Dimitrije Vojnov o romanu ZADUŠNICE

Nedavno sam ovde podelio vanredno pohvalne stvari koje su o mom romanu ZADUŠNICE napisali neki profesori književnosti iz Srbije, Crne Gore, Hrvatske, BiH i Poljske.

A sad – nešto sasvim drukčije! Stvari koje slede su malo više kritički intonirane, a dolaze od strane nekoga ko nije profesor književnosti, ali su mu ukus i procene vezani za tu umetnost prilično relevantni. Mislim na Dimitrija Vojnova, dramaturga, scenaristu i filmskog kritičara, koji je nedavno okačio svoj sud o mom romanu na sajtu Goodreads.

S Vojnovim sam imao čudan love-hate odnos: prvo smo dobro drugovali (otprilike 2003-2009), pa smo se hejtovali, pa smo se ignorisali, pa smo došli do neke neodređene faze tihog uzajamnog polupoštovanja/polugnušanja na daljinu, uz Vojnovljevu čuvenu prijavu, na jednom mrtvom forumu: „Postoje dobri ljudi, loši ljudi i Dejan Ognjanović“… Dokle god prevazilazim uobičajene kategorije – dobro je! S onu stranu dobra i zla, štono reko Niče.

U svakom slučaju, ja ne mogu da ne poštujem ukus nekoga ko izuzetno ceni (i ubedljivo argumentuje ljubav za) moje romane NAŽIVO i PROKLETIJE, bez obzira što, rekao bih, ZAVODNIKA delom nije razumeo, a delom to zaista nije njegova šolja čaja, pa mu se ne bi mnogo svideo ni da ga je razumeo. Takođe ne mogu da ne poštujem to što on, kao malo ko u Srbiji, razdvaja autora i delo, u smislu da o meni kao osobi izgleda nema najbolje mišljenje, ali o mojim delima uglavnom ima, i to javno iznosi. Za većinu drugih ljudi ja sam ili a) odličan pisac i divna osoba, ili b) loš pisac i đubre od čoveka, sa vrlo malobrojnom grupacijom koja misli da sam c) osrednji pisac i nebitna osoba. Jedino Dimbo smatra, izgleda, da sam osoba upitnih moralnih i ljudskih kvaliteta, koja uprkos tome (ili baš zbog toga?) stvara relevantna umetnička dela, zanimljiva čak i onda kad, po njemu, nisu sasvim uspela.

Što se tiče njegovog osvrta na ZADUŠNICE, slažem se sa skoro svime što je napisao, osim… vidi ispod.

 

 

Dimitrije Vojnov o romanu ZADUŠNICE

December 13, 2025

https://www.goodreads.com/book/show/200315572-zadu-nice

 

Horor romani Dejana Ognjanovića se razlikuju od ostatka ponude na našoj sceni zbog svog spoja veoma imaginativne strave i visoke ambicije samog rukopisa da iskorači iz okvira žanra i ponudi nešto više, usput ne zaboravljajući da ispuni sve postulate uspešnog žanrovskog dela.

Otud, NAŽIVO i PROKLETIJE ostaju romani koji su i po ambiciji i po izvedbi za klasu iznad ostatka žanrovske ponude, ali bogami ne zaostaju ni za generalnom proznom scenom u okvirima onoga što duhovito nazivamo visokom književnošću kod nas.

Logično je da Ognjanovićev verovatno najmanje ambiciozan horor roman postigne možda i najviše u pogledu nagrada i približavanja NINovoj nagradi. S jedne strane, naravno, besmisleno je žaliti se na uspehu koji su ZADUŠNICE postigle u najmanju ruku jer novi romani vuku stare, prilika da se kroz slabije delo otkrije pisac i da se čitaoci upoznaju sa nadmoćnim ostvarenjima itekako postoji, s druge strane, taj uspeh i nije nezaslužen jer ovaj roman ima svoje kvalitete, ali ukupno uzev velika je šteta što NAŽIVO i PROKLETIJE nisu ovako daleko dobacile jer bi onda mogle da imaju konstruktivniji uticaj na ostatak scene.

ZADUŠNICE s druge strane ne mogu imati naročito povoljan utisak na scenu, izuzev varljivog utiska da baš od svega može da se napravi roman.

Ipak, pažljivijim čitanjem, videćemo da nepodnošljiva lakoća pisanja romana ZADUŠNICE nije baš takva kao što izgleda.

U ovom romanu, Ognjanović se uključuje u internacionalni žanrovski dijalog, nudeći autohtoni srpski ugao gledanja na pitanje ustajanja iz mrtvih u kom oživljeni pokojnici imaju neke nesuvisle, animalne i generalno nekoherentne namere, da ne kažemo da su zombiji - pošto u ovom romanu oni to tek delimično jesu.

Dakle, ZADUŠNICE jesu u širem smislu satirični zombi roman, s tim što je Ognjanović ipak suviše žanrovski prefinjen da njegovi oživeli mrtvaci budu agresivno gladni mozga. Iz tog rešenja gde ovo i jesu nisu zombiji, Ognjanović gradi jedan situacioni kapital u kom junaci imaju izbora, imaju prostora da se ispolje i ne nalaze se u neprekidnoj poteri i napetosti, mada povremeno ima i toga. Žanrovska nadgradnja horor tropa je ovde sprovedena dobro, nije iznova napisan playbook kako će zombiji biti prikazani u romanima ili na filmu, uostalom i viđali smo ih u sličnim formama, ali jeste postavljen dobar okvir za psihološko-kulturalnu studiju.

U pogledu ljudi dovedenih u horor situaciju, Ognjanović se bavi galerijom karikaturalnih likova iz južnih delova Srbije. Za razliku od neobjašnjivog uzroka kako su pokojnici postali zombiji, kod živih ljudi, Ognjanović vrlo jasno objašnjava na koji način su postali kreteni. Dakle, objašnjen je sunovrat prosečnog Srbina kojem su pomogle krize, ratovi, sankcije, stari mediji, novi mediji, teorije ali i prakse zavere itd. Vrlo malo ovde ima ljudi sa kojima se čitalac može identifikovati ali ne mari jer svi ovi tipski likovi su nam dobro poznati i iz svakodnevice i iz popularne kulture koja fetišizuje lik Srbina iz unutrašnjosti kao raspojasanog idiota.

U tom domenu popularne kulture, ovaj roman nailazi na svoj prvi neuspeo eksperiment. Naime, reč je o satiričnom romanu ali pored satire ovde Ognjanovič pribegava i jednom krajnje klasičnom humoru i u sklopu toga ima junake koji se nalaze u duhovitim situacijama i izgovaraju duhovite rečenice.

Kad je reč o konstruisanju duhovitih situacija, Ognjanović je uglavnom uspešan. I tu čak ima nekih situacija koje su osmišljene tako da prevazilaze možda i ono što smo viđali na filmu i drugoj literaturi.

