izabrana dela

izabrana dela

четвртак, 10. јун 2021.

Veliki PROKLETIJE intervju


 

            Oko 20. juna iz štampe izlazi dugočekani treći roman Dejana Ognjanovića PROKLETIJE.  

Tim povodom g. Ognjanović je bio ljubazan da ovom blogu da ekskluzivan intervju kako bi nas sve psihički, mentalno, duhovno pripremio za ono što nas čeka već krajem ovog meseca. Pa, da ne gubimo vreme na uvode i najave, najavu pretplate i poneke detalje o knjizi već imate OVDE, pa se podsetite ili pogledajte to ako do sad niste, a zatim, odmah, da pređemo na razgovor.

 

 

The Cult of Ghoul: Vaš prvi roman, Naživo, objavljen je daleke 2003. godine. Vaš drugi roman, Zavodnik, izašao je 2014., dakle 11 godine kasnije. Sada, u godini 2021-oj, celih 7 godina potom, vi objavljujete tek svoj treći roman. Zašto toliko gnjavite s tim romanima, što ih ne objavljujete češće? Neke vaše kolege izbacuju po jedan svake godine, ili u najgorem, jedan na svake dve godine. Umesto da sada pred narod izlazite sa, u najmanjem, svojim desetim romanom, vi kô neki golobradi početnik dolazite tek s trećim… Smeju vam se iza leđa 25-godišnjaci koji već imaju dve trilogije iza sebe, svaki komat po petsto strana mrtve vage nakucanog papira…

 

Dejan Ognjanović: Potpuno razumem vaša osećanja, i delim ih. Nezadovoljan sam zbog toga. Maltene me je sramota što nisam plodniji pisac. Nije mi drago što je to tako, jer ja sebe pre svega smatram piscem, pa tek onda sve ono ostalo (urednik, prevodilac, kritičar, esejista itd). A ispada da, u proseku, izbacujem roman na svakih šest i pô godina. To je prevelik razmak, nenormalan – kad se gleda van konteksta.

            Ali, s druge strane, u svoju odbranu mogu da kažem dve stvari

 

Prvo, to nije zbog lenjosti, a još manje zbog gubljenja vremena. Ne radi se o tome da sam vreme od mog debi romana do danas provodio buljeći u zid, ili u horor filmove, čitajući, igrajući igrice ili nešto slično. Podsetiću vas da sam 2003., kada je izašao Naživo, bio stalno (?!) zaposlen na niškom Filozofskom fakultetu kao asistent, da sam godinu dana (2003-04) bio u Americi, a po povratku zatrpan obavezama oko izrade magistarskog i oko nastave. Dakle, ludilo je da sam uopšte stigao da taj roman napišem i objavim usred tih obaveza.

            Kada sam 2009. ostao bez posla (a nakon što sam napisao i odbranio magistarski rad, i još tri esejističke knjige, nevezane za fakultet, u međuvremenu!), prioritet svih prioriteta bio je da što pre doktoriram: to je bilo egzistencijalno pitanje, stvar opstanka, jer u to vreme sam sebe jedino video na fakultetu, nekom, negde, u Srbiji, a kad su me šutnuli ovi debili iz Niša, trebao mi je doktorat. I zato sam ga uradio i odbranio ekspresnom brzinom, u Beogradu, i odmah čim sam doktorirao, maltene par nedelja potom, odmah sam se bacio na pisanje romana Zavodnik.

            Ubrzo zatim, počev od 2014. godine, došlo je do saradnje sa Orfelin izdavaštvom, gde uređujem ediciju „Poetika strave“. Za 6 godina njenog postojanja do sada, priredio sam 23 knjige te edicije: to znači 23 stručna pogovora od po 20-30 strana svaki, 23 detaljne biografije autora na 5-10 strana, to znači na hiljade i hiljade stranica proze iščitanih radi odabira onog najboljeg u njima, i to znači još dodatne hiljade stranica studija, biografija, eseja, o žanru uopšte i o obrađenim piscima konkretno, kako bi oni bili u tim pogovorima najsveobuhvatnije moguće sagledani. To je kao da sam u tom periodu, posle doktorata, prerađenog u knjigu Poetika horora, napisao još jednu, duplo obimniju knjižurinu o horor književnosti na oko 1.000 stranica koja je objavljivana u nastavcima, kroz dodatke u „Poetici strave“. A pisale su se i druge stvari, prikazi i eseji – za niški Filaž, za slovenački Ekran, za kanadski Rue Morgue, za razne neke zbornike radova, domaće i strane…

ovo je forzec knjige

 

Ghoul: Sve je to lepo i krasno, g. Ognjanoviću, ali i sami ste gore rekli da sebe pre svega vidite kao pisca. Proznog pisca. Niste li previše vremena proveli u mantiji kritičara, pišući o drugima, i za druge, a nedovoljno u pelerini spisatelja, koji piše za sebe, o sebi, iz svoje duše…?

 

Ognjanović: Bojim se da ste u pravu. Tako je. Umesto što sam se bavio horor prosvetiteljstvom i narodu širio Lavkraftovo jevanđelje i otkrivao čitaocima do sada u Srbiji neobjavljivane genijalnosti Blekvuda, Ejkmana, Ligotija, Topora, Grabinjskog, Rea, Hodžsona, Klajna, i drugih – u čemu sam uživao i što me je ispunjavalo – mogao sam da napišem bar pet svojih romana i ko zna koliko kratkih priča. Ali, prilika kakva se ukazala sa Orfelinom ukazuje se jednom u životu, i bilo bi glupo da je nisam iskoristio, i da je i dalje ne koristim, na duhovno blagoutrobije ove horor nacije…

zadnja korica knjige

 

Ghoul: Dobro, u redu. Nek vam bude… Nego, kazali ste gore da u svoju odbranu, oko malog broja romana, možete da kažete dve stvari. Jedna je „Poetika strave“. Koja je druga?

 

Ognjanović: Druga je ta da mi opus možda nije veliki koliko bih ja voleo, i koliko bi moji čitaoci voleli, ali barem u njemu, da se ne lažemo i ne pravimo lažno skromni, nema praznog hoda. Nema nakucavanja. Praznoslovlja. Razvlačenja na silu. Vi imate pisce koji, kad im sine neka idejica, ili fora, ili koncept, pa to upali, i narod se primi, oni onda to cede kao suvu drenovinu u pet-šest knjiga, rastežu na silu neke novelice do dužine romana, ubacuju prazne strane, novo poglavlje na svakoj drugoj strani, naduvavaju šupljinu dok im skromni tekst ne naraste na dovoljno hartije da to zaliči na knjigu, naprave kiflicu pa je napumpavaju do privida vekne hleba. I narod to guta. Hej, slobodan svet, svako radi kako najbolje ume i svako troši pare kako hoće…

Ali, ja ne kradem ni svoje ni tuđe vreme nekim trla-baba-lan vunovlačarenjima. Svaka moja knjiga je nastala zato što je morala da nastane, nastala je iz čiste stvaralačke nužde, i to se u njima i vidi. U svakoj od njih. Nikakve kalkulacije tu nije bilo. Kad sam pisao Naživo bio sam niko, potpuni anonimus; ni kao kritičara me niko nije znao izvan Niša, a kamoli kao pisca. A ja, bez ijedne objavljene kratke priče, iz neba pa u rebra, odmah roman! Istina, trebalo je vremena da se pročuje i za tu knjigu i za mene, nikakvog marketinga tu nije bilo, njen izdavač je propao par godina po njenom izdavanju, pa sam preostala dva morao ja sam da izdam…

 

Ghoul: Dobro, dobro, pustite sada to: o vašim ranijim radovima čitaoci mogu da se upoznaju širom neta, pa i pretražujući ovaj blog, naročito kategoriju INTERVJU. Nego, da ipak pređemo na Prokletije. Pomenuli ste Naživo. Zanima me u kakvom su donosu te dve knjige? Da li su Prokletije nastavak Naživog, ili šta…?

