SPEAK NO EVIL (2024)

***

(3)

 

Pre dve godine pojavio se odličan danski horor pod naslovom SPEAK NO EVIL. Da sam dobio 1000 dinara od svakoga ko me je pitao (na blogu, na fejsbuku, mejlom, uživo…) da li sam ga gledao i šta mislim o njemu, na konto toga dobio bih najmanje 17.642 dinara. A sve zato što ljudi ne prate blog, ili ne čine to pažljivo, ili ih mrzi da obave najobičniji SRČ (search) – jer o tom sam filmu svoje misli iskazao u jednom grupnom pregledu novih horora, i to baš OVDE.

            Za sve one kojima je teško da kliknu, preneću i ovde šta sam tom prilikom napisao:

 

SPEAK NO EVIL (2022)

***

3

Vrlo dobar danski horor-triler, o prosečnoj liberalnoj danskoj familiji koja na letovanju u Italiji upozna par iz Holandije koji im se učini simpatičan, ali kad prihvate da im odu u goste u njihovu holandsku zabit, počnu da otkrivaju mračnu stranu tog para i njihovog naizgled mutavog detenceta. Veći deo filma sastoji se iz hanekeovske socijalno-psihološki uslovljene neprijatnosti i nelagodnosti a ne horor scena, mada kad stvari eskaliraju, bez brige – to zaista ode u horor (uključujući najmanje jedan neočekivano gadan detalj). U ovom slučaju, baš kao i u holandskom VANISHINGU, predvidivost nije nedostatak nego deo ugođaja: imate posmatrati naizgled dobre ljude kako, sporo, neumitno, ne videći to, sve više tonu u pakao iz kojeg im, smesta je jasno, nema izlaska ni beganja.

Međutim, postoji tu i jedan složeniji, dodatni angle tumačenja, a to je – film se može posmatrati i kao brutalno surova satira na previše tolerantne i previše popustljive liberalne mediokritete koji dopuštaju, i maltene sami traže, da budu jebani – i kamenovani. Ima ovde retko viđeno okrutnog smisla za najcrnji humor. Vrlo solidno, ali može biti previše potresno i brutalno za neke (naročito ako su roditelji).

 

            Ovaj film bio je prikazan i na Slaughter Festivalu u doljevačkoj klanici, čiji sam umetnički direktor, što je dodatni dokaz da o njemu imam lepo mišljenje.

            Oko rimejka sam, pak, bio skeptičan: pre svega zato što je došao tako brzo, samo dve godine posle originala; činilo mi se da je nepotreban, da je ta priča sasvim lepo zaokružena i nema joj se šta dodati, a da će je amerikanizacija ili englezacija samo razvodniti, učiniti konvencionalnom.

            Sad kad sam najzad pogledao rimejk, moram pohvaliti svoje proročke moći, jer to se zaista jeste desilo – u smislu da ovaj film ide nešto utabanijim, već viđenim stazama čistog žanra, sa satiričnom dimenzijom tanjom, plićom, manje bitnom nego u danskom filmu, kao i u smislu da skoro nepodnošljiva brutalnost i crnilo originala ovde jesu primetno slađi i podnošljiviji.

            Međutim, to nije urodilo tek jednim od bezličnih, bezidejnih, zaboravljivih recikliranja tuđih ideja kakvi obiluju žanrovskom scenom danas, nego – jednim od boljih, zabavnijih, napetijih horor trilera ove godine. Ako je original satira na preteranu popustljivost i otvorenost liberalnih severnoevropljana („if you’re cold, they are cold, let them inside“, od promrzlih pasa preko migranata do… očiglednih psihoa) koji bukvalno TRAŽE DA BUDU JEBANI time koliko su kratkovidi u svojoj srceparajućoj, niđe-veze-s-realnošću ružičastoj viziji sveta, rimejk za potencijalne žrtve ima Amerikance, a ne Dance, a to znači malo više self-reliance, malo više ACTION, više pesnica i hladnog oružja kad psiho skine masku i ogoli se. Ako je danski film bio malo više HANEKE, ovaj malo više čeneluje pokojnog, neprežaljenog KREJVENA.

