LOŠE VESTI ZA KNJIGOLJUBE

 

Ne bih da mračim, ali... mračiću. Jer takva je situacija.

Zahvaljujući kriminalno-izdajničko-štetočinskom režimu, bavljenje kulturom i umetnošću u ovoj razrovanoj i zatrovanoj zemlji svakim danom je sve teže. Naravno, kako svima, tako i nama, piscima i izdavačima. Što nama da bude normalno, kad je svuda drugde – od poljoprivrede do univerziteta – nenormalno? Ako se već sistematski, planski, ciljano zatire naša kultura od strane zlotvora i njegovih slugu, onda nema šta da se čudimo. Dok se oni za naše sudbe pitaju, tako će nam i biti.

Konkretno...

 

1) Sajam knjiga

Sad je već prilično izvesno (vidi vest!) da se ova manifestacija ove godine ili neće održati uopšte, ili će na toj lokaciji biti održana neka bedna potemkinovska predstava koja će glumiti normalnost, ali nikog iole pismenog i pametnog neće ubediti da će TO što će SNS nazvati „sajmom knjiga“ da liči, čak ni iz aviona, na ono što je ta manifestacija nekada značila. Znači, biće tu, možda, neka šačica izdavača i brdo preprodavaca – ali svi, ili većina zaista bitnih neće pristati na ponižavajuće i neisplative uslove koje im Sajam nameće. Popovi i frikovi iz Hale 4 ima da se razbaškare po Hali 1, ćaciji će da se rašire, ćiriličari će da likuju, rakijaši će naći dovoljno štandova za svoju bleju i ogovaranja, ali – pravi čitaoci neće na Sajmu imati priliku da vide ni 20% relevantne izdavačke produkcije iz ove godine. A ako je tako, što onda i da dolaze? A ako ne dođu, to će biti izgovor dogodine da se to sve otera na neku livadu na Surčinu, pod neku šatru...

Baš vas briga, a? Vi kupujete onlajn?

Šta vas zabole, pa imate knjižare, imate Delfi, Vulkan, kome još Sajam treba?

Imate akcije u tim knjižarama, što da se gurate na Sajmu?

Pa, ako tako mislite, onda... vrlo loše mislite, i ne kapirate zašto je Sajam bitan.

Ako nema Sajma, možda uskoro u Laguna-Vulkan knjižarama nećete imati šta drugo da kupite osim Laguna-Vulkan izdanja. Ako vam je to Ok, onda super.

Bitan je Sajam, pored brda ostalih razloga, zato što mali i srednji izdavači, koji nemaju svoje knjižare nego izdanja prodaju u tuđima, tim knjižarama moraju da daju oko 50% rabata – srpski rečeno, da im daju pola svog prihoda. Ako knjiga košta 1000 din, knjižara im od svake uzima 500 din. tako da izdavaču ostaje taman da pokrije ono što je već uložio u tu knjigu, da dođe na nulu, a ne i prihod od kojeg bi živeo i razvijao posao dalje... Sajam je za te i takve izdavače spasonosna injekcija žive keš zarade, živog i konkretnog prihoda, za isplatu dugova štamparima i za isplatu saradnika i za kupovinu prava na nove knjige. BEZ toga, sa onime što tokom godine curka na kašičicu, preko knjižara i onlajn prodaje – biznis plan je ozbiljno poljuljan...

 

2) Ministarstva, konkursi, otkupi...

Sadašnji zlikovački izdajnički antisrpski režim dvojako kažnjava izdavače: 1) na konkursima i otkupima za biblioteke prolaze samo knjige poslušnih, režimu bliskih izdavača i autora – svi ostali mogu da pocrkaju, bez obzira na kvalitet toga što rade, na renome autora i značaj izdanja; i 2) povrh toga, doneli su antiustavnu i anti-mozak uredbu da se za biblioteke ne otkupljuju knjige na latinici – jer su, eto, oni mnogo veliki Srbi, pa mogu da srbuju samo na kirilici.

Ako ne možeš da računaš na NIKAKVU podršku države – niti kroz konkurse, niti kroz otkup knjiga za biblioteke – to dodatno ugrožava ionako poljuljano poslovanje.

 

3) Orfelin i Veseli Četvrtak

uskoro: ODLAZAK HORORA?

Ne govorim ovo zvanično, niti mogu da govorim u ime ovih izdavača, nego samo kao saradnik, sa strane, nezvanično, slutim: čini mi se da prodaja horor knjiga ovih izdavača ide slabije od očekivanog i poželjnog. U svetlu gorerečenog – budućnost ovih horor edicija meni ne deluje obećavajuće... Možda grešim, možda je to neki prolazni, trenutni pad uslovljen dubokom krizom u društvu, ali... možda i nije. A uostalom, ni ova kriza nema razrešenje ni u najavi. Ovo sranje će potrajati još ko zna koliko... A dok nam ne bude bolje, moraće da nam bude još mnogo gore od ovoga. Treba to izdržati...

 

4) Što se tiče 2. izdanja knjige VIŠE OD ISTINE: KADIJEVIĆ O KADIJEVIĆU, ni to neće ići glatko, izgleda. Dobio sam stručno pravno tumačenje prema kojem ispada da... long story short, ni ta knjiga neće izaći tako brzo kako sam se nadao. A, teoretski, postoji šansa da možda neće ni nikada više izaći. Ne mogu da konkretno pišem zašto, ali deluje da je tako. Videćemo.

 

5) Pošto našu državu ne vodi državnik, nego pomahnitali, ludi Neron, njegova „politika“ prema svima što mu ne ljube skute i guzicu jeste – „ZAPALI, nek izgori SVEEEE!“ Najnovija rešenja „ministarstva“ o dodeli sredstava za časopise više imaju smisao kao OSVETA nego kao iole racionalna odluka.

