THE THING EXPANDED (2026)

U davna vremena, dok sam još davao ocene filmovima, dešavalo se ponekad da se i sam samcit nađem u zbunu oko toga koju numeričko-zvezdičastu ocenu da dodelim nekome: odnosno, tačnije, kako da prvo samom sebi objasnim ZAŠTO neki super-pohvalni rivju IPAK na kraju nije krunisan peticom nego četvorkom. I tako je bilo sve dok nisam došao do sledeće distinkcije koja se, bar meni, pokazala kao najpouzdanije merilo.  

Dakle, kad bih intuitivno znao da je neki film četvorka, a ne petica, ali nisam bio sasvim siguran ZAŠTO to nije petica, pitao bih sebe: „Dobro, da li bi kupio DVD/blu-rej ovog filma, specijalno izdanje, i da li bi ga gledao sa komentarima reditelja, scenariste, glumaca, kritičara? Da li bi gledao making of i druge dokumentarce, da li bi te zanimale izbačene scene, bluperi, itsl? Da li bi čitao knjigu o ovom filmu? Ne knjigu PO kojem je eventualno rađen – nego knjigu o pravljenju tog filma, ili knjigu intervjua s njegovim rediteljem?“ Ako bi odgovorio bio „Pa, ne baš... Mislim, rado bih ga pogledao još koji put... odličan je film... Ali nije baš da bih izgarao da saznam SVE što se može saznati o njemu, njegovom nastanku, tvorcima, itd“ – to je, onda, ipak četvorka.

Uz sve moguće filozofije, egzegeze, analize, autopsije, disekcije, tumačenja i tupljenja, OVO se do danas pokazalo kao najpouzdanije merilo za razlučivanje večitih, besprekornih mega-podsticajnih i super-inspirativnih remek-dela – od odličnih, prijatnih, zadovoljavajućih filmova koji, ipak, nisu remeci. Potonjima fali taj ž ne se kva-kva.

Što nas dovodi do predmeta ovog rivjua: s najvećim interesovanjem i neprestanim uživanjem odgledao sam PUNIH PET SATI (da, pet sati: iliti trista minuta!) dokumentarca o najboljem horor filmu ikada snimljenom, Karpenterovom STVORU. Imate ovde na blogu više mojih tekstova o tom filmu, i uzdam se u vaše umeće srčovanja da ih nađete, ako dosad niste.

Pogledajte samo taj lajn-ap!

Tu su bukvalno SVI koji treba da budu – osim Roba Botina, koji se povukao u pećinu u šumi još pre 30-ak godina, i ne javlja se nikome, ne daje izjave, intervjue, nema ga. Osim njega tu su svi ostali, od matorog Karpa, preko Kurta, do poslednjeg efekt-majstora koji je prišao tom setu.

Znači, tu su, u filmu:

Filmska ekipa:

John Carpenter (Režiser)

Dean Cundey (Direktor fotografije)

Stuart Cohen (Koproducent)

Larry Franco (Producent i prvi pomoćnik režisera)

Todd C. Ramsay (Montažer)

Glumačka postava:

Kurt Russell (R.J. MacReady)

Keith David (Childs)

Thomas G. Waites (Windows)

David Clennon (Palmer)

Joel Polis (Fuchs)

Richard Masur (Clark)

Peter Maloney (George Bennings)

            A tu je i gomila specijalnih gostiju, filmskih stvaralaca koji imaju neku daleku vezu s filmom, makar kao njegovi obožavaoci, ako ne i nešto više:

Guillermo del Toro (Veliki Lavkraftovac i Karpentero-Stvoroljub)

Frank Darabont (Reditelj lavkraftoidno-pipkastog filma The Mist)

Eli Roth (Reditelj i glumac, poznat po filmu Hostel, a još poznatiji kao Vegeta: „U sve se meša“! Ne može jedan jebeni dokumentarac o hororu da se snimi a da se taj Rot ne upetlja kao prišipetlja!)

Mick Garris (Horor od režisera, kreator serijala Masters of Horror)

Stephen Colbert (Poznati američki TV voditelj i veliki fan filma)

Issa López (Rediteljka i scenaristkinja, autorka serije True Detective: Night Country koja se donekle, površno, naslanja na polarni ambijent Stvora za sasvim prizemne svrhe)

Chuck Russell (Nedavno upokojeni reditelj rimejka filma The Blob, kao i nastavka Elm Street 3)

Matthijs van Heijningen Jr. (Reditelj prednastavka The Thing iz 2011. godine, koji ovde zvuči mnogo pametnije nego što se to vidi u njegovom promašenom i suvišnom filmu)

David Leslie Johnson-McGoldrick (Scenarista filmova The Conjuring 2)

Phil Nobile Jr. (Filmski producent i glavni urednik horor magazina Fangoria)

Anne Billson (Filmska kritičarka i autorka BFI monografije o filmu The Thing) Majstori za specijalne efekte (VFX i praktični efekti)

Iako se legendarni i povučeni Rob Bottin nije direktno pojavio pred kamerama, u dokumentarcu učestvuju njegovi najbliži saradnici i naslednici koji detaljno analiziraju revolucionarne efekte:

Greg Nicotero (Specijalista za efekte i šminku, poznat po seriji The Walking Dead)

Alec Gillis (Majstor za praktične efekte stvorenja)

Ken Diaz (Član Bottinovog originalnog tima za specijalnu šminku i efekte iz 1982.)