 

Ognjanović: Prokletije jesu neka vrsta nastavka Naživog, ali ja bih to nazvao „bočnim nastavkom“. Dakle, imate direktne nastavke – školski primer bi na filmu bio Noć veštica 2, koji se nastavlja na događaje iz prvog dela direktno, počinje tamo gde je prvi stao, i gledamo tu istu junakinju kako se, u drugom ambijentu, ali iste te noći, bori sa istim zlikovcem, Majklom Majersom… U tom smislu Prokletije nisu nastavak Naživog, jer ne prate istog glavnog junaka, i jer postoji manji skok vremenski, a i prostorni. Književnim jezikom rečeno, drugi je hronotop, mada blizak onom izvornom, barem u početku, a kako roman odmiče, sve je dalji i dalji.

Ovo je, dakle, bočni nastavak: to nije književni termin, nego sam ga ja upravo izmislio. To je takav nastavak koji se tematski nadovezuje na ono što je Naživo pokrivao – pakao 1990-ih na Balkanu, rat i okolo-ratna zbivanja, sunovrat svih vrednosti, dekadencija, Zlo… posmatrani iz jedne ekscentrične, hororične, okultno-ezoterijske i mistične vizure. Ali nije stvar samo u tome da ovog puta imamo različitu vizuru, drugog glavnog junaka, nego je taj novi zaplet toliko razgranatiji, širi, kompleksniji, da pruža i širu i dublju sliku onih užasa koji su u Naživom bili tek nagovešteni u jednom ograničenom, lokalnom, uskom vidokrugu.  

 

Ghoul: Da li to znači da je povezanost ova dva romana samo na tom uopšteno-tematskom planu (horor 1990-ih)?

 

Ognjanović: Ne, ne, mnogo je konkretnija povezanost. Sećate se onoga što Adrijan mom antijunaku, Dejanu, kazuje o izvesnom Crnom Bratstvu i njihovim aktivnostima u Bosni…? E, to se, donekle, tematizuje ovde. Ti ćelavci u crnom. I oni drugi, koje samo načas nazremo pred sam kraj romana… Sad ćemo malo bolje videti ko su svi oni, šta rade, zašto rade, šta uopšte jesu…

 

Ghoul: Znači, sve će biti objašnjeno?

 

Ognjanović: Ne. Taman posla. Previše objašnjavanja ubija horor. Oni koji su čitali moje ranije romane, ali i moje napise o hororu u Poetici horora i u „Poetici strave“, znaju da je horor specifičan žanr po tome što najbolje buja i deluje u senkama, u nagoveštajima, u suptilnim naznakama, a ne u objašnjenjima i rezonovanjima i racionalizacijama. Potonji horor ubijaju. A ja to nikad ne bih uradio.

            ALI! Činjenica je da će mnoge stvari, jedva skicirane u Naživom, a vezane za okultno-mistična dešavanja na ovim prostorima, biti razrađenije i donekle jasnije. S tim što, kao što nam narator Naživog odavno reče, „svaki vrhunac je samo preludijum za novi početak“. Tako i u Prokletijama. Jedna stvar se, donekle, pojasni ili bar malo raščisti – a tri se istovremeno zamute ili pojave nagoveštaji novih…

 

Ghoul: I dalje mi nije jasna veza sa Naživim: kakva je i kolika je?

 

Ognjanović: Recimo ovako: i neki drugi ljudi su dolazili u dodir sa silama, entitetima i sektama s kojima je i naš Dejan u Naživom. I neki drugi su, na Kosovu, čačkali po stvarima i silama mnogo starijim od Kosovskog boja… Rezultati tih susreta i akcija porašće toliko, i pustiće pipke tako daleko da će se, na neki način, bočno, kako rekoh, povezati i sa dešavanjima iz Naživo.

 

Ghoul: Znači, ipak treba čitati Naživo pre Prokletija da bi se roman razumeo?

 

Ognjanović: To je poželjno, ali nije neophodno. Zato što to nije direktni nego bočni nastavak. Da se vratim na gornju analogiju: Noć veštica 2 je apsolutno nerazumljiv nekome ko nije gledao prvi deo, jer ta osoba će s pravom da se pita: ko je sad ova cura? Šta joj se uopšte desilo, pa je završila u bolnici? Ko je ovaj maskirani što je juri? ZAŠTO je on juri? Zašto ubija te ljude okolo? Ko je ovaj čikica s bradicom, kakve veze on ima s tim? itd.

            Čitalac Prokletija neće imati takve dileme: on ulazi u jednu novu priču, prati novog junaka, a tamo gde se zaplet povezuje s onim u Naživo, to je izvedeno tako da postoji neka vrsta kontekstualizacije koja neiniciranom čitaocu pomaže da uhvati taj link. Znači, strogo zbog zapleta, Naživo nije NUŽAN preduslov za razumevanje Prokletija. ALI – poželjan je, jer će ipak neke stvari da idu glatkije, jasnije, bolje, a osim toga konotacije zbivanja, implikacije, simbolika, značenje – biće jasniji ako se zna gde je naš prethodni junak bio, šta je radio, i s kakvim rezultatima… Osim toga, postoje tu i brojne aluzije, citati, parafraze i ostala „uskršnja jaja“ za čitaoce Naživog koji će biti nevidljivi, neprepoznatljivi onima koji u ovu sagu ulaze tek na Prokletijama. Što se tiče onih koji su ranije već čitali Naživo, njima preporučujem da se podsete tog romana, tj. da ga opet pročitaju pre nego što se popnu na Prokletije.

 

Ghoul: Da li ćemo u Prokletijama videti i glavnog junaka Naživog, Dejana?

Dejan, na slici

 

Ognjanović: To je zapravo spojler, ali pošto sam već negde na fejsbuku, a možda i na blogu, kazao da hoćemo, onda – jebi ga. Da. Srešćemo ga. Ali, što reče neko u Tvin Piksu: „Sledeći put kad me sretneš to neću biti ja.“ Onaj mladi cinični filmofil posebnih nazora i ukusa, kojeg znaju čitaoci Naživog, sad je--- drugačiji. Samo toliko ću reći.

 

Ghoul: Naživo je često bio opisivan kao ekstreman, žestok, šokantan, morbidan, odvratan, nije za ljude slabog stomaka, izaziva mučninu, itsl. Da li to važi i za Prokletije?

 

Ognjanović: U Naživom je tematika nametala takav pristup, odnosno jedno promišljeno sjedinjavanje dokumentarizma, horora i pornografije. Njihov sudar dovodio je do niza groznih, veoma krvavih scena, naročito kad se u kotao ubace još i RAT i OKULTNI RITUALI. Sad, u Prokletijama svakako ima žestokih scena i prizora, proliva se puno krvi – hej, RAT je! – ali u donekle drugačijem kontekstu…

 

Ghoul: Šta? Jedina krv koja se ovde proliva je u borbi, mecima? Bang bang? To je tako dosadno!

 

Ognjanović: Ne! Nisam to rekao. Mnogo se krvi ovde proliva, i vatrenim i hladnim oružjem, i u borbi, i u ritualnom kontekstu, i drugde i drugačije. Zapravo, mislim da ne otkrivam previše ako kažem da su Prokletije moj daleko najkrvaviji roman. Krvaviji je od Naživog, pošto u Zavodniku ima samo nešto malo životinjske krvi. Ali, nadam se da će moji čitaoci – barem oni koji su čitali moje prethodne knjige – biti dovoljno pametni i strpljivi da spoznaju SMISAO iza takvih scena. Verovali ili ne, ali moj splatter ima filozofiju. I mistiku. Svašta se nešto ovde radi sa telima, sa mesom, sa krvlju – ali sve to ima viši smisao…


 

Ghoul: A šta ćemo sa onim čitateljkama nežnih, hristijanizovanih senzibiliteta koje vas znaju samo po romanu Zavodnik? Pouzdano znam da ima mnogo ženica srednjih godina koje su se oduševljavale vašim tretmanom propalog srpskog sela, starih narodnih priča i verovanja, folk horora, i koje su u Zavodniku uživale iskreno i duboko, iako čak i ne vole horor, zato što su korespondirale sa ambijentom, sa atmosferom, sa probuđenim sećanjima iz detinjstva na boravke kod babe na selu, na seoskim grobljima, na jezive priče o omajama i čumama. Kako će one reagovati na ekstremne vrhove Prokletija?