A ako se pitate – kakve to veze ima s ovim horor blogom i šta se to tiče nas, hororista... Pa, nažalost, kao i sve ovo gore, vrlo IMA VEZE.

Kao direktna posledica toga što sredstva nisu dobili ni neki vrhunski domaći književni časopisi s kojima sarađujem, ili s kojima sam bio dogovorio saradnju – sada su pod znakom pitanja neki horor temati i članci i objavljivanja raznih lepih stvari...

 

I što vam sve ovo pišem?

Zato što me stalno ljudi pitaju, uživo ili elektronski, šta se radi, šta se sprema, oćemo li izdati ovu, ili ONU knjigu, i kad ćemo, i šta čekamo više. Ljudi, po difoltu, pitaju stvari kao da živimo u normalnoj zemlji, a ne u POTPUNO I NA SVIM NIVOIMA NENORMALNOJ.

U datim uslovima mi pisci i izdavači ne živimo, nego životarimo... mrcvarimo se i dinstamo... a dokle god dinstanje traje, sa svih strana, svih prema svima, nemojte očekivati da se znaju planovi i rokovi kao što je to bilo u normalna vremena. Planovi se menjaju u hodu. Računaš na X ali desi se Y, ili neko odozgo donese odluku Z ili izbije rat, kriza, raspišu se izbori, izbiju neredi, zatvore Ormuz, nema nafta, zbog toga poskupi kurac, palac, papir, štampa, posvađaju se ovi, otkažu dogovoreno oni --- i odoše vaši lepi, divni, pametni, promišljeni planovi i proračuni u tri lepe...

 

Nemojte ovo shvatiti kao oproštajno pismo, ili najavu nekog kraja. Ili kao nagoveštaj odustajanja. Ne, borićemo se, dokle god je to fizički i finansijski izvodljivo. Ali gusto je... Samo sam hteo da vas upozorim, pa donekle i pripremim: stvari su vrlo nevesele, i nema opuštanja i ispraznog optimizma „Ma biće bolje, srediće se to...“

Možda i hoće – ali kada, i po koju cenu, pričaće ko preživi. A mnogi neće preživeti. Mislim, neće opstati, u poslovnom smislu. Glave ćemo valjda sačuvati.  

Zato, pamet u njih. Čitajte, kupujte dobre knjige dok ih još imate dostupne.

KIČMA (1975)

 

Umro je Vlatko Gilić (1935-2026), reditelj turobne, a po meni i hororične KIČME, i niza zaista prvorazrednih kratkih filmova svetskog ranga. Nek počiva u miru.  

O KIČMI sam pisao u studiji U BRDIMA, HORORI (2007), a o njegovom opusu imate kratak esej u zborniku NOVI KADROVI (2008) koji smo priredili Ivan Velisavljević i ja. Gilić je u toj knjizi prisutan na moj predlog. U to vreme KIČMA je bila nepoznanica i najvećim filmskim znalcima, a kamoli široj publici. Ja sam je prvi put gledao sredinom 1980-ih, imao sam tek 10-ak godina, neke srede u 20h uveče, i tada mi se urezala u um, a i dublje...

Gilić je jedna fascinantna figura. U vreme kada sam pisao U BRDIMA, HORORI film je jedva bio dostupan u vrlo lošoj kopiji, reditelja još nisam bio sreo niti video njegove – tada takođe nenalažljive – kratke filmove, niti sam o njemu imao gde da se obavestim. Plus, sad kad sam pogledao moj tekst od tada, zapažam i par materijalnih grešaka – jedna vezana za zaplet, a druga za podelu uloga. Sve je to promenjeno u međuvremenu. KIČMA je bila na nekolikim televizijama, pa se danas može skinuti sa neta u solidnoj, mada nesavršenoj kopiji. Gilića sam upoznao i sreo se s njim jednom, pa smo porazgovarali uoči mog pisanja i priređivanja knjige NOVI KADROVI; tom prilikom mi je dao VHS kasetu sa svojim kratkim filmovima – koji su me oduševili.

Kada sam prošle godine kopao po filmskim i drugim časopisima po Narodnoj Biblioteci Srbije i po Biblioteci Kinoteke, radi moje upcoming knjige DOLAZAK HORORA: FILM i druge upcoming knjige, FILM STRAVE NA BALKANU, iskopao sam BRDO odličnih i vrlo rečitih članaka i rivjua o Giliću i njegovim filmovima, a pre svega o KIČMI. Suprotno nekim nagvaždanjima danas, o Giliću se zapravo pisalo prilično MNOGO. Nije on nikakva skrivena tajna – za one koji prate stvari. Uglavnom, biće sve još jasnije kada budem sistematizovao svoje iskopine i kada produbim moju analizu KIČME u narednoj knjizi. A do tada...   

 

            Nudim vam ekskluzivno na blogu odlomke iz dva teksta, i jedan ceo.

            Prvo je početak mog poglavlja o KIČMI... iz knjige U BRDIMA, HORORI (odavno rasprodate, nenabavljive – ali u pripremi je novo, prošireno izdanje).

            Ispod toga imate početak eseja o Giliću koji je napisao Srđan Vučinić, za zbornik NOVI KADROVI, koji još uvek možete kupiti (izdao nas CLIO).

            Na samom kraju je članak iz dnevnih novina, pre snimanja KIČME, gde reditelj govori o tome šta namerava s tim filmom...