            To što je ovo ipak ispao relevantan i dobar film imamo zahvaliti pre svega reditelju, Džejmsu Votkinsu, od kojega sam ja imao baš velika očekivanja nakon njegovog debija, EDEN LAKE (klikni na rivju pa čitaj ZAŠTO), koja je on tek sporadično opravdao (npr. u okej rimejku THE WOMAN IN BLACK). Ovde se on vraća u modus IDEN LEJKA, koji mu odlično stoji – znači, ništa natprirodno, samo bezgranično ljudsko zlo, sadizam, poigravanje i iživljavanje – i apgrejduje ga, dižući mestimično napetost do skoro nepodnošljivih nivoa.

            Ako bih bio čangizava cepidlaka, kukao bih što i ovde za glavne junake imamo otrcani sine qua non današnjeg horora: Omoćena Žena™ i njen Kilavi njanjavi nesposobni mužić-pužić. Jer, taman posla da je neko nekad negde video, npr, nekog za promenu sposobnog i hrabrog muškarca a sa njim ženu koja stalno brblja a kad dođe stani-pani, pretvori se u histerični raspad nesposoban za samoodbranu ili bilo šta.  

O, ne, to ne postoji, to je dramski (i fizički, fiziološki, psihološki) nemoguće: danas u hororu kao protagonisti postoje samo žene-zmajevi kojima sevaju zubi i pesnice, a uz njih su kilavi ili, eventualno, toxični muškarci. Pritom se, u oba slučaja, bilo da je muž/momak kilav ili da je toxičan, gledalac logično upita: čekaj, ako je ova ženska toliko jaka (i pametna), šta je onda videla u ovom Šonji, odnosno Psihu?! Suprotnosti se privlače? Ma daj, to je otrcana budalaština.

            Omoćenost ove žene mogu da kupim i prihvatim, jer je odlično igra Mekenzi Dejvis, koja i izgleda i glumi kao to što joj je napisano, prirodno i ubedljivo. Ali njen mužić stvarno ne znam kako je završio u njenom zagrljaju, kako je baš ovaj kilavko nju oplodio i dete joj napravio? Ovaj skapani bednik kao da je došo u paketu s Ali-baba Expresa ili Temua, pa još malko ulubljen na carini i u pošti dok joj je stigao! Mislim, jebote, gde ovog trećepozivca nađoše!?

            Dodatni veliki plus koji ovaj film iz ranga „okej, nije loše“ diže u rang „ako voliš horor, OBAVEZNO pogledaj“ jeste – Džejms Mekavoj, koji igra uber-toxičnu mužjačinu koja, sa svojom pasivno-podređenom ženicom, na svojoj izolovanoj farmi primi u goste pomenutu asimetričnu familiju, koju čini još i neurotični raspad od ćerke koja s 12 godina još uvek ne može nigde bez svog Zeke lutkana.

            Uvođenje likova je obavljeno besprekorno, postavljanje situacije takođe, nema tu mnogo vunovlačarenja, a jednom kad Mekavoj počne da odvrće dugme svog Psiho-modusa – pa, to je milina gledati, jer ja odavno nisam na filmu video ubedljiviju i strašniju ljudsku pretnju od ovog bizgova! On je čas sirovina, čas hiper-lucidan i zabavan, čas je duhovit, čas je prljav i gusan, čas ciničan, čas pijan, pa trezan posle kraće dremke, i sve tako, ko da je neka podeljena ličnos: ko da je iz Splita (ne iz Splita u Hrvatskoj, nego iz Splita Šamalanovog).

            Da ne dužim: ako vam je do značenja, poruka, satire i crnila, gledajte danski original. Ali pogledajte rimejk ako vam je do izuzetno vešto realizovanog, vrlo napetog horor-trilera koji će vas uzbuđivati, držati u neizvesnosti, ježiti i plašiti, i koji će biti zabavan čak i kad ode u holivudski preterane palp otrcanosti (hej, ovo je Đejson Blam prodakšn!) koje uključuju čak i to da likovi u nekom trenu vise s ivice krova visoke kuće nad ambisom itsl. kliše situacije.

            Da ne pomislite da je ovo retardirano skroz, bez ikakve poente i smisla, samo mašina za plašenje: ne, ima ovde podteksta na više strana, ali meni najzanimljivije u prikazu toga kako se toxična sjebanost roditelja prenosi na decu – ovde, ne samo na Mekavojevog „sina“, nego i na psiho-sjebanu ćerčicu naših Dobrica jer njeni su roditelji takođe ozbiljno uzdrmanog braka… A da sve to nije „bez ništa“, u jednom trenutku filma Mekavoj odrecituje lepu pesmu Filipa Larkina koju ću vam i ja ovde navesti:

 

This Be The Verse

BY PHILIP LARKIN

They fuck you up, your mum and dad.