Margaret Prentice (Umetnica i članica originalnog tima za efekte koja je radila na Stvoru)

Matt Winston (Suosnivač škole za filmske efekte Stan Winston School i sin legendarnog Stana Winstona koji je -dakle, tatko a ne sin- pomagao Bottinu na filmu).

Šta reći?! Više nego relevantna ekipa koja i te kako ima šta da kaže!

Pre svega, milina je slušati Karpa: ja njega mogu da gledam i kako petstoti put odgovara na isto pitanje, nemam problem s tim što sam većinu ovih stvari čuo i video u ranijim njegovim intervjuima i u DVD komentaru. Prosto, uživanje je videti ga, danas, sa svom mudrošću poznog životnog doba, a još uvek lucidnog i vickastog, kako s ponosom govori o svom remeku, svestan da mu je to zaista najbolji film. Osetna je i dalje gorčina zbog tadašnje propasti tog filma, ali više kroz stoičko mirenje s tim nego kroz kukanje DEJ TUK MA DŽOB!

Karpo je sada Starac sa Planine, mudrac od stotinu ljeta koji se više ničim ne uznemirava, nego govori isključivo u dead pan maniru – pa je tim zabavnije kada, tim tonom, ispali neku gromoglasnu provalu. Recimo, iako to nije ovog puta prvi put kazao, iz nekog razloga mi je sada bilo smešno kao da to prvi put čujem – valjda ima nešto i u načinu deliverija – kada kaže, pun hvale za Džeda, najboljeg psa-glumca u filmskom svemiru, kako je bio u stanju da besprekorno hit his mark and do the job – što većina ljudskih glumaca ne ume da potrefi! Ahahahaha, bukvalno sam se grohotom smejao kako je ovo mrtav ladan izgovorio, a pošto je leto i širom otvoren prozor, mislim da me je cela ulica čula.

O tome da sam bar pola ovog filma odgledao kroz suze – neću ovom prilikom...

Naročito imponuje i to što se Kurt Rasel pojavio – ne samo što nije glumio zvezdu u stilu „Sitno mi da govorim za tamo neki dok. imam ja preča posla, npr. da se brčkam u mom bazenu i šta ja znam“, NE, nego je došo, i govorio o tom filmu sa takvom LJUBAVLJU, i ponosom (nerazmetljivo, da budem jasan) – ali očito je i on svestan da mu je to jedna od najboljih uloga u karijeri, i verovatno najbolji film u kojem se ikad pojavio (mislim, njemu je „verovatno“, meni je definitivno).

Veliki je to šmeker, i strašno je zabavno gledati ga kako se s uživanjem priseća snimanja, i raznih anegdota, ali i kako s ljubavlju i poštovanjem priča o svog drugu Karpu. Ono što je posebno za pohvalu, a što se retko viđa među pretežno-sujetnim glumcima, jeste to koliko je Kurt prepun pohvale za svoje kolege iz tog filma: bukvalno je svakoga od njih poimence pohvalio i kazao pokoju lepu reč za to što su realno doprineli tom ANSAMBLU. Ne kurtoazno, kroz zube, nego baš od srca. Veliki je to čovek, a ne samo glumac.

Znači, ekran zasija oreolom svaki put kad se na njemu pojave Karpo ili Kurt – a to je, srećom, često: vidi se da nisu ovde došli preko kurca, kao „Ajde, dobro, daj da kažem tri rečenice, pa da begam“ – i to je blagoslov samo po sebi. A ja ću sada fanove STVORA podsetiti na ovaj DRAGULJ od klipa, a svima ostalima ga sada otkriti – pogledajte ovu genijalnos za rasterivanje čemera i širenje feelgooda, ovo je nešto najsmešnije u svemiru!

„Kurt Russell and John Carpenter laugh their asses off watching The Thing“

https://www.youtube.com/watch?v=D4r7wIsWebc

 

Nema potrebe da mnogo naširoko tupim, i da pišem pet strana rivjua za film od pet sata: ako je ovo film za vas, znaćete odmah, odnosno već znate! A ko ne zna – neznaće i posle 10 strana (koje nemam vremena da pišem).

Samo još ovo: film mi je odavno na radaru i željno sam ga iščekivao. Avaj, kad je učinjen dostupnim, nije odmah procurio na net. Dapače, dugo je trebalo da izađe bilo gde, bilo kako. Iz meni nejasnih razloga, već duže od mesec dana je dostupna samo gigantska verzija od 15 GB (!), a ako oćete nešto razumne veličine, oko 2 GB, ima i to, kod braće Rusa – ali dabovano na usrani ruski, bez engleskojezične opcije.

Ja sam čekao, čekao, sve misleći „sad će, samo što nije izašla i manja opcija...“ ali ona nikako da izađe meni na radar, pa sam na kraju skino tih 15 GB – šta me košta, zar ću na STVORU da štedim? A vi, ako negde vidite manji fajl, javite u komentaru GDE ima.