 

 

KIČMA (1975)

(c) Dejan Ognjanović

iz knjige U BRDIMA, HORORI

 

Moglo bi se diskutovati o žanrovskoj pripadnosti ovog filma: on svakako nije bio zamišljen kao horor film, međutim krajnji rezultat je tako neodoljivo blizak egzistencijalističkim hororima Dejvida Kronenberga da nam to daje za pravo da ga uvrstimo u priču o srpskim filmovima sa jakim elementima horora. U tome nas učvršćuje rediteljevo posezanje za tipičnim elementima žanra: ikonografijom (izmaglica tajanstvenog porekla), ambijentima (krematorijum u ovom filmu realizovan je i usnimljen kao gotska, nadrealna zgradurina, kao prostor izvan ovoga sveta) i motivima (najezda samoubistava, otuđeni protagonista koji se približava misteriji samo da bi na kraju i sam bio njome uništen). Uostalom, horor nije nužno posvećen izazivanju strave i šoka po svaku cenu: atmosfera teskobe i gnušanja koja natapa KIČMU bliska je autorskim, umetničkim filmovima koji su se okoristili tropima horora, poput Kronenbergovih, ili radova Dejvida Linča, Andžeja Zulavskog, Alehandra Jodorovskog i drugih. Ovim se ne želi reći da Gilićev film doseže nivoe remek dela pobrojanih autora, već samo da im je blizak po svojim ambicijama i, umnogome, stilskim sredstvima kojim iskazuje svoju priču.

            O ovom je naslovu malo pisano kod nas, pored ostalog i jer se radi o retko prikazivanom filmu naglašenog artizma koji kao da je svesno prigrlio opskurnost i nekomunikativnost. Njegovog autora, Vlatka Gilića, mnogi inostrani filmski teoretičari smatraju jednim od nekolicine najznačajnijih jugoslovenskih režisera svih vremena (rođen u Podgorici, živeo, radio i umro u Beogradu). Svedočanstva toga su, pored ostalog, Srebrni Medved u Berlinu 1970. za kratki film IN CONTINUO, te učešće u glavnom programu Festivala u Kanu 1977. upravo sa filmom KIČMA. Treba li onda uopšte da čudi što je u rodnoj zemlji ovaj originalni i u mnogo čemu avangardni stvaralac bio marginalizovan i što ovde nikada nije bio na pravi način prepoznat?

            KIČMA je nastala iste godine kada je svoje postojanje bioskopskoj publici obznanio Dejvid Kronenberg sa svojim prvim igranim filmom JEZA (Shivers, 1974; van Kanade prvi put prikazan 1975). U oba slučaja radi se o filmovima-ekscesima: pojavili su se skoro niotkuda, ni nalik ičemu sličnom u svojim kinematografijama, i –kao posledica toga- bili su u svojim sredinama opšte popljuvani kao degenerisani proizvodi vredni prezira, ili barem kao nepotrebne stranputice. Kronenberg je imao tu sreću da je svoju radikalnu filozofiju i stil upakovao u donekle prepoznatljive žanrovske matrice, pa je JEZA, iako oštro napadnuta od kritike, barem imala odličnu finansijsku prođu kod publike, i omogućila dalji rad ovom režiseru. Gilić u svojoj sredini nije mogao da računa na komercijalni odziv sa jednim tako radikalno različitim filmom, te je posle loše prođe KIČME kod domaće publike i kritike uradio još samo jedan, pet godina kasnije.

KIČMA sa JEZOM deli ambijent urbanih višespratnica, kao i likove – otuđene, bezosećajne, obezljuđene zombije, neprestano na ivici violentnosti. Tu je, takođe, i isti osnovni motiv: fantastična pošast koja apeluje na biološko biće ljudi, otkrivajući u njima prazninu i zverinjost i ljušteći slojeve kulture i civilizacije, pretvarajući ih u golo drhtavo meso i budeći u njima nagon za smrću. Sa Kronenbergovim filmom KIČMA još deli i atmosferu klaustrofobične nelagode u urbanom sivilu gde soliteri preuzimaju uloge nekadašnjih kula gotskih zamkova, i gde opresija u jednakoj meri dolazi spolja kao i iznutra. ONI DOLAZE IZNUTRA glasio je alternativni naslov JEZE, i on bi se mogao podjednako upotrebiti i za Gilićev film u kome je spoljašnja pretnja samo katalizator unutarnje mučnine i egzistencijalne jeze.

            KIČMA zaista stoji u okviru srpske kinematografije poput tuđinskog artefakta koji je pao s neba na jalovo tlo bez nutritivnih elemenata koji bi podstakli klijanje i množenje. Naime, među dotadašnjim srpskim filmovima koji su se usuđivali da propagiraju nekonvencionalne ideje (pretežno u okviru tzv. 'Crnog talasa') 'subverzivnost' se iscrpljivala u sociološko-političkom domenu, kroz dosadno, realističko (gotovo dokumentarističko) ocrnjivanje 'idile' samoupravnog socijalističkog društva. Radikalnost KIČME ogleda se u činjenici da ona sasvim napušta bukvalistički tretman realnosti, i opredeljuje se za satiru koja ide dublje i dalje od banalne društvene kritike –dotičući se mračnih aspekata ne samo tadašnjeg društva, već i psiho-biološkog, pa time i metafizičkog aspekta ljudske egzistencije uopšte. Sa svojom opresivnom, gotovo nihilističkom atmosferom organske i duhovne propasti ovaj je film bliži kasnijim Kronenbergovim filmovima, pre svega UKLETIM BLIZANCIMA (Dead Ringers, 1988) i SUDARU (Crash, 1996) nego bilo čemu nastalom na ovom tlu pre ili posle njega.

(...)