They may not mean to, but they do.

They fill you with the faults they had

And add some extra, just for you.

But they were fucked up in their turn

By fools in old-style hats and coats,

Who half the time were soppy-stern

And half at one another’s throats.

Man hands on misery to man.

It deepens like a coastal shelf.

Get out as early as you can,

And don’t have any kids yourself.

  

Čak i ono što bi bilo očigledno preterano i holivudizovano i pojednostavljeno i svedeno na rolerkoster vožnju, ovde je zahvaljujući vrhunski napetoj režiji, te izuzetnoj glumi svih involviranih (ali iznad svega Mekavoja), jedan krajnje pitak i gledanja vredan horor. Ako ste dosad imali skepsu i zazor pred ovim rimejkom – sad sam vam je razvejao. Slobodno mu se prepustite. Meni će ovo sigurno biti u top-10 horora iz 2024, a ko zna, možda bude blizu i da uđe u top-5.

Za razliku od gomile ovogodišnjih overhajpovanih poludupastih tvorevina koje vam pretežno prodaju muda za bubrege (uz max jedan gimik, dosetku ili scenu vrednu pomena), ovaj u startu potcenjeni („pih, rimejk! kome treba još jedan?!“) zapravo ISPORUČUJE napetost i stravu na old skul način koji baš prija u ovako veštoj izvedbi.

 

HERETIC (2024)

**(*)

3-/2+

 

HERETIC je, nažalost, samo još jedan u nizu poludupastih MEH hororčića iz ove godine (LONGLEGS, STRANGE DARLING, ODDITY, MAXXXINE…) koji su hajpom kritičara, podkastera, a delom i neprobirljivih fanova, naduvani do nivoa modernih klasika i remek-dela. Koješta, kažem ja – a evo i zašto!

            Kao i većina A24 projekata, ovo ima odličan polazišni KONCEPT: dve prozelitkinje jedne od sekti hristijanstva (ovde: morMonke) dospeju u dom Sumnjivog Lica koje će tu veru da im preispita – i ko zna šta još!

            Tu postoje najmanje dve UDICE na koje će narod beslovesno da se kači: jedna je tematska, goreskicirana (preispitivanje vere i religije u psiho-triler-horor ključu), a druga je vezana za pametan gimik-kasting – ovde, Hju Grant, ofucala zvezda rom-kom filmića od pre par decenija, koji svom šarmu dodaje mračne note i „iznenađuje“ koliko jedan švaler može biti zlokoban i jeziv.

            Većina rivjuera, kako amatera (fanovi) tako i profesionalnih (plaćenih da rivjuišu), i onih između (podkasteri i slični, koji dobijaju pare od Jućuba ili neke druge platforme gde plasiraju svoja dupeta, tj. mišljenja), debelo je zagrizla u najmanje jednu od ovih udica, a pretežno i u obe:

1) „Jao što je pametan ovaj film, nismo videli pametnije propitivanje vere još od upokojenja Luisa Bunjuela, anđeli šnjim, amin!“

i 2) „Jao što je jeziv Hju Grant, ko bi to reko, a bio je tako sladak i šarmantan u onim otužnim ljubićima za kokoši, onomad; ko se nadao da iza tog lišca i osmeha čuči Entoni Hopkis, ako ne i Perkins!“

Eh, kamo lepe sreće da to što se rulji prividelo stvarno i postoji na ekranu. Jer, ovo beskrajno naklapanje o religiji, tj. ta pop-dekonstrukcija hrišćanstva (uz reference na pop-muziku, Saut Park, Spajdermena…) zvučaće strašno otkrovenjski samo onima koji su prespavali celu srednju školu (ili, ako su išli u saobraćajno-metaloglodačku, rudarsko-tehničku, krojačko-cipelarsku ili dragstor-kasirsko-butik-prodavačičku ekonomsku), onima koje je sasvim zaobišao Niče (jer su imali preča posla dok im dlaka niče) i uopšte koji nikad nisu promislili neke temeljne pretpostavke religije, tj. Hrišćanstva.

Inače, ovde se uzgred samo, oprezno, načas, u jednoj rečenici, pipnu i druge monoteističke religije, ali NARAVNO da niko nije blesav da bude toliki JERETIK da  dekonstruiše, recimo, Islam… Jer, Hasan seckati!