 

Ognjanović: Pa… to će svakako biti zabavno posmatrati. Potrebna je određena priprema za to, svakako. Potrebna je dobra horor kondicija da se popnete na vrhove Prokletija. Nije ovo roman za one koji horor ne vole, ili su samo horor-vikendaši…

Javlja mi se da neke od pomenutih čitateljki, koje me znaju samo po finom i nježnom, blagom Zavodniku, neće izdržati ni dalje od prvih 5-6 strana romana Prokletije, jer za razliku od prva dva moja, ovaj počinje žestoko, in medias res. Neke će se tu možda razbežati. Ali, ja se uzdam u njihovu pismenost, a još više u radoznalost. Čak i ako se iznerviraju, zgade, bace knjigu na početku, opsuju pisca, želim da verujem da će joj se, posle nekog vremena, vratiti da vide šta je dalje bilo, i da li je uopšte normalan taj pisac, i šta je mislio i kuda je hteo dalje s takvim početkom… A ako stisnu zube i pruže šansu knjizi, videće, vrlo brzo, da je sve to tako kako jeste zato što tako treba

            Mada, iskren da budem, očekujem i jednu dozu kontroverzi i šokova, sa raznih strana, ne samo od strane domaćica i horor-vikendaša. Ovo je jedan duboko provokativan roman. To što se ovde-onde opiše neka krvava scena nije baš skandal jer, hej, alo, ovo je HOROR roman – to je normalno tu, i ko se toga kloni bolje horor da ne čita! Ne, još više provokativan može biti zato što, kako rekoh gore, moj splatter ima filozofiju. Mislim da će šokantnije, ili barem kontroverznije, biti neke ideje i misli i implikacije koji se provlače po redovima i između redova ove knjige, nego što su to opisi raznih maštovitih načina da se meso zaseče, osakati, preobrazi…

ovo je naslovna strana knjige

 

Ghoul: Kad već govorimo o mogućim reakcijama, pitam se: za kog i kakvog čitaoca vi uopšte pišete?

 

Ognjanović: Iskren da budem, ja pišem pre svega za buduće čitaoce, za one koji dolaze. Ne toliko za čitaoce koji sad postoje oko mene, kao stvarni ili potencijalni. Ja hoću da svoje čitaoce stvorim. To je, komercijalno gledano, ne samo rizično nego maltene samoubilački, i zato: deco, ne radite to kod kuće. S takvim stavom nećete se baš mnogo knjiga naprodavati. Mnogo je sigurnije pisati već postojećoj publici, onoj koja je npr. već zgutala desetine knjiga neke vrste, i onda im vi servirate nešto što liči njima poznatim i dragim stvarima: evo još jednog stivenkingovskog hororčića, evo još jednog trilera u nordijskom fazonu, evo još jednog prežvakavanja slavne srpske istorije, bajnih vitezova i slovenskih bogova, evo iz Randomajzera upravo izbačenog najnovijeg susreta slavnih istorijskih ličnosti u nekom pulp plotu. I to ide. Narod se zabavlja čitajući po pedeseti put nešto što mu se prethodnih 49 puta sviđalo. To je narod koji čita da bi ubijao vreme nakon napornog rada na poslu, u kuhinji, kupatilu i drugde.

            Mada su moji romani čitljivi i takvima, ja pre svega pišem NE da bih ubijao vreme jer nemam pametnija posla, niti pišem za čitaoce koji samo hoće da ubijaju svoje vreme po gradskom prevozu, plažama, vozovima itsl. Ja pišem da bih istraživao sebe i svet oko sebe, pa su zato moji idealni čitaoci oni koji ne puštaju mozak na otavu kad čitaju („daj da se malo opustim kad uspavam muža i decu…“) nego oni koji čitaju gonjeni radoznalošću, zapitanošću i svojevrsnim intelektualno-duhovnim avanturizmom. Ono što je Lavkraft nazivao svojom omiljenom frazom „adventurous expectancy“… Pišem, dakle, za čitaoca koji hoće nešto novo, drugačije, originalno, što ne liči ni na šta u ponudi. 

 

Ghoul: Ma hajde, pa sve što postoji liči na nešto drugo: treba samo malo volje i smisla za igru, pa da se apsolutno sve dovede u vezu sa bilo čim drugim. Uostalom, i ovde na blogu već smo se igrali igre NA ŠTA LIČE PROKLETIJE. Ali, igru na stranu, možemo li vas ozbiljno upitati: kako biste nekome ko nije čitao ni vaš raniji intervju o ovom romanu OVDE, ni vaše druge napise o njemu, npr. OVDE, ukratko, jezgrovito opisali kakav je to roman i šta da u njemu očekuje?

 

Ognjanović: Prokletije su HOROR roman. Dakle, sročen je od početka do kraja pre svega za čitaoce koji su navikli na horor diskurs, koji takve pripovesti vole, koji nemaju problema sa poetikom šoka, subverzije, provokacije, preterivanja.

Ali taj horor mogao bi (i morao) da bude prijemčiv i 1) svima onima koji su živeli ovde tokom 1990-ih, i 2) onima koji su od ovdašnjih horora umakli u tuđinu na vreme, i 3) onima koji žive u regionu (ex-Yu) i koji su tim hororima bili manje ili više okrznuti ili spaljeni. Voleli horor ili ne, ovo je roman koji zalazi duboko, i iz jednog originalnog ugla, u pitanja koja nažalost nisu umrla u 1990-im, kao što ni 1990-te nisu umrle, kao što ni mnogi zlikovci iz 1990-ih nisu umrli nego upravljaju našim sudbinama, a nerešena pitanja, aktuelna tada, kao što je npr. sudbina Kosova, aktuelna su, eto, i dan-danas, i nikad aktuelnija.

Ovo sasvim sigurno nije eskapistički horor: ovo nije kvazihoror koji konzumentima boze iz Lagune i Vulkana služi da beže od stvarnosti – ovo je horor za one (mnogo ređe, ako ih uopšte ima) koji horor čitaju i gledaju radi efikasnijeg sudara sa realnošću. Ovde se obrađuju teme nacionalnog i ličnog identiteta; mentalnog zdravlja i ludila; intelekta i primitivizma; srpstva i kosmopolitizma; akcije i kontemplacije; ovde se tematizuje Kosovo na više načina i iz više vizura, ono je i to što jeste, doslovno, ali i simbol, jedan od temeljnih simbola i mitova ovog naroda, pa se tu zato nalaze i pitanja srpsko-albanskih odnosa (odvajkada), i kosovske „nezavisnosti“, i „kosovske oslobodilačke armije“ – ali i neka druga, koja se izdižu nad dnevnopolitičkim…

Najsažetije rečeno, ako je Naživo bio horor roman za gikove, a Zavodnik horor roman za one koji horor ne vole, Prokletije su akciono-kontemplativni filozofski horor-splater roman u kojem se i kosmička strava i gnusni body horror, i ono najniže i ono najviše, prožimaju na način koji nikada i nigde niste videli. Nisam ni ja. Zato sam ovaj roman i napisao. I zaista, uz sve moje čitalačko i gledalačko iskustvo, ne mogu vam navesti jednu knjigu ili jedan film koji makar izdaleka liči na ovo što sam tu uradio.

 

Ghoul: Kosovo je izuzetno važno u Naživom, i kao lokacija, i kao simbol. Ima li nekog pomaka, razlike, u prisustvu i značenju Kosova u Prokletijama?

tragovi ritualne divinacije nad retkim primerkom prištinskog fanzina
sa mojom ilustracijom na korici

 

Ognjanović: To je donekle produžetak onoga započetog u Naživom, a odnekle je nešto vrlo različito. Jer, u tom romanu od Kosova vidimo pretežno Prištinu, dakle grad, asfalt, jedan stan i jedan mračni, gotičarsko-sektaški kafić. A na video-kaseti i jedan gnusni okultni snimak snimljen na nekoj livadi, u nekom šumarku nedaleko od Prištine.