 

 

Srđan Vučinić

MAPE APOKALIPSE

Kičma Vlatka Gilića u svetlosti današnjeg iskustva

(iz zbornika NOVI KADROVI)

 

            "Sto hiljada tona gasova truje građane Beograda... Raste procenat samoubica u svetu..." – ponavlja savršeno monotoni, bezlični glas prodavca novina u jednoj od uvodnih scena filma Kičma, snimljenog davne 1975. godine. Konstatovati danas, trideset tri godine kasnije, zagađenje velikih gradova, ili uporediti čitav svet sa "velikom kantom za đubre" koja preti da sagori od vlastitog otrova, predstavljalo bi tek opšte mesto, jedan od poznatih novinskih naslova. Sumnjam da je i u vreme kada je film nastao sam motiv nesnosnog smrada koji se širi delovima Beograda mogao predstavljati nešto novo. (Kada kažem novo, mislim na problematiku stvarnosti, a ne fikcije. Kao film sa temom ekološkog i mentalnog zagađenja, Kičma je svakako predstavljala novinu u jugoslovenskoj kinematografiji.)

            Cilj koji Gilićeva Kičma zbilja ostvaruje je uzdizanje fenomena ekološkog zagađenja na nivo univerzalne metafore. Kičma je jedno od onih malobrojnih filmskih dela koja pokušavaju da iscrtaju celovite mentalne mape savremene civilizacije. Naravno, nije teško zaključiti da je zagađenje u Kičmi pre svega duševno; da dolazi iznutra, iz samih ljudi, tih insektoidnih žitelja Gilićevog nekropolisa, lišenih emocija, na čudan način upokojenih znatno pre vlastite smrti. Glavni junak filma, mikrobiolog Pavle (Dragan Nikolić), pokušava da pronađe misteriozni sastojak u krvi samoubica, u potrazi za antitelom pred kojim bi, možda, bolest suicida ustuknula. Istovremeno, doznajemo da smrad koji se širi gradom, proizvodeći dalju seriju samoubistava i smrti, dolazi iz krematorijuma – od spaljenih leševa samoubica. Krug je tako na savršen način zatvoren: spoljašnje i unutarnje zagađenje bivaju izjednačeni, vezani u nepogrešivi ciklus umiranja i samouništenja. Možda je zbilja krv ona misterija iza koje se krije konačni odgovor – onaj rezervoar krvi koju će, ubijajući se nakon smrti voljene osobe, Pavle ostaviti za sobom u velikoj staklenoj posudi. Ta, već pomalo usirena krv u poslednjem kadru Kičme – iskrsava pred našim očima poput Sfinge, da bi nam iznova postavila pitanje o zagonetki ljudske prirode.

            Tajna čojku čovjek je najviša, ovako glasi jedan Njegošev stih iz Prologa Luče mikrokozma. Mogao bi to biti zapreteni smisao ne samo Gilićevog filma, već i svih katastrofičnih scenarija koji na početku XXI veka dovode u pitanje opstanak čovečanstva. Nedavno smo upoznati sa nekim prognozama naučnika prema kojima čovek ima još svega nekoliko godina da zaustavi i ublaži pogubne efekte globalnog zagrevanja. Kobni, nezaustavljivi faktor u ovom apokaliptičnom scenariju očigledno je sam čovek, tajna najviša. Narastajuća pohlepa i opsednutost profitom predstavljaju tek aktuelne manifestacije autodestruktivnog nagona, duboko svojstvenog ljudskoj vrsti. Frojd i njegovi sledbenici koristili su za njega ime pozajmljeno iz mitologije (Tanatos) ne bi li time označili nagon smrti. U literaturi se, znatno pre Frojda, javlja ona Gogoljeva sintagma "mrtve duše" – stvorena u nameri da opiše dekadentni duh modernog vremena, epohe humanizma i prosvetiteljstva u Evropi i Rusiji. I likovi Kičme, automatizovani, groteskno pomereni u stanje sumanutog straha i podozrenja, predstavljaju mrtve, tačnije ubijene duše. Od depresivnog, plašljivog samoubice, komšije Pepija (Pepi Laković), mahnitog suseda koji traži olakšanje u davljenju psa (Milutin Butković), do devojaka kojima osećaj smrada ukida potrebu za lezbijskom vezom, ili lekara koji ispred sobe za obdukcije hladno govori glavnom junaku "Ovde se znaju obaveze mrtvaca... Javiće vam kad je mrtvac slobodan" – svi oni su na svoj način oboleli od smrti. 

Naravno, možemo reći kako je svaki čovek  samim činom rođenja oboleo od smrti – nije potrebno navoditi mnoge izvore, od antičkih mislilaca do Šekspira i filozofa egzistencije, koji nam vraćaju u svest ovaj zlokobni refren. Ali, jedno je biti svestan smrtnosti, a drugo biti za života sahranjen; hodati i govoriti, a zapravo kriti iza te spoljašnjosti nešto odavno preminulo. Poput tebanske kuge širi se smrad u filmu Kičma, vodeći sigurno do ubice skrivenog u ljudskim dušama, do virusa smrti i samouništenja koji upravlja tim čovekolikim ljušturama. Time se Gilić približava onim sineastima (među kojima su i Tarkovski, Hercog, Godfri Ređio ili pozni Kurosava) koji za aporijom savremene civilizacije tragaju kroz antropološko pitanje, kroz propitivanje duhovne devijacije koja je vremenom razorila čovekovu harmoniju sa univerzumom. 