Nama, ostalima, ostaje ova preduga radio drama / TV film, ova jednočinka na silu rastegnuta na tri čina, sa mnogo priče (dosadno očigledne) i malo akcije (too little, too late, too absurd), ovaj beskrajni RELIGION FOR DUMMIES koji nikako da se preobrazi u horor, a onda kad, kao, počne – to je ubi bože usiljeno, fejk i neubedljivo i dok traje, a kamoli na kraju kad se otkrije twist, i šta je sve Hju imao spremno pri ruci i šta je sve uradio da bi se Neke Scene odigrale baš kako treba… I šta mu je polazilo za rukom tako dugo a da niko ne posumnja na njega…

I koliko je glupo neubedljiva njegova agenda: jer, nisu ove cure nasumice nabasale na njegov dom: on se ranije PREDBILJEŽIO na njine usluge, znači imaju ga Mormoni u evidenciji, znaju da su baš na njegovu adresu poslali misionarke – i šta je Hju očekivao da će da se desi kad te misionarke nestanu na njegovoj adresi, a Mormon-Central zna da su tamo otišle? Kolko dugo je ovaj Pametnjaković mislio da Traži Đavola na ovako retardirano imbecilan način, a da ga ne uvate i sjebu?

Plus, ni taj mnogohvaljeni Hju Grant nije u filmu uopće tako strašan, dapače: NIJEDNOG trena, tokom 2/3 trajanja, nije delovao kao da je strašniji i luđi od nekog blago ekscentričnog profesora filozofije iz gimnazije, nimalo pretnje a kamoli saspensa nisam osetio gledajući njegovo poigravanje sa ova dva curetka, jer mi baš ništa nije ukazivalo da će im uraditi nešto strašnije od toga da im sruši Sneška (Džizusa).

Predugo je on nasmejan i šarmantan i vedar, predugo ove kokoši cvrkuću i pijuču  (sic!) s njim, predugo gutaju njegova sranja, a da bi ovo bilo iole ubedljivo, a kamoli jezivo, napeto, trilerično.

Zapravo, čitava struktura zapleta je usiljena i neubedljiva od samog starta. Znate one mimove koji vam u jednom stripiću od četiri kadra sruše Sneška, odnosno neki film, tako što u prvom ili drugom kadru neko zapravo, za promenu, uradi nešto RAZUMNO – i onda, voila, NEMA FILMA! Kao npr. ALIEN COVENANT: astronauti se spuste na alien planetu noseći kacige i skafandere, i naravno da nema ništa od zaraze mikro-alienima i svega što sledi.

Znate ono: „Svega toga ne bi bilo da je Pera odmah otišao u policiju“?

Pa, tako i ovde. Svega toga ne bi bilo da su dve Mormonke sledile svoje Pravilo Službe, koje izričito kaže: „Ne ulazi u kuću nekog muškarca ako mu tu nije i žena prisutna.“ To se ovde pomene, na kućnom pragu, reda radi; on im kaže: „Ma evo mi je žena u kuhinji, gde joj i mesto, peče pitu, nego uđite vi slobodno.“ I one uđu.

Odnosno, ako NE UĐU – to je kraj filma. Nema ga. Ne postoji.

One, naravno, uđu, i ne samo što ne traže odmah da vide ženu, nego se raspištolje tu, raskomote se, gutaju njegove izgovnore, njegove pričam-ti-priču, pijuckaju čaj koji im kuva neznanac sa ženom-predugo-tihom-u-kuhinji – pa izvinte, cure, sve i ako ste pale na šarm Hjua Granta (u godinama u kojima može DEDA da vam bude!), ako su vam proradili ti hrišćanski hormoni-mormoni, predugo to traje, previše toga vi tu gutate i prihvatate. I još se sve vreme kikoćete, cičite, skičite od veselja. Gde vam to u Bibliji piše da budete tako slatke i opuštene i vedre? Pa ko je još video ovoliko vesele i razdragane i rascvrkutane Mormonke?

I nemojmo ni načas preskočiti drugi nepreskočivi KAMEN SPOTICANJA: Pa ko je još video ovoliko lepe, mlade i seksi Mormonke? Ili ovako filmsko-zvezdasto holivudski privlačne zilotkinje bilo koje druge vere, osim onih iz Crkve Svete Radodajke, ili Hrama Velike Dojke?

