THE ODYSSEY (2026)

Nova ODISEJA izazvala je brdo snažnih mišljenja, ili bar stavova. Istina, popriličan deo tog brda čini gomila onih „Video sam trejler, video sam mimove, sve mi je jasno – ja TO nikad neću gledati!“ dok su, za sada, upadljivo malobrojniji oni „Pogledao sam film i evo zašto (ne) valja!“, mada ima i njih, pomalo. 

I sad se vi pitate gde ja tu stojim po pitanju kurentnih kulturnih ratova: woke ili njoke, da li faca Lupite Njongo pokreće armije i brodovlje u rat, itsl. Pa, možda ću vas razočarati. Odmah da vam na početku kažem: ja nemam snažnih mišljenja (strong opinions) o ovom filmu. Kao što ih nemam ni o njegovom reditelju. Ni o njegovom predlošku.

„Ilijadu“ i „Odiseju“ sam čito kao student postdiplomac. Ništa se to meni nije dopalo. Apologija kraljevanja, besmislenog ratovanja, „junaštva“, kurčenja, odanosti autoritetima vladara i bogova i socijalno konstruisanih vrednosti koje se percipiraju kao okamenjene, večite, neupitne, od bogova date, plus sve to iskazano jednim izrazito nezanimljivim jezikom. Ja iz oba ta dela zajedno nisam sebi obeležio – kao što sam oduvek činio u svemu što čitam – niti 5-6 stihova, da za njih kažem: e, ovo vredi prepisati, upamtiti, ovim mudrolijama i ovim lepotama verbalnog, poetskog izraza vredi se vraćati.

Evo da se podsetimo nekih večnih stihova ovog remeka:

 

„Ništa od otadžbine i od roditelja nije

slađe, pa makar ko i u bogatu boravio domu,

ali u tuđini gde, daleko od roditelja živi.“

(Odisej objašnjava zašto odbija besmrtnost i raskoš kod Kalipso i Kirke)

 

„...jer od ovoga ništa boljeg ni lepšeg nema

nego kad mužić i ženica u kući svojoj žive

jednoga uma; dušmanima to zadaje veliku muku,

prijateljima pak radost, a sami to najbolje znaju.“

(Odisej upućuje ove reči princezi Nausikaji)

 

„Gledaј, aјme, kako ljudi na bogove viču!

Kažu da od nas zlo dotače, a sami oni

preko sudbine trpe jad zbog obesti svoje...“

(Zevs govori na veću bogova na samom početku epa)

 

I sve u tom smislu.

Ne, nisam ja, kako bi neko mogao pomisliti, beznadežno dete amerikanizovane pop-kulture koje ne može da se mentalno prebaci u te drevne svetove i arhaične sisteme verovanja: stvar je samo da me ovi, „Homerovi“, baš ničim nisu dotakli, nisu me u sebe uvukli, ništa mi nisu kazali na nekom iole dubokom nivou, gde prava književnost treba da deluje. Intelektualno, studentski, zabeležio sam ih kao ISTORIJSKI značajne epove, kao KORENE raznih nekih motiva, tema i situacija - ono, kao: eto ti ODAKLE potiče ovo ili ono, eto ti izvora s kojih su se napajali vekovi i milenijumi – ali uživanje, jok.

A to vam kaže neko ko, npr. apsolutno OBOŽAVA „Ep o Gilgamešu“, kao i srpske junačke pesme. Potonjima sam čak posvetio i jedan od ranijih blog postova, evo OVDE: SRPSKE NARODNE PESME. E, TE su mi knjige ozbiljno ispodvlačene, i na marginama olovkom obilato obeležene, tu divni stih sustiže prelepo iskazanu misao ili stav, maltene na svakoj stranici. A lakokrili rečnosklopni homerovski epiteti crnodušje moje nisu takli, a ni vinobojno more, tj. more boje (crnog) vina – sve do Roberta Ejkmana.

Pošto sam ja čovek naklonjen fantastici i čudovištima, naravno da mi je srcu nešto bliža „jedno čudovište posle veštice posle kiklopa posle čudovišta“ ODISEJA od „kako smo se kurčili i merili čiji je veći, gubeći glave pritom kao da će nam izrasti nove, zato što nam je kralj reko da moramo da se makljamo za neku njegovu odbeglu pičku“ ILIJADE. Mojoj ljubavi prema tim epovima (u izvornom izdanju) svakako nije pomoglo što sam ih, hronološki gledano, prvi put susreo u ranoj mladosti, superiornoj dajdžest vizuri Broja Jedan, u ALAN FORDU. I sumnjičav sam prema mogućnosti da ih današnji čovek uopšte može (ili treba!) da konzumira sa mentalnim sklopom u kojem su nastali i kojem su bili namenjeni. Mi, današnji, s time ne rezoniramo – i ko zna zašto je to dobro!

Distanca prema tom materijalu, dakle, neminovna je. Kad se te priče vaskrsavaju danas, one moraju da se prilagode današnjoj publici i njenim (dominantnim) vrednostima. Zato su mi neverovatni oni kojima danas nije jasno da ne postoji, niti može postojati, „verna“ adaptacija nijednog dela, a naročito ovih Homerovih, od pre 3000 godina, a i kad bi postojala – čemu bi služila?  

Verna adaptacija, koja bi ovaplotila te vrednosti, bila bi veličanje fašističkih maksima RED, RAD I DISCIPLINA + RAD OSLOBAĐA (I BORBA) + NA MUCI SE POZNAJU JUNACI + ON DA BRANI, ONA DA RAĐA + KO SI TI DA PROPITUJEŠ VOLJU  KRALJEVA I BOGOVA + SEDI DI SI JER NI ZA DI SI NISI + ĆUTI I SLUŠAJ TATKA-KRALJA-BOGA, NIJE TVOJE DA MISLIŠ, A KAMOLI DA SE BUNIŠ + BOŽJA VOLJA, JBG. Znam da ima (Srbo)Nacoša koji drkaju i na ove maksime, tj. na BezKraljaNeValja, na „tradiciju“ (izmišljenu juče, spec. za njih), na patrijarhat kao neupitni aksiom - kao u onom mimu gde podno astečke piramide jedan lik kaže: „Hej, ovaj sistem možda nije savršen, ali je najbolji koji postoji“ (tj. koji je nama zamisliv). 

I nek drkaju oni slobodno na te svoje arhaične vrednosti – ali za njih se prestižni filmovi ne snimaju. Za njih snima Uve Bol.

Sad, što se Hristifora Nolana tiče, pažljivi i verni čitaoci ovog bloga znaju da ja nisam njegov štovalac, dapače. Ja čak ni MEMENTO ne ljubim nešto snažno, a kamoli ovo docnije, što mi se uglavnom kretalo oko neke trojke, nekad jače, nekad slabije, ali uglavnom su mi to mlake trojke, onda kad sam uopšte uzeo da gledam, a nekolko sam mu i preskočio (PRESTIŽ, DENKERK) ili prosto nisam znao šta bih reko (TENET). Jedino su me INCEPTION i OPPENHEIMER namamili na duže egzegeze, pa ko želi, nek klikće i čita. Za INTERSTELLAR me čak i mrzelo da idem u detalje, pa sam to, nakon mog uvoda, prepustio Janjiću.

Sa svim gornjim prtljagom ušao sam na ODISEJU – dakle, bez velikih očekivanja, jer mi ništa u životu ne znači ni predložak, ni reditelj, a nisam ni zapaljen ideološkim paljevinama oko filma. Došao sam da pogledam superspektakl današnjeg vodećeg mejnstrim reditelja u Holivudu, na najvećem platnu u Nišu, očekivao sam da vidim svaki od tih potrošenih miliona na tom platnu i – pa, uglavnom sam ih video (osim onde gde nisam – vidi dole). Dobio sam uglavnom ono što sam i očekivao, plus nešto malo preko toga, što nisam, bar ne toliko.