Kad je o dijalogu reč, junaci jako puno pokušavaju da budu duhoviti kroz poznate verbalne dosetke koje su već postale deo narodne svakodnevice. Iako, pretpostavljam da je Ognjanovićeva intencija bila da prikaže između ostalog i grčevitu potrebu svojih debilizovanih likova da budu duhoviti u svakoj prilici tako što ispaljuju poznate rečenice i koriste ih kao impuls za smejanje, ono što čitalac dobija je utisak da nam se ovde plasiraju vicevi "s bradom".

Baziranje humora na "vicevima s bradom" je ne samo legitimina već i česta humoristička strategija - recimo KURSADŽIJE su izgradile karijeru izvodeći dramatizacije dobro poznatih starih viceva, svesno koristeći predznanje publike. Međutim, meni se čini da je Ognjanovićeva ideja bila da je kursadžijska eksploatacija starih viceva u stvari dokaz gluposti junaka, no nisam siguran da čitaoci koji ipak drugačije identifikuju stvari to vide na isti način.

Dakle, dijaloški segment humora je prvi krupan problem romana iako je sam pokušaj dobro zamišljen na nivou koncepta.

Drugi problem romana je to što zapravo nema jasan okvir i sačinjen je od niza epizoda koje su narativno povezane, ne bih rekao labavo ali ne baš ni snažno. Naravno, kad govorimo o kosturu priče, i labavi ume da zabavi, ali roman se "vrlo diskretno" kreće nekuda, on nema neko krupno ishodište, ima više svojevrsne klimakse za pojedinačne junake, nego što se osnovna priča zapravo privodi nekom zaključenju.

U tom pogledu, labava struktura romana na stranu, Ognjanović u ZADUŠNICAMA gubi jedan od osnovnih aduta svoja dva najsnažnija romana a to je zamajac priče koja ih čini poslovičnim page-turnerima. Prosto, ovde imamo jedan zapušten stil, takođe nesvojstven Ognjanovićevom inače vrlo konkretnom i narativno disciplinovanom rukopisu. Ovde su situacijama stvari stoje, zasuti smo dugim dijalozima koji su velikim delom pozajmljeni iz raznih viceva, sa idejom da eto vidimo da su junaci moroni i prosto ovo je roman koji može da se čita sa radoznalošću ali da se to čitanje isto tako u bilo kom trenutku prekine.

Gledam po sebi, ovaj roman sa pročitao iz nekoliko serija, ali zapravo sam ga započeo mesecima ranije i posle svake sesije nisam imao naročitu potrebu da mu se vraćam. Smatram da je osnovni razlog za to raspušten stil.

Čini mi se da je Ognjanović vrlo svesno koncipirao ZADUŠNICE kao svoj minor work, a naša kulturna javnost koja je mentalno mnogo bliže njegovim junacima iz ovog romana, prepoznala je to kao nešto bitno ozbiljnije.

ZADUŠNICE svakako ostaju roman vredan pažnje, u okvirima naše scene ali i neuporedivo manje bitno delo od NAŽIVO i PROKLETIJA, pa i ZAVODNIKA koji je takođe imao karakteristično iskoračivanje iz kanona ali upravo u drugom smeru, ka jačoj stilskoj rigoroznosti.

Očigledno je da kada čovek odluči da našali, i da se posluži glupim ili hajde da kažemo glupo primenjenim vicevima, može biti shvaćen ozbiljno kod nas.

 

* * *

A sad opet ja. For what it’s worth.

Što se tiče specifičnog humora „s bradom“ u ovom romanu, on ima mnogo više varijacija nego onaj KURSADŽIJSKI s kojim ga Vojnov pomalo površno poredi. Postoje citati, varijacije i aluzije na replike iz poznatih filmova, serija, itsl. Postoje izreke „iz naroda“, lokalni južnjački idiomi, pri čemu se neki izgovaraju, a neki dramatizuju. Neke moji likovi svesno citiraju, a neke ne. Neke svesno izgovaraju s namerom da budu duhoviti, a neke kazuju tako da sami ispadaju smešni… A motivacija za upotrebu humora uglavnom nije ta da likovi koji izgovaraju te citatno-aluzivne i vickasto-vicoidne replike zazvuče kao moroni. Ali – prepustiću nekom studentu ili profesoru književnosti da napiše rad „Vrste i oblici humora i parodije u romanu ZADUŠNICE Dejana Ognjanovića“, pa ne bih da im olakšavam posao previše. Nek zarade te svoje profesorske plate! Dosta više Andrić, Crnjanski i Kiš – nek neko od te akademske bratije malo magistrira i doktorira na meni!

Što se tiče „labave strukture romana“, mislim da Vojnov ovde zapada u nekoliko problema istovremeno: 1) kao filmski dramaturg, on traži standardnu linearnu storiju s jednim centralnim likom/zapletom, dok ovde nema pravog istaknutog protagoniste, jer roman prati više likova ili grupica likova (familije, ljubavnici i sl), i to nije omaška ni propust nego, prosto, alternativna, ali legitimna opcija; i 2) on traži „pageturner“ od romana koji je pretežno satiričan, a ne hororičan, što je promašeno koliko i tražiti saspens u IMA LI PILOTA U AVIONU.

S druge strane, kada na kraju implicira da je ovaj roman jedna "šala" - "čovek odlučio da se našali" - on upada u oveštalu zabludu kako je komedija niži, lakši žanr, kako je humor niža vrsta, nižih ambicija, i opštih postignuća. Ovaj roman je ipak poprilično ozbiljniji od "čovek odlučio da se našali", i u nameri i u izvedbi, i nepošteno je (i netačno) reći da su oni koji su ga ozbiljno shvatili time ispali glupi. 

ZADUŠNICE nemaju jednog glavnog lika zato što je ovo roman o Srbiji, gde je individualnost retka, pridavljena, a čak i kad deluje da postoji, samo ako malo zagrebeš vidiš iza „individualca“ člansku kartu nacije, veroispovesti, roda/pola, političke stranke, interesne grupe, klike, sekte… A pošto je roman o Srbiji, njegova struktura mora da bude malkice karnevalskija, haotičnija, epizodičnija, neurednija, manje anglosaksonski streamlined, jer Srbin i kad krene sa linearnom naracijom, brzo se umori, po principu – krene sa „A, B, V, G, D, Đ, E“ i kad dođe do E, on kaže „E, dokurca!“

Sad, nisam se JA umorio i reko „E, dokurca“ gradeći taj roman, nego sam smatrao da je takav organizacioni princip prikladniji temi i ideji romana, koja se tako odražava i na formalnom planu. Glavni lik ovog romana je Srbija, a ne Pera, Mika, Žika… a zaplet romana je haos Srbije (i to koliko je on blizu površine, koliko mu malo fali da pomoli njušku na najmanji greb) a ne traktat ustrojen kao doktorski rad. Osim toga, ako je zapazio da svaki od tih malih narativnih lukova, koji prate zasebne likove, ima neku svoju dramsku kulminaciju, trebalo bi da pojmi da je time vezana mašnica i na temu romana, odnosno da knjizi ne treba nekakva opšta kulminacija, sveopšti zajednički rasplet, jer rasplet priče zvane „Srbija“ je amalgam svih tih malih, što hepiendova, što fletlajna, što tragi(komi)čnih krajeva, što vraćanja na početnu poziciju / vrtenje u krug…

No, dobro. To je samo moje mišljenje. Kad je pa neki autor znao o čemu mu je knjiga i kakva je? Samo kažem ovo, onako, diskusije (i istorije) radi.