            U Prokletijama Kosovo je, naravno, pretežno prisutno kroz divlji, primordijalni ambijent – mada, naravno, odsustvo gradova, asfalta, kafića i ljudi u crnom ne znači da tamo nema nikoga… i ničega… Možda tamo sretnemo i nekog starog poznanika, ali možda upoznamo i potpune neznance… Ipak, pre nego što dospemo u same Prokletije, videćemo još ponešto od slikovite i pregnantne kosovske arhitekture i lokacija. Kosovo se u ovom romanu, u Prokletijama, širi i u horizontali i u vertikali (a ovo potonje znači – i nagore, i nadole).

 


I glava romana

 

Ghoul: Šta će čitaoce najviše iznenaditi u Prokletijama?


Ognjanović: Sveznajući pripovedač.

Dejan.

Politika.

„Srbovanje“.

Ženski lik.

Ljubavna priča.

Esejizam.

Alhemija.

Hrvatski jezik.

Latinski jezik.

Simpatičnost gde je ne očekujete.

Koliko je roman jeziv.

Koliko je roman neviđeno grozomoran i gnusan.

Koliko je toga nabijeno na samo 400 strana.

 


II glava romana

 

Ghoul: Šta će čitaoce najviše naljutiti u Prokletijama?


Ognjanović: Prva scena.

To što nije još duži.

Politička nekorektnost.

Deca.

Šiptari.

 


III glava romana

 

Ghoul: Šta će čitaoce najviše oduševiti u Prokletijama?


Ognjanović: Scena u ludnici.

Esej „Da se napokon svrši s ovim svijetom“.

Magna Mater.

Početak.

Kraj.

 


 

Ghoul: Šta će čitaoce najviše zbuniti u Prokletijama?


Ognjanović: Igrao sam se, vrlo slobodno i bez kalkulisanja, sa raznim problematičnim temama, idejama, prizorima, scenama, i kao rezultat toga spreman sam za to da će mi neki nepažljiviji, površniji čitaoci možda nalepiti neke etikete, ali bolje da ja to ne prejudiciram, i na navodim koje bi to etikete mogle biti. Ko zna, možda potcenjujem publiku i možda baš nikakve kontroverze ne bude bilo. A opet, ne znam… Svašta tu ima, i da zavede i da naljuti: i leve i desne, i liberale i crkvenjake, i ćiriličare i krug-dvojkaše, i tradicionaliste i drugosrbijance, i patriote i kosmopolite, i Srbe i Albance i Bosance…

 

Ghoul: Svašta! Pa to je nemoguće. Zvuči mi kao nekakav contraditio in adjecto od romana! Kao nekakav prozni hermafrodit…

 

Ognjanović: Ništa pametnije niste rekli do sada!

 

Ghoul: Dobro, i kad ćemo najzad u svojim rukama imati ovaj roman?

 

Ognjanović: To zavisi od toga kada ste se prijavili! Ja ga iz štamparije dobijam oko 20-og, i šaljem poštom pretplatnicima, onim redom kojim su mi se javljali, prema spisku. Imajte na umu da ne mogu 300 knjiga da odnesem prvog dana u poštu. Pa ni drugog. Trebaće neko vreme za to. Ali pošto je više od 95% pretplatnika naručilo knjigu ili preko post expresa ili kao preporučenu tiskovinu, knjige bi trebalo da im stignu VRLO brzo i pouzdano (koliko je to sa srpskom poštom moguće).  

Naravno, nije kasno da se jave i oni koji do sada nisu: cena je i dalje 900 din + ptt, a samo treba da mi pišu radi dogovora na mejl dogstar666 at yaho dot com i da kažu koje knjige, koliko primeraka, i kako to ptt-om poslati, pa da se dogovorimo.

            Ako uspem da organizujem prevoz nekoliko paketa knjiga do Beograda, možda ću pretplatnicima IZ BEOGRADA zakazati susret na nekoj lokaciji U BEOGRADU, susret za naživo preuzimanje, već negde oko 25. juna. Ako to sredim, najaviću na blogu, a i njima, mejlom.

            Prva prava promocija knjige Prokletije biće u BEOGRADU, u nedelju 4. jula, u POLETU, u 18 h. Više detalja o tome – kad se taj datum primakne.

 

Ghoul: Da li će biti nastavka? Možemo li očekivati trilogiju?

 

Ognjanović: Ljudi, svašta će biti! Pre svega, oko Naživog i oko Prokletija širi se jedan svet i jedna mitologija koje sam već koristio u nekim pričama, a neke od zamišljenih tek treba da napišem. U planu je, dakle, zbirka priča s radnim naslovom Jama i drugi užasi. Mada, ko zna, sviđa mi se i naziv jedne druge priče iz nje, pa ću možda po njoj nazvati zbirku – Holokaust anđela. Nadam se da ću u neko razumno vreme, tj. do kraja ove godine, stići da napišem nedostajuće a planirane priče, pa da tokom iduće objavim tu zbirku.

 

Ghoul: Vidim da ipak sledite strategiju vašeg sugrađanina, Dekse Pantalejskog (nekima poznatog i pod Laguna-imenom Dejan Stojiljković)! Nastavci, proširivanja, varijacije… Šta je sledeće? Strip? Pozorišna predstava? Kafana Prokletije u Niškoj Banji?

 

Ognjanović: Za sada samo zbirku priča mogu da obećam kao skoro sigurnu. Što se tiče romana-nastavka, on jeste moguć – i odmah da naglasim, ovo nije spojler: kao prvo, moji likovi se preobražavaju i uskrsavaju bez problema, da li žive ili ginu ili postaju ko-zna-šta manje je važno; kao drugo, nisam ovim nagovestio da će ovaj glavni junak iz Prokletija biti živ i zdrav i prisutan u eventualnom nastavku: ako bude trećeg dela sage, može tu glavni lik biti neko treći. Videću. Golicaju me prsti, uživam u tom svetu i mitologiji koje sam stvorio, i rado ću im se vratiti ako me osećanja na to navedu. I ako i ja sam, pre toga, ne budem razapet na krst zbog Prokletija

 

Ghoul: Znači, ipak se i čitaoci nešto pitaju? Imam utisak da čekate da vidite reakciju čitalaca pre nego što date definitivan odgovor o nastavku?

 

Ognjanović: Pronicljiviji ste nego što izgledate! Da, može se tako reći: ako čitaoci budu povoljno reagovali na Prokletije, nastavka će gotovo sigurno biti. S druge strane, ako se stvori neki odijum, nerazumevanje, mržnja, kontroverza, osude, gnušanje javnosti – nastavka će sasvim sigurno biti!


петак, 04. јун 2021.

Najbolji filmovi 1990-ih, by Miloš (3. deo)

 

            Lista se zahuktava, primičemo se vrhu, tek što nismo u klimaksu, i evo naj naj naj filmova između 50. i 25. mesta!

 

Najbolji filmovi 1990-ih (3. deo)

            Lista © by Miloš Cvetković

 

 

49. The Age of Innocence (1993), režija: Martin Scorsese


Dugo sam odlagao gledanje ovog filma, uprkos reditelju, jer kao što rekoh nisam neki ljubitelj melodrama smeštenih u XIX vek, među ljude iz viših klasa. "The Age of Innocence" je jedan od izuzetaka, i u velikoj meri je to do Skorsezea. S jedne strane ovo je vrhunski režiran film, u kome je sve na svojem mestu (kostimi, scenografija, fotografija, muzika...), te se u njemu može uživati i na taj pomalo površan način, a opet ispod te površine se krije dosta toga. Za Skorsezea se obično vezuju filmovi drugačije tematike, te je ovaj često pogrešno shvaćen kao njegov pokušaj da se umili Oskarima, a zapravo je film u suštini vrlo skorsezeovski. Jer čitav taj svet američke više klase s kraja XIX veka je prikazan kao jedna vrlo rigidna struktura koja funkcioniše po svojim pravilima (podseća vas na nešto?), i očigledan je pokušaj da se imitira englesko plemstvo. I u takvom svetu imamo ljude koji žele da prekrše ta pravila. S tim što je glavnom junaku kao muškarcu (a priču pratimo iz njegovog ugla) ipak mnogo lakše da tako nešto polu-pokuša, pa i da odustane, a da opet ne bude odbačen od društva. Ovo mi je i jedan od omiljenih otvorenih krajeva, odnosno tačno ona vrsta završetka koji mnogo bolje deluje u filmu nego u životu...