Ako bi trebalo da tviterski sažmem svoj utisak o ODISEJI, on bi glasio: Smućkano je dobro i loše; bolji je kao drama nego kao spektakl – ipak, idi gledaj u bioskopu!

Jedan od problema ovog filma jeste njegov neuspeo pokušaj da spoji mitsko (veće od života, uključujući i fantastično, pa i božansko) i realistično (kulturno-istorijsko i psihološko). Mislim da bi ova priča bolje funkcionisala, i imala više smisla, sa većim naglaskom na ovom prvom, a sa malo ili nimalo intruzija ovog drugog. HEROES + GODS & MONSTERS, to vam je prava ODISEJA. Sva tri danas su nezamisliva i nedostižna, i stoga u sferi fantastike, pa zato – ožeži, Reje Harihauzene današnjice za sve pare!

Avaj, ko dođe na ovo očekujući „avanturistički“ film, kako ga distributer najavljuje, ako je iole probirljiv – neće se provesti najbolje moguće. Istina, scena sa Polifemom (kiklopom) je apsolutni hajlajt filma – odlično je i koncipirana i izvedena, u svom prvom delu: to je jedan zaista košmarni horor set pis, sa nekoliko skoro genijalnih inscenacijskih momenata – upotreba ovaca i njihova paralela s ljudima, upotreba mraka iz kog izranjaju kiklopove šake i grabe ljude a onda ih žderu u tami, njegov dizajn koji solidno spaja realizam i fantastiku, u smislu – hej, donekle bih još i mogao da prihvatim da je ovakvo čudo nekad negde MOGLO postojati, za razliku od Ktulu-Scile, pred kraj.

U drugom delu te cele sekvence, međutim, počinje ono što će okrnjiti i skoro sve naredne scene bilo koje vrste akcije – a to je da se sve rešava krupnim planovima, i tek ponekim srednjim, a vrlo retko totalima. To je stara oprobana tehnika niskobudžetnog filma, gde nemaš para za efekte i kreature, pa ni za statiste, nego u krupnom planu slikaš jednog-dvojicu kako trče, beže, deru se, lomataju i pljuskaju po vodi. Zašto Nolan tako slika ovu, i svaku narednu akciju? Da bi metno višak (nepotrošenih, na ekranu nevidljivih) para u svoj džep? Ma neee, ma kaki, nego je hteo da nas baci u centar akcije, da se nađemo u sandalama ovih heroja, da nam pojača saspens. Meh, nisam impresioniran.

Plus, da nam Odisej ne bi bio antipatičan, iz filma se izbacuje čitava fora sa „Kako se zoveš?“ – „Niko,“ kao i potonje Odisejevo kurčenje – kada je izmakao kiklopu, viknuo mu je pravo ime: samo zahvaljujući tome je ovaj mogao da ga prokune i da od oca Posejdona izmoli da kazni Odiseja. Taj hubris ovde fali, a celo dalje lutanje je zbog toga!

Slično biva i kasnije, na ostrvu džinova. Početak je super – kad sretnu „dete“, koje je njihove visine, odraslih mužjačina. I kad ono zavrišti: That's scary! I kad nastupi prva pojava tih krupajlija i srebrnim oklopima. Ali onda ubrzo kreće shaky cam, krupni planovi, puf-pant, kuku lele, dum tras, puče drvo, odlete čovek, dža bu, abre ubre – a niti imaš pregled situacije koliko je džinova, koliko je naših, niti kako su raspoređeni u prostoru, nego sve ide navrat nanos...

Slično su, kasnije, rešeni i flešbeci na borbu za Troju. Ajd što je borba po noći, to je OK, ima smisla da su ovi iz Konjine izašli po mraku a ne usred bela dana; ali što mi vrlo malo osetimo od grandioznosti, if any, tog velikog (?) grada, njegove arhitekture, njegovih ulica, zgrada, hramova – i što opet nemamo ni izbliza jasnu ideju o veličini i grada, i vojski koje se tu sudaraju, to je baš bzvz. Postoji jedan kadar odozgo (da ne kažem iz drona) koji prikaže delić nasilja na ulicama „iz božje perspektive“ – ali em je prekratak (10-15 sek. max), em je se nedovoljno visoko popne da zapravo pomislimo da ovo gledamo iz „božjeg“ ugla. Makljaža&masakr sa proscima, na samom kraju, rešena je na sličan nepregledni brzomontirani krupnoplanski način koji nas „baca u centar akcije“ a da skoro nikad, ili vrrrrlo retko, vidimo širu sliku.

Scena pretvaranja vojničina u svinje (zar to nije jedno te isto?) napravljena je kao čist horor, ali i tu sam podeljen: naravno da kao horor fan uživam u njenim naglašenim body horror momentima, jer ovde veštica kao da mesi face i tela, svojeručno ih preobličava u svinje – ali taj horor naturalizam na mikro planu podriva „magiju“ na delu, i nekako uspeva da bude više apsurdan i nepotrebno prejak, nego smislen. Drugim rečima, horor ove scene, mada meni lično drag u izolaciji, deluje nefunkcionalno u celini posmatran. Kao nalepljen iz sasvim drugog (folk horor) filma.

Pred kraj se nešto malo pojavi i Scila, iz svog legla u stenama, i to je efektno – kratko ali slatko, i budi želju za još – i simpatična je paralela sa kiklop-scenama, jer opet imamo nešto mnogo veće (i još neljudskije) od ljudi, što ih pipcima-prstima grabi odozgo, kao mrave ili bube. To je jednostavan ali veran prikaz toga kako su se ljudi osećali u toj dalekoj istoriji, u vlasti gigantskih i nepojmljivih sila kojima služe kao igračke, i voleo bih da je toga više, odnosno da se više potencira, i vizuelno i verbalno – naročito u filmu koji sve svoje teme i dileme explicira i po nekoliko puta u dijalozima, pa je moglo i ovo, što je tek docnije Šexpir artikulisao („As flies to wanton boys are we to the gods; They kill us for their sport“, iz Kralja Lira).

Međutim, film me nije ubedio da ova sva čudovišta i veštice i magije i mrtvaci iz Hada postoje na istom nivou stvarnosti, u istom svetu, sa ovim sasvim ovozemaljskim zamešateljstvima – borba oko upražnjenog trona, odjeci trojanskog rata, akanje s „proscima“, coming of age princa Telemaha (teško je ne nasmejati se kad u filmu par puta napomenu kako on tek treba da postane punoletan – a igra ga Tom Holand, sa svojih 30 godina!)...

Posebno su iritantna naklapanja o „kraju civilizacije“ – Penelopa u par navrata doslovno upotrebi tu frazu: „Pa to je onda kraj naše civilizacije!“ Alo, bre, ženo, ti si jedva-kraljica nekog bednog grčkog ostrvca, urazumi se, ne okreće se svet – niti civilizacija – oko tebe! Sasvim je debilna intruzija da neko u tom dobu ima tako globalnu viziju, a naročito žena koja sem Sparte i tog ostrva, Itake, ništa od sveta nije videla.