A imate li VI neko mišljenje o svemu ovome? I zašto se ono ne nalazi na GUDRIDSU?

Napišite ga barem ovde, ispod, ako se gnušate Gudridsa.

 

Kritičke refleksije o romanu ZADUŠNICE

U jesen 2023. objavljen je moj za sada najnoviji roman ZADUŠNICE. On je do sada bio najbolje prihvaćen od strane glavnotokovske kritike. Kao prvo, ušao je u uži izbor za NIN-ovu nagradu, u top-11 naslova, što se nijednom horor romanu u Srbiji dotad nije desilo (a te godine ušao je još jedan – TAJNI SVAT Marka Piševa). Kao drugo, dobio je uglednu regionalnu nagradu „Miodrag Bulatović” u Nikšiću 2025.

            Istina, ove dve nezanemarljive činjenice nisu primetnije uticale na njegovu distribuciju i prodaju, a još manje su uticale na domaću književno-kritičarsku scenu, jer meni nije poznato da je ovaj roman bio prikazan u ijednom domaćem „književnom“ časopisu. Ako grešim, ako mi je to promaklo, ako sam neobavešten – molim, korigujte me.

mrtav za srpske kritičare

            Pa, pošto je već roman ZADUŠNICE prošao ispod radara srpske književne kritike, imam dopuštenje od organizatora i članova žirija, i naročito zadovoljstvo, da u odsustvu refleksija domaćih „književnih kritičara“, sa vama podelim kritičke refleksije članova žirija nagrade „Miodrag Bulatović”. Reč je o uglednim profesorima i poznavaocima književnosti, istaknutim teoretičarima, koji su, svako iz svog ugla, izneli svoja zapažanja o aspektima mog romana koje su smatrali vrednim isticanja. Evo šta su oni imali reći o mojim ZADUŠNICAMA…

 

 

KRITIČKE REFLEKSIJE ČLANOVA ŽIRIJA 

NAGRADE „MIODRAG BULATOVIĆ”

 

Prof. dr. emeritus Bogumil Zielinski (Poznanj, Poljska)

DEJAN OGNJANOVIĆ „ZADUŠNICE“, ILI LEX MORTIS SPECIALIS

 

Motiv ustajanja mrtvih iz groba, koji je ključan za radnju romana Dejana Ognjanovića i njegovu semantičku poruku, kao i zajedništvo mrtvih sa živima, pojavljuje se u romanu „Rat je bio bolji“ Miodraga Bulatovića. U Gruban Malićevom trijumfalnom osvajanju zapadne Europe, Kraljevstvo Božje na zemlji preuzimaju mrtvi. „Balkanska zora“ se pojavljuje kao „noć živih mrtvaca“. Ognjanović ne nastavlja romantični mit o Slavenu i spasiteljskoj misiji Slavena koju demistificira Bulatović, već je Srbija u romanu neotuđivi dio Europe prema kojem Marko ne skriva svoju rezerviranost.

Roman „Zadušnice“ dio je šireg trenda promišljanja o krizi zapadne civilizacije i svim tradicionalnim vrijednostima koje su se u umjetnosti izrazile kasnijim umjetničkim pobunama, uglavnom dadaizmom, kao i tradicijom nadrealizma koju su dijelili Bulatović i Ognjanović. Slogani apologije smrti, ali i negacije smrti, jer „smrt ne staje“, „smrt je isto što i smrt“, ciklički ritam prirode, gdje ništa ne umire - čine stup romanesknog svijeta Dejana Ognjanovića.

Roman preporučen za nagradu ima složenu i višeslojnu strukturu stvorenu Bahtinovom karnevalizacijom „svijeta naopačke“ povezanom s kategorijom grotesknog, rabelovskim naturalizmom s njegovom posebnom sklonošću hiperboli, deformaciji i tjelesnosti, kao i demitologizacijom, fantazijom, simbolizmom i parodijom koji roman povezuju s tradicijom Bulatovića. Posebnost djela je vizualizacija, koja se jasno očituje u motivu apokalipse. Prizori Uskrsnuća mrtvih u Ognjanovićevom romanu podsjećaju na sanjive apokalipse na slikama Boscha i Bruegela. Slikarski motivi gorućeg neba u Ognjenovićevoj prozi imaju svoj pandan u rijeci tekuće krvi i hrpama ljudskih udova. Apokaliptična vizija stvarnosti u romanu metafora je za suvremeni svijet koji je „na rubu uništenja“, proživljava ga ratovi, krize, glad i pandemije.

Ognjanović odbacuje mitsku aksiologiju prostora i preispituje njegovu vrijednost. Motivi ceste, mosta i rijeke u Bulatovićevoj prozi su prostori u kojima ljudi doživljavaju bolnu čežnju za transcendencijom. Groblje, čest motiv u prozi Bulatovića i Ognjanovića, razlikuje se po semantici. Za Bulatovića je groblje jedinstven prostor utočišta i doma za Božji narod koji nije pronašao svoje mjesto među živima, a za mrtve mjesto vječnog počinka. Groblje u romanu „Zadušnice“ je prostor Lex Mortis Specialis, posebne korekcije Ljudskih Zakona.

Egzistencijalna metafora pakla, Drugi/Stranac (Sartre), proširuje se dok cijeli svijet zahvaća kaos. Paklena simbolizacija svijeta uronjena je u uskrsni kalendar romana, iako je u romanu teško pronaći opoziciju između prostora kaosa/profanog i reda/svetog.

Prazno nebo čini čovjeka usamljenim u njegovoj borbi sa svijetom.

 

*

 

Prof. dr. sci Miranda Levanat-Peričić, Sveučilište u Zadru, Republika Hrvatska

Dejan Ognjanović, Zadušnice

 

Roman Zadušnice Dejana Ognjanovića predstavlja inovativnu i originalnu književnu verziju ispisanu na filmskoj matrici popularnih žanrova tzv. zombi apokalipse i survival horora. Premda tema epidemije nemrtvih kao podtekst priziva Romerove filmske priče Noć živih mrtvaca (1968) i Zora živih mrtvaca (1979), ovaj roman nadilazi tu početnu inspiraciju da bi se realizirao kao temeljit obračun s metaforama smrti, čvrsto usidren u političkom životu Srbije u postpandemijskom vremenu, nakon što su okolnosti „novog normalnog“ stvorile sve preduvjete za osebujni mundus inversus.