            Struktura Kičme mogla bi se opisati kao kružno kretanje, ciklično ponavljanje mitskih motiva. Tako se ljubav Ahila prema mrtvoj Pentesileji, kraljici Amazonki, koju negde na početku evocira pisar krematorijuma, vraća i obnavlja kroz zaljubljenost glavnog junaka Pavla prema mrtvoj devojci Ani. U upečatljivo bizarnoj sceni Pavle u bolnici uzima urnu sa njenim pepelom (da bi zatim sa tom urnom mrtve drage otišao na bioskopsku predstavu). (Ova scena, prema svedočenju samog autora, postojala je u originalnoj verziji Kičme. Film se na televizijskim kanalima danas uglavnom prikazuje u skraćenoj verziji.) Motiv apokalipse susrećemo u najrazličitijim varijacijama, kroz agonije, smrti i samoubistva stanara novobeogradskih oblakodera. I apokalipsa je mitski utemeljena kroz neobično jak prizor – kadar snimljen kroz prozorče krematorijumske peći, kao pogled junaka na telo koje sagorevaju plameni jezici. I ovom prilikom najrečitiji je komentar pisara krematorijuma, te prilike homerskog znanja i pamćenja: ovako će izgledati kad ognjena kola prođu zemljom. Vezivanjem krematorijumske peći za oganj apokalipse na svojevrstan način ukida se razlika između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti; između predanja, dnevne vesti i proroštva. Koreni apokalipse su neuhvatljivi, "sa zagađenjem je počeo još pećinski čovek"; kataklizma je, dakle, upisana u kodu naše civilizacije. Posrednim propovedanjem kružnog shvatanja vremena i istorije, Kičma je znatno bliža istočnjačkom fatalizmu negoli zapadnom isticanju slobode i individualnosti.  

(...)

 

 

 

(BORBA — 15. MAJ 1974.)

 

Svaka sličnost sa Bergmanom - samo slučajna

 

Vlatko Gilić: Film „Kičma“ stavlja pod mikroskop čestice zagađenje čovečje sredine, znači, i zagađenu čovekovu psihu

 

Jedan izuzetan reditelj snima jedan – po svemu sudeći – izuzetan film... Bio je to povod da porazgovaramo s njim – sa Vlatkom Gilićem: o filmu „Kičma“.

Film „Kičma“ već na samom početku snimanja ustalasao je radoznale kinematografske krugove. I ne samo njih. Nazivaju ga „najneobičnijim jugoslovenskim filmom bergmanovskog tipa“ i filmom „tajanstvenih poruka najzagonetnijeg jugoslovenskog reditelja“.

O tome reditelj i scenarista, Vlatko Gilić, kaže:

— Ovaj film zahtevao je dvostruku realističnost. U svom osnovnom tretmanu i po umetničkom izrazu. Prva podstiče na razmišljanje, a druga – umetnička – još i više, jer je sinteza one prve. „Kičma“ nosi upravo takva obeležja koja su neophodna da film ima svoju identifikaciju... Svet koji autor kroz filmski medijum prenosi publici razlikuje se od

sveta koji nosi neki drugi čovek. Utoliko između mene i Bergmana, ovog mog filma i njegovih dela – nema sličnosti... A ima ih utoliko što čovek, iako se razlikuje od drugog, liči, ipak, na – čoveka! Za „Kičmu“ ne bih rekao da je film „bergmanovskog“ tipa, bar ne

kada je u pitanju scenario.

A o svemu ostalom što čini ovaj film, Gilić ne govori mnogo... Ipak, saznajemo da film govori o proučavanjima jednog mikrobiologa. Stavljajući pod mikroskop delove zagađene čovečje sredine, istovremeno stavlja i zagađenu čovečju psihu. Dakle, „Kičma“ je film našeg vremena i o našem vremenu, ovdašnji – znači i urbani i beogradski, ali u sebi nosi i sva ona obeležja koja odlikuju i svaku drugu svetsku metropolu...

O filmu, reditelj – tumači autor – počinje duboko da razmišlja tek kada ga vidi. Što znači da jedan iracionalni put, kojim se kreće ostvarivanje dela, ne bi trebalo rigorozno racionalisati, bar ne u trenutku stvaranja. A to, opet, ne znači da ne postoji duel između racionalnog i iracionalnog u procesu nastajanja. Definitivna forma koju film dobija biće splet i jednog i drugog...

U kontekst ovog filma upliću se i ličnosti dva narodna heroja iz vremena NOB i revolucije.

— To su zapravo autentične fotografije dva ljudska osmeha nastale u trenucima neposredno pred streljanje dva heroja, Ljuba Čupića i Stevana Filipovića. Ljudi, čiji je život odbrojavao još samo trenutke, osmehuju se! U mom filmu to je, svakako, samo element koji opredeljuje jedan životni stav, stav čoveka koji nadjačava smrt. Fotografije koje će ući u film na mene su direktno delovale: u „Kičmi“, koja donosi naš savremeni život, osmesi sa tih fotografija imaju snagu kao da su danas nastali... Kroz njih ja vidim odbleske revolucije, odbleske koji traju i deluju...“

Glavna emocija, ona koja će u Gilićevom novom filmu dominirati nad ostalim je – bio je prvi rediteljev odgovor na ovo pitanje – ljubav. Zatim, dodao je – razmišljanja o životu i o smrti, što – kaže – znači i razmišljanje o ljubavi i o smrti. Najzad se opredelio za život kao za „emociju koja prožima njegov celovečernji prvenac“.

Glumci, koji u „Kičmi“ Vlatka Gilića tumače uloge su poznati umetnici, ali i debitanti, Dragan Nikolić, Stanislava Janjić, Đorđe Jelisić, Milutin Butković, Neda Spasojević, Jelisaveta Sablić, Taško Načić, Mira Banjac, Olivera Katarina, Nikola Gvozdenović (slikar sa svojim autentičnim modelom), književnik i muzikolog Pavle Stefanović, Đorđe Šahović, Miroljub Lešo i Jelena Radović.

Pitamo, zar debitanti nisu opterećenje za reditelja, posebno kada radi svoj prvi celovečernji film.