P.S. Ultimativna pohvala: ako se sutra ispostavi da postoji JOŠ PET SATI izbačenih scena razgovora koji nisu ušli u gornju verziju – I NJIH BIH RADO ODGLEDAO! Eto. Toliko je ovo dobro, i toliko me zanima. Over & Out.

P.P.S. Isti tvorac napravio je i ALIENS EXPANDED, ali to sigurno već znate...

P.P.S.S. Ozbiljnim pratiocima Karpa, i horora uopšte, valjda ne treba da skrećem pažnju na novi upravoizašli album Karpo-muzike, CATHEDRAL – koji vrhunski spaja njegove zlokobne sintove sa električnim gitarama njegovog sina i još jednoga, i koji sam na repeat slušao nekoliko dana zaredom, čim je procurio, krajem prošle nedelje. Odlična stvar! CARPO LIVES!

U ovom svetu čemera i beznađa, lepo je znati da Karpova zvezda još blistavo sija, a on ne samo što živi – nego i radi! I to ko mladunac!

 

LOŠE VESTI ZA KNJIGOLJUBE

 

Ne bih da mračim, ali... mračiću. Jer takva je situacija.

Zahvaljujući kriminalno-izdajničko-štetočinskom režimu, bavljenje kulturom i umetnošću u ovoj razrovanoj i zatrovanoj zemlji svakim danom je sve teže. Naravno, kako svima, tako i nama, piscima i izdavačima. Što nama da bude normalno, kad je svuda drugde – od poljoprivrede do univerziteta – nenormalno? Ako se već sistematski, planski, ciljano zatire naša kultura od strane zlotvora i njegovih slugu, onda nema šta da se čudimo. Dok se oni za naše sudbe pitaju, tako će nam i biti.

Konkretno...

 

1) Sajam knjiga

Sad je već prilično izvesno (vidi vest!) da se ova manifestacija ove godine ili neće održati uopšte, ili će na toj lokaciji biti održana neka bedna potemkinovska predstava koja će glumiti normalnost, ali nikog iole pismenog i pametnog neće ubediti da će TO što će SNS nazvati „sajmom knjiga“ da liči, čak ni iz aviona, na ono što je ta manifestacija nekada značila. Znači, biće tu, možda, neka šačica izdavača i brdo preprodavaca – ali svi, ili većina zaista bitnih neće pristati na ponižavajuće i neisplative uslove koje im Sajam nameće. Popovi i frikovi iz Hale 4 ima da se razbaškare po Hali 1, ćaciji će da se rašire, ćiriličari će da likuju, rakijaši će naći dovoljno štandova za svoju bleju i ogovaranja, ali – pravi čitaoci neće na Sajmu imati priliku da vide ni 20% relevantne izdavačke produkcije iz ove godine. A ako je tako, što onda i da dolaze? A ako ne dođu, to će biti izgovor dogodine da se to sve otera na neku livadu na Surčinu, pod neku šatru...

Baš vas briga, a? Vi kupujete onlajn?

Šta vas zabole, pa imate knjižare, imate Delfi, Vulkan, kome još Sajam treba?

Imate akcije u tim knjižarama, što da se gurate na Sajmu?

Pa, ako tako mislite, onda... vrlo loše mislite, i ne kapirate zašto je Sajam bitan.

Ako nema Sajma, možda uskoro u Laguna-Vulkan knjižarama nećete imati šta drugo da kupite osim Laguna-Vulkan izdanja. Ako vam je to Ok, onda super.

Bitan je Sajam, pored brda ostalih razloga, zato što mali i srednji izdavači, koji nemaju svoje knjižare nego izdanja prodaju u tuđima, tim knjižarama moraju da daju oko 50% rabata – srpski rečeno, da im daju pola svog prihoda. Ako knjiga košta 1000 din, knjižara im od svake uzima 500 din. tako da izdavaču ostaje taman da pokrije ono što je već uložio u tu knjigu, da dođe na nulu, a ne i prihod od kojeg bi živeo i razvijao posao dalje... Sajam je za te i takve izdavače spasonosna injekcija žive keš zarade, živog i konkretnog prihoda, za isplatu dugova štamparima i za isplatu saradnika i za kupovinu prava na nove knjige. BEZ toga, sa onime što tokom godine curka na kašičicu, preko knjižara i onlajn prodaje – biznis plan je ozbiljno poljuljan...

 

2) Ministarstva, konkursi, otkupi...

Sadašnji zlikovački izdajnički antisrpski režim dvojako kažnjava izdavače: 1) na konkursima i otkupima za biblioteke prolaze samo knjige poslušnih, režimu bliskih izdavača i autora – svi ostali mogu da pocrkaju, bez obzira na kvalitet toga što rade, na renome autora i značaj izdanja; i 2) povrh toga, doneli su antiustavnu i anti-mozak uredbu da se za biblioteke ne otkupljuju knjige na latinici – jer su, eto, oni mnogo veliki Srbi, pa mogu da srbuju samo na kirilici.

Ako ne možeš da računaš na NIKAKVU podršku države – niti kroz konkurse, niti kroz otkup knjiga za biblioteke – to dodatno ugrožava ionako poljuljano poslovanje.

 

3) Orfelin i Veseli Četvrtak

uskoro: ODLAZAK HORORA?