Znači, mene je ovaj film izgubio u prvih 10 minuta: čim sam u prvom minutu video seksi mlade preljepe Mormonke (naročito onu crnu, Sofi Tačer), reko sam filmu ZDRAVO. Čim su one pre isteka desetog minuta ušle u Hjuovu kuću („Evo tu mi je žena, majke mi, sad će ona da izađe, čim ispeče pitu“), ja sam reko MA ZDRRRRAVO!

A na ta dva temeljna kamena mog spoticanja da uđem u ovaj film i komotno se osjetim u njemu, da se raspištoljim ko ove dve u njemu, da mu poverujem ko ove dve što čine, zapravo se sa svakim krindž minutom ove usiljenosti i neubedljivosti gomilaju novi kamenovi: fejk priča Hjuova, fejk krindž reakcije curica, fejk teatralni ambijent te kuće, fejk testovi za vernice kasnije, i MEGA-FEJK podrum i njegov sadržaj i ta „proročica“ dole…

I tako, odgledah ovo tek mlako zabavljen: a) lepom crnom devojkom; b) Hjuovim rezidualnim šarmom koji nikako da se preobrati u MENACE 2 MORMON SOCIETY; c) kvazi-ljuljanjem temelja religije, dok traje (ali ako mislite da je ovo film sa ateističkom agendom, HA-HA, onda ste naivniji, blago rečeno, nego što od čitalaca ovog bloga očekujem! NARAVNO da će pred kraj da se ponudi i apologija vere; hell, pa to imate čak i u exploatacijskoj klanici TERIFAJERA 3, naravno da ćete to dobiti i u HERETIKU, jer u VERU se u Holivudu ne dira, no-no, pec-pec!) i d) s to malo „horora“ pred kraj, mada ni njime ne bejah sasvim zabavljen, jer mi je sve to bilo napadno usiljeno, preterano, fejk i neubedljivo da bih na duže od trenutka doživeo SUSPENZIJU NEVERICU kao sine qua non horor užitka.

Ovaj me jeretik ni u šta nije ubedio – ni na početku, ni u sredini, ni na kraju.

Da li sam se dosađivao? Pa, ne naročito.

Da li sam uživao? Ne preterujmo!

Da li ću ikada ponovo poželeti da ovo gledam? Teško. Možda ako izađe Extended Cut sa scenom u kojoj ona crna negde oko polovine filma kaže Hjuu: „Izvinite, preznojila sam se od ove naporne teološke rasprave, mogu li da se u vašem kupatilu istuširam?“

KUPITE NOVE HOROR KNJIGE!

U okviru ponude GHOUL SHOPA od danas su dostupne i sledeće knjige – neke od njih u malom broju primeraka, pa ne čekajte i ne oklevajte predugo! Šta možete sada naručiti od mene? Evo!

 

KNJIGE KRVI, 2. tom – Klajv Barker

 

U 2. tomu KNJIGA KRVI, dakle, imate kompletan sadržaj koji je ranije bio podeljen u 4, 5. i 6. Knjigu krvi.

U Orfelinovom izdanju je prevod Gorana Skrobonje, ranije objavljivan, ali pomno redigovan za ovo izdanje, i s nekoliko bitnih fusnota dodatih tamo gde ih ranije nije bilo.

Pored toga, ovaj tom krase originalne ilustracije domaćih autora, rađene specijalno za ovo izdanje, u duo-tonu (crno-crveno), istao kao i u 1. tomu. Svaka od 14 priča i novela u ovom tomu ima svoju zasebnu ilustraciju, a tu su i dodatne pregradne ilustracije koje je uradio Ivica Stevanović.

Naravno, i sasvim očigledno, Ivica je zaslužan i za božanstvenu prednju i bogohulnu zadnju koricu.

Pored Barkerovih priča, na kraju ovog toma naći ćete i veoma detaljan Pogovor pod naslovom „Klajv Barker, Zapisano u krvi i mesu“ koji je napisao Dr Dejan Ognjanović.

To je praktično mini-disertacija o poetici Klajva Barkera i značaju ove zbirke u istoriji horora, na punih 70 strana velikog formata ove knjige.

Ukupan obim 2. toma je 592 strane, što je nekih 15-ak strana više od 1. toma.

Kliknite na zaplavljeni naslov, gore, za više detalja!

Cena je 2.800 din + ptt.

 

Imam i par primeraka I toma KNJIGA KRVI (koji sadrži prve tri zbirke), po ceni od 2.600 din. Ako ga do sada niste kupili, možete i sada, od mene. Samo požurite.