 

 

48. Chungking Express (1994), režija: Wong Kar-Wai


Vong Kar-Vai je u toku devdesetih snimio dosta dobrih filmova, i morao sam sve da ih ponovo pogledam da bih odlučio koji mi je najbolji. "Chunking Express" se izdvojio možda zato što spaja sve motive koji se provlače kroz njegove druge filmove. Ne znam šta je to sa 1994. ali ovo je još jedan film gde se efektno prepliće više različitih priča, odnosno dve veće (u okviru kojih se odvajaju još manji rukavci). Vizuelno je prelep, ali bez preterivanja kao u "Fallen Angels", ali je znatno dinamičniji nego "Happy Together". Ovo je jedan od retkih filmova gde mi nije smetala neka vrsta stilizovanog slow-motiona koji Kar-Vai ovde obilato koristi. Ovo je u suštini ljubavna priča (sa malo pucanja), odnosno više ljubavnih priča, kako o propalim ljubavima i njihovom preboljevanju, tako i o onim idealizovanim, takoreći izmaštanim i (gotovo) nemogućim. Svojevrsni pančalajn prve priče mi je stvarno jedna od boljih dosetki te vrste, dok me je druga priča tj. njena glavna junakinja sve vreme podsećala na neku varijaciju Amelije Pulen (mada je ovo sedam godina pre Ženeovog filma), samo sa nešto više topline a manje začudnosti...

 

 

47. Before Sunrise (1995), režija: Richard Linklater


Ričard Linklater mi je uvek delovao kao neobična rediteljska pojava, i neko o kome i dalje ne znam šta da mislim, jer iako ne marim previše za dobar deo njegove filmografije, s vremena na vreme bi me prijatno iznenadio filmom kakvim od njega ne bih očekivao (kao npr. "A Scanner Darkly" ili "Bernie"). Before trilogija je njegov magnum opus i pod uslovom da ostane na ta tri filma, ovo je za mene verovatno najbolja trilogija svih vremena (i kao kod nekih drugih trilogija najbolji je drugi film). O samom filmu sam već pisao, i to naširoko, tako da se ne bih ovde ponavljao, a koga zanima tekst o "Before Sunrise" i "Before Sunset" ("Before Midnight" tada još uvek nije bio prikazan), može da ga pročita ovde (spojleri se podrazumevaju): https://libartes.rs/nepodnosljiva-lakoca-zaljubljivanja.../

 

 

46. Breaking the Waves (1996), režija: Lars von Trier


Negde od ovog filma Lars fon Trir postaje ona vrsta kontroverznog, voliš-ga-ili-ga-mrziš reditelja kakav je i danas. S formalne strane ovaj film je zanimljiv jer je donekle nastao pod uticajem Dogme 95 manifesta, ali nije pravi Dogme film (jedini takav film Fon Trir će snimiti dve godine kasnije). U centru pažnje je lik žene koja prolazi kroz razne zemaljske patnje, i ovom motivu će se Fon Trir vraćati iznova i iznova u svom pokušaju da potpuno obesmisli ideju mučeništva u religijskom kontekstu. Zapravo, u ovom filmu, koji ima sve elemente melodrame isto tako se dovodi u pitanje ideja (ideal) romantične ljubavi, braka, a naposletku i one navodno uzvišene ljubavi prema bogu. Doduše, ne bih rekao da je Fon Triru ovde toliko meta sama religija koliko Crkva kao jedno temeljno izopačenje iste. Emili Votson ovde pruža ulogu života, a čitav film, kako zbog namerno svedenog izgleda i kolorita tako i zbog tematike, nalikuje na ekplicitniju verziju nekog Drejerovog filma. Jedino negativno što mogu da kažem kako za ovaj tako i za većinu drugih Fon Trirovih filmova je to što moram da budem u odgovarajućem raspoloženju za gledanje, tako da uprkos visokom plasmanu na ovoj listi, ko zna kada ću ga ponovo pogledati...

 

 

45. Todo sobre mi madre / All About My Mother (1999), režija: Pedro Almodovar


Kada sam posle 20 godina ponovo pogledao ovaj film, još više me je impresioniralo s kojom lakoćom i uverljivošću Almodovar ovde prikazuje različite životne tragikomedije koje su čudnije od fikcije. Ovo je takođe jedan od najboljih "ženskih" filmova koji sam gledao, a kad to kažem ne mislim na nekakav žanr već na tematiku, pošto se Almodovar ovde bavi ženskim principom iz više perspektiva, a isto tako i majčinstvom. I dok se danas mnogi i dalje muče kako da uključe bitne ženske, odnosno (još teže) trans likove u priču, a da to ne deluje kao puko ispunjavanje norme, Almodovar ovde prosto priča priču, i to radi majstorski. Iako nisam ljubitelj svih njegovih filmova (zapravo preferiram drame u odnosu na one komičnije), ono što je svuda prisutno kao neka konstanta, a ovde se naročito ističe, jeste neki opšti ugođaj, a za to je pored uvek odličnih glumaca koji daju sve od sebe, najviše zaslužna Almodovarova režija. To se sa vizuelne strane ogleda u uvek naglašenom koloritu punom topline, a onda se ta toplina jednako očitava i u likovima. Što se mene tiče, ovo mu je najbolji film...

 

 

44. Ed Wood (1994), režija: Tim Burton


I stigli smo do najboljeg filma Tima Bartona. "Ed Vud" je jedan od pet crno-belih filmova na ovoj listi, i od svih njih jedini koji ne mogu da zamislim u koloru. Scenaristički tandem je nakon uspeha ovog filma još nekoliko puta radio na filmskim biografijama neobičnih ljudi, ali nikada to nije ispalo ovako dobro, čak ni kada su se ponovo udružili sa Bartonom. Nisam neki ljubitelj biografskih filmova, i mada je još nekoliko bilo u užoj konkurenciji za listu, ovaj se ipak izdvaja po tome što je perfektna kombinacija fiktivnog i istorijskog, onog filmskog i vrlo bartonovskog sa svim neobičnim faktima iz života reditelja Eda Vuda. "Ed Vud" je istovremeno poletni feel good film o ljubavi, strasti i ambiciji koje ne znaju za granice, ali i tužna, melanholična priča o potpunom raskidu sa stvarnošću, odnosno posledicama koje kad-tad sačekaju čoveka iza ugla. Inače, od Eda Vuda sam pogledao samo čuveni "Plan 9 from Outer Space", i ne znam da li bi on bio srećan što je ušao u istoriju filma na ovaj način, ali svakako mi je drago što je Barton snimio ovu svoju filmsku posvetu...

 

 

43. Perfect Blue (1997), režija: Satoshi Kon


Ako treba da pogledate samo jednu animu u životu, neka to bude "Perfect Blue". Meni je ovaj film isprva postao poznat posredno, kao film za koji je Daren Aronofski kupio prava, kako bi izgleda mogao nesmetano da pozajmljuje odavde (od tema i motiva pa do konkretnih scena). Ne znam samo zašto lepo ne snimi rimejk ako je toliki fan... Mada, ako nekom animiranom filmu ne treba igrana verzija to je ovaj, pošto stvarno ne vidim kako bi se bilo šta moglo poboljšati tako. "Perfect Blue" je hičkokovski triler koji je ujedno vrlo japanski, ali i dovoljno univerzalan da ništa bitno ne bude izgubljeno u prevodu. Odnosno, i ako vas ne zanima fenomen japanskih pop idola, sama priča o opsesivnom obožavaocu je zanimljiva i relevantna, a čitav aspekt misterije odlično vođen sve do završnog obrta i svih njegovih implikacija. Satoshi Kon je ovde iskoristio sve prednosti animiranog filma za odraslu publiku, a posebno u scenama gde se mešaju stvarnost/san/delirijum...