Figura čudovišta u suvremenim popularno kulturnim narativima često se koristi da bi posredno uputila na problematične društvene i političke procese i/ili u metaforičkom ključu reprezentirala kolektivnu nelagodu, nesigurnost i krizu. U tom smislu, ovaj roman figuru zombija i proces zombifikacije pozicionira u stvarni svijet prepoznatljive srpske provincije te pritom ispisuje neku vrstu hibridnog spoja političke satire i horora. Roman pritom funkcionira kao dvostruka subverzija: na razini diskursa možemo ga čitati kao subverziju žanra, a na razini priče kao društveno-političku subverziju. Pošast zombija, ustanak mrtvih iz grobova ili „pojava aberantnih reanimacija“ – kako se to u parodiranom pseudo-medicinskom izvještavanju naziva – postaje politička priča koja se vrlo brzo transformira u ponovljenu priču o „novom normalnom“ u kojoj razumna argumentacija ustupa pred teorijama urote, dok se brza politička prilagodba ekstremnim okolnostima temelji na medijskoj manipulaciji i profiterstvu stranačkih kriminalaca.

Međutim, ovaj roman nije tek jedna od verzija zombijevske invazije kakve smo imali prilike pratiti u popularnim američkim franšizama posljednjih desetljeća. Te okvire on nadilazi prije svega parodijskim odnosom prema općim mjestima zombi horora, koja presijecaju žanr menipske satire na čijoj su podlozi ispisani. U tom smislu povratak iz onostranosti ovdje je bliži bahtinovskom stilu grotesknog realizma, u kojemu zombi postaje figura smrti koja se smije. Cijeli niz primjera u romanu upućuju na autorovo teorijski osviješteno korištenje ove bahtinovske ozbiljno-smiješne matrice. Prije svega, oživljavanjem mrtvaca usred gozbenih prizora na groblju u vrijeme Zadušnica, i istodobnom autopsijom nemrtvog leša na medicinskom fakultetu, odmah na početku pripovjedač uvodi čitatelja u svijet grotesknog spektakla i radikalnog humora koji do kraja romana zadržava tempo i oštrinu. U skladu s porijeklom zombija koji je vjerojatno jedino čudovište koje film nije baštinio od književnosti, ovaj se roman vješto koristi filmskom tehnikom montaže. To posebno dolazi do izražaja u breughelovski oslikanim masovnim scenama (poput pobune zombija na nogometnoj utakmici u Vrgudincima i otvaranja korejske fabrike uložaka za cipele u Crvenoj Reci). Pritom lik Predsednika koji se povremeno javlja, a briljira u završnim prizorima, priziva najbolje stranice Bulgakovljevih grotesknih zapleta i ironijski modus Gogoljevih karaktera.

No, iznad svega, uz nekoliko sižejnih rukavaca koje pratimo protagoniste uronjene u izvanredne okolnosti, najuspjelijim u smislu inovativnosti i najvrjednijim dijelom romana smatram njegov jezik – dijalekatski vezan uz prostor Niške Banje i okolnih sela, on u sebi uključuje cijeli niz administrativnih, znanstvenih i supkulturnih stilova kojima se propituje glavna tema smrti: od medicinskih, filozofskih, popularnofilmskih, medijskih i političkih diskursa kojima suvereno vladaju profesori, liječnici, studenti, političari i novinari, preko „profesionalnog“ leksika svećenika i policajaca i žargona kojima progovaraju ljudi s dna društvene ljestvice: sitni lopovi, prevaranti, beskućnici, alkoholičari, skitnice, i konačno, do završnice s „njemačkim“ jezikom u „prijevodu“ srpskog studenta. U tom smislu ovaj roman postaje temeljit diskurzivni, jezičnostilski obračun s mitopoetikom smrti. Postiže to jezikom psovke koji se uvlači u znanstveni diskurs, kao i narodne mudrosti koja vreba ispod svake „velike teme“ spuštajući duhovno, religijsko i filozofsko na razinu tjelesnog, preporađajućeg govora kletve i autentičnog narodno-karnevalskog izraza.

U svom autopoetičkom pogovoru koji je tiskan zajedno s romanom autor na kraju ove knjige opisuje proces nastanka nekoliko verzija teksta koji je evoluirao od 75 kartica napisanih 1998. godine do opsežnog „dugometražnog romana“ objavljenog 2023. U tom periodu lik Predsednika prilagođavao se vraćanju nekolicine „politički nemrtvih“ u političku zbilju. U tom smislu ovaj roman mogao bi se čitati i kao politička kronika koja kroz fiktivni, prividno naopaki svijet zapravo prikazuje aktualnu zbilju koja se uspješno realizirala kao horor.

 

*

 

Prof. dr Andrea Lešić, Filozofski fakultet Univerzitata u Sarajevu, Bosna i Hercegovina

 

Fantastika omogućava reimaginiranje stvarnosti u obliku koji dopušta da se primijete oni njeni aspekti koji izlaze iz okvira uobičajenog, „normalnog“ i moralno i politički prihvatljivog; ona je, drugim riječima, jedno od najizrazitijih sredstava oneobičavanja.

Ognjanovićev roman zamišlja savremenu Srbiju kroz žanr horora, i to u komičko-grotesknoj obradi podžanra narativa o zombijima. Mrtvi koji ustaju iz grobova u svim (boljim) verzijama narativa te vrste uvijek imaju alegorijsko značenje, često povezano sa idejom o savremenom društvu koje nas (na primjer, kroz konzumerizam i politički konformizam) osuđuje na umrtvljeno životarenje. Ognjanovićev doprinos ovom podžanru je verzija oživljenih mrtvaca koja u početku ne predstavlja nikakvu prijetnju živima, osim što ih stavlja u situacije u kojima oni mogu pokazati svu raskoš vlastite okrutnosti, bahatosti i ograničenosti. Vlasti pokušavaju da problem epidemije oživljavanja riješe brutalnim uništavanjem tijela zombija, naučnici ne znaju šta drugo da urade osim da ih čereče za potrebe (vivisekcijskih) eksperimenata, a običan svijet, kad ne napada žive misleći da su mrtvi, jedinu korist u mrtvima vidi u zabavi koju im mogu prirediti. Niko ni ne pokušava da zaista razumije šta se dešava, i sva energija društvene zajednice usmjerena je na uništenje i banalizaciju nadnaravnog fenomena koji im se odigrava pred očima. Mrtvi na ovo odgovaraju rastućom i osviještenošću i agresijom prema živima, koje rezultiraju serijom scena grafički predstavljenih masakara i otvorenim krajem iz koga se da naslutiti da će se kompletno srbijansko društvo pretvoriti u zajednicu agresivnih zombija.