— Reditelj prepoznaje svoje likove u svakodnevnom životu. Kada naiđe na lik koji je najbliži zamišljenom, a taj čovek predstavlja ličnost i u privatnom životu, onda preostaje samo da se taj čovek zamoli za saradnju. Ako pristane, uz određenu dozu talenta koju mora, ipak, imati, onda posao sa takvim debitantima nije mnogo teži od rada sa glumcima – profesionalcima. Takve debitante ja imam u svom filmu...

„Kičma“ će najverovatnije biti snimljena za osam nedelja. Snima se uglavnom noću, na beogradskim ulicama i u studijima „Avala-filma“, pored ostalog i zbog same kompozicije filma koja se dešava između večeri i jutra, ali bez vremenskog jedinstva u klasičnom smislu reči. Zanimljivo je da film košta samo 220 miliona starih dinara, što je malo i za film u crno-beloj tehnici, dok se „Kičma“ realizuje u koloru.

Snima se film u koji mnogi – i van naših granica, dobri poznavaoci Gilićevih kratkometražnih remek-dela, među njima i reditelji Pol Stjuart i Roman Polanski – ulažu, opravdano, nadu.

Gilić bi mogao – govore ovih dana čak i njegove kolege te ovo mišljenje dobija utoliko drugu težinu – biti jedan od onih reditelja koji će, konačno, uploviti u svetske kinematografske vode i sa jugoslovenskim igranim filmom sedamdesetih godina. Reditelj, koji kaže da „svaki narod ima jedno svoje trajanje, u kojem svaki trenutak pišu desetine generacija“, ima – čini se – sve preduslove da to ostvari već sa „Kičmom“. 

D. RADOVIĆ

LEVITICUS (2026)

„Šta mu to dođe Levitikus, oca mu u vr’ guzice?“, pitate se sada vi. „Je l’ to neka boles’, nešto ko apenditicitis, divertikulis, il’ tako neki kurac?“

                Pa, na neki način, možda to nije boles’ koju ste tražili, ali zapravo jeste dobili boles’.

                Naravno, obrazovane osobe - ili u najmanjem, one koje su diplomirale na Kultu Gula! – setiće se da je Knjiga Levitska ona ogavna pizdarija unutar tzv. Starog Zaveta gde Jevreji nabrajaju sve sadističke načine na koje treba da zatru sve one koji u najmanjem polukoraku odstupaju od njiove okamenjene dogme.

Ono histerično urlanje: „Da se spali onaj koji... i da se kamenuje ona koja... i da se krv iscedi iz onog ko... i creva da se iščupaju onome koji se drzne...“ i sve u tom smislu. Istakao sam svojevremeno, kao najzabavniju, upravo LEVITSKU epizodu, po scenariju Alana Mura, u strip izdanju Sramotne priče iz Starog Zaveta.

A razlog što je ta knjiga metnuta u naslov ovog filma jesu sledeći stihovi:         

Levitski zakonik 18:22: "S muškarcem ne lezi kao sa ženom; gadno je."

Levitski zakonik 20:13: "Ko bi muškarca obležao kao ženu, učiniše gadnu stvar obojica; da se pogube; krv njihova na njih."

Eto, nekoliko je milenijuma prošlo od Levitikusa do Live, Laugh, Lovetikusa... ali sledbenici tih zatucanosti nekako i dalje nisu sebe zatrli, nego i dan-danas truju živote drugima oko sebe koji im u ponečemu odstupe, uključujući po pitanju koga će i kako neko da voli.

Što nas dovodi i do plota ovog filma: u nekom malom australijskom mestu dva momčića se, eh, zbliže više nego što je proskribovano. To neće da može, ako se njiovi bogobojažljivi roditelji pitaju, pa – preskačem nekoliko komplikacija i vodim do ključnog momenta u filmu – da bi ih „izlečili“ od levitske „gnusobe“, podvrgnu ih nekoj vrsti rituala, koji je pola propoved, pola hipnoza, a pola egzorcizam. A „lek“? Od sad će ono što voliš da ti bude najgadnije, najstrašnije, najopasnije!

Kako se stručno, dubinski posrati nekome u život? Popovsko Zlo je tu da to učini za vas! Amiiiin.

LEVITICUS vrlo domišljato stvara svog originalnog demona homofobije: onaj na koga se nakači to čudo -inače, nevidljivo svima ostalima- videće TO u obličju svog najvoljenijeg, ili najvoljenije (u filmu vidimo i par lezbijki razoren ovime). Znači, baciš se u peting ili nešto jače, misleći da si s onim/onom koju voleš, kad ono to počne da te davi, odgriza delove tela, baca u vazduh i, na kraju, ubija. Eventualni posmatrač sa strane ne vidi nikoga oko tebe – TO vidiš samo ti, u liku najvoljenije osobe, dok ne bude prekasno.

Jednostavna premisa, pametno osmišljena i dosledno sprovedena. Pretnja je vrlo zajebana i ne vidi se ni nagoveštaj načina kako bi to čudo uopšte moglo da se savlada. (Ako odjebeš trenutnoga i nađeš drugoga – TO će ti doći s njegovim obličjem...) Likovi se ponašaju razumno – onoliko koliko zacopani tinejdžeri to mogu! – i rade stvari koje su, u datim okolnostima, smislene. Hronotop je ubedljiv a ritam taman kako treba da sve ima potrebnu živinu.

Film je u jednakoj meri drama i horor, i podjednako je uspeo na oba polja: likovi su prijemčivi, gluma je besprekorna, hemija je opipljiva, emocije su potresne – a kad dođe do horora i krvoliptanja, to zaista zaboli. A kontekst je takav da je sve to zastrašujuće i bez natprirodnih pretnji – dovoljni su batinaši s palicama, koje vidimo u jednoj sceni ovozemaljskog, all-too-real horora.

