, pre tatka koji je zaostao na poslu; dok on dođe, one su već na meti ubilačkog manijaka. Da li će njegovo odocnelo pristignuće pomoći majci („Ona da rađa, on da brani“) ili će mama sve morati sama – pogledajte u ovom sasvim pristojnom horor-trileru. Solidno režirano, ekonomično pripovedano, dobro napisano i odlično glumljeno, sa likovima čije je ponašanje (naročito uključujući decu!) primetno realnije i ubedljivije nego što inače u generičkim produktima ovog tipa i plota imamo priliku da vidimo. Ništa tu novo ni posebno nema, ali lepo je napravljeno za jedno gledanje.



четвртак, 20. септембар 2018.

PUPPET MASTER: THE LITTLEST REICH (2018)



*(*)
2-

Ako verujete rivjuima na vodećim horor sajtovima na engleskom, ovo je vrlo vredan horor sa ludačkim krvavim scenama koji se obavezno mora pogledati, a kao ima i neki podtekst o rasizmu, homo- i ostalim fobijama i netrpeljivostima koje svakim danom sve više rastu u Trampovoj Americi. Pih, kažem ja.
Bez obzira što je scenario pisao isti baja koji je sročio THE BONE TOMAHAWK (po meni precenjeni 3- filmić na koji su svi otkidali pre par godina!), a što se ovde vrlo retko, najviše na samom početku, može naslutiti, i što je koncept na nivou salvete mogao zvučati obećavajuće, ono što smo dobili je JEZIVO neuko, nezainteresovano, mehanički, maltene robotski (ne)režiran film!
Ja stvarno ne pamtim kad sam poslednji put do kraja odgledao nešto ovoliko ravno, školski, bez trunke nadahnuća kamerom zabeleženo – neću reći „režirano“ jer, kažem, ovo kao da je neki algoritam slikao i montirao; ili možda neki šuster, ili kineski turista savatan na ulici kojem su dali kameru u ruke i rekli „snimaj!“
Plus, ne palite se na hajp o preteranim scenama splatera: jeste, prosipaju se tu neka creva i odsecaju glave, ALI, kao prvo, efekti maske su jeftini i slabunjavi. Džaba što su praktični (plastični) a ne CGI, kad su srednje-žalosni.
Kao drugo, sa pomenutom anti-režijom koja jedva da ikada, u svojim najmanje lošim momentima, doseže nivoe smoreno-senilnog Šopole (aka Zdravko Šotra), ne očekujte set-pisove u ozbiljnom smislu reči.
Ima tu pokušaja neukusa na nivou Trome, ali jedina baš dobra fora u tom smislu je kada leteća lutka elisom odseče glavu liku koji piša, pa mu glava upadne u wc šolju i telo mu nastavlja s pišanjem, po sopstvenoj glavi.
Ima i scena u kojoj se lutka trudnoj crnkinji zavuče sleđa, prođe kroz stomak i iz njega izvuče fetus, ali je to podriveno (sic) osrednjim efektima a naročito nepokretnom lutka-bebicom i uopšte loše slikanom i režiranom scenom.

Da, znam da ima onih koji će reći: „Wow, pa to je genijalno! Moram to da gledam!“ Ali ja bih vam savetovao da radije potražite te scene na jućubu ili tako negde, isečene, ako vam je baš do toga, nego da trpite sat i po ovog amaterski napravljenog sranja samo zbog tih 10-20 sekundi.
Što se drugih motiva za gledanje tiče: Udo Kir se pojavi samo u prvih pet minuta pa iščezne, 
a Barbara Krampton u nešto većoj „ulozi“, mada ne glavnoj, već je smorila sa svojim pojavljivanjem u svakom drugom jevtinom hororčiću u zadnjih par godina, uvek sa istom frizurom ili perikom (i baš me briga što je igrala i u prvom delu ove neshvatljivo popularne serije; ovde je skroz bleda i neupečatljiva).
Ko to voli, tu je i Majkl Pare koji deluje skroz braindead, na auto-pilotu, sa potpuno fletlajn kazivanjem tih ionako glupih dijaloga koji su mu dati: znači, odrađivanje za sve pare, tj. za svih 100 dolara koje mora da su mu platili za ovaj produženi kameo (a ne vredi ni toliko).
O podtekstu, o lažnoj „kontroverzi“ navodne političke nekorektnosti (lutke dele naci-ideologiju i ubijaju nacistima nepoželjne: jevreje, gejeve, cigane, crnce itd) ili bilo čemu sličnom, OVDE, u ovom neuko otaljanom trešu – zaista ne bih. Zaobići!
PS: A zašto sam uopšte gledo ovo gomno, pa još do kraha? Pa, pre svega zbog tog precenjenog scenariste i reditelja, S. Krejg Zalera (radio i meni takođe neuzbudljivu, ravnu GUŽVU U BLOKU 99), zatim zbog fame o grdnom splateru, i najzad, do kraja izdržah jer sam ga gledo u društvu, pa sam se s drugarom zabavljao secirajući sve te budalaštine naživo.