 

 

42. Happiness (1998), režija: Todd Solondz


Još jedan film koji nije od one sorte da mogu uvek da ga gledam, ali zapravo nema bolje crnohumorne drame koja se bavi svakodnevnim, porodičnim, romantičnim i drugim međuljudskim odnosima, od filma "Happiness" Toda Solonca. Već sam naslov je sarkastičan, a nakon toga sledi neprekidni niz ljudske sjebanosti, i tabu tema o kojima se obično ne govori (pa ni filmovi ne snimaju), tako da je jedina zdrava reakcija na to smeh. Jedino što me je još više zadivilo od toga što je Solonc snimio dramu od preko dva sata prepunu likova koji su u rasponu od umerenog transfera neprijatnosti pa do frikova iz crne hronike, jeste to što je film režirao kao crnu komediju. Jedna od najboljih uloga Filipa Simora Hofmana (a imao ih je toliko), kao i najbolja i (nažalost) verovatno najikoničnija uloga Dilana Bejkera. Jedan od onih filmova nakon kojih poželite da možete nekako da istuširate i mozak, ali ga treba povremeno reprizirati upravo radi očuvanja sopstvenog mentalnog zdravlja... P.S. Ovo je JEDINI film sa ove liste koji nema blurej ili hd verziju, tako da umesto kadra iz filma evo detalja sa genijalnog postera...

 

 

41. El dia de la bestia / The Day of the Beast (1995), režija: Alex de la Iglesia


Pred kraj devedesetih filmovi na temu smaka sveta i rođenja Antihrista bili su prilično popularni ("End of Days", "Bless the Child", "Stigmata", "Lost Souls"...), ali uglavnom su to bili palp horori puni CGI efekata koji nisu najbolje ostarili. Međutim, nekoliko godina pre milenijumske histerije, Aleks de la Iglesija je snimio jedan mali, a užasno zabavni film o svešteniku koji ZNA da će u Madridu biti rođen Antihrist i to želi da spreči po svaku cenu. Sveštenik se udružuje sa tipom koji prodaje metal ploče (sjajni Santjago Segura), a potom i sa španskom verzijom Ljubiše Trgovčevića (vi nešto mlađi guglajte) kako bi se zajedno suprostavili Satani lično. A možda je u pitanju tek grupica potpunih ludaka koji su se definitivno rastali sa stvarnošću... "Sudnji dan", kako je kod nas bio preveden, beskrajno je zabavna crna komedija sa elementima horora, luda i nepredvidiva vožnja, kao i mnogi potonji filmovi ovog Španca...

 

 

40. Being John Malkovich (1999), režija: Spike Jonze


Malkovich malkovich, malkovich. Malkovich! Malkovi... Ok, prestajem. Sa radovima Spajka Džounzija sam tada već bio upoznat preko brojnih spotova koje je režirao, ali je ovo bio moj prvi susret sa Čarlijem Kaufmanom, kome je ovo bio prvi scenario za film. I u poređenju sa kasnijim ostvarenjima "Being John Malkovich" je najbliže uvrnutoj komediji, koja sve vreme preti da će skrenuti u neke mračnije vode, mada se to donekle desi samo na kraju (neću da spojlujem, ako neko nije gledao, ali samo na osnovu te ideje se može snimiti posebni film). Džon Malkovič je tokom devedesetih posebno uživao u ulogama čudaka ( Teddy KGB u "Rounders" Cyrus The Virus u "Con Air"...), a slično je i u ovom filmu iako igra samog sebe. Džon Kjuzak je ovde najzad dobio perfektnu ulogu luzera koji sve vreme balansira između toga koliko nam je simpatičan odnosno odbojan. "Being John Malkovich" je prosto savršena postmoderna komedija i verovatno najbolji film o tome šta se dešava kad na 15 minuta dobijete pristup (pod)svesti Džona Malkoviča. Barem dok neko ne snimi nastavak sa Nikolasom Kejdžom. "Adaptation" se ne računa...

 

 

39. The Fisher King (1991), režija: Terry Gilliam


Mnogo volim filmove Terija Gilijema, koji mi je uvek delovao kao stariji i nadrndaniji brat Tima Bartona. "The Fisher King" je prvi njegov film koji sam pogledao, i zapravo prvi film za koji sam napisao nešto nalik na filmsku kritiku. To je bilo 1992. ili 1993. i nije bila prava kritika već sastav iz srpskog u osnovnoj školi, ali svejedno ga računam, jer je to bio prvi put da me je film inspirisao na analizu te vrste i sagledavanje simbolike dela (kojom je ovaj film bogat). Ovo je i jedna od omiljenih mi uloga Robina Vilijamsa, u stvari možda i najomiljenija, a svakako ona koja me je uverila da je bio jednako sposoban kako za komične tako i za dramske uloge. Robin Vilijams i Džef Bridžis su jedan od najboljih tandema iz filmova devedesetih (moji Telma i Luiz!), i njihova spiritualna potraga za Svetim gralom bila je više nego dobrodošli uvod u Gilijemov doprinos Monti Pajton družini (a posebno za njegov film iz 1975). Takođe i jedan od omiljenih njujorških filmova, mislim, ko još kada pomisli na Sentral Park nema kao prvu asocijaciju golog Robina Vilijemsa kako se izležava na travi...

 

 

38. Gattaca (1997), režija: Andrew Niccol


"Gattaca" Endrua Nikola jedan je od najboljih čistih SF filmova 90-ih. Kažem čistih, pošto u samom vrhu liste ima još nekoliko klasika žanra koji su ujedno i remek-dela akcije. Film sam pogledao u bioskopu Zvezda, i toga se jasno sećam, jer mislim da sem postera i žanra ništa drugo o filmu nisam znao, i uspeo je da me potpuno usisa u svoj retro-futuristički dizajnirani svet već od prve scene. Iako je romansa između dvoje glavnih likova (vidi sliku) deo priče, znatno važniji su odnos glavnog junaka kako sa svojim bratom, tako i sa čovekom čiji genetski identitet koristi kao masku. Sa obe ove priče Nikol vrhunski poentira kako u narativnom tako i emotivnom smislu. Muzički skor Majkla Najmana (po drugi put ga pominjem) od velike je pomoći, čak i kada samo slušam muziku mogu jasno da zamislim konkretne scene. Danas bi ovakva priča verovatno završila kao Netflix original koji bi se utopio u masu slično izgledajućih SF filmova i bio brzo zaboravljen. Nikol je posle scenarija za "The Truman Show" napisao je i režirao svoj drugi najbolji film "Lord of War", a nakon toga seriju srednjebudžetnih i idejno zanimljivih SF filmova, od kojih bi svaki verovatno nešto bolje funkcionisao kao zasebna Black Mirror epizoda...

 

 

37. Wild at Heart (1990), režija: David Lynch


Devedesete su između ostalog počele i jednom od najboljih serija svih vremena "Twin Peaks", a odmah nakon toga Dejvid Linč je u Kanu imao premijeru svog najnovijeg filma, koji je možda žanrovski delovao neobično za njega: road movie krimi romansa. Ali bukvalno od prve scene, kada se pojavi Nikolas Kejdž i uz zvuke metal benda Powermad na mrtvo prebije čoveka, jasno je kako je ovo film koji će da opravda svoj naslov. "Wild at Heart" je pored Kejdža, koji je tada već imao iza sebe solidnu galeriju filmskih frikova, pun slično živopisnih karaktera, a jedan od njih je Vilem Dafo kao Bobi Peru i njegov osmeh od milion dolara (i milion košmara!). Imao je Linč boljih filmova, kompleksnijih, atmosferičnijih... ali "Wild at Heart" je neka vrsta razuzdanog mladalačkog filma u najboljem smislu reči, kao neka vrsta zakasnelog debija koji je Linč posle svih tih godina, filmova, i nominacija za Oskara rešio da izbaci iz sebe. Takođe, film koji se završava sa scenom u kojoj Nikolas Kejdž peva Elvisa ne može da ne bude u top 50 bilo koje decenije...