Ne govorim ovo zvanično, niti mogu da govorim u ime ovih izdavača, nego samo kao saradnik, sa strane, nezvanično, slutim: čini mi se da prodaja horor knjiga ovih izdavača ide slabije od očekivanog i poželjnog. U svetlu gorerečenog – budućnost ovih horor edicija meni ne deluje obećavajuće... Možda grešim, možda je to neki prolazni, trenutni pad uslovljen dubokom krizom u društvu, ali... možda i nije. A uostalom, ni ova kriza nema razrešenje ni u najavi. Ovo sranje će potrajati još ko zna koliko... A dok nam ne bude bolje, moraće da nam bude još mnogo gore od ovoga. Treba to izdržati...

 

4) Što se tiče 2. izdanja knjige VIŠE OD ISTINE: KADIJEVIĆ O KADIJEVIĆU, ni to neće ići glatko, izgleda. Dobio sam stručno pravno tumačenje prema kojem ispada da... long story short, ni ta knjiga neće izaći tako brzo kako sam se nadao. A, teoretski, postoji šansa da možda neće ni nikada više izaći. Ne mogu da konkretno pišem zašto, ali deluje da je tako. Videćemo.

 

5) Pošto našu državu ne vodi državnik, nego pomahnitali, ludi Neron, njegova „politika“ prema svima što mu ne ljube skute i guzicu jeste – „ZAPALI, nek izgori SVEEEE!“ Najnovija rešenja „ministarstva“ o dodeli sredstava za časopise više imaju smisao kao OSVETA nego kao iole racionalna odluka.

A ako se pitate – kakve to veze ima s ovim horor blogom i šta se to tiče nas, hororista... Pa, nažalost, kao i sve ovo gore, vrlo IMA VEZE.

Kao direktna posledica toga što sredstva nisu dobili ni neki vrhunski domaći književni časopisi s kojima sarađujem, ili s kojima sam bio dogovorio saradnju – sada su pod znakom pitanja neki horor temati i članci i objavljivanja raznih lepih stvari...

 

I što vam sve ovo pišem?

Zato što me stalno ljudi pitaju, uživo ili elektronski, šta se radi, šta se sprema, oćemo li izdati ovu, ili ONU knjigu, i kad ćemo, i šta čekamo više. Ljudi, po difoltu, pitaju stvari kao da živimo u normalnoj zemlji, a ne u POTPUNO I NA SVIM NIVOIMA NENORMALNOJ.

U datim uslovima mi pisci i izdavači ne živimo, nego životarimo... mrcvarimo se i dinstamo... a dokle god dinstanje traje, sa svih strana, svih prema svima, nemojte očekivati da se znaju planovi i rokovi kao što je to bilo u normalna vremena. Planovi se menjaju u hodu. Računaš na X ali desi se Y, ili neko odozgo donese odluku Z ili izbije rat, kriza, raspišu se izbori, izbiju neredi, zatvore Ormuz, nema nafta, zbog toga poskupi kurac, palac, papir, štampa, posvađaju se ovi, otkažu dogovoreno oni --- i odoše vaši lepi, divni, pametni, promišljeni planovi i proračuni u tri lepe...

 

Nemojte ovo shvatiti kao oproštajno pismo, ili najavu nekog kraja. Ili kao nagoveštaj odustajanja. Ne, borićemo se, dokle god je to fizički i finansijski izvodljivo. Ali gusto je... Samo sam hteo da vas upozorim, pa donekle i pripremim: stvari su vrlo nevesele, i nema opuštanja i ispraznog optimizma „Ma biće bolje, srediće se to...“

Možda i hoće – ali kada, i po koju cenu, pričaće ko preživi. A mnogi neće preživeti. Mislim, neće opstati, u poslovnom smislu. Glave ćemo valjda sačuvati.  

Zato, pamet u njih. Čitajte, kupujte dobre knjige dok ih još imate dostupne.

KIČMA (1975)

 

Umro je Vlatko Gilić (1935-2026), reditelj turobne, a po meni i hororične KIČME, i niza zaista prvorazrednih kratkih filmova svetskog ranga. Nek počiva u miru.  

O KIČMI sam pisao u studiji U BRDIMA, HORORI (2007), a o njegovom opusu imate kratak esej u zborniku NOVI KADROVI (2008) koji smo priredili Ivan Velisavljević i ja. Gilić je u toj knjizi prisutan na moj predlog. U to vreme KIČMA je bila nepoznanica i najvećim filmskim znalcima, a kamoli široj publici. Ja sam je prvi put gledao sredinom 1980-ih, imao sam tek 10-ak godina, neke srede u 20h uveče, i tada mi se urezala u um, a i dublje...

Gilić je jedna fascinantna figura. U vreme kada sam pisao U BRDIMA, HORORI film je jedva bio dostupan u vrlo lošoj kopiji, reditelja još nisam bio sreo niti video njegove – tada takođe nenalažljive – kratke filmove, niti sam o njemu imao gde da se obavestim. Plus, sad kad sam pogledao moj tekst od tada, zapažam i par materijalnih grešaka – jedna vezana za zaplet, a druga za podelu uloga. Sve je to promenjeno u međuvremenu. KIČMA je bila na nekolikim televizijama, pa se danas može skinuti sa neta u solidnoj, mada nesavršenoj kopiji. Gilića sam upoznao i sreo se s njim jednom, pa smo porazgovarali uoči mog pisanja i priređivanja knjige NOVI KADROVI; tom prilikom mi je dao VHS kasetu sa svojim kratkim filmovima – koji su me oduševili.