Tu je Nolan na svom najnesuptilnijem propovedništvu. Ono u šta me nije ubedio jeste da je ratovanje IKADA ranije, pre Odiseja, bilo zasnovano na junačkim, poštenim principima, pa je onda odjednom, preko noći, neko počeo da ratuje na kvarno – a onda još sam Odisej krene da kuka, s odocnelom pameću, zbog svog lukavstva sa trojanskim konjem. Nije ti bre ovo srpska junačka pesma, pa da kažeš „Kud pogubih boljega od sebe!?“ – ti si bre bliži divljaku iz džungle s tim lukom i strelom (koje i dalje koristiš) nego modernom čoveku, šta sereš bre, koje čojstvo i poštenje u borbi, sapleti ga u blato i kolji dok je na zemlji, kakvo poštenje pičke materine? (Inače, naglašava se, i dijalogom i slikom, u nekoliko navrata, da Odisej čak i kad ide u lov, prvo okine strunu na luku, da upozori divljač, pre nego što je ustreli. Kao, „Hej, evo me, tu sam, došo sam da te utepam – pa ti sad begaj, ako možeš.“ Jaoj... Humani lovci, humani ratnici, osetljivi mesožderi...)

Ta interpolacija današnje perspektive na ratovanje i njena superpozicija na jednog starogrčkog junaka nije mi problematična po sebi, kao takva – jer legitimno je, i čak nužno, da se prošlost preispituje – samo mi je način na koji je to ovde izvedeno bio neiskren, nepametan, nedosledan i neubedljiv.  

Zapravo, lik Odiseja mi je jedna od slabijih tačaka filma: ništa u njegovoj pojavi, držanju, ponašanju, ne ukazuje na junačinu Veću Od Života, na borca od kojega zavise preokreti ratne sreće. OK, zajeban je kao strelac, ali izvan toga, njegovi podređeni stalno ga preispituju: ne znam dal ima jedna naredba koju je izdao u filmu a da neki mornar, ili bar zamenik, nije doveo u pitanje, ili reko otprilike, mada ne baš tim rečima, „Ma ko te jebe, nećemo tako, nego ćemo ovako!“ Koji šmokljan!

A tom utisku dodatno doprinosi (kristal) Met Dejmon, koji je oduvek kao glumac bio tako neka srednja kategorija, pa i u ovom filmu on nit smrdi nit miriše, a to je prilično problem ako igra jedan ovakav lik. Ako mene pitate, Bekim Fehmiju je bio beskrajno bolji glumac, i bolji izbor za taj konkretni lik (i velika je šteta što neobavešteni američki slepci kao i da ne znaju za tu verziju, jer pominju samo fckn Kirka Daglasa), jer Odisej treba, pored lukavosti, da bude i prek, i opasan, a Met, s svojim licem ostarelog dečaka, to naprosto nema, ma kolko se mrštio.

Plus, u epu se toliko potencira njegova lukavost, pamet, domišljatost – a u filmu se na to ne stavlja naročit akcenat: njegove odluke te vrste tretiraju se kao samopodrazumevajuće zdravorazumske (šta ćemo sa sirenama? meh, tutni vosak u uši i gotova stvar!), a ne kao nešto specijalno čega bi se samo Dositej – ovaj, Odisej – dosetio, i bez čega bi ove copine zaginule još mnogo ranije.

Glumački posmatrano, najbolje su se pokazale Penelopa (En Hatavej daje dignitet i slojevitost i snagu toj nezahvalnoj ulozi „verne ljube“), Kirka (Samanta Morton, jezivi anderstejtment, kao pradrevna nalazačica leka za toxičnu muškost) i Džon Leguzijamo (slepi, verni sluga – čudo, niko se nije bunio što glumac latinskog porekla igra starog Grka!). Patison kao najljigaviji od prosaca je ovde one-note comic book villain, ali ni to nije nelegitimno: ovde smo u korenu svih arhetipova naše kulture, iz kojih su i stripovi izdašno crpeli. Ostali su korektni, ali ništa posebno. Šarliz Teron nisam ni prepoznao da je ona.

Što se tiče dva najproblematičnija elementa kastinga... Eliot Pejdž mi ne smeta zato što je trans, nek bude šta oće, ali me u ovom filmu iz pradrevne epohe njegova vrlo veštačka ni tamo ni ovamo faca izbacuje iz priče, iz epohe, iz svega, svojom neprirodnošću – isto onako kako me je plastično modifikovana Nikol Kidmen izbacivala, svojom napumpanom facom, iz srednjevekovnog NORTHMANA. Ništa lično, ali jbg.

Što se tiče Lupite kao Helene – ne pije mi vodu argument „to su fiktivni likovi, a ne istorijski, mož da izgledaju kako im se ćefne“, pa prema tome može sutra i Kraljević Marko da bude Kinez a Vila Ravijojla Avganistanka, jer što da ne, to su izmišljeni likovi. Mislim, MOŽE to ako praviš svesnu dekonstrukciju mita, ako praviš neku persiflažu, kao neku Troma, ili Džon Voters, ili Mel Bruks varijantu, SMEŠNA STRANA ISTORIJE.

Ili može to da se radi u stilu „Odisej u farmerkama“ modernizacija, ali fora je da onda to mora bude sprovedeno dosledno, kroz čitav film. Ne može samo Odisej da bude u farmerkama, a svi ostali u togama i sandalama. Nego, ako već kastuješ repera kao „drevnog pevača“, treba i da on doslovno repuje pesmu o trojanskom ratu, a ne da ga ja „prepoznajem“ (ha! da nisam čito o tome, nikad ne bih prepoznao nekog repera na ekranu, ne zato što su svi crni nego zato što ta vrsta bića egzistira ispod mog radara). Samo zato što ovo nije istorijsko delo, nego fantazija, ne može da Odisej, na kraju, kad mu ponestane strela za prosce, izvadi mitraljez pa ih pokosi ko u DIVLJOJ HORDI. Što da ne – umjetnička sloboda! Ionako je to sve fikcija, izmišljeno! Alo, kad mogu kiklopi i čudovišta s pipcima, onda – anything goes.

To je izrazito glupo i neznalačko „razmišljanje“, koje poistovećuje fantastiku sa „trpaj šta god ti ćune napamet, izmišljaj štagod“ i pokazuje da vlasnici takvih misli ne razumeju ni fantastiku, ni svet ovog dela, koje nije ZAISTA fantastično, jer u vreme kad je stvoreno, verovalo se i u magiju i u veštice i u bogove koji hodaju među ljudima prerušeni, a o kiklopima da i ne govorimo. Ali svet dela, ma kog žanra, mora da ima unutrašnju doslednost. Ovaj krhki they-them momak od plastike ne pije mi vodu u svetu ovog dela, baš kao ni ova crna lepotica, ćerka Zevsa (kojeg nikad nisam video prikazanog kao crnca) i Lede, spartanske kraljice, čiji je tatko bio iz Grčke, a ne iz Afrike. Dakle, taj kasting jeste Nolanov stejtment, s kojim ja imam veći problem u smislu (unutrašnje) plauzibilnosti, a manji u smislu ideološke agende. Prosto, mislim da je ovde to na pogrešnom mestu na pogrešan način izvedeno. Ali daleko od toga da me baca u žar borbe, u krvožednost i bes koji, vidim, potpaljuje horde i čopore lakokrilih desnonaginjućih internet-ratnika.

jedna razlika: M.L. King je istorijska ličnost

A kad sam kod čopora, hordi i sl., evo vam mala digresija, tj. intermisija, kad je već nema u predugom filmu: „Ovce žive u krdu.“ To sam naučio, gledajući ODISEJU u bioskopu. Zahvaljujući „prevodiocu“ koji s ovim „znanjem“ ne bi završio bukvalno ni prvi razred o.š. Jbm ti, ne mogu da pojmim da ljudsko biće koje ima tri vijuge u glavi, bar kolko da ne sere po avliji, može da potpiše rečenicu „ovce žive u krdu.“ Ako naša ugledna, vodeća distributerska kuća MEGACOM ne koristi mentalno retardirane osobe kao „prevodioce“ (prokleta inkluzivnost gde joj mesto nije! vidite gde je Nolana dovela!), onda mora da koristi - A.I... Jer samo mašina, ili retard, mogu da to napišu i ostanu „živi“.