 

Imam i po 1 kom. antologija NEKRONOMIKON (Lavkraft; 2.500 din) i KNJIGA EJBONOVA (Klark Ešton Smit, 2.400 din). Ko voli, nek izvoli!

 

Tu je i jedna POETIKA HORORA Dr Ognjanovića: ako je još nemate, sad može biti vaša, s posvetom autora. Cena: 2.300 din.

 

 

SLUČAJ ČARLSA DEKSTERA VORDA - H. F. Lavkraft

 

Novo izdanje preveo je dr Dejan Ognjanović.

Novi prevod ima više fusnota od starog, jer ovaj roman obiluje referencama.

Tu je i Appendix: OKULTNI REČNIK koji na 14 strana pojašnjava IMENA, KNJIGE, POJMOVE i FORMULE koji se pominju u romanu.

Ovo Orfelinovo izdanje sadrži i dodatak u vidu Lavkraftove novele „Kroz Kapije Srebrnog ključa“; ona do sada nije bila objavljena u drugim Orfelinovim knjigama Lavkraftovim, a ovo je potpuno novi prevod te novele, takođe by dr Ognjanović.

Na kraju knjige je i detaljan POGOVOR pod naslovom „Grobovi bez dna“.

Uz pogovor ćete videti i nekoliko prikladnih ilustracija: kuću u Providensu koja je poslužila kao uzor za dom Č. D. Vorda; prvu stranicu Lavkraftovog rukopisa (sa originalnim naslovom romana) i još ponešto.

Sve ovo dizajnirao i svojim genijalnim ilustracijama ukrasio Ivica Stevanović!

Kliknite na zaplavljeni naslov, gore, za više detalja!

Cena je 1.200 din + ptt.

 

 

NE GLEDAJ SADA - Dafne di Morije

 

Ovo je moj izbor najboljih priča spisateljice koju je Hičkok naročito voleo i čak tri puta ekranizovao!

Orfelinova zbirka će vam otkriti prvorazrednu gospodaricu strave kakvu niste ni slutili.

Njena proza je često veoma slična Robertu Ejkmanu, ali je nešto komunikativnija.

To je suptilna, psihološka strava – ali kad reši da vas plaši, to čini kao malo ko. Druga moguća paralela: Širli Džekson. Da, Dafne kao da je nastala ukrštanjem Roberta Ejkmana i Širli Džekson.

Za ovu zbirku odabrao sam sedam priča i novela.

Ova knjiga ima ukupno 416 strana i najobimnija je do sada knjiga u ediciji „Poetika strave“.

Tu je i detaljna biografija autorke i obiman pogovor urednika i priređivača, dr Dejana Ognjanovića.

Kliknite na zaplavljeni naslov, gore, za više detalja!

Cena je 1.300 din + ptt.

 

Sve tri nove Orfelinke zajedno koštaju 5.300 din + ptt.

Ptt & pakovanje bi za paket ove veličine i težine bili 400 din.

 

 

Takođe, i ovom prilikom, zajedno sasvim gorepomenutima, možete naručiti i izdanja Ghoul Press-a:

KULT GULA (horor kritike, eseji i liste), 1000 din.

NAŽIVO (roman), 1000 din.

PROKLETIJE (roman), 1000 din.

ZADUŠNICE (moj za sada najnoviji roman), 1000 din.

i DIVLJA KAPELA (zbirka priča), 900 din.

 

Dobio sam i jedan broj primeraka zbirke DECA NOĆI, koju sam ja priredio i napisao joj pogovor.

To je moj izbor najboljih horor priča Roberta E. Hauarda, tatka na Konana. Kliknite na naslov za više detalja o sadržaju i izgledu ove unikatne knjige.

Cena je 1000 din. + ptt.

 

Na kraju: imam još samo 1 primerak ove teško nalažljive knjige, objavljene u sloveniji, na engleskom jeziku.

GROSSMANN TALES!

20 mojih intervjua s 20 majstora horora.

cena 3000 din + ptt, ili 27 e + ptt.

Prednost onome ko uzima još neku knjigu od mene... 

 

 

 

Dilan Dog i Betmen: U SENCI SLEPOG MIŠA

  

Dilan Dog / Betmen: U senci slepog miša

Autori: Roberto Rekioni, Điđi Kavenago

Format: 19,5 x 26 cm
Povez: Tvrd
Broj strana: 208
Štampa: Kolor

 

Šta kaže izdavač?