Kada sam prošle godine kopao po filmskim i drugim časopisima po Narodnoj Biblioteci Srbije i po Biblioteci Kinoteke, radi moje upcoming knjige DOLAZAK HORORA: FILM i druge upcoming knjige, FILM STRAVE NA BALKANU, iskopao sam BRDO odličnih i vrlo rečitih članaka i rivjua o Giliću i njegovim filmovima, a pre svega o KIČMI. Suprotno nekim nagvaždanjima danas, o Giliću se zapravo pisalo prilično MNOGO. Nije on nikakva skrivena tajna – za one koji prate stvari. Uglavnom, biće sve još jasnije kada budem sistematizovao svoje iskopine i kada produbim moju analizu KIČME u narednoj knjizi. A do tada...   

 

            Nudim vam ekskluzivno na blogu odlomke iz dva teksta, i jedan ceo.

            Prvo je početak mog poglavlja o KIČMI... iz knjige U BRDIMA, HORORI (odavno rasprodate, nenabavljive – ali u pripremi je novo, prošireno izdanje).

            Ispod toga imate početak eseja o Giliću koji je napisao Srđan Vučinić, za zbornik NOVI KADROVI, koji još uvek možete kupiti (izdao nas CLIO).

            Na samom kraju je članak iz dnevnih novina, pre snimanja KIČME, gde reditelj govori o tome šta namerava s tim filmom...

 

 

KIČMA (1975)

(c) Dejan Ognjanović

iz knjige U BRDIMA, HORORI

 

Moglo bi se diskutovati o žanrovskoj pripadnosti ovog filma: on svakako nije bio zamišljen kao horor film, međutim krajnji rezultat je tako neodoljivo blizak egzistencijalističkim hororima Dejvida Kronenberga da nam to daje za pravo da ga uvrstimo u priču o srpskim filmovima sa jakim elementima horora. U tome nas učvršćuje rediteljevo posezanje za tipičnim elementima žanra: ikonografijom (izmaglica tajanstvenog porekla), ambijentima (krematorijum u ovom filmu realizovan je i usnimljen kao gotska, nadrealna zgradurina, kao prostor izvan ovoga sveta) i motivima (najezda samoubistava, otuđeni protagonista koji se približava misteriji samo da bi na kraju i sam bio njome uništen). Uostalom, horor nije nužno posvećen izazivanju strave i šoka po svaku cenu: atmosfera teskobe i gnušanja koja natapa KIČMU bliska je autorskim, umetničkim filmovima koji su se okoristili tropima horora, poput Kronenbergovih, ili radova Dejvida Linča, Andžeja Zulavskog, Alehandra Jodorovskog i drugih. Ovim se ne želi reći da Gilićev film doseže nivoe remek dela pobrojanih autora, već samo da im je blizak po svojim ambicijama i, umnogome, stilskim sredstvima kojim iskazuje svoju priču.

            O ovom je naslovu malo pisano kod nas, pored ostalog i jer se radi o retko prikazivanom filmu naglašenog artizma koji kao da je svesno prigrlio opskurnost i nekomunikativnost. Njegovog autora, Vlatka Gilića, mnogi inostrani filmski teoretičari smatraju jednim od nekolicine najznačajnijih jugoslovenskih režisera svih vremena (rođen u Podgorici, živeo, radio i umro u Beogradu). Svedočanstva toga su, pored ostalog, Srebrni Medved u Berlinu 1970. za kratki film IN CONTINUO, te učešće u glavnom programu Festivala u Kanu 1977. upravo sa filmom KIČMA. Treba li onda uopšte da čudi što je u rodnoj zemlji ovaj originalni i u mnogo čemu avangardni stvaralac bio marginalizovan i što ovde nikada nije bio na pravi način prepoznat?

            KIČMA je nastala iste godine kada je svoje postojanje bioskopskoj publici obznanio Dejvid Kronenberg sa svojim prvim igranim filmom JEZA (Shivers, 1974; van Kanade prvi put prikazan 1975). U oba slučaja radi se o filmovima-ekscesima: pojavili su se skoro niotkuda, ni nalik ičemu sličnom u svojim kinematografijama, i –kao posledica toga- bili su u svojim sredinama opšte popljuvani kao degenerisani proizvodi vredni prezira, ili barem kao nepotrebne stranputice. Kronenberg je imao tu sreću da je svoju radikalnu filozofiju i stil upakovao u donekle prepoznatljive žanrovske matrice, pa je JEZA, iako oštro napadnuta od kritike, barem imala odličnu finansijsku prođu kod publike, i omogućila dalji rad ovom režiseru. Gilić u svojoj sredini nije mogao da računa na komercijalni odziv sa jednim tako radikalno različitim filmom, te je posle loše prođe KIČME kod domaće publike i kritike uradio još samo jedan, pet godina kasnije.