Alegorijski potencijal ovog romana nije pamfletski jednoznačan. Prožet scenama grafičkog nasilja, odnosima između vrlo živopisnih likova i živim komičkim dijalozima (u kojima su dijalekti južne Srbije često podjednako živopisno predstavljeni kao i likovi), roman svoja politička značenja ostavlja čitaočevoj interpretaciji. Ali da se naslutiti: srpsko društvo je ogrezlo u nasilje i u nepoštovanje i svojih i tuđih i živih i mrtvih (u tom smislu, neslana šala o srebreničkom genocidu koju student medicine Marko upućuje domaru njemačke klinice Mehi vrlo je indikativna za širi politički kontekst priče). Isto se tako da naslutiti da se neupitanost o takvom društvenom stanju ne može završiti na dobro. Pod krinkom komičkog horora, sa raskošnim poznavanjem historije horor podžanrova o zombijima i o vampirima, Dejan Ognjanović je napisao rijetko britku političku satiru.

 

*

 

Doc. dr Tamara Labudović, Filološki fakultet Univerziteta Crne Gore, Nikšić

 

Roman Zadušnice Dejana Ognjanović predstavlja specifičan poetički hibrid jer se umjetnički univerzum modeluje kroz složenu igru grotesknog, fantastičnog, karnevalskog i satirično-alegorijskog koda. Aktivacija svih navedenih postupaka, preko osnovnog događaja, tj. sižejnog incidenta - oživljavanja mrtvih, propuštena je kroz prizmu horor žanra.

Groteska u romanu ne ostvaruje svoje funkcije samo na nivou stilskog mehanizma već njena aktivacija dobija ulogu dominantnog oblikovnog postupka, što znaći da presudno utiče na način prezentacije svijeta. A taj svijet je iščašen i dijaboličan. Groteskni princip tjelesnosti dominira narativnom strukturom, a prizori komadanja mrtvih tijela u koje se vratio život direktno upućuju na Tamarinovu teoriju o grotesci i grotesknom, odnosno na krvave totemističke svečanosti koje ovaj teoretičar smatra praoblikom groteske i porijeklom literarnih grotesknih junaka.

Kroz četiri narativna toka, odnosno perspektive (1. Velizar; 2. Dragan s porodicom; 3. Đole i Miki s majkom i 4. dr Milan i Marko) gradi se jedna priča o jednoj zemlji i ljudima koji u njoj ostvaruju egzistenciju, pri čemu se užas spaja s ironijskim kontekstom i bizarnost s humorom, a sve sa ciljem dekonstrukcije društvenog i državnog maligniteta i vlasti i Predsjednika  kao primarne kancerogene ćelije.

Romaneskni univerzum oblikovan u Zadušnicama predstavlja život koji je skrenuo i etički i estetički sa normativnog kolosjeka, dakle slika je naličja života, a to je ono što mu daje karakteristike karnevalizovanog žanra. Većinu dominantnih karnevalskih kategorija detektujemo u ovoj priči, od ekscentričnosti, do familijarnosti, profanacije, preko brojnih karnevalskih mezalijansi. Svakako da iz teksta izvire i prigušen karnevalski smijeh koji je jasno odvojen od takođe prisutnog humora, tj. crnog humora. Poput ritualnog smijeha karnevalski smijeh u ovom Ognjanovićevom tekstu ostvaruje snažnu i jasnu funkciju – a to je neminovnost obnove. Deformisana i destruktivna zemlja dovedena je do ruba ljudskog ili do vrhunca otuđenosti od ljudskog i kao takva opstati može samo ako se ponovo rodi. Smrt je ono što prethodi rođenju u duhu karnevalske maksime Mihaila Bahtina: Svako rođenje je bremenito smrću, a smrt novim rođenjem.

  

*

 

Prof. dr Gojko Tešić, Univerzitet u Beogradu

 

Moje je stanovište da je roman Zadušnice Dejana Ognjanovića u mnogo čemu šokantna novina u našem relativno mirnom  romanesknom moru, iako živimo u morbidnim, mračnim, crnim vremenima koja su, izvesno je, autoru bila velika inspiracija. Inovativnost je vidljiva i u formi, i u strukturi, i u značenju, i u simbolici... Roman je satkan od građe iz prostora fantastike, uslovno rečeno vezanog za Istočnu Srbiju – a sve to je u nama i oko nas, „gogoljevski“  živo. Ognjanovićevi junaci su deo i prošlosti,  ali i junaci sadašnjosti, bez obzira što pripadaju svetu mrtvih. Njihovo „buđenje“, njihov „govor“ i „dijalog“ su crnohumorne filmske storije koje nam odjekuju i gledamo ih svakodnevno. Filmska priča, fantastična, hororska – to su ključne oznake blistave ognjanovićevske poetike koja se nadovezuje i na bulatovićevsku grotesku, fantastiku, satiru, alegoriju... Nesporno,  Zadušnice su blistav i politički roman... Važan trenutak novog srpskog romana, i  nekog novog „crnog“ talasa.

 

* * *

 

To su oni imali reći, a ja dodajem: ZADUŠNICE, kao ni druge moje prozne knjige, ne možete naći u velikim i mejnstrim knjižarama.

            Retka mesta gde ih možete potražiti u Beogradu jesu knjižare KONTRAST, POETUM CENTRALA, striparnica DARKWOOD, i u Muzeju paranormalnog.

            Ako ne živite u Beogradu, ove knjige jedino možete nabaviti direktno do autora, tj. mene, ako mi pišete na mejl dogstar666 at yahoo dot com. Cena ove knjige je 1.100 din + ptt.

Kod mene još možete naći sledeće. Romani: NAŽIVO (1.100 din), PROKLETIJE (1.200 din), zbirka priča: DIVLJA KAPELA (900 din) i zbirka kritika KULT GULA (1.200 din).

Od 1. januara poštarina u Srbiji će poskupeti, pa zato bolje naručujte ranije nego kasnije.

 

Ovaj beskućnik sa niškog starog groblja, koji se bio nastanio u praznom grobu, nadahnuo je lik Velizara u mom romanu ZADUŠNICE... Mislim, kako ne ovekovečiti ovako genijalnu sliku?! Fotku načinio niški fotograf Saša Đorđević.

 

 

 

 

Niški horor pisci govore!

 

 

Horor u Srbiji… Horor u Nišu… Postoji li niški horor?... U kakvoj su vezi horor koji živimo i onaj u knjigama?

knjiga u paučini, netaknuta

O tome šta pišu i zašto pišu i za koga pišu govorili su niški horor pisci DEJAN OGNJANOVIĆ I DEJAN SKLIZOVIĆ.

CRNE PARTIKULE i još neke knjige

Bilo je to u nedelju 17. avgusta u 20:10 h u okviru programa Nišville Jazz & Book’s Session 2025, u Tvrđavi, kod Barutane.