 

DILAN DOG je istraživač noćnih mora, romantik i izmučena duša. Iako zna kolika je stvarni svet noćna mora za običnog čoveka, pakao skrojen po meri ljudi, on nastavlja da brani žitelje Londona od raznih košmara. A najveći od njih je Ksabaras, naučnik toliko opsednut večnim životom da je spreman da svet preplavi živim mrtvacima.

BRUS VEJN je multimilijarder kog je u mladosti odredila lična tragedija, besmislena pogibija roditelja, zbog čega je stavio svoj život i porodično bogatstvo u službu borbe protiv kriminala i postao BETMEN, zaštitnik Gotama, njegov Mračni Vitez. Betmenova pojava uliva strah u srca kriminalaca. Pa čak i Džokeru, klovnovskom princu zločina, koji godinama širi smrt i teror ulicama Gotama.

Dva najmračnija negativca iz oba univerzuma udružuju snage i stavljaju na probu savez dva heroja – dva heroja, različita karakterom ali srodna u svakom drugom smislu, koja nikad nisu zasjala toliko snažno kao u ovom stripu. No postoji li veće zlo i od Džokera i Ksabarasa? Scenarista Roberto Rekioni i crtači Verter Del’Edera i Điđi Kavenago, uz kolor Đovane Niro, donose impresivnu priču neslućenih razmera u kojoj pružaju odgovor na to pitanje. 

 

Šta kaže Ghoul?

 U moru krosovera koji vladaju današnjom pop kulturom, gde se odavno izgubio smisao, i svaki pokušaj smisla i reda u tome ko koga sreće, ko se s kime udružuje u svim tim multiversovima, vlada samo jedan princip: „Trpaj, Mile, ja sam nerotkinja!“ The more, the merrier! Anything, and anyone goes!  

To je princip koji ja nazivam „Abot i Kostelo načelo dramaturgije“; svi sreću sve: Drakulu, mumiju, Frankenštajna, Peru Detlića, Kandraksa, Ksabarasa, Doktora Iks, Darta Vejdera, Breda Berona, Jazavca (pred sudom), Leptiricu, Glišića, Šerloka, Ktulua, Džeka Trboseka, Vuka Karadžića, Majkla Majersa, nema veze, samo trpaj, sipaj u bačvu bez dna, blago promućkaj taj bosanski lonac, pa šta ispadne. Džastis Liga, ili samo ljiga, nema veze, fanovi gutaju i traže još. Multivers je multi, meta je meta, a cilj te mete je – trla baba lan da joj prođe dan…   

U tom moru krosovera, susret Betmena i Dilana Doga još i ima nekog smisla: obojica su moody & broody mračnjaci, melanholici, samotnjaci, smrtnici bez natprirodnih moći koji se uprkos tome akaju sa Zlom koje nekad ima a nekad nema extra moći…

S tim što se Betmen malo više oslanja na svoje milijarde, za razliku od gologuzana Dilana, i na razum i logiku, u odnosu na Dilanovo „peto i po čulo“. To malo što ih razlikuje čini ih utoliko zanimljivijim (privremenim) parom kompanjona.  

Zaplet je malo teže prepričati, jer na tih 200-ak strana toliko se skače sa stvari na stvar, s lokacije na lika na preokret, da to mator čovek ne može ni da pohvata, ali današnja mlađarija, navikla na tik-tokanje i tvitovanje i da sve bude u 30 sekundi i u 140 znakova brzo i kratko (ali ne mora i jasno, to je prevaziđen, klasicistički kvalitet kojem nema mesta u 21. veku) verovatno traži i očekuje ovako nešto: nigde zadržavanja, nigde meditacije, nigde dubine, nego samo zap-zap-zap, ciketi-caketi-cak!  

U ovoj tamte-vamte, abre-ubre dramaturgiji otprilike sve počinje kad Dr Ksabaras pozove Džokera u Englesku da se malo druže i da prave iskežene zombije. Za petama Džokerovim doleće Brus Vejn sa svojim mega-avionom u kojem vozi i Betmobil i Bet-jeroplan, da mu se nađu u Engleskoj, i smesta se obraća Dilanu za pomoć.