KIČMA sa JEZOM deli ambijent urbanih višespratnica, kao i likove – otuđene, bezosećajne, obezljuđene zombije, neprestano na ivici violentnosti. Tu je, takođe, i isti osnovni motiv: fantastična pošast koja apeluje na biološko biće ljudi, otkrivajući u njima prazninu i zverinjost i ljušteći slojeve kulture i civilizacije, pretvarajući ih u golo drhtavo meso i budeći u njima nagon za smrću. Sa Kronenbergovim filmom KIČMA još deli i atmosferu klaustrofobične nelagode u urbanom sivilu gde soliteri preuzimaju uloge nekadašnjih kula gotskih zamkova, i gde opresija u jednakoj meri dolazi spolja kao i iznutra. ONI DOLAZE IZNUTRA glasio je alternativni naslov JEZE, i on bi se mogao podjednako upotrebiti i za Gilićev film u kome je spoljašnja pretnja samo katalizator unutarnje mučnine i egzistencijalne jeze.

            KIČMA zaista stoji u okviru srpske kinematografije poput tuđinskog artefakta koji je pao s neba na jalovo tlo bez nutritivnih elemenata koji bi podstakli klijanje i množenje. Naime, među dotadašnjim srpskim filmovima koji su se usuđivali da propagiraju nekonvencionalne ideje (pretežno u okviru tzv. 'Crnog talasa') 'subverzivnost' se iscrpljivala u sociološko-političkom domenu, kroz dosadno, realističko (gotovo dokumentarističko) ocrnjivanje 'idile' samoupravnog socijalističkog društva. Radikalnost KIČME ogleda se u činjenici da ona sasvim napušta bukvalistički tretman realnosti, i opredeljuje se za satiru koja ide dublje i dalje od banalne društvene kritike –dotičući se mračnih aspekata ne samo tadašnjeg društva, već i psiho-biološkog, pa time i metafizičkog aspekta ljudske egzistencije uopšte. Sa svojom opresivnom, gotovo nihilističkom atmosferom organske i duhovne propasti ovaj je film bliži kasnijim Kronenbergovim filmovima, pre svega UKLETIM BLIZANCIMA (Dead Ringers, 1988) i SUDARU (Crash, 1996) nego bilo čemu nastalom na ovom tlu pre ili posle njega.

(...)

 

 

Srđan Vučinić

MAPE APOKALIPSE

Kičma Vlatka Gilića u svetlosti današnjeg iskustva

(iz zbornika NOVI KADROVI)

 

            "Sto hiljada tona gasova truje građane Beograda... Raste procenat samoubica u svetu..." – ponavlja savršeno monotoni, bezlični glas prodavca novina u jednoj od uvodnih scena filma Kičma, snimljenog davne 1975. godine. Konstatovati danas, trideset tri godine kasnije, zagađenje velikih gradova, ili uporediti čitav svet sa "velikom kantom za đubre" koja preti da sagori od vlastitog otrova, predstavljalo bi tek opšte mesto, jedan od poznatih novinskih naslova. Sumnjam da je i u vreme kada je film nastao sam motiv nesnosnog smrada koji se širi delovima Beograda mogao predstavljati nešto novo. (Kada kažem novo, mislim na problematiku stvarnosti, a ne fikcije. Kao film sa temom ekološkog i mentalnog zagađenja, Kičma je svakako predstavljala novinu u jugoslovenskoj kinematografiji.)

            Cilj koji Gilićeva Kičma zbilja ostvaruje je uzdizanje fenomena ekološkog zagađenja na nivo univerzalne metafore. Kičma je jedno od onih malobrojnih filmskih dela koja pokušavaju da iscrtaju celovite mentalne mape savremene civilizacije. Naravno, nije teško zaključiti da je zagađenje u Kičmi pre svega duševno; da dolazi iznutra, iz samih ljudi, tih insektoidnih žitelja Gilićevog nekropolisa, lišenih emocija, na čudan način upokojenih znatno pre vlastite smrti. Glavni junak filma, mikrobiolog Pavle (Dragan Nikolić), pokušava da pronađe misteriozni sastojak u krvi samoubica, u potrazi za antitelom pred kojim bi, možda, bolest suicida ustuknula. Istovremeno, doznajemo da smrad koji se širi gradom, proizvodeći dalju seriju samoubistava i smrti, dolazi iz krematorijuma – od spaljenih leševa samoubica. Krug je tako na savršen način zatvoren: spoljašnje i unutarnje zagađenje bivaju izjednačeni, vezani u nepogrešivi ciklus umiranja i samouništenja. Možda je zbilja krv ona misterija iza koje se krije konačni odgovor – onaj rezervoar krvi koju će, ubijajući se nakon smrti voljene osobe, Pavle ostaviti za sobom u velikoj staklenoj posudi. Ta, već pomalo usirena krv u poslednjem kadru Kičme – iskrsava pred našim očima poput Sfinge, da bi nam iznova postavila pitanje o zagonetki ljudske prirode.