I jedna prajsles instagramska razmena, ovim povodom:

            Bilo je to vrlo prijatno veče, iako sam imao dvojbe raznih vrsta – ima li smisla pričati o hororu u državi u kojoj e režim skinuo svoju masku i pokazao nakazno fašističko lice i počeo da mlati mladež po ulicama, i još – ima li smisla pričati Nišlijama, usred leta kad mu vreme nije, o horor knjigama?

niški horor

Došao sam spreman na 5-6 slučajnih prolaznika s decom koji su seli slučajno a zateko preko 20 posetilaca – dapače, nikad pred brojnijom publikom u nišu nisam pričao. bilo ih je čak oko 23! Oni su znali gde su i zašto došli i odslušali su sat vremena naše priče. I kupili mi 4 knjige...

Ovaj razgovor sam usnimio mojim smart dicktafonom, pa ko želi da posluša – izvolte u salonu, na Medijafajru, džaba, samo 100 mb. 

Izvinte što mi je glas isprva bio pomalo promukao, kasnije se razradio, pa nije baš ko iz bureta…

uplašeno strašilo

Skinite i slušajte sa ovog linka:

https://www.mediafire.com/file/epg38b6qyubmopb/Niški+horor+pisci+Dejan+Sklizović+i+Dejan+Ognjanović+na+Aug+17.aac/file

            

Pošto ja ovog leta (skoro da) ne mrdam iz kuće, jer pišem jednu kapitalnu knjižurinu, barem moje knjige putuju i žive: ovaj post je okićen fotkama nekih mojih čitalaca sa putovanja,

 i fotkama sa Knjišvila od strane buduće čitalice, Dine iz Kine.

 

I dalje sumnjate u vezu Niša i horora? Evo ga Bubanj, Niš: stratište kao inspiracija za lavkraftovski artwork. "Red Exposure" by Nick Gucker

Kako je bilo na dodeli nagrade „Miodrag Bulatović“ u Nikšiću

            Kao što sam već obznanio OVDE, mom romanu ZADUŠNICE dodeljena je regionalna nagrada „Miodrag Bulatović“.

            Evo nekih slika i nekih izjava, članaka i fragmenata o tome kako je to izgledalo i šta je o tom romanu bilo rečeno, uključujući izveštaj s njegove promocije u Nikšiću. Na samom kraju imate i link da skinete i poslušate čitavu tu promociju.

 

Prof. dr Gojko Tešić je u obrazloženju Odluke žirija da književna nagrada ,,Miodrag Bulatović“ pripadne autoru Dejanu Ognjanoviću za roman ,,Zadušnice“ istakao da je riječ o višeslojnom, modernom djelu koje donosi šokantnu novinu u savremenoj književnosti.

,,Roman ,,Zadušnice“ Dejana Ognjanovića je u mnogo čemu šokantna novina u našem relativno mirnom romanesknom moru, iako živimo u morbidnim, mračnim, crnim vremenima koja su, izvesno je, autoru bila velika inspiracija. Inovativnost je vidljiva i u formi, i u strukturi, i u značenju, i u simbolici (...). Roman je satkan od građe iz prostora fantastike, uslovno rečeno vezanog za Istočnu Srbiju – a sve to je u nama i oko nas, „gogoljevski“ živo. Ognjanovićevi junaci su deo i prošlosti, ali i junaci sadašnjosti, bez obzira što pripadaju svetu mrtvih. Njihovo „buđenje“, njihov „govor“ i „dijalog“ su crnohumorne filmske storije koje nam odjekuju i gledamo ih svakodnevno. Filmska priča, fantastična, hororska – to su ključne oznake blistave ognjanovićevske poetike koja se nadovezuje i na bulatovićevsku grotesku, fantastiku, satiru, alegoriju,“ naveo je prof. dr Tešić u saopštenju.  

U ime žirija o djelu „Zadušnice“ govorio je profesor dr emeritus Boguslav Zielinski, ambasador svih književnosti i kultura s bivšeg jugoslovenskog prostora, zaslužan za njihovu promociju u Poljskoj, naglasivši da ,,roman preporučen za nagradu ima složenu i višeslojnu strukturu stvorenu Bahtinovom karnevalizacijom svijeta naopačke, povezanom s kategorijom grotesknog, rableovskim naturalizmom s njegovom posebnom sklonošću hiperboli, deformaciji i tjelesnosti, kao i demitologizacijom, fantazijom, simbolizmom i parodijom koji roman povezuju s tradicijom Bulatovića. Posebnost djela je vizualizacija, koja se jasno očituje u motivu apokalipse“, istakao je Zielinski.

Književna nagrada „Miodrag Bulatović“, za najbolji roman u kategoriji karnevalske, groteskne i fantastične književnosti objavljen u 2023. i 2024. godini, dodijeljena je autoru Dejanu Ognjanoviću, za roman „Zadušnice“, odlukom međunarodnog žirija u sastavu: prof. dr Gojko Tešić, predsjednik žirija, i prof. dr Boguslav Zjelinski, prof. dr Andrea Lešić-Tomas, prof. dr Miranda Levanat-Peričić i doc. dr Tamara Labudović, članovi.

Nagradu su Ognjanoviću uručili ćerka i sin Miodraga Bulatovića, Barbara i Matija Bulatović, a potom se nikšićkoj publici obratio Dejan Ognjanović, istakavši da je višestruko počastvovan da primi ovu nagradu: ,,Počastvovan sam pre svega zato što nosi ime našeg velikog pisca, sa kojim sam, eto, doveden u vezu. Naravno, nije na meni da uopšte pomenem sebe u istoj rečenici sa njim, ali zahvaljujem onima koji su procenili da se to može učiniti. Počastvovan sam i što dobijam ovu statuu koja nosi njegov lik, i zato što mi ovu nagradu uručuje regionalni žiri sastavljen od izuzetno eminentnih članova. Svako od njih pojedinačno je izuzetno kompetentan da donese ovaj sud koji je doneo, i naravno, drago mi je da ovu nagradu dobijam u bratskoj Crnoj Gori. Pozdravljam ovu manifestaciju i njen koncept – koncept ovog Karnevala romana i, uopšte, ideju da se nagrađuje ovakva vrsta romana. Ova nagrada je zaista jedinstvena i nema pandana, bar koliko je meni poznato. Ovo nije nagrada za žanrovski roman, ovo nije nagrada za mejnstrim roman, već nagrada za jednu vrlo specifičnu vrstu romana koja je groteskna, satirična, fantastična, preterana, subverzivna, i to je dodatni razlog zašto meni imponuje da budem jedan od njenih laureata.“

Ognjanović je naglasio da ,,Mi živimo u jednoj globalnoj karnevalizaciji, klovnovi su preuzeli mesta državnika. Njihove izjave i njihove slike su sada mimovi, dakle, ono što danas govore predsednici postaje predmet sprdnje i taj humor je gorak. Oni pričaju svašta i rade svašta, ali kada se setite da je takav i predsednik najmoćnije zemlje na planeti, a kamoli ovi drugi koji drže naše sudbine u rukama – taj smeh na njihove urnebesne izjave i ponašanje je gorak, kao što je gorak i crn humor u mom romanu, i zastrašujući. Taj spoj horora i humora moj roman čini itekako angažovanim, i ja sam zahvalan žiriju što je to prepoznao“, zaključio je Ognjanović.