Na kraju balade, valja reći da je ovo film u poređenju s kojim Tromin POULTRYGEIST izgleda kao Hičkokove PTICE!



понедељак, 17. септембар 2018.

DOSTOJNO JEST



Tačno na današnji dan, pre pet godina, umro mi je otac. Tumor na mozgu. Operisan, ali u bolnici je stekao neku zarazu, valjda klostridiju, onda je ispalo da ima tromb i da zbog njega ne sme na rehabilitaciju, a bio polu-oduzet posle operacije... Dve nedelje nakon operacije pustili su ga kući, tako neizlečenog i nepokretnog, da se familija stara o njemu. Činili smo šta smo mogli, ali... tri meseca kasnije je umro. Obdukcija je pokazala da je tumor bio zahvatio i druge delove tela...
Zašto ovo pričam?
Zato što čudnim sticajem okolnosti baš na današnji dan mogu da obznanim jedno knjiško izdanje koje se tiče svih onih mnogobrojnih koje naš zdravstveni sistem gleda što pre da liferuje na „kućno lečenje“, tj. da se muče i umru daleko od njih. Citiraću priređivača knjige Dostojno jest u kojoj se nalazi i moj prilog (o tome malo niže u tekstu). Vladimir Manigoda kaže:
„Ljudi umiru od kancera u Beogradu na svakih sat vremena. Mnogo strašnija jeste činjenica da u trenucima kada im je lekarska nega najpotrebnija, u našem sistemu zdravstva, ona izostaje. Tri sata pred njenu smrt sam čuo za organizaciju BELhospice ali je za nju već bilo kasno da se bilo šta učini i ona se ugasila na najužasniji način. Tada sam rekao sebi da ću jednoga dana, kada budem u mogućnosti, učiniti sve da za tu organizaciju, kada već našu državu to jako malo dotiče, čuje što veći broj ljudi i da se stvori svest o ovom najvećem nepoznatom problemu u Srbiji (činjenici da nakon utvrđivanja terminalni statusa, obolele puštaju na kućno lečenje).
Prošlo je od tada više od četiri godine i sada sam pomislio da je trenutak i da mogu ovako nešto da učinim. Uredili smo zbornik Dostojno jest, najboljih uradaka naših blizu sedamdeset autora, kojima ću dok me pamet služi biti zahvalan na ovom gestu a od čije će prodaje celokupan prihod biti doniran pomenutoj organizaciji. Takođe je i dirljiv gest naših saradnika No kachi štamparije i Europapir Dunav koji su donirali potreban materijal za izradu prvih 1000 primeraka knjige.



Dostojno jest je humanitarna knjiga koju je Kontrast izdavaštvo priredilo u saradnji sa organizacijom BELhospice (belhospice.org). Celokupan prihod od prodaje knjige će biti doniran ovoj organizaciji, čime smo želeli da podignemo svest naših sugrađana o najvećem nepoznatom problemu u Srbiji kojim se BELhospice bavi – činjenici da se nakon utvrđivanja terminalnog statusa pacijenata isti puštaju na kućno lečenje u trenutku kada im je lekarska nega najpotrebnija. BELhospice pokušava da na volonterskom principu pomogne ovim pacijentima i izbori se za rešavanje ovog dramatičnog zdravstvenog pitanja."
U knjizi se nalazi proza i poezija sledećih autora (zamastio sam one poznate po žanrovskoj prozi relevantnoj za čitaoce ovog bloga).
Moj prilog je priča „Smrt je zarazna bolest“.