            Tajna čojku čovjek je najviša, ovako glasi jedan Njegošev stih iz Prologa Luče mikrokozma. Mogao bi to biti zapreteni smisao ne samo Gilićevog filma, već i svih katastrofičnih scenarija koji na početku XXI veka dovode u pitanje opstanak čovečanstva. Nedavno smo upoznati sa nekim prognozama naučnika prema kojima čovek ima još svega nekoliko godina da zaustavi i ublaži pogubne efekte globalnog zagrevanja. Kobni, nezaustavljivi faktor u ovom apokaliptičnom scenariju očigledno je sam čovek, tajna najviša. Narastajuća pohlepa i opsednutost profitom predstavljaju tek aktuelne manifestacije autodestruktivnog nagona, duboko svojstvenog ljudskoj vrsti. Frojd i njegovi sledbenici koristili su za njega ime pozajmljeno iz mitologije (Tanatos) ne bi li time označili nagon smrti. U literaturi se, znatno pre Frojda, javlja ona Gogoljeva sintagma "mrtve duše" – stvorena u nameri da opiše dekadentni duh modernog vremena, epohe humanizma i prosvetiteljstva u Evropi i Rusiji. I likovi Kičme, automatizovani, groteskno pomereni u stanje sumanutog straha i podozrenja, predstavljaju mrtve, tačnije ubijene duše. Od depresivnog, plašljivog samoubice, komšije Pepija (Pepi Laković), mahnitog suseda koji traži olakšanje u davljenju psa (Milutin Butković), do devojaka kojima osećaj smrada ukida potrebu za lezbijskom vezom, ili lekara koji ispred sobe za obdukcije hladno govori glavnom junaku "Ovde se znaju obaveze mrtvaca... Javiće vam kad je mrtvac slobodan" – svi oni su na svoj način oboleli od smrti. 

Naravno, možemo reći kako je svaki čovek  samim činom rođenja oboleo od smrti – nije potrebno navoditi mnoge izvore, od antičkih mislilaca do Šekspira i filozofa egzistencije, koji nam vraćaju u svest ovaj zlokobni refren. Ali, jedno je biti svestan smrtnosti, a drugo biti za života sahranjen; hodati i govoriti, a zapravo kriti iza te spoljašnjosti nešto odavno preminulo. Poput tebanske kuge širi se smrad u filmu Kičma, vodeći sigurno do ubice skrivenog u ljudskim dušama, do virusa smrti i samouništenja koji upravlja tim čovekolikim ljušturama. Time se Gilić približava onim sineastima (među kojima su i Tarkovski, Hercog, Godfri Ređio ili pozni Kurosava) koji za aporijom savremene civilizacije tragaju kroz antropološko pitanje, kroz propitivanje duhovne devijacije koja je vremenom razorila čovekovu harmoniju sa univerzumom. 

            Struktura Kičme mogla bi se opisati kao kružno kretanje, ciklično ponavljanje mitskih motiva. Tako se ljubav Ahila prema mrtvoj Pentesileji, kraljici Amazonki, koju negde na početku evocira pisar krematorijuma, vraća i obnavlja kroz zaljubljenost glavnog junaka Pavla prema mrtvoj devojci Ani. U upečatljivo bizarnoj sceni Pavle u bolnici uzima urnu sa njenim pepelom (da bi zatim sa tom urnom mrtve drage otišao na bioskopsku predstavu). (Ova scena, prema svedočenju samog autora, postojala je u originalnoj verziji Kičme. Film se na televizijskim kanalima danas uglavnom prikazuje u skraćenoj verziji.) Motiv apokalipse susrećemo u najrazličitijim varijacijama, kroz agonije, smrti i samoubistva stanara novobeogradskih oblakodera. I apokalipsa je mitski utemeljena kroz neobično jak prizor – kadar snimljen kroz prozorče krematorijumske peći, kao pogled junaka na telo koje sagorevaju plameni jezici. I ovom prilikom najrečitiji je komentar pisara krematorijuma, te prilike homerskog znanja i pamćenja: ovako će izgledati kad ognjena kola prođu zemljom. Vezivanjem krematorijumske peći za oganj apokalipse na svojevrstan način ukida se razlika između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti; između predanja, dnevne vesti i proroštva. Koreni apokalipse su neuhvatljivi, "sa zagađenjem je počeo još pećinski čovek"; kataklizma je, dakle, upisana u kodu naše civilizacije. Posrednim propovedanjem kružnog shvatanja vremena i istorije, Kičma je znatno bliža istočnjačkom fatalizmu negoli zapadnom isticanju slobode i individualnosti.  

(...)

 

 

 

(BORBA — 15. MAJ 1974.)

 

Svaka sličnost sa Bergmanom - samo slučajna

 

Vlatko Gilić: Film „Kičma“ stavlja pod mikroskop čestice zagađenje čovečje sredine, znači, i zagađenu čovekovu psihu

 

Jedan izuzetan reditelj snima jedan – po svemu sudeći – izuzetan film... Bio je to povod da porazgovaramo s njim – sa Vlatkom Gilićem: o filmu „Kičma“.

Film „Kičma“ već na samom početku snimanja ustalasao je radoznale kinematografske krugove. I ne samo njih. Nazivaju ga „najneobičnijim jugoslovenskim filmom bergmanovskog tipa“ i filmom „tajanstvenih poruka najzagonetnijeg jugoslovenskog reditelja“.