Dakle, ovo nije gimik ekstravaganca a la SMILE, svedena na efektnu dosetku, nego film koji ima nešto na pameti, i sav izrasta iz toga nikad ga ne gubeći iz vida zarad jeftinih fazona, i to uspeva da artikuliše na upečatljiv način. Pa i poučan, i potencijalno s pozitivnim dejstvom, u smislu da će svoj prikaz toga koliko toksična i destruktivna može da bude homofobija ovaplotiti i preneti i onima koji inače nikad ne bi pogledali kvir kaming of ejdž dramu.

Tako se horor, po ko zna koji put, pokazuje kao lingva franka, univerzalni jezik za prenošenje svih životnih i smrtnih misli, emocija, stanja, poruka, tema i dilema. Tableta koja bi bila gorka, ili bljutava, ili prosto neprivlačna u svom golom izdanju, obloži se hororom, i odma se lakše guta i vari.

Možda će poneki tragalac za horor spektaklom biti razočaran time što se uglavnom ovde išlo svedenom, prilično realističnom putanjom, pa nema nekih preteranih horor egzibicija. Da, levitira se u ovom Levitikusu, ali ne previsoko, niti predugo, jer nije poenta filma u tome da smisli 10 načina brutalnih pogibija za 10 sporednih „topovsko meso“ likova, niti da vas fascinira nekim „wow kako montira“ razmetanjima, ili vrtenjima kamere bez preke potrebe.

To ne znači da film nije izuzetno dobro, pametno režiran, jer efektan je svuda gde treba, baš kako treba. I rečito je, i pregnantno, u konotativnom kontekstu ovog filma, to što je možda i najnapetija scena u njemu – scena ljubavisanja ove dvojice. (Bez brige, nije ništa explicitno: nije čak ni na golo, dešava se na zadnjem sedištu u međugradskom autobusu.) Ali – da li je ovaj drugi onaj koji se čini, ili je to zapravo levatsko demon-govno popovski izasrano i poslato da truje? I da li će ta ljubavna scena, i u kom trenutku, naprasno da promeni žanr, i izvrgne se u stravu i užas? Zaista se retko viđaju ovako izbalansirani podtekst-konotacija i žanr-učinkovitost, da budu smisleno isprepleteni i da dvokrako deluju udruženi, sa uzajamnim preplitanjem a bez saplitanja.

Glavni dvojac će hororistima biti poznat, jer obojica su već veterani horora: ovaj plavi se pojavio u solidnom ajkulastom THRASH (i u TV seriji PREACHER), a ovaj crni je bio jedan od onih klinaca koji prizivaju šta ne treba u TALK TO ME. Obojica su izvanredni, doslovno nose film na ramenima, a i debi-reditelj se odlično pokazao, i horor će biti bogatiji ako ovaj ostane i nadalje u njemu.

Jedinu krupniju zamerku imam vezano za kraj filma, pa zato ovde mora doći SPOJLER. Ne čitaj dalje dok ne pogledaš film – jer ovo def. treba pogledati!

 

Dakle..... Odličan je LEVITIKUS, sve do samog kraja.

Kraj nije LOŠ, nije jedan od onih krajeva koji se pokake na sve što je dotad bilo, ništa slično tome.

Ali... jedino tu film poklekne na oba polja svog dotad čvrstog i sigurnog dejstva – dakle, i kao horor, i kao drama.

Kao horor, ta kulminacija je mlaka, nedovoljno katarzična, horor akcija nije dovoljno žestoka i memorabilna.

Kao drama, taj rasplet nije adekvatno pripremljen i izveden. Kao da fali korak (scena) od tačke u kojoj su njih dvojica maltene neprijatelji – bore se jedan protiv drugoga – do tačke u kojoj jedan drugoga prihvataju, prigrljuju i odlaze u neizvesnu budućnost s poverenjem čije utemeljenje nam film, prosto, nije prikazao. Ono se, valjda, podrazumeva – više kao teza (veruj! svemu uprkos!) nego kao narativni, dramski momenat koji vodi iz jedne premise u jedan zaključak i rezultat.

I tako, film koji od naslova pa nadalje kao da podriva hristijansku dogmu, na kraju se završava apelom na – VERU. Ali, srećom, ne na veru u dogmu, nego na veru u blisku osobu. Jer, bez poVEREnja nema ni prave ljubavi...

No, pošto nam ovakav kraj kazuje ono što bismo voleli da čujemo, tj. u šta bismo voleli da verujemo, slutim da će na ovaj film biti dve dominantne reakcije: 1) „Bljak, peđeri, neću to ni da gledam!“ i 2) „Jao što je dobar ovaj horor, baš je creepy“, pri čemu većini među ovima drugima neće previše smetati ovo što meni malko sreću kvari.

U svakom slučaju, ovo jeste jedan od najboljih horor filmova ove bogate godine – def. top-10, e sad gde će tačno biti na listi nejasno je, jer svašta potentno tek treba da dođe do nas.

 

HER PRIVATE HELL (2026)

 

Nije da nismo bili pripremljeni. Nije da nismo ovo očekivali. Dapače, SVE je ukazivalo na OVO. Pa ipak... Nadali smo se, jer smo nadanju skloni, jer smo neuništivi optimisti.

                Ali, ne vredi. HER PRIVATE HELL je tačno onakva izdrkotina kakvu smo od Refna morali očekivati isto onako neumitno kao što posle A, B, C ide D.