Sadržaj:
Dejan Aleksić / 7 Jelena Anđelovska / 8 Vladimir Arsenijević / 10 Ljubica Arsić / 15 Dragan Babić / 29 Daniel Kovač / 62 Ognjenka Lakićević / 63 Jelena Lengold / 66 Bojan Marjanović / 78 Anja Marković / 80 Milena Marković / 81 Igor Marojević / 83 Vladan Matijević / 88 Petar Matović / 97 Milica Milosavljević / 106 Boris Mladenović / 107 Dragana Mladenović / 109 Dušan Nedeljković / 110 Željko Obrenović / 116 Dejan Ognjanović / 119 Oto Oltvanji / 127 Zlatko Paković / 141 Goran Petrović / 147 Marko Pogačar / 150 Sara Radojković / 151 Viktor Radonjić / 152 Ana Ristović / 153 Branko Rosić / 155 Bojan Samson / 158 Maša Seničić / 161 Goran Skrobonja / 167 Maja Solar / 186 Srđan Srdić / 188 Slavoljub Stanković / 191 Vidosav Stevanović / 193 Dejan Stojiljković / 195 Vladimir Stojnić / 197 Marko Šelić / 200 Aleksandar Šurbatović / 209 Srđan Tešin / 213 Ivan Tokin / 217 Marko Tomaš / 221 Jasmina Topić / 223 Vitomirka Trebovac / 225 Milan Trpković / 227 Darko Tuševljaković / 232 Bojan Vasić / 239 Marko Vidojković / 240 Vladislava Vojnović / 247 Staša Vukadinović / 255 Vule Žurić / 257

Godina izdanja
2018

Broj strana
264

ISBN
978-86-6036-011-5

Format
14cm x 20cm

Povez
Broš.

Pismo
Latinica

Priredio: Vladimir Manigoda

Cena: 699.00 RSD

Kupite knjigu – pomozite jednom plemenitom cilju!
Preko ovog linka odmah:

Od srede u svim većim knjižarama!

Ono što bih zamolio svakoga ko pročita ove redove jeste da učine sve što je u njihovoj moći da se za ovu knjigu ali još bitnije, za ovu organizaciju čuje što dalje jer je ovo nešto što se tiče svih nas. Ako ništa drugo barem jedno obično deljenje ove objave bi pomoglo.
Hvala!

петак, 14. септембар 2018.

THE PREDATOR (2018)



**(*)
3-

            Za razliku od horora, gde se nikad ne zna zasigurno da li će glavni junak/inja da dočeka odjavnu špicu, u akcionom filmu se zna: hoće. Dobro, znam da ima poneki izuzetak od ovog pravila koji se uči napamet (uglavnom iz 1970-ih), ali u principu – u akcionom filmu Junak pobeđuje, uprkos nadmoćnom neprijatelju, bio on ovo- ili onozemaljski.

            I kao što je u hororu jedan od glavnih problema – odnosno postignuća (kad se uradi kako valja) – suspenzija neverice, odnosno da osetimo snažnu emociju (strah, jeza, užas, šok…) izazvanu nečim za šta znamo (?) da ne postoji (vampiri, duhovi, vukodlaci, zombiji…), tako je u akcionom filmu jedan od glavnih problema – suspenzija vere u heroja.  
Odnosno, da nas reditelj makar u određenim momentima navede da posumnjamo u ono što znamo (da će baja da preživi i uspe u poduhvatu, da će pobediti zlikovce itd itd), i da u sebi, ili glasno, u trenucima najvećeg saspensa, uskliknemo: „U jebem ti, iz ovog nema šanse da se izvuče!“ Ili barem: „Auh, kako li će od ovoga da se spase!?“

Veliki reditelji akcije, u svojim najboljim filmovima, uspevaju da izazovu ovaj sine qua non efekat: Spilburger, Kamerun, Mektiranin, Ferhofen, fon Fritkin, Đorđe Miler... da ne prizivam stare majstore a la Hitch Cock (koji je glavni krivac što u hororu više ne smemo da verujemo u nepobedivost glavnog junaka/inje)... svi oni su uspevali da Opasnost prikažu dovoljno opasnom i živom i prisutnom da čak i najverziraniji gledalac bude naveden da, protivno znanju i instinktu, u datoj situaciji kaže: „E, sad si gotov, junače!“
Jedno od većih postignuća Mektirnanićevog PREDATORA (1987) bilo je u tome što je uspeo da nađe dovoljno zajebanog protivnika pred kojim bi čak i nepobediva grdosija i volovska polutka u naponu napumpane snage, Švajceniger, morao da ustukne. Istina, morao je da ode u daleki svemir da bi našao nekoga, ili nešto, što bi moglo da nalupa par šamara našem rmpaliji, ali nema veze: kad vidite genijalnu kreaciju Stena Vinstona (čiji se doprinos uspehu ovog filma, i svih nastavaka, ne sme zaobići!), sa svim njegovim haj tek ekstraterestrijalnim džidža-midžama – pa još u genijalno osmišljenim i režiranim set-pisovima – ne možete a da ne pomislite: „E, pa, Švajci, što si tepô – tepô si; al' sad će ova gnusoba da te i'cepa ko pile dzivku.“
A kad, na kraju makljaže i blatne masaže, Švajci doaka alienu – imamo onu lepu orgazmičnu katarzu kakvu samo najlepši i najbolji akcijaši donose. I odahnemo, smejući se: „Ma znao sam ja da će Švajci da ga utepa, nema bre sile...“ Al' nismo tako pričali samo 15-20 minuta ranije! Tad je bilo – vuna, Kićo! 
Moj glavni problem sa ovim PREDATOROM (koji ima THE u naslovu) je isti kao i sa 99% današnje „akcije“: to niti pokušava, niti uspeva da izazove suspenziju vere u heroja. Ili ono što bih jednostavnije nazvao „the 'vuna, Kićo' efekat“.