O tome reditelj i scenarista, Vlatko Gilić, kaže:

— Ovaj film zahtevao je dvostruku realističnost. U svom osnovnom tretmanu i po umetničkom izrazu. Prva podstiče na razmišljanje, a druga – umetnička – još i više, jer je sinteza one prve. „Kičma“ nosi upravo takva obeležja koja su neophodna da film ima svoju identifikaciju... Svet koji autor kroz filmski medijum prenosi publici razlikuje se od

sveta koji nosi neki drugi čovek. Utoliko između mene i Bergmana, ovog mog filma i njegovih dela – nema sličnosti... A ima ih utoliko što čovek, iako se razlikuje od drugog, liči, ipak, na – čoveka! Za „Kičmu“ ne bih rekao da je film „bergmanovskog“ tipa, bar ne

kada je u pitanju scenario.

A o svemu ostalom što čini ovaj film, Gilić ne govori mnogo... Ipak, saznajemo da film govori o proučavanjima jednog mikrobiologa. Stavljajući pod mikroskop delove zagađene čovečje sredine, istovremeno stavlja i zagađenu čovečju psihu. Dakle, „Kičma“ je film našeg vremena i o našem vremenu, ovdašnji – znači i urbani i beogradski, ali u sebi nosi i sva ona obeležja koja odlikuju i svaku drugu svetsku metropolu...

O filmu, reditelj – tumači autor – počinje duboko da razmišlja tek kada ga vidi. Što znači da jedan iracionalni put, kojim se kreće ostvarivanje dela, ne bi trebalo rigorozno racionalisati, bar ne u trenutku stvaranja. A to, opet, ne znači da ne postoji duel između racionalnog i iracionalnog u procesu nastajanja. Definitivna forma koju film dobija biće splet i jednog i drugog...

U kontekst ovog filma upliću se i ličnosti dva narodna heroja iz vremena NOB i revolucije.

— To su zapravo autentične fotografije dva ljudska osmeha nastale u trenucima neposredno pred streljanje dva heroja, Ljuba Čupića i Stevana Filipovića. Ljudi, čiji je život odbrojavao još samo trenutke, osmehuju se! U mom filmu to je, svakako, samo element koji opredeljuje jedan životni stav, stav čoveka koji nadjačava smrt. Fotografije koje će ući u film na mene su direktno delovale: u „Kičmi“, koja donosi naš savremeni život, osmesi sa tih fotografija imaju snagu kao da su danas nastali... Kroz njih ja vidim odbleske revolucije, odbleske koji traju i deluju...“

Glavna emocija, ona koja će u Gilićevom novom filmu dominirati nad ostalim je – bio je prvi rediteljev odgovor na ovo pitanje – ljubav. Zatim, dodao je – razmišljanja o životu i o smrti, što – kaže – znači i razmišljanje o ljubavi i o smrti. Najzad se opredelio za život kao za „emociju koja prožima njegov celovečernji prvenac“.

Glumci, koji u „Kičmi“ Vlatka Gilića tumače uloge su poznati umetnici, ali i debitanti, Dragan Nikolić, Stanislava Janjić, Đorđe Jelisić, Milutin Butković, Neda Spasojević, Jelisaveta Sablić, Taško Načić, Mira Banjac, Olivera Katarina, Nikola Gvozdenović (slikar sa svojim autentičnim modelom), književnik i muzikolog Pavle Stefanović, Đorđe Šahović, Miroljub Lešo i Jelena Radović.

Pitamo, zar debitanti nisu opterećenje za reditelja, posebno kada radi svoj prvi celovečernji film.

— Reditelj prepoznaje svoje likove u svakodnevnom životu. Kada naiđe na lik koji je najbliži zamišljenom, a taj čovek predstavlja ličnost i u privatnom životu, onda preostaje samo da se taj čovek zamoli za saradnju. Ako pristane, uz određenu dozu talenta koju mora, ipak, imati, onda posao sa takvim debitantima nije mnogo teži od rada sa glumcima – profesionalcima. Takve debitante ja imam u svom filmu...

„Kičma“ će najverovatnije biti snimljena za osam nedelja. Snima se uglavnom noću, na beogradskim ulicama i u studijima „Avala-filma“, pored ostalog i zbog same kompozicije filma koja se dešava između večeri i jutra, ali bez vremenskog jedinstva u klasičnom smislu reči. Zanimljivo je da film košta samo 220 miliona starih dinara, što je malo i za film u crno-beloj tehnici, dok se „Kičma“ realizuje u koloru.

Snima se film u koji mnogi – i van naših granica, dobri poznavaoci Gilićevih kratkometražnih remek-dela, među njima i reditelji Pol Stjuart i Roman Polanski – ulažu, opravdano, nadu.

Gilić bi mogao – govore ovih dana čak i njegove kolege te ovo mišljenje dobija utoliko drugu težinu – biti jedan od onih reditelja koji će, konačno, uploviti u svetske kinematografske vode i sa jugoslovenskim igranim filmom sedamdesetih godina. Reditelj, koji kaže da „svaki narod ima jedno svoje trajanje, u kojem svaki trenutak pišu desetine generacija“, ima – čini se – sve preduslove da to ostvari već sa „Kičmom“. 

D. RADOVIĆ