                Posle narativnih i smisaonih hiperstilizovanih papazjanija kakve su bile BOG PRAŠĆA AL JA JOK i NEONSKA DEMONICA, i posle TV izdrk-pantljičara, od kojih sam jednu s gnušanjem i besom ugasio na pola prve epizode (i smesta zaboravio sve, pa čak i naslov!), a drugu sam, suprajz, uspeo da odgledam (KOPENHAGENSKA KAUBOJKINJA) – evo ga naivčinama dugo (deceniju!) čekani Refnovog povratak u bijoskop! NJEN PRIVATNI INFERNO!

                Ha ha! SUCKER ko plati bioskopsku kartu za ovo gomno. SUCKER ko skine s neta (ima već, na izvolte, ko se toga ne gnuša) i očekuje fino veče uz cineeemaaaaaa. A SUCKER bih bio i ja da sam, na neviđeno, pristao da platim neke nenormalne stotine i iljade evara koje je Distributer X tražio da bi se OVO pušćalo na Sloter festu. Srećom, slutio sam da će da dođe do OVOGA, pa im rekoh „Neka, hvala“.

                A to OVO je sledeće: od onog Refna koji se pred Fridkinom kurčio kolko mu je genijalan NAGON (DRIVE), a Friko ga spustio na svoje mesto, za svaki slučaj, jer možda je trolovao a možda budala i stvarno to misli (ima na Jućubu, ko zna, znaće o čemu govorim), u lobanji mu umesto mozga ostala samo kišna glista koja bi sad sve nas da TROLUJE kako je ovaj novogodišnji program u Pinkovom studiju, s obiljem veštačke magle, sav u plavim i crvenim svetlima i filterima, uz mnogo šljaštećeg neona i kiča, zapravo nekakav FILM.

I to ni manje ni više nego omaž svemu na šta ovaj danski pozer drka u svoja privatna 4 zida: Arđentov INFERNO, japanski emo-jakuza filmovi (Sejđun Buzuki), BANBARELA, sabrani Mario Brava, ali naročito PLANETA VANPIRA, i još razni tako neki filmovi za TETKE (gej ili strejt provenijencije) sa nedodirljivim Ženama Našminkanim i Nabudženo Odevenim da budu Veće Od Života (i od pipanja)...

                Premise na kojima je sazdana ova tvorevina, ovaj Pink „šou“ (frik šou), ova DVA SATA DOSADNOG PROGRAMA, glase:

- pričanje priče je tako passe;

- oćete smisao, logiku, značenje? idite nazad u 19. vek!

- zaplet, fabula radnje? pih, ta koješta, ostavimo to za služinčad;

- privatni fetiši su tako zabavni – pogledajte samo Tarantinja, striku Striklenda, duet Kateta Hipotenuza i Forcani – ali za razliku od tih SELJAKA, ja neću da pričam ni toliko priče koliko oni, jok ja, nego ću pred narod da izvučem sve lutkice i sličice koje sam skupljao u mojoj sobi i razbacam ih bez nekog reda – jer red je za prostotu, chaos reigns, baby!

- i poza je stejtment!

- palp i kič su strašno cool kad se snime s visokim budžetom u Pinkovom studiju, sa vrhunskim šminkerima, kostimografima i kamermanima!

                Problem je samo što da bi neko pravio „stil iznad supstance“, prvo treba da ima stil. A treba, ipak, i malo supstance – da bi stil imao iznad ČEGA  da bude (vidi: INFERNO). A ovde nema NIŠTA. Ovde zjapi treperava praznina. Što reko Laftkraft: „Audient void.“

                Iz te praznine povremeno izvire neke prenašminkane ženice, od čega je jedna ružna Azijatkinja, jedna je neka zaboravljiva lutkica, i jedna je moja ljubimica Sofi Tačer – koja ne može a da ne ponudi nešto malo odmora za oko, takva joj priroda, ali kretefn ni nju nije iskoristio ni blizu onoliko i onako kako je trebalo. (I time ne mislim samo u jalovoj  ništa-se-ne-vidi „erotskoj“ sceni za impotentne, nego i šire.)

ma ko je to nama operiso obraščiće?

                Iz te praznine veći deo vremena odjekuje skor genijalnog Pina Donađija, i on je otprilike sve što bih vezano za ovaj film pohvalio. Skinite taj skor s neta pa tripujte, s aditivima ili bez. Zurite u beli zid ili plafon dok ga slušate, i lepše ćete se provesti nego uz ovu trolovsku izdrkotinu na novčanici od tri dolara.

                Za kraj ću, da se ne bih unosio previše u ovaj anti-film, sebi uštedeti vreme i trud tako što ću citirati jezgroviti sud o ovom sočinjeniju koji je na Fb okačio Nikola Gocić, čiji su ukus i poznavanje opskurne kinematografije poprilični. Sve ovo što je reko i ja potpisujem:

„In his latest attempt to outdream the dream logic, outweird Lynch at his weirdest, and prolly win against Cattet & Forzani in 'who's the biggest fetishist?' game, NWR delivers an extremely alienating, emotionally and intellectually detached exercise in pseudo-esoteric hyper-style; vapid yet somewhat mesmerizing, sexy yet profoundly frigid, eye-and-ear-pleasing yet mind-numbing, genre-less piece of anti-cinema that may achieve the cult status in some utopian futuristic society of human-AI hybrids.“

Nemoj posle da bi bilo: „Gule, što nisi reko, zašto nisi na vreme upozorio, jbt od ovo mož da se rikne!“ Ili barem neplanirano zaspi...

Smorio vas NEON DEMON, onih dana? Ihaaaj, pravićemo ga od blata (pomešanog sa šljokicama i Lokicama)! Taj film je barem zaslužio drugo gledanje i novo promišljanje – a OVO neću obrisati s harda samo za slučaj da nekad razvijem nesanicu, jer boljeg leka od ovoga nema.