Glavni junak je baja sa neizbrisivim samouverenim kezom na faci (prećeralo se sa šmiranjem!), predstavljen od početka kao zajebana vojničina – rođena žena ga opiše, otprilike, rečima: „govno kao muž i otac ali zato opak vojnik!“ On je okružen grupicom karikaturalnih spadala u natjecanju za najbolji one-liner (a pošto je Šejn Blek i piso i režiro, možete se kladiti da neki od njih i nisu loši) a zatim i za najbolju smrt...


Povrh svega, tu oko nogu mu se vrzma i njegov sinčić od kojih 10ak godinica, a ako nešto znamo iz akcionih filmova to je da tu deca (za razliku od horora!) ne ginu, osim eventualno u prvih 15-ak minuta, u prologu, kao okidač da naš Junak krene u krvožednu osvetu Zlikovcima. Drugim rečima, ako gledate akcijaš, a dete je u 20. minutu filma još živo – (SPOJLER!) stavite slobodno sve što imate na to da će živo dočekati i sam kraj.
Dakle, long story short, ovaj PREDATOR ni u jednom trenutku ne postiže ugođaj da je na delu CLEAR AND PRESENT DANGER, da je naš vrli tatko ili njegov potomak (ili ženče, u pozadini, gde joj je i mesto u ovom žanru) u stvarnoj opasnosti. Delom je tomu tako zbog koncepcije likova, delom zbog koncepcije akcionih scena, koje su prilično nemaštovite i lišene twistova i gradacija, a delom zbog opšteg „opušteno, lako ćemo, sve je ovo samo zajebancija“ ugođaja koji film nosi. 
Da, jedva skicirani epizodisti će ginuti, na krvave i slikovite načine, na naše zadovoljstvo i radost, ali nema nijedne scene u kojoj, makar i na pet sekundi, pomislite: „Aha, štaćeš kućeš sad, Mile?!“
Zaplet je budalast, jer je zasnovan na premisi da je neki dobri predator (!) oteo zajebano oružje svoje rase i pobegao čak na Zemlju da ga pokloni našincima, kako bi se branili od njegove rase (ZAŠTO?!), mada ga ovi liberalni nazori ne sprečavaju da brutalno pokolje nekoliko desetina Zemljana pre nego što dođe THE predator.
E, sad, lepo je što su scenaristi (BlekenDeker) ubacili Tatka na Predatori, visine preko tri metra; u nekom boljem i pametnijem filmu ovaj Monstrum bi izazivao pomenuti „the 'vuna, Kićo' efekat“ – a gledajući trejler sigurno ste to pomislili i vi. Ali, avaj, ovo nije taj film. Mislim, taj, s tim efektom. 
THE predator je – neću reći protraćen, to bi bilo prestrogo – ali nisu ga, da prostite, izmuzli dovoljno, ma, ni blizu. Eh, šta bi s ovakvim jednim čudom radili gorepominjani velikani... A šta s njim radi naš Bleki... Nebo i zemlja, deco.
Ali OK, ovo i jeste pre svega za decu pravljeno, pa verujem da će namlatiti dovoljno para svojim infantilnim, lepršavim, laganim, plitkim dodirom i nekonsekventnim pucnjavama i eksplozijama, podrivanjima temeljnih zakona fizike i fiziologije i sveukupnim podilaženjem onima koji su odrasli na pucačkim i srodnim video-igricama kao temeljnim merilima stvarnog i mogućeg.
A kad već pomenuh podrivanje temeljnih zakona fizike i fiziologije: naravno da svi mi možemo (i moramo!) da zažmurimo na jedno oko na brdo toga, naročito u akcijašima, čak i kod najvećih. Ili kod relativno velikih. Recimo, u drugom PREDATORU (koji smatram vrlo dobrim nastavkom koji je u ponekim aspektima još bolji od originala, ali samo na parče ali ne i ucelo gledano – pa je u tom smislu, ali i u pogledu hipertrofije nasilja i cinizma i mračnohororičnih nazora uporediv sa takođe vrlo mi dragim ROBOCOP 2) strašno me je nerviralo ono pred kraj, kad Deni Glover padne niz neki šaht ili tako nešto u onoj ruševini, pa se, nakon što je padao par desetina metara, laktovima dočeka na ivice šahta i tako zadrži. Alo, bato: ta brzina plus to ubrzanje jednako – slomljene ako ne i otkinute obe ruke!