Nego, ne bih da budem sav u duhu negativiteta, odnosno praznog dela ove suštinski još jedne Nolanove poluprazne čaše. Zapravo, uglavnom sam bio zabavljen ovim filmom, prijao mi je, pa je red evo da kažem koju i o punom delu te čaše.

Horor scene su dobrodošle, i posebno raduje što je Nolan nedavno izjavio da bi rado snimio horor. Iz ovih scena se vidi da bi to bilo vredno pažnje.

Dinamika je pristojna, ja tu ne bih sekao više od 10-15 minuta, sasvim to fino klizi. A što manje znate izvornik – ili ga se slabije sećate – manje ćete se nervirati zbog umetničkih sloboda, reimaginacija i nalepljenih misli, ideja i karakterizacija.

Autentičnost je za pohvalu – mnoge scene def. jesu snimane na brodu a ne u studiju pred zelenim ekranom, a i ovi gradovi i tvrđave deluju uverljivo. Nisam izučavao šta je tu i dokle stvarno, a odakle je CGI nacrtano (if at all), ali šta god da je posredi, ovo nije Piter-Džexonovski crtić, nego deluje stvarno.

Šteta što umesto Holanda tu nije bio neki bolji (i mlađi) glumac – on je OK at best, ali ta njegova Telemahija nije bez svoje dirljivosti snage čak i ovako; prosto je ta situacija inicijalno moćno zamišljena, krcata dramskog potencijala sa svim tim što je bačeno na njegova krhka pleća.

Sve što je vezano za tradicionalni motiv „prepoznavanja“ izvanredno je izvedeno: bez obzira što je on otrcan (hell, pa koriste ga neprestano već 3000 godina!), kad se izvede ovako vešto kao ovde, on DELUJE čak i ako ste profesor književnosti koji ga vidi još daleko na horizontu i zna tri koraka unapred kuda to sve vodi. Znači sve to – maskirani Odisej, višedecenijski izgnanik, koji se vraća maskiran i neprepoznat, i interakcije sa Vernim Slugom, Vernim Psom, Vernim Sinom (koji je bio beba kad je ovaj otišao) i Vernom Ljubom – pa to je melodrama prvog reda! A to i Goranson kapira, jer najbolja i najupamtljivija muzička tema filma je elegična, melanholična, a ne paljevinsko akciona (kao ona genijalnos u TENETU)...

Isto kao što je katarza i gledati taj pokolj pokvarenih prosaca koje smo tri sata dotad gledali kako su zločesti, ružni i pokvareni. It's PAYBACK time, bitches!

Sve u svemu, sa izvesnim ogradama, ovo je sasvim solidan komad bioskopske zabave koji će, zavisno od vaših očekivanja i ideoloških agendi, uglavnom opravdati cenu karte. E, sad, što to nije ultimativna ekranizacija ovog epa, ni blizu, i što su scene akcije često poludupaste, mrljave, nejasne, što je to sve idejno nekoherentno i što je spoj realističkog i mitskog traljav, i što će razni neki tu nalaziti ove ili one falinke (nije verno epu! prećeraše woke! ) - pa, šta se tu može. Nolan je to. To je najbolje što danas imamo, a da barata ovim budžetima i ambicijama.

POVODOM FILMA „PRAZNIK“

I dalje mi je teško da prihvatim da Kadija više nije sa nama. I dalje me opseda gorčina zbog načina kako je i zašto otišao – slomljen smrću sina. Koliko mi je poznato, on nije imao nikakve drastične zdravstvene probleme. Bio je sasvim vitalan za svoje godine, i mogao je lako da doživi stotu, samo da nije bilo te finalne tragedije čiji je vrtlog i njega povukao...

                U tom gorkom duhu je i ovaj post. Ali nadam se ipak pomalo i prosvetljujući. Evo vam dva nova-stara povoda za ogorčenost, vezano za Kadiju.

             1) Povodom Kadijine smrti oglasio se optuženi kriminalac, privremeno na slobodi, ministar nekulture, Nikola Seljaković. Lio je krokodilske suze, sipao fraze o značaju umetnika – za kojega nijedno ministarstvo nije uradilo ništa, dok je bio živ. Tipično ćacijevsko sranje: dok si živ ignorišem te, ne pomažem ti, ponekad ti i smetam – a kad umreš, suza suzu stiže, saučešće „do neba“, "nenadoknadiv gubitak" itd. Bljuc.

          To njegovo praznoslovlje podsetilo me na činjenicu da je Orfelin svojevremeno, 2016. poslao rukopis knjige VIŠE OD ISTINE na Konkurs za izdavački projekat od nacionalnog značaja koji raspisuje srpsko ministarstvo nekulture. Na tom konkursu vajna komisija donela je odluku da ovaj monumentalni Spomenik Kadiji Za Života na 500 strana njegovih misli i refleksija NIJE od nacionalnog značaja i NE zaslužuje državnu, finansijsku pomoć. Zbog toga je knjiga, jedva nekako, objavljena – u tiražu od skromnih 500 primeraka. Oni su se sporo prodavali, ali posle više godina su rasprodati, i već nekoliko godina unazad te knjige više nigde nema. Da je ovaj nekomercijalni projekat bio podržan od države, i da je štampan u 1000 primeraka, i sada bi bila u svakoj knjižari...

            A to nije sve: nećete ovu knjigu lako naći ni u srpskim bibliotekama, zato što je ona loše ocenjena od strane komisije ministarstva i na konkursu za otkup za biblioteke, gde je otkupljeno uvredljivo malo primeraka, na nivou statističke greške.

            Svi detalji o ovoj bruki i sramoti od „države“ nalaze se ovde: Ministarstvo Nekulture protiv Djordja Kadijevića. Ko je čitao, nek se podseti; ko nije, nek pogleda sad.

 

                2) Nešto sam ovih dana čeprkao po starim novinama, i iskopao podatke koje nisam znao ranije. Kadija mi ovo nije kazao (verovatno je i sam bio zaboravio), niti sam drugde na to naišao, pa mi se čini da vredi sada da podelim s vama.

                Naime, DANAS su svima puna usta PRAZNIKA – koliko je to veliki, važan film i sve u tom smislu. Pre 20 godina, kada sam hteo da ga pogledam i da pišem o njemu, JEDVA sam, uz mnogo muke i traganja, došao do pristojne kopije.

                Deo iz mog teksta o PRAZNIKU imate ovde: PRAZNIK kao horor film.

                Ali njegova nenabavljivost je samo bila logičan rezultat činjenice da je taj film od samog početka bio tretiran kao siroče. Da vam ne prepričavam, ispod navodim članak, pa pogledajte sami...

Ako mislite da je javašluk u nekulturi počeo od Vučića, ili od Neobaveštenog, ili od Zlobe... evo kako je bilo, s PRAZNIKOM, u vreme druga Tite.

 

 

O FILMU I POVODOM FILMA PRAZNIK

 

Politika, 7.3.1969.

 

Milutin Čolić

 

Ravnodušnost i neuviđavnost

 

Dobri filmovi i filmovi dobrih reditelja u bunkeru!