 

            Evo i nekoliko fragmenata iz članka sa RTV Nikšić, sa promocije ZADUŠNICA.

 

Dejan Ognjanović, dobitnik priznanja „Miodrag Bulatović“, koje dodjeljuje Narodna biblioteka „Njegoš“, osim nagrađenog „Zadušnice“, autor je romana „Naživo“, „Zavodnik“ i „Prokletije“ i zbirke priča „Divlja kapela“. Dva puta našao se u užem izboru za značajna regionalna i međunarodna knjižena priznanja – za vodeću svjetsku horor nagradu Brem Stoker 2022., u konkurencije eseja i za NIN-ovu nagradu 2024, za roman „Zadušnice“.

„Ovo je prva zaista velika, ozbiljna knjižena nagrada. Mislim, čisto da ne budem nepravedan, osvojio sam na konkursu jednog časopisa treće mesto za kratku priču pre 15. godina. Da, nije to zaista nešto naročito za hvalu, ali eto, nije baš da nije ništa bilo primećeno, i da, bio sam sa „Zavodnikom“ u širem izboru za NIN-ovu nagradu, a sa ovim romanom u užem izboru. U užem izboru sam se našao i to je zapravo doslovno najveći plasman koji je jedan horor roman ikada u dosadašnjoj istoriji prišao, dakle, da dođe među 12 romana za NIN-a. Naravno, druga vrsta stvari se nagrađuje, ja nisam očekivao da to dospe i dotle, i hvala im na tome, lepo je, lepo je biti primećen, ali „za malo“ nije nagrada“ – istakao je Ognjanović.

Od 2015. urednik je edicije „Poetika strave“ u izdavačkoj kući „Orfelin“, čiji je nastanak inspirisala zapravo Ognjanovićeva doktorska disertacija „Istorijska poetika horor žanra u angloameričkoj književnosti“, kazao je direktor Orfelina, Milenko Bodirogić.

 

„Edicija Poetika strave ima blizu 40 naslova i na lep način pratio tu, po meni, Dejanovu kapitalnu studiju „Poetika horora“. Dakle, taj slučajan susret sa Dejanom je, na neki način, usmerio dve trećine izdavačke delatnosti Orfelina, koja nikad nije imala namera da bude nekako snažna, velika, naprotiv. Ali evo, sad je to gotovo 40 knjiga o „Poetici strave“ I peta knjiga u ediciji „Crna mačka“ – pojasnio je Bodirogić.

Svaka knjiga iz edicije „Poetika strave“ nosi Ognjanovićev pečat. Naime, on je autor predgovora koje piše iz naučnog i ugla eksperta horor žanra. Uskoro će se pred publikom naći i njegova tetralogija.

„Inače, Dejan sad radi na nečemu što je možda buduća tetralogija od koje ja poznajem koncepciju prve dve knjige. Jedna se zove Dolazak književnog horora, a druga Dolazak filmskog horora“ – kaže Bodirogić.

Nagrađeni roman „Zadušnice“ drugačiji je od ostalih, jer posjeduje dozu humora, kaže autor.

„Ja nisam siguran koliko je on vedriji zbog tog humora, jer je on veoma mračan i morbidan, ali ajde recimo da tu svakako ima mnogo više povoda za smeh čitaoca nego u nekim mojim drugim romanima“ – istakao je autor.

Razgovor sa Ognjanovićem i Bodirogićem, koji su bili gosti Narodne biblioteke „Njegoš“, drugog festivalskog dana književne manifestacije „Karneval romana“ vodio je Darko Nikolić.

Preuzeto odavde:

https://rtnk.me/kultura/video-niksickoj-publici-predstavljen-roman-zadusnice/

 

 

„Uprkos snažnim grotesknim momentima, u izvjesnom smislu je ovo moj najcrnji roman, jer opisuje Srbiju kao zemlju mrtvih, zemlju u kojoj je život (skoro) nemoguć. Ukratko, ako tu ima nekog humora on je ponajviše u duhu Tomasa Bernharda i Vilijama Barouza, samo sa malo više zgražavajućih prizora“, naveo je Ognjanović.

Na svom blogu pisac je objasnio da je roman „Zadušnice“ duboko ukorijenjen u ovdašnjem ambijentu i mentalitetu i da, onako kako je zamišljen i insceniran, nigdje drugdje ne bi mogao da se odigra, a dodatnu draž unosi činjenica da se radnja romana odvija u niškom kraju i da obiluje južnjačkim dijalektom.

Pogovor za roman, pod nazivom „Veseli domaći horor“, napisao je Ilija Bakić, pisac i kritičar, koji je naglasio da su „Ognjanovićeve stilske vježbe na temu oživjelih mrtvaca uspjele da žanrovske obrasce izdignu iz rutinske ovještalosti zahvaljujući visprenom insistiranju na veselom lokalnom koloritu koji ovim pričama donosi dobrodošlu notu razgaljujuće grotesknosti“.

Preuzeto odavde:

https://www.vijesti.me/vijesti/kultura/760058/dejan-ognjanovic-dobitnik-nagrade-miodrag-bulatovic

 

 

Osjećam se autsajderom i njegujem tu poziciju

Drugog dana manifestacije “Karneval romana”, predstavljena knjiga “Zadušnice” za koju je pisac Dejan Ognjanović dobio nagradu “Miodrag Bulatović”

 

"Ne osećam se komotno u srpskoj književnosti. Nominalno, ja jesam njen deo, ali nekako niti ona mene primećuje, niti ja nju primećujem, niti se ona mnome bavi, niti se ja bavim njome, tako da, verovatno, nisam ni na radaru većine srpskih književnih kritičara – delom mojom odlukom, delom činjenicom da su svi moji romani i zbirka kratkih priča – samizdat. Osećam se autsajderom i negujem tu autsajdersku poziciju, odnosno ne bunim se, nemam pretenzije na neke glavne nagrade i uopšte književne krugove pripadanja. Takođe, sopstvenom odlukom, nisam član ni jednog udruženja”, kazao je Dejan Ognjanović u okviru drugog dana književne manifestacije “Karneval romana” i promocije njegovog romana “Zadušnice”, za koji je dobio nagradu “Miodrag Bulatović”, koju dodjeljuje Narodna biblioteka “Njegoš” iz Nikšića.