 

 

36. Schindler's List (1993), režija: Steven Spielberg


Razmišljam nešto da li je neki reditelj imao tako dobru godinu kao Spilberg 1993. (i jedini mi na pamet pada Kopola i 1974.) Iste godine je snimio dva potpuno različita a vrhunska filma. Rekao sam već da mi je "Ed Wood" nezamisliv kao film u koloru, i dok s druge strane mogu da zamislim odličnu kolor verziju ovog filma, mislim da bolji savremeni crno-beli film nisam video još od "The Elephant Man". Inače, nisam neko ko će hvaliti film samo zato što se bavi bitnim ili navodno velikim temama (recimo "Spotlight" mi te godine nije bio među favoritima), ali u "Šindlerovoj listi" je velika tema udružena sa izuzetnim rediteljskim umećem. Bilo da je reč o fotografiji koja poseduje taj vrlo filmski ugođaj, iako ujedno deluje kao da je kamera prisutna na licu mesta, odnosno glumcima koji su svi dali sve od sebe, a posobno Fajns u ulozi zloglasnog Amona Geta. U međuvremenu je "film o holokaustu" nekako postao žanr za sebe, ona vrsta filmova koji se cinično otpisuju kao Oskar bejt (što često i jesu), iako nekad prijatno iznenade ("Son of Saul"), ali te 1993. ovo je naprosto bio najbolji film u konkurenciji. Međutim, i pored svega toga ovaj film nije u top 5 meni omiljenih filmova iz te godine. Odlična je bila ta 1993, barem kada su filmovi u pitanju...

 

 

35. Groundhog Day (1993), režija: Harold Ramis


Još jedan od filmova iz devedesetih koji mogu da gledam iznova i iznova i iznova i... Filmovi na temu "dana koji se ponavlja" u poslednje vreme veoma su popularni ("Happy Death Day", "Palm Springs" od najpoznatijih), i kad god se o njima priča uvek to počinje u stilu: Ovo je ___________ verzija "Dana mrmota". Zanimljivo je da je te iste 1993. premijeru imao i TV film praktično identične premise ("12:01" Džeka Šoldera), ali opet se svi uvek vraćaju filmu Harolda Ramisa. Sigurno da je glavni razlog za to Bil Mari u glavnoj ulozi, ali mislim da bi bilo tačnije reći da je to zato što je ovo film koji nagrađuje na svako novo gledanje. Mene je isprva najviše zainteresovala ta SF/fentezi dosetka, ali sam shvatio da to i nije toliko bitno. Onda mi se fokus prebacio na komediju, i kako su Ramis i Mari iskoristili ponavljanja kako bi se na komičan način poigravali očekivanjima gledalaca. Na neko kasnije gledanje sam ukapirao koliko je film na momente mračan. Retke su komedije koje vas bez imalo usporavanja nateraju da kontemplirate o smislu postojanja. A onda sam shvatio da su možda najbitnija scene u filmu one sa starim beskućnikom, kada Marijev glavni junak shvati da ipak nije bog. U neku ruku ovo je izuzetno prigodan film da se gleda ovih dana, odnosno nedelja, meseci, godina...

 

 

34. Dark City (1998), režija: Alex Proyas


Verovatno sam jedini, osim pokojnog Rodžera Iberta, ko bi stavio ovaj film ovako visoko na listi. Mada "Grad tame", koliko znam, jeste prlično voljen danas, dok je tada prošao manje primetno (kod nas je igrao u bioskopima i znam mnoge koji su ga tako prvi put pogledali). Aleks Projas (kao i DP Darius Volski) dolazi iz sveta video spotova, i nakon prva dva filma je poređen sa Finčerom, s tim što su Projasa više zanimale čistije žanrovske teme, bilo da je inspiraciju crpeo iz stripova ili filmova Frica Langa. "Dark City" se zbog svoje estetike SF-noara često pominje i kao preteča "Matriksa", mada ja mislim da se tu malo preteruje. Krajem devedesetih je u filmovima ideja lažne ili virtuelne stvarnosti bila sveprisutna ("eXistenZ, "The Thirteenth Floor"), samo što je u "Dark City" to obrađeno na krajnje originalan i vizuelno zanimljiv način. Projas je sličnu estetiku koristio u svom prethodnom filmu "The Crow", ali je to ovde usavršio, i uz bolji i intrigatniji SF koncept snimio film koji i više od dve decenije kasnije deluje vizionarski u svom žanru. U bioskopima je igrala verzija koja je imala jednu ozbiljnu manu, a to je uvodna naracija koja spojluje ono što će se kasnije desiti, pa ako postoji neko ko nije gledao "Dark City", neka potraži director's cut gde je to ispravljeno...

 

 

33. L.A. Confidential (1997), režija: Curtis Hanson


I dalje se pitam kakva se to magija desila da je ovaj film ispao ovako dobar. Niti jedna druga ekranizacija Džejmsa Elroja (kojih ni nema previše) nije ni blizu (jedina pre ove jeste solidni "Cop" sa Džejmsom Vudsom), a kada se pogleda filmografija pokojnog Kurtisa Hensona, nema mnogo dileme koji film je najbolji. "L.A. Confidential" je deo tzv. L.A. kvarteta među kojima su još i The Black Dahlia na osnovu koje je Brajan de Palma kasnije snimio osrednji film, kao i meni omiljeni The Big Nowhere, kojeg se niko još nije usudio da ekranizuje. Međutim, i ovaj Elrojev roman je bio krupan zalogaj imajući u vidu mnoštvo likova, paralelnih zapleta koji se prožimaju i radnje koja se proteže na više godina. Pa opet je to u ovom filmu svedeno na pravu meru a da ništa bitno nije bilo izbačeno. Kasting je takođe savršen, i mnogi su upravo od ovog filma zapazili Gaja Pirsa i Rasela Kroua. Interesantno je kako su mnogi izvikani filmovi iz te 1997. mnogo gore ostarili od ovog koji se sada već odavno svrstao među klasike. I mada bih jako voleo da vidim konzistentno dobru adaptaciju svih romana iz L.A. kvarteta, cenim da je tako nešto danas najbolje prepustiti TV produkciji...

 

 

32. The Sweet Hereafter (1997), režija: Atom Egoyan


Jedno od lepših iznenađenja sa ove liste, budući da sam film preskočio kada je bio u bioskopima, pošto mi nije delovao kao nešto što bi me (tada) toliko zanimalo. Nisam siguran za tu mlađu verziju, ali za mene sada ovo je jedan od najboljih filmova o tome kako se ljudi nose sa gubitkom, odnosno pokušavaju, pošto je to jedino moguće. Scena u kojoj se nikad bolji Ijan Holm (RIP) priseća trenutka vlastitog suočenja sa krhkošću ljudskog života, stoji mi odmah uz kraj poslednje priče u "Night on Earth". Takođe, sve što sam napisao za "Egzotiku" važi i za "Slatku sutrašnjicu", (ne)mogućnost komunikacije, pojedinačne priče koje se povezuju, različite tabu teme koje se otvaraju... I sve je režirano kao film koji bi poželeli da vidite na velikom platnu, uz zlokobno-predivan muzički skor Egojanovog stalnog saradnika. Tek sam uz Egojanove filmove shvatio koliko je Brus Grinvud potcenjen glumac, ili je bolje reći neiskorišćen u američkim filmovima. Za Egojana je ovaj film bio svojevrni vrhunac (bio je nominovan za Oskara za režiju), ali imam utisak kao da je u dobroj meri istrošio to "nešto" što je njegovim filmovima iz devedesetih davalo jedinstveni pečat, mada od njegovih kasnijih filmova preporučujem "Remember", kao još jedno prijatno iznenađenje...

 

 

31. The End of the Affair (1999), režija: Neil Jordan


Kada se pomisli na ultimativni film Nila Džordana iz devedesetih to najčešće bude "The Crying Game". I mada volim taj film, baš kao i sve druge njegove filmove (čak i "In Dreams"), mislim da je upravo ovaj jedan od njegovih najboljih i ubedljivo najpotcenjenijih. U pitanju je adaptacija romana Grejema Grina i ukratko se može opisati kao ljubavna priča smeštena u London za vreme Drugog svetskog rata. Rejf Fajns i Džulijen Mur igraju preljubnike, a njihova priča je prikazana iz dve vrlo lične perspektive. Pripovest započinje (i završava) glavni junak, ali kompletnu sliku vidimo tek nakon što čujemo i drugu, njenu verziju. Umesto klasičnog ljubavnog trougla, Grin i Džordan nude znatno interesantniju i kompleksniju dinamiku između troje glavnih junaka. Grinovo preispitivanje vere jeste jedno od najvažnijih mesta ove priče i sjajno je povezano sa centralnom romansom. "The End of the Affair" je film koji uspeva da u isti mah deluje vrlo klasično u svojoj prezentaciji a opet neobično moderno i ubedljivo u intimnim scenama, a muzika Majkla Najmana (po treći put) je poput lepka koji neosetno sve to povezuje...