Mnogoj anomaliji našeg filma priključuje se, evo, i ova: film koji je snimljen pre dve godine; koji je na nacionalnom festivalu dobio četiri priznanja (reditelj „Zlatni venac" za najbolji debi i Specijalnu diplomu; Jovan Janićijević takođe specijalno priznanje, a Bata Živojinović „Zlatnu arenu“); koji je na niškom festivalu glumačkih ostvarenja ulučio dve nagrade; koji je prošle godine predstavljao jugoslovensku kinematografiju na međunarodnom festivalu u Pezaru - dobio je priliku da se, eto, tek preksinoć prikaže publici! U jednom od bioskopa koji nisu premijerni, na periferiji kinematografskoj, kao uljez - uza svu zahvalnost udruženim prikazivačima i Narodnom univerzitetu „Veselin Masleša“ koji su ga izvukli iz bunkera.

I u, dakle, naknadnom pokušaju da se s filma skine krst nepravde, ostao je izvestan trag naše neuviđavnosti ili ravnodušnosti prema onima koji u umetnosti čine prve korake - njihovo je mesto na periferiji!

Kaže li se, međutim, da je to jedan od najtalentovanijih početaka u našem filmu, da reditelj „Praznika“ Đorđe Kadijević, već startom, naznačuje konture jedne osobene i izrazite ličnosti, takav gest neuviđavnosti stvara i druge sumnje. Sumnju da su najelementarnije stvari ovog posla, dar i strast, kod nas opasno relativizirane. Jer, šta je, odista (uz znanje, koje se nauči) još potrebno da bi jedan talentovan i osećajan sineast zaslužio to osnovno uvaženje da njegov film bude normalno prikazan.

Podsećamo na ovu priču i stoga što nije jedina, odnosno što, pored Kadijevića, ima (i sve će ih više biti) još „prokletih“...

 

(...)

 

Pa ipak, postoje okolnosti i ličnosti koje nalažu obzir, tj. umetnici, čiji eventualni slabiji trenutak ne bi trebalo da podleže onoj kazni koju, s razlogom, treba da trpi onaj koji nas je uverio da umetnik nije.

U slučaju kakav je Kadijevićev, tj. kada su njegov talent i sposobnost očigledni već prvim filmom, omogućiti da se to proveri i doživljajem publike - naprosto je dužnost.

Naš list je pisao o „Prazniku“ prilikom njegove festivalske premijere u Puli, te podsetimo samo:

To je film o ratu, ali ne njegova istoriografska ili opšta projekcija. Jedan od njegovih motiva, zlo koje rat sobom u psihi čoveka stvara - to je tema Kadijevića. Inkarnacija toga zla jeste četništvo. Ali ne u smislu u kome je ono u filmu „Čovek iz hrastove šume" Miće Popovića, dakle ne kao politički fenomen koji je uslovljen i okolnostima same prirode njegovih otelotvorenja. Nego, kao psihološki fenomen nasilja kada se, monstrumom rata, raspali primitivna strast za silništvom, kada mahniti nagoni postaju isključivi regulativi čovekovog rezonovanja i postupanja.

Jednom reči, vreme kada nije bilo lako uvek razabrati razliku između čoveka i životinje. Dakle, ne film o četnicima, nego mala studija zločinstva u ratu, koje se pokazuje primerom četništva.

Mada film deluje više kao etida, kao film koji nije u svemu završen, Kadijević ispoljava veoma fino osećanje medija, kultivisan ukus i smisao za pikturalno (pri čemu kamera A. Petkovića ima osobito posredstvo) i jedan dublji misaoni pogled slučaja.

Gledajte taj pir neljudskog u suludom vremenu rata, pri čemu i smrt, duhom reditelja, postaje dokaz voljenja i radosti življenja (scena streljanja Cigana, tih najtužnijih veseljaka života).

 

* * *

 

A sad opet ja: zapazite da na samom kraju Čolić pravi ozbiljan lapsus memoriae - scena streljanja Cigana ne nalazi se u PRAZNIKU, nego u POHODU. Ali čak i taj lapsus proizveden je nenormalnom činjenicom da prvi film jednog reditelja u bioskope stiže NAKON njegovog drugog, POHODA. Zato ih je Čolić pomalo pomešao.

 

                Na gornji apsurd ukazuje i S. Lazarević u listu Ilustrovana Politika (25.III 1969), gde piše: „PRAZNIK - domaći film iz produkcije 1967. godine, koji se našao u besmislenoj situaciji: iako je na pulskom festivalu dobio nekoliko priznanja, niko nije hteo da ga otkupi i prikaže publici. A tako rečito pokazuje šta je kadar da učini primitivac kad se dokopa vlasti. Sjajna uloga Jovana Janićijevića – Janaćka i upravo maestralna epizoda Dušana Janićijevića! Strašno i – DOBRO.“

 

                Eh, da... „šta je kadar da učini primitivac kad se dokopa vlasti“. Zvuči poznato? Blisko? A ovo: Ravnodušnost i neuviđavnost? Kao nešto što nije iz 1967. ili 1969. nego iz – 2026?

šta je kadar... da učini primitivac... kad se dokopa vlasti...

 

Kurioziteta radi, PRAZNIK je premijerno na TV prikazala TV SARAJEVO (!), ne pitajte kako i zašto i otkud njima film koji je proizveo „Kino klub Beograd“. Emitovan je 10. X. 1971. a da u vezi s ovim filmom baš ništa nije normalno govori i podatak da je ovaj mučan, težak, brutalan film bio prikazan u porodičnom terminu: 18.35 h.

U to vreme još nije bio krenuo Drugi program (počeo je 31.12.1971) – tako da, ako vama (tj. vašim precima) nije tada bilo do četnika, pucanja ljudima u glavu, klanja (offscreen, ali ipak mučno) i tako toga, niste mogli da promenite kanal...

 

Za kraj i ovo.

Govorio sam o Kadijeviću za Radio Beograd, pred kraj emisije - gde, kažu mi, idu nekrolozi. Meni je strašno drhtao glas tada, samo što nisam zaridao (zvali su me u subotu, dan nakon što sam saznao za Kadijinu smrt), ali je posle mene Jovan Ristić lepo govorio. Evo, počinje od 47' 30'' --- https://www.rts.rs/radio/radio-beograd-2/5995015/dnevni-magazin-kulture.html

Govorio sam i za RTS-ov „Kulturni dnevnik“, ali su iskoristili jedva pola minuta mog izlaganja.

Pričao sam najsupstancijalnije za Insajder TV. Uključili su me u program na celih 15-ak minuta. Evo šta su me pitali i šta sam rekao: 

https://youtu.be/X2Yy1wF5xRQ?si=g8I5kwfH1SOlILt5  

Đorđe Kadijević počiva u miru...

„Veliki filmski i televizijski reditelj, scenarista, istoričar umetnosti i likovni kritičar Đorđe Kadijević preminuo je 10. jula u Beogradu u 94. godini“, objavila je Jugoslovenska kinoteka.

sa snimanja PUKOVNIKOVICE

            Postoje neki ljudi, retki, ali tim vredniji, za koje se čini da su veći od života. Jednom li ih sretneš, vidiš, čuješ, shvatiš smesta da si došao u dodir s nekim izuzetnim. Nekim koga život, odnosno smrt, ne može tek tako da zgrabi i zbriše. Đorđe Kadijević je bio jedan od takvih.

To da sam u blizini velikana prvog reda bilo mi je jasno od prvog našeg susreta, pre 20 godina, tačno 9. aprila 2006. a taj osećaj samo se učvršćivao i usložnjavao tokom našeg druženja, saradnje i, mogu reći i – prijateljstva, u prethodne dve decenije.

BFF

            A onda pročitam vest poput gorenavedene, i podsetim se da od smrti nema bežanja. Barem u njenom najprizemnijem smislu – u smislu biografskih fakata, onih datuma s leve i desne strane crtice koja ih razdvaja: u ovom slučaju, 1933 – 2026.

sa seta SVETOG MESTA

Pune 93 godine na ovome svetu, i više od pola zahvaćeno iz 94-te. 