Ognjanović je pisac, književni i filmski kritičar, teoretičar, istraživač, čovjek koji se, kako to reče tokom razgovora, jednako udobno osjeća i u ulozi pisca i u ulozi kritičara.

“Zaboravio sam ko je autor citata, ali neko je književnog kritičara definisao kao osobu bez nogu koja druge podučava kako treba da trče. To je možda jedan od razloga koji me je naveo na to da neću da budem taj bez nogu koji će drugima pričati kako se trči, nego ću se okušati, verovatno ne sa istim uspehom, i u ulozi pisca. Podjednako komotno se osećam u obe te pozicije i trudim se da one ne smetaju jedna drugoj: da kada stvaram prozu ne stvaram kao nekakav profesor, teoretičar koji će istog trenutka da to analizira, mehanički gradi, već da kao stvaralac budem što spontaniji”, kazao je Ognjanović.

Godinama pokušava da horor izdigne na novi umjetnički nivo i da, naglašava, dokaže da horor može da bude ozbiljna književnost.

“Horor je izuzetno relevantan žanr u književnosti, nažalost, potcenjen, neshvaćen. Niko ga ovde nije ni plasirao ni tretirao na pravi način a potpuno je relevantan i odbranjiv u estetskom smislu. Trudim se i na delu, i kao pisac, da to ne bude nekakav eskapizam, neka trivijalna literatura, nego nešto što ima poentu”.

Osim nagrađenog romana “Zadušnice”, autor je još tri romana “Naživo”, “Zavodnik” i “Prokletije” i zbirke priča “Divlja kapela”. Dva puta se našao u užem izboru za značajna regionalna i međunarodna knjižena priznanja - za vodeću svjetsku horor nagradu Brem Stoker, u konkurenciji eseja, i za NIN-ovu nagradu za roman “Zadušnice”.

“Bio sam sa ‘Zavodnikom’ u širem izboru za NIN-ovu nagradu, a sa ovim romanom u užem izboru. To je najveći plasman kome je jedan horor roman ikada u dosadašnjoj istoriji prišao, da se nađe među 12 romana za NIN-ovu nagradu. Naravno, druga vrsta stvari se nagrađuje, ali nisam očekivao da stigne ni dotle, i hvala im na tome, jer lepo je biti primećen”, istakao je Ognjanović koji je 2012. godine prvi u Srbiji, ali i u regionu, odbranio doktorsku disertaciju u cjelosti posvećenu poetici horora (“Istorijska poetika horor žanra u anglo-američkoj književnosti”).

“Zadušnice”, roman koji je objavljen krajem 2023. godine, gotovo četvrt vijeka nakon Ognjanovićeve zamisli o njegovom nastanku, a nagradu “Miodrag Bulatović” je dobio u kategoriji karnevalske, groteskne i fantastične književnosti, prema riječima autora, sadrži najviše humora, u odnosu na dosadašnja njegova djela, ali, kako je kazao, nije siguran koliko je “zbog tog humora vedriji”.

“Jer je on veoma mračan i morbidan, ali recimo da tu ima mnogo više povoda za smeh čitaoca nego u nekim mojim drugim romanima”, istakao je autor koji smatra da je jezik piščeva domovina i koji se pridržava toga da piše o onome što zna.

Od 2015. godine Ognjanović je urednik edicije “Poetika strave” u izdavačkoj kući “Orfelin”, čiji je osnivač Milenko Bodirogić, i do sada je, u pomenutoj ediciji, objavljeno skoro 40 naslova, a svaki od njih nosi Ognjanovićev pečat - autor je opsežnih predgovora koji imaju i po 90 stranica i koje piše iz naučnog i ugla eksperta horor žanra.

“Treba reći da je Dejan, pored svoje skromnosti, jako vrijedan i akribičan. On ima akademski pristup radu i meni je žao što mu je to onemogućeno. Dejan sad radi na nečemu što je možda buduća tetralogija od koje ja poznajem koncepciju prve dvije knjige. Jedna se zove ‘Dolazak književnog horora’, a druga ‘Dolazak filmskog horora’”, kazao je Bodirogić.

Razgovor sa Ognjanovićem, koji važi za vodećeg poznavaoca horor žanra, na Balkanu, što u književnosti, što u kinematografiji, i sa Bodirogićem, čija knjiga “Pesak pjeskare” će biti predstavljena trećeg dana “Karnevala” vodio je Darko Nikolić.

            Odavde:

https://www.vijesti.me/vijesti/kultura/761003/osjecam-se-autsajderom-i-njegujem-tu-poziciju

 

            Ovo su mediji koji su detaljnije izveštavali o ovoj nagradi: 

https://www.vijesti.me/vijesti/kultura/760058/dejan-ognjanovic-dobitnik-nagrade-miodrag-bulatovic

 https://www.danas.rs/kultura/dejan-ognjanovic-nagrada-miodrag-bulatovic/ 

https://www.art-anima.com/nagrada-miodrag-bulatovic-dejanu-ognjanovicu-za-roman-zadusnice/ 

https://rtnk.me/kultura/knjizevna-nagrada-miodrag-bulatovic-dr-dejanu-ognjanovicu-za-roman-zadusnice/ 

https://www.glassrpske.com/lat/kultura/knjizevnost/ognjanovic-laureat-nagrade-miodrag-bulatovic/581295 

https://www.dan.co.me/kultura/nagrada-miodrag-bulatovic-dodijeljena-dejanu-ognjanovicu-5299459 

https://www.vijesti.me/vijesti/kultura/761003/osjecam-se-autsajderom-i-njegujem-tu-poziciju 

https://n1info.rs/kultura/dejan-ognjanovic-dobitnik-nagrade-miodrag-bulatovic/ 

https://rtnk.me/kultura/video-niksickoj-publici-predstavljen-roman-zadusnice/

(video)

 

https://www.dan.co.me/kultura/video-u-niksicu-otvoren-iv-karneval-romana-5300014

(ima audio snimak)

 

https://bibliotekank.me/?p=616 

https://sfpisb.wordpress.com/2025/05/27/zadunice-dobile-nagradu-miodrag-bulatovic/

 

 

VIDEO PRILOZI:

Sa promocije u Nikšiću:

https://www.youtube.com/watch?v=ero9scWIXNY

 

Gostovanje na TV KOPERNIKUS:

https://www.youtube.com/watch?v=xMt2WFuazAU

 

            Ako vas zanimaju moje impresije, ukratko rečeno – prezadovoljan sam i organizacijom, i medijskom i svakom drugom ispraćenošću ovog događaja. Počastvovan sam, radostan zbog priznanja mom proznom radu, ali po povratku kući nisam imao vremena da spavam na lovorikama, nego sam se smesta bacio na radne zadatke: dovršavanje knjige DOLAZAK KNJIŠKOG HORORA i pripremama za novo izdanje SLAUGHTER FESTIVALA (imaćemo, izgleda, jednog dobrog gosta, i brdo ekskluzivnih