Ali pošto su obojica bandoglavi, to ne proradi odmah, nego tek kad se u kanalizaciji susretnu Žena-Mačka, Dilan i Gručo, nacereni zombiji, Gušter-Zver i bogte pita ko još… Bam bam, pucaju meci i zombi lobanje, švić-švić puca i bič, bum-tras pucaju zidovi, cigle lete, i onda nekako nekad u svemu tome Gručo bude otet, pa postane zombi-Džoker, pa ga nekako izbave (i vrate na nenormalu dok si reko „No Time Tolouse!“)…

Pa onda (jer nema stajanja, the show must go on) Džoker reši da oživi Kileksa, ali da bi Dilan proverio da li je ovaj stvarno ponovo živ nema pametniji način nego mora s Vejnom da ode i do madam Trelkovski, i do Konstatina Helblejzera, i do Krvavog, i da siđe u Pakao (prosto ko pasulj: kroz frižider – because fuck you, that’s why), gde sreće i Minotaura i Lucifera i – nećete verovati – EPIKURA (da, filozofa, epi-kurca)!

A dok oni proveravaju da li je Kileks oživeo ili možda ipak nije, Kileks kiluje po Gotamu, kolje i dere sve živo, u potrazi za ćelijom ovo malo duše, pa onda ovi moraju iz Londona u Gotam (očas posla preko okeana, šta ima veze, drogirani Dilan prespava let avinjonom) da ga nekako navataju – ali ako se pitate da li će u tome uspeti, ili možda neće, nego će Dr Kileks zaklati i odrati bar pola Gotama – e, to ćete morati da proverite sami, u ovom albumu.

Ja, kao što ste možda mogli naslutiti pažljivim čitanjem između mojih suptilnih redova, nisam baš fan ove vrste „Abot i Kostelo dramaturgije“ – ali hej, šta pa ja znam o stripovima!? Pa meni se, bre, iz istog razloga, ne sviđa naročito ni Sklavijev DEMON LUDILA, u kojem se svi Zagorovi veći neprijatelju dižu iz groba odjednom, pa se on rve i sa Helingenima i sa Kandraksima i sa robotima i sa Akronjanima i Azatot te pita s kim sve ne – a Sklavijevi fanovi i Bonelijevi Svedoci SEKU VENE za tim epizodama, kunu se u njih, smatraju ih nečim najboljim u svemiru još od izuma rupe na saksiji, uprkos mom ostajanju hladnim pred tim galimatijasom…

Pa, prema tome, imajte na umu da, ako volite „Abot i Kostelo dramaturgiju“, sa izobiljem dodvoravanja fanovima (tzv. fan service, iliti srpski servisiranje fenova), sa brdima uskršnjih jajašaca, aluzija, citata, referenci zbog kojih ćete se osećati strašno pametni bar dvaput na svakoj strani prepoznajući ih („hej, ovo je ONO odande, a ovo je iz ONE epizode, a OVAJ lik je iz onog stripa, a ovu repliku je reko ONAJ onomad, onde…“), onda će vas ovaj susret Betmena i Dilana NAPROSTO ODUŠEVITI.

Rekionijev scenario jeste all over the place, i sigurno ima ko to voli baš tako i baš zato (jer to je danas IN); što se mene tiče, simpatičniji mi je bio na mikro-planu, jer tu ima stvarno mnogo dobrih, vrcavih replika, uan lajnera, dosetki, fora i fazona, igrarija verbalne i vizuelne vrste, i to skače, đipa, vrca i prca na sve strane neprestano, dinamikom koja ne ostavlja vremena za razmišljanje („Ej, čekaj malo, kako sad ovo, otkud ovi, kako je onaj znao, otkud se ovaj ovde stvori…?“).

 

A i što biste razmišljali, kad je ovo pre svega jedna velika bombonica za oko, božanstveno nacrtana i naslikana Kavenagovom šarenom, mewstly narandžastom kičicom? Na vizuelnom planu ovo je apsolutni SPEKTAKL, raj za oči, divota, ludilo, božanstvena orgija divotalnosti horor-fantastike i neo-gotike, postmoderne raspojasanosti, gde je zaplet ionako poslužio samo kao skica, kao izgovor, za neke izuzetno bogate prizore (oni u Paklu, npr. obilato se nadahnjuju ilustracijama Gistava Dorea, ali nude i mnogo toga svoga).

Tako da, ako ja i imam neke rezerve oko priče, mnogi stripadžije ih neće imati; plus, nemam ih nimalo po pitanju izobilja prokleto prelepih slika (mnoge preko cele strane, u velikom formatu i punom koloru), pa vam stoga ovaj album, u najmanju ruku zbog njegovih vizuelnih kvaliteta, snažno preporučujem!

Naručite ovde: https://carobnaknjiga.rs/dilan-dog-betmen-u-senci-slepog-misa