Pozamašan životni vek, reklo bi se. Više nego što je većini dato. Prosečan čovek automatski bi pomislio: „Eh, da je meni da poživim toliko.“ Ali taj i toliki vek, u Đorđevom slučaju, bio je dubiozni „poklon“. Svakako ne nešto čijoj se tolikoj dužini on radovao, jer – taj vek potrajao je mnogo više nego što je bilo dato svim njegovim najvoljenijim.

Doživeo je, u ranoj mladosti, da ostane bez oca, kraljevog oficira koji se, nakon nemačkog zarobljeništva, nikad više nije vratio u (Titovu) Jugoslaviju. Doživeo je da, kao mlad čovek, majku i sestru izgubi u užasnoj tragediji, u besmislenom, krvavom zločinu. Doživeo je da voljenu ćerku sahrani kada je imala tek dvadesetak godina. Par decenija potom ostao je i bez obožavane žene, što je bio gubitak koji ga je devastirao. Naposletku mu je sudbina udelila i tu kletvu, da sahrani svog sina jedinca, uglednog profesora i velikog intelektualca, koji je pre samo nedelju dana preminuo u svojoj 63. godini.

Vukova kuća u Tršiću

To ga je dotuklo. Praćke i strele sudbine nikoga na ovome svetu ne zaobilaze, ali na Đorđeva pleća je, očigledno, bilo navaljeno mnogo, mnogo više toga nego što prosečnom čoveku zapadne. Trpeo je sve to, junački, kako je znao i umeo, ali ovaj poslednji susret sa smrću najbližeg bio je previše i za njega.

Njegov stav prema svom nadživljavanju svega, pa na neki način i samoga sebe, iskazivao je na sebi svojstven, stoički i crnohumoran način. Ovo mi je kazao pre desetak godina, u razgovoru za knjigu razgovora VIŠE OD ISTINE (Orfelin, 2017):

„A sad zamisli kad svet i dalje postoji, tebe nema, ali ga vidiš. To je moja sadašnja pozicija. Ja sam sada u svetu posle sebe. Gledam kako izgleda ono što ne bi trebalo da vidim, jer sam ja mrtav u stvari. A tehnička smrt, ona grobarska rabota je sasvim sporedna i beznačajna. To je užasno stanje, kad te sudbina dovede u situaciju da posmatraš stvari posle sebe. One idu nekim tokom, stvari se događaju, ali potpuno mimo tebe, jer tebe tu apsolutno nema. Što rekao Ćirilov, svet postoji, ali nema mene.

„Ti sada de facto sediš sa jednim zombijem koji vidi, čuje, malo korača i tako dalje, ponekad i nešto razmisli, ali – mene nema. I to je jedna vrsta iskustva koju neko doživi, a neko ne; neko na vreme umre, kako treba, tehnički, a neko ne. A to me je snašlo i u odnosu na film. I ja gledam sad kako se snimaju Montevidea i šta ja znam, snima se Mir-Jam, snimaju se neverovatne stvari, a ja gledam to, ovako, sa strane...“

sa seta DEVIČANSKE SVIRKE

   Ovakve, i još crnje stvari otvoreno mi je saopštavao neposredno nakon što je sahranio svoju ženu, koju je doslovno obožavao. Govorio je da je njegov život gotov, da je njegova dalja animacija, posle te žene, samo isprazni privid, besmisleno, besciljno vegetiranje. Pa ipak, njegov urođeni vitalizam održao ga je na nogama, i ne samo u vegetiranju nego u kreativnom radu, kojim se bavio i nakon toga – sakupljajući i prerađujući svoje ranije objavljene tekstove, ali i pišući nove.

Stvaranje je bilo njegov lek protiv usuda, protiv nesreće i smrti. U stvaralačkom radu nalazio je utehu i spasenje za života, ali i zalogu jedine vrste besmrtnosti koju čovek uopšte može da dosegne – kroz svoje delo. A to delo nadživeće ga, u to nema sumnje, dokle god ima onih koji ga vole, čitaju, gledaju, tumače i predstavljaju drugima.

Time mislim na njegove TV filmove – neuhvatljivu i nedostižno zastrašujuću LEPTIRICU, šekspirovski tragičnu i potresnu KARAĐORĐEVU SMRT, i na monumentalnu istorijsku fresku u vidu TV serije VUK KARADŽIĆ... Mislim i na njegove igrane filmove: zavidno besprekorni PRAZNIK (za moj groš, jedan od pet najboljih srpskih filmova svih vremena), predivni POHOD (koji bi se takođe morao naći bar u top-15), vanredno jezivo SVETO MESTO u kojem, s lakoćom genija, on nadograđuje, preumljuje i osavremenjuje Gogolja...

Ali mislim, takođe, i na njegov genijalni roman u pričama, prvobitno objavljen kao KRAJ RATA, a kasnije, u dorađenom obliku, kao BOŽIJA VOLJA (Orfelin, 2016). Tipično za ovdašnju učmalu književnu čaršiju, ovo remek-delo bilo je i ostalo prilično nezapaženo, barem što se tiče nominacija, nagrada, prikaza, studija, fame i halabuke – ali, ako mene pitate, radi se o vrhunskoj, istančanoj, slojevitoj, mračnoj i potresnoj prozi prvog reda kakvoj ogromna većina profesionalnih pisaca nikada ne priđe, a Đorđe je to napisao onako, maltene uzgred, kao neku fusnotu u svom stvaralaštvu koja je ostala nepoznata i dobrom delu njegovih proklamovanih poštovalaca. Nažalost, knjiga je rađena u skromnom tiražu od 500 primeraka, kao i VIŠE OD ISTINE, i obe knjige su odavno rasprodate i već godinama nenabavljive. Već duže vremena se upinjem da u život vratim bar onu čiji sam ja autor, i nadam se da će mi to uskoro poći za rukom...

U uvodu knjizi VIŠE OD ISTINE, napisao sam:

„Kadijević se odupire definisanju i uklapanju u ma koju kategoriju: on je, kao stvaralac, etabliran, a opet – uvek i svuda stranac, gotovo autsajder. Među rediteljima bio je posmatran sa zazorom, kao došljak iz drugog sveta – kao intelektualac, odnosno „likovni kritičar koji pokušava da režira“. Među likovnim umetnicima i kritičarima posmatran je, sa čuđenjem, kao reditelj koji, umesto da tematizuje njih i njima slične, snima filmove o običnim ljudima u ruralnoj sredini. Među bioskopskim rediteljima retko se pominje, jer ga smatraju prevashodno televizijskim autorom. Na televiziji, stalno zaposlene „kolege iz radnog odnosa“ gledale su ga kao uljeza iz sveta bioskopa koji remeti njihova ustaljena pravila snimanja. Iako inicijalno stigmatizovan kao „crnotalasovac“ (zbog svoja prva dva igrana filma), slabo se uklapa u šablon te grupacije i retko se, a i tada sasvim uzgred, nalazi u napisima o „Crnom talasu“. Kao pionir horora u našoj kinematografiji stekao je određeno priznanje sa zakašnjenjem od više decenija, ali i ono je uglavnom ostalo u sferi „kulta“ – marginalnih publikacija i minornih festivala... Povremeno se poneko u štampi ili na internetu doseti Leptirice pa sroči prigodan tekst, uglavnom zasnovan na prepričavanju i opštim mestima, računajući na prepoznatljivost i popularnost ovog naslova, ali ozbiljnih kritičkih napisa o tom i drugim Kadijevićevim filmovima ima vrlo malo...