U ovom THE predatoru naš glavni junak pada naglavačke desetine metara a noga mu je nekakvom sajlom zakačena za otkinuti komad metala – a onda se taj metal zgodno zakači za neku granu drveta, i ovaj visne u vazduhu tako, iznad tla. Spasen. Nema veze što bi svakom živinčetu u toj situaciji noga bila glatko otkinuta (ta visina plus ta brzina plus to ubrzanje...). Ali ovo pominjem uzgred; u nekom boljem filmu ne bismo to ni registrovali, ili upamtili.
  Veći je greh to što film ne kapitalizuje od svojih dodataka, a pre svega od THE predatora, koji ima premalo vremena na ekranu, a to malo što je tu nije mnogo strašniji i opasniji i pogubniji od, recimo, Rawhead Rexa! Samo s daleko boljim efektima. (Ali veliki mu je minus što se ne popiša ni na jednog popa, kao Rex!)
Zatim, nije loše ni što su predatorskoj ikonografiji dodali nekakve dred-bulove, predo-Džekije, koji bi trebalo da su kao neki lovački psi – mada ih film prikazuje previše trome i glupe za te svrhe. Ili za bilo kakve druge svrhe, jer ništa memorabilno se s njima ne uradi. Mnogo reže, slabo ujedaju.
Došli su preko pola svemira da bi – šta? Njuškali se malo s nekim ženskama, i družili, dobroćudno, ili ginuli olako i prebrzo, a da za sve to vreme nemamo NIJEDNU ozbiljno napetu i uzbudljivu madrfaking scenu koja bi opravdala što su ih uopšte uvodili. Imamo okej, poludupastih, podnošljivih – ali zaista odličnih i zajebanih, nema.
I zašto onda tri minus? Pa zato što ta ocena znači upravo „Poludupasti, osrednji ali gledljivi, okej-ali-ništa-spektakularno“ film. Ili legendarnom frazom doktora Kunca, „nije ništa epohalno, ali se svakako može pogledati“.
Dakle, predatori su prosto, po prirodi stvari, tako zabavne i lepe kreacije da ih je – baš kao i aliene, kad smo kod toga – uvek lepo gledati na delu. Maske su nikad bolje, kretanje predatora nikad fluidnije – nije to više tromi puf-pant man-in-the-suit, odnosno povremeno i jeste, ali je taj 'suit' do danas postao laganiji, nema više sto pedeset kila kao nekad, pa to čudovište sad najzad može da ozbiljno potrči, okrene se, skoči i izvodi egzibicije a la Nađa Komaneči mnogo gipkije nego ikada.
Splater-šteta koju predatori načine na ljudskom mesu je takođe odlična (maaalko prebrza za moj ukus – blink'n'miss prilagođen dečici odrasloj na igricama), a ritam filma je solidan, nema praznog hoda, akcija kreće skoro odmah i nema većih prekida... Mada, THE predator bi bio nešto bolji da je potrajao još jedno 20 minuta više, jer sa svojih 100' (od toga 10' ide na odjavnu špicu, znači samo sat i po akcije) fali mu epski, pompezni ugođaj kojem je bio prilično blizu.
Ovako kako je, to je solidna, prosečna bioskopska zabava koja drži vodu dok traje, ali teško da će biti po ne znam čemu upamćena u godinama i decenijama koje dolaze, sem po te dve fusnote - THE predator i THE pred-dogs – koje je ubacila, a onda samo poludupasto upotrebila. No, nezahtevna publika skromnih prohteva i uopšte svi oni koji ovome priđu sa smanjenim očekivanjima imaće svoju okej dozu okej popcorn zabave. Nastavak ovoga je gotovo siguran, a kad ga bude, sigurno ću i njega overiti (ako poživim).
PS: Koliko se pričalo o dosnimavanjima i grdnom menjanju kraja, bojao sam se da će se videti neki šavovi, rupe i uopšte tragovi nečega što je menjano u hodu – ali moram reći da, osim gorepomenutih i njima srodnih rupa, koje su tu od samog starta, tj. u samoj premisi, nisam primetio neku naročitu štetu od „naknadne pameti“ u finalu.