 

 

30. The Big Lebowski (1998), režija: Joel & Ethan Coen


Kao i sa drugim filmovima braće Koen, nije toliko bitna sama priča, kao to kako je ispričana, odnosno sa kakvim likovima. Od svih komedija devedesetih ova je na najvišem mestu na listi, međutim, da me je neko pitao za najbolju 90s komediju, ne znam da li bih naveo ovaj film, jer prosto ne razmišljam o filmovima braće Koen u žanrovskim okvirima. "Veliki Lebovski" je verovatno najpopularniji njihov film, svakako najcitiraniji, prebogat je zanimljivim, uvrnutim i nezaboravnim likovima, čak i ako neki od njih imaju svega jednu ili dve scene. Priča je gotovo nepostojeća, a zaplet se neprestano zapliće u nizu apsurdnih situacija koje su često rezultat urnebesnih slučajnosti. Glavni junak (Djud) je neko ko pokušava da pasivno izbegne sve što se dešava, odnosno film sam. Jedino što aktivno želi jeste nov tepih. Zapravo, on u filmu ne radi gotovo ništa (čak je i kuglanje off screen), pa opet je Djud jedan od živopisnijih i zanimljivijih filmskih junaka uopšte. Braća Koen su snimili remek-delo egzistencijalizma i komedije, a ovo čak i nije sam samciti vrh njihovih filmova...

 

 

29. Bad Lieutenant (1992), režija: Abel Ferrara


Ejbel Ferara je imao burne (filmske) devedesete. Započeo ih je sa svoja dva najbolja filma. Posle "Kralja Njujorka" usledio je "Zli poručnik". Nastavljena je domaća tradicija prevoda sa ubacivanjem reči "zao" tamo gde je nema, i nekim čudom to zapravo funkcioniše. Takođe je nastavljena tradicija toga da se Harvi Kajtel u potpunosti posvećuje sopstvenim ulogama, tako da je ovo drugi film na listi u kojem ga možete videti golog, a on sam se potrudio, svojom glumom, da ta scena bude izuzetno neprijatna za gledanje (i to ne zbog golotinje, barem one fizičke). U stvari, "Zli poručnik" jeste film koji se trudi da bude maksimalno neprijatan, ali u tome je u potpunosti iskren, bez imalo usiljenosti. Kajtelov hod kroz pakao odnosno čistilište duše (Njujork naravno) jedna je od onih uloga za koje će generacijama biti nejasno kako nije bio bar nominovan za Oskara. Volim dobre filmske priče o autodestrukciji, kao i one o iskupljenju, a "Zli poručnik" je sve to i još mnogo više. Ferara je sa ovim filmom, makar na kratko, stao rame uz rame velikanima kao što su Martin Skorseze, Pol Šreder i Spajk Li...

 

 

28. Jurassic Park (1993), režija: Steven Spielberg


Za slučaj da je neko iznenađen što je ovaj film tako visoko, da kažem da je "Jurassic Park" što se mene tiče jedan od poslednjih klasičnih blokbastera, iz vremena kada su takvi filmovi, sem spektakularnih efekata, imali i duše i mozga, i što je najvažnije bili filmovi za sva vremena, koji neće zastariti za nekoliko godina. Upravo je Spilberg stvorio tu vrstu filma sa "Jaws", pa je i stoga prigodno što je stavio simboličnu tačku na tu epohu (i ne, od kasnijih filmova "Matriks" ne računam u blokbastere, iako jeste bio veliki hit i revolucija u svakom smislu). "Jurassic Park" je jedan najboljih argumenata u prilog teze da u ovakvoj vrsti filma efekti nisu presudni. Već odavno ne postoji taj momenat nečeg do sada neviđenog, a efekti su danas do te mere usavršeni da je više reč o nijansama, pa opet je originalni Spilbergov film superiorniji u svakom smislu u odnosu na bilo koji nastavak ili sličan savremeni film. Dakle, nisu bitni samo efekti već šta se sa njima radi, na koji način ih reditelj koristi da ispriča priču, a Spilberg ovde pokazuje zašto je izuzetan vizuelni pripovedač. Prva scena sa T-Reksom i dalje je malo remek-delo i pokazna vežba iz toga kako se režira ova vrsta scene u kojoj su efekti (praktični i CGi) i glumci u savršenom saglasju, a tenzija se majstorski održava od početka do kraja. I za kraj, kada bih jedan od ovih filmova sa liste, koji nažalost tada nisam pogledao na velikom platnu, mogao da sa 14 godina po prvi put vidim u bioskopu, to bi bez ikakve dileme bio ovaj...

 

 

27. Naked (1993), režija: Mike Leigh


Od svih filmova koje nisam gledao kada je trebalo, "Naked" mi je možda i najbolji. Nikad nisam bio posebni fan Majka Lija, više sam neko ko poštuje nego što zaista uživa u njegovim filmovima, ali ovaj film me je pošteno prodrmao. Dejvid Tjulis je u centru pažnje kao Džoni, intelektualac i protuva, i jedan od najodbojnijih filmskih likova uopšte. U stvari, Džoni jeste odbojan ukoliko ga posmatramo kao stvarnog lika kojeg ne biste poželeli da sretnete, ali kao čisto filmski lik beskrajno je fascinantan. "Naked" je u dobroj meri improvizovan film, i to na najbolji način, pošto inherentno labavo strukturiranoj priči to ne smeta, a sve situacije i dijalozi deluju potpuno prirodno. Kada je reč o tematici ovo stvarno nije film za svakoga jer ako krenem da nabrajam potencijalne trigger warninge neću moći da se zaustavim, ali ništa od toga mi ne deluje kao potreba za šokiranjem publike, a čak i krajnje ogavni lik stanodavca (nalik na britanskog Patrika Bejtmena) ima svoje mesto u filmu. "Naked" se s lakoćom izdvaja od sličnih indi ostvarenja u kojima ljudi mahom šetaju i pričaju (i praktikuju seks na granici (i preko granice) silovanja). Poslednja scena je čista genijalnost i sjajno sumira glavnog junaka kao autodestruktivnog mizantropa...

 

 

26. True Romance (1993), režija: Tony Scott


Većina će prednost dati njegovom bratu Ridliju, ali Toni je po meni imao bolje filmove devedesetih, nisu svi bili izuzetni, ali nije ni svaki od tih filmova imao ovako dobar scenario. Doduše, oseća se da je ovo zajedno sa "Natural Born Killers" (jedan scenario je razdvojen u dva filma) Tarantinov prvenac, ima tu simpatične filmofilske naivnosti koja je stavljena u službu priče. Glavni junak Klarens deluje kao oživljena dečačka fantazija nekog ko je o filmu (i životu) naučio radeći u video klubu, i ovo je jedan od poslednjih zaista velikih uloga Kristijana Slejtera. Patriša Arket je još bolja u ulozi koja balansira između žene junakovih snova i one vrste snažnih heroina kakve će krasiti neke Tarantinove kasnije filmove. Pored Tonija Skota na ovom filmu se okupila izuzetna ekipa, kako ispred tako i iza kamere, ovo je jedan od najunikatnijih skorova Hansa Zimera koji daje filmu šmek bajkovitosti, dok je teško pobrojati sve glumce u manjim ulogama bez kojih je ovaj film nezamisliv, makar imali samo jednu scenu. Uostalom, zar scena između Denisa Hopera i Kristofera Vokena nije za svaku antologiju i različita citiranja (u filmu i van njega). Isto tako, iako će Bred Pit kasnije dobiti Oskara za sporednu ulogu upravo kod Tarantina, njegov stoner Flojd ostaje kao jedna od najboljih glumačkih minijatura. Ili Džejms Gandolfini (RIP), istovremeno jeziv i šarmantan, godinama pre nego što će pokazati sve što ume u Sopranosima...
 

 

 --- KRAJ U SLEDEĆEM NASTAVKU!