„A kad se ispod svega podvuče crta, glavni (mada ne jedini) krivac za ovakvu situaciju upravo je sâm Kadijević. Njegova nezainteresovanost za samoreklamiranje, za klike i tabore, za centre moći, kao i njegova umetnička, poetička neuklopivost u vladajuće paradigme domaćeg filma i svesni, snažni zazor od bilo kakve etikete, bilo kakvog pripadanja i svojatanja, u korenu su jednog skoro unikatnog statusa: da bude istovremeno svima znan, a opet, suštinski nepoznat i neprepoznat. I tako, već decenijama...“

 

naš prvi susret

Đorđa Kadijevića sam upoznao 9. aprila 2006. godine, na manifestaciji „Horor u Beogradu“, u Domu Omladine. Tom prilikom održana je i tribina pod naslovom „Paralelne linije – poreklo i nastanak strave i užasa u srpskom filmu“ čiji je inicijator bio novinar i pisac Jovan Ristić, a gost-moderator bila je moja malenkost. U to vreme već sam uveliko radio na rukopisu knjige o srpskim horor filmovima koja je godinu dana kasnije objavljena pod naslovom U brdima, horori: srpski film strave (NKC, Niš, 2007) a ova tribina, kojoj se pred kraj pridružio i Goran Marković, bila je dobra prilika da i uživo porazgovaram sa dvojicom najznačajnijih aktera tematike koju sam pionirski krenuo da obrađujem.

adžijazma na američkom blu reju

     Kadijević me je tom prilikom smesta impresionirao svojom erudicijom, intelektualnošću i prodornošću vizije, kao i jasnom posvećenošću metafizičkim aspektima strave (što je, inače, kvalitet koji se retko nalazi čak i kod vodećih svetskih režisera ovog žanra), pa sam stoga iskoristio šansu da, nakon što je tribina bila okončana, pitanja koja nisam stigao pred publikom, postavim u razgovoru u četiri oka i da taj razgovor, kao i prethodni, zabeležim diktafonom. Kadijević se pokazao kao otvoren, pronicljiv i elokventan sagovornik, ali i kao čovek srdačan, otvoren, dostupan i uvek rad da govori o umetnosti i o svojim „pokušajima“ da se njome bavi. Već tim razgovorom stvorena je klica prijateljstva, učvršćenog zatim sa pojavom knjige U brdima, horori (koju sam mu posvetio, rečima: „Đorđu Kadijeviću, majstoru srpskog filma fantastike“) i brojnim kasnijim profesionalnim i privatnim druženjima.

intelektualac i stend-ap majstor u jednom čoveku

            Iako mi je, isprva, Kadijevićevo bavljenje hororom bilo najintrigantniji deo njegove filmografije, moje zanimanje za njegove filmove nije ostalo samo na tome: uvidom u ostatak tog opusa, uključujući retke, jedva dostupne ili praktično nenalažljive filmove koje sam imao privilegiju da pogledam samo zahvaljujući ovom reditelju, iz njegove privatne kolekcije (a poneke i doslovno kod njega, u njegovom stanu), spoznao sam nove, fascinantne nivoe njegovog dela kojih dotad nisam bio svestan. Osetio sam, istovremeno sa uživanjem u tim filmovima, frustraciju i bes prema oficijelnim leksikonima i istorijama filma u kojima sam pokušao da se obavestim o Kadijevićevim filmovima.

Iz osećanja podozrivosti prema oficijelnim istorijama rodila se ideja za knjigu Novi kadrovi: skrajnute vrednosti srpskog filma, koju smo zajedno priredili Ivan Velisavljević i ja (Clio, Beograd, 2008). Za nju sam, pored eseja o srpskim horor filmovima (gde sam se, neizbežno, dotakao i Kadijevićevih), napisao i rad o, po meni, najboljem Kadijevićevom filmu: „Četiri dimenzije Praznika Đorđa Kadijevića”. Imate odlomak odatle na ovom blogu, pa potražite...

            Posle knjiga U brdima, horori i Novi kadrovi usledilo je iznova probuđeno interesovanje za ovog reditelja, što se ogledalo u organizovanju brojnih promocija tih naslova, te učešću na festivalima, tribinama i autorskim večerima na kojima smo Kadijević i ja pred publikom vodili razgovore. Evo nekih od takvih dešavanja.

U okviru ciklusa „Skrajnute teme srpske kinematografije“, 6. marta 2010. godine, u sali na I spratu Doma omladine održao sam predavanje „Đorđe Kadijević i srpski horor“ .

26. maja 2010. u Domu kulture Studentski grad, u okviru ciklusa „Skriveno u lišću: metafizika i estetika u umetnosti horora“ sa Kadijevićem sam razgovarao o njegovom filmu Štićenik (1973).

O istom filmu sa njim sam govorio i u Smederevu, 13. decembra 2011. u organizaciji Centra za kulturu, na večeri pod naslovom „Korak u tamu“.

Na Festivalu srpskog horora (nulto, i do sada jedino izdanje) od 3. do 5. septembra 2010. u Ribarskoj Banji kod Kruševca bilo je održano i „Veče Đorđa Kadijevića“. Nakon razgovora koji sam tu vodio sa njim, dodeljena mu je nagrada za životno delo u obliku vodeničnog točka sa ugraviranom zlatnom leptiricom.

prvi i jedini dobitnik ovog vodeničnog točka

            Na festivalu „Fantastic Zagreb“ 8. jula 2011. organizovan je panel „Fantastika i horror u ex-Yu: juče, danas i sutra.“ Učesnici su bili Đorđe Kadijević, Krsto Papić, Nevio Marasović i Aleksandar Radivojević, a moderator – moja malenkost.

Od 15. do 19. jula 2014. u Ljutomeru, Slovenija, održan je jubilarni, deseti „Grossmann festival filma i vina“. Njegov počasni gost bio je Đorđe Kadijević, koji je na završnoj ceremoniji dobio i nagradu „Hudi maček“ za životno delo. U okviru festivala održao sam javni razgovor („master klas“) s Kadijevićem na gradskom trgu, pred mnogobrojnim okupljenim gledaocima.

Sa Kadijevićem sam bio gost i festivala horor filma „Hrizantema“ u Subotici, gde sam 30. oktobra 2014. bio moderator razgovora sa Đorđem Kadijevićem, a on mi je narednog dana, 31. oktobra učinio čast da govori na promociji mog romana Zavodnik (za koji je i napisao pogovor).

A to je bio samo početak naših zajedničkih javnih nastupa, jer kada je izašla knjiga VIŠE OD ISTINE, s njom smo, na promocijama i književno-filmskim večerima, prošpartali dobar deo Srbije: Niš, Negotin, Kragujevac, Beograd (više puta), Loznica, Subotica, Vrnjačka Banja... i gde sve ne.

Đorđe je, nakon ćerkine smrti početkom 1990-ih, zadugo zaćutao i kao stvaralac (nakon NAPADAČA, 1993) i kao javna ličnost. Mediji, preokupirani opštom balkanskom klanicom, sankcijama, inflacijama, bombardovanjima, kriminalcima i kasapima, zaboravili su na njega, a on se nije laktao da ih sebi dozove. Nije ga bilo u javnosti duže od jedne decenije – a onda, delom zahvaljujući i internetu, delom i zbog aktivnosti koje sam ja inicirao u saradnji s raznim kulturnim centrima i institucijama širom Srbije, mlađe generacije počele su da ga otkrivaju, a starije da ga se iznova prisećaju... I mislim da neću pogrešiti u slobodnoj proceni da je Đorđe u poslednjih 10 godina svog života dao više intervjua, za novine, portale, sajtove, blogove, televizije, dokumentarce i podkaste, nego u celom dotadašnjem svom životu.

Kadija u RUE MORGUE magazinu

Naš poslednji javni razgovor bio je na Svetog Nikolu 2025, u okviru festivala „Odraz strave“ u DKCB, povodom SVETOG MESTA, mada smo njega morali da skratimo jer je Đorđe tu počeo da se vidno umara i gubi glas. Poslednji naš zajednički nastup u velikom stilu bio je tog leta (2025) u Aranđelovcu, na festivalu „Mermer i zvuci“. A oni koji ne čitaju knjige, ili nisu na vreme nabavili VIŠE OD ISTINE, neke od teza i anegdota iz nje mogu čuti u Đorđevom vanredno harizmatičnom i vickasto-pametnom nastupu u podkastu „Filmogram“ kod Gorana Nikolića.

naš poslednji javni nastup

O Đorđu i njegovim delima toliko sam puta pisao u stručnoj i popularnoj literaturi, pa i na ovom blogu, da sada ne bih to ponavljao. Tragači nek tragaju, ako žele. Umesto toga, za kraj ovog omaža izneću nekoliko subjektivnih opservacija.

„Kadija“, kako su ga njegovi mlađi fanovi iz 21. veka prozvali, nije bio sumorni i strogi mračnjak, kako je na prvi pogled, izdaleka, ponekad mogao da izgleda. Nije mu mnogo trebalo da se razgali i da otopli, čim bi video da pred sobom ima vrednog sagovornika, ili barem posvećenu publiku.

Nije trpeo budale, to je istina, i to im je, na manje ili više očit, ali uglavnom kulturan način, stavljao do znanja. Bio sam svedok kada se neki intervjueri nisu najbolje proveli u pokušaju da nedovoljno pripremljeni vode razgovor s njim. Nikad neće prestati da mi bude smešan podkast u kojem su neka dvojica došla kod Kadije u stan da malo Srbuju (a on, otvoren kako ga bog dao, nije se odazvao na razgovor samo onome ko ga nije zvao). Pošto su površno pomislili da je autor KARAĐORĐEVE SMRTI i VUKA KARADŽIĆA nekakav Srbenda i nacionalista, krenuli su sa velikosrpskim žvakama, samo da bi ih Kadija, zakleti Jugosloven, smesta sasekao i ispravio...

Bio je, u duši, topla i osećajna osoba, uz to veoma duhovita. I pod stare dane plenio je šarmom, naročito svoje ženske sagovornice, novinarke, umetnice, sagovornice, obožavateljke... Svako ko ga je ikada sreo bio je ozaren tim bleštavim duhom... Ljudi su izlazili drugačiji sa tribina (predavanja!) na kojima je on govorio. Uvek tečno, uvek iz glave. Čemer i bol koje je život lopatama bacao na njega nisu se sasvim zalepili, nisu ga zakopali: ispod crnila je u njemu do samog kraja ostala varnica svetla, i više od varnice, plamen – bio je zaista živ do samog kraja.

nasmejani Đorđe, kad ga je slikala njegova žena

Najviše se bojao posramljujućeg tavorenja u bolesti, nije želeo da se mrcvari u krevetu, da se polagano muči. Ako ništa drugo, barem takav kraj jeste izbegao. Nije umro „posle duge i teške bolesti“. Nije se gasio sporo i mučno, u mentalnoj senilnosti i telesnom raspadanju. Otišao je preko noći. Nažalost, kao što rekoh, do samog kraja ga je pratila ta zla kob koja mu je otimala, jedno po jedno, sve najdraže. Kada je otpratio i sina, bilo je stvarno dosta.

sa seta ŠTIĆENIKA

Do samog kraja je zadržao i umetničko i ljudsko dostojanstvo. Uvek je bio na pravoj strani istorije. Uglavnom je izbegavao direktan politički angažman (u smislu prozivke pojedinih političara poimence), ali je iz njegovih produhovljenih i neveselih analiza i tumačenja više nego jasno bilo šta misli o sunovratu današnje Srbije... ali i celog sveta.

Poslednji put smo se čuli pre oko mesec dana. Zvao me je da se raspita o izvesnom filmskom festivalu: naime, hteli su da mu dodele „Nagradu za životno delo“, ali on je želeo da zna „nije li to neki Ćaci festival“. Prošle godine sam ga odgovorio od toga da primi nagradu od jednog nedvosmisleno Ćaci festivala.

Kao istinski umetnik, bio je iznad dnevne politike. Životni put ga je ponekad navodio na druženje i sa nekim politički okaljanim ili bar „kontroverznim“ stvaraocima – od Dobrice Ćosića, preko Milića od Mačve, pa do Bokana – a opet je nekako uspeo da sam ostane neokaljan. Radio je (honorarno) za TV Beograd, ali ni to nije bilo, kako je Dimitrije Vojnov jednom brzopleto i površno napisao „u direktnom dosluhu sa režimom“.

Nije šurovao sa Đavolom: čak i u radu za „TV Bastilju“ nije se povinovao njihovim pravilima i zahtevima, nego je radio po svome, sa punim ljudskim i kreativnim integritetom. Svedočanstva toga su KARAĐORĐEVA SMRT i VUK KARADŽIĆ: današnji RTS i današnji „reditelji“ mogu samo da sanjaju da ikada priđu na puškomet tim monumentalnim dometima, da ikada zasluže bar cipele da im poljube. Bili u dosluhu sa režimom ili ne, oni pre svega nisu u dosluhu sa onim Muzama koje su Kadiju nadahnjivale. A bez tih Muza, i muda, „džaba vam novci, moji sinovci“...

u Filmskom Centru Srbije, koji je pomogao ovu knjigu

Imao je svoje greške, grehove i zablude, kao i sva smrtna bića (i o njima je legitimno argumentovano raspravljati, nekom drugom prilikom), ali ih je višestruko sublimirao i prevazišao i svojim likom i svojim delom. I naglašavam to, kroz čitav ovaj tekst – to jedinstvo Lika i Dela – jer pronicljivom posmatraču Kadija nudi vrhunski primer i svojim Životom, koji je napustio čista obraza, i svojim Delom, iz kojeg će tek imati šta da se uči i nauči.

Kadiju nisam zaslužio, ali je nekako ipak postao deo mog života, i beskrajno sam privilegovan i počastvovan zbog toga. Teško mi je da poverujem da me nikada više neće pozdraviti na vratima svog stana u Praškoj ulici, rečima: „Gde si bre, Dejanče“, ili „Kude si, be, Nišlijo?“, kako je običavao.

Prošle nedelje me je, usred trista akcija oko Slaughter festivala, zatekla vest o smrti njegovog sina – za koju sam se ponadao da je pogrešna, da je to neko drugi, a ne divan čovek kojeg sam takođe imao čast da upoznam. Jedno vreme je on bio gostujući predavač u Nišu, pa ga je Đorđe vozio kolima iz Beograda u Niš i nazad, kako bi sin bio odmoran na predavanjima. Tom prilikom sam, dok je mlađi Kadijević držao predavanja, imao čast i da Đorđa ugostim u svom domu na po nekoliko sati, i tako mu uzvratim bar manjim delom na bezbrojnim gostoprimstvima kod njega, i u vreme dok mu je divna žena bila živa, i kasnije kada je ostao sam...

Kadiju nismo zaslužili – kao narod, kao kultura – ali smo ga, svejedno, imali, i na darovima koje nam je, uprkos nama, ovakvima, ostavio, treba da doveka budemo zahvalni. Možda ćemo ih sad, kad on više nije među nama, još malo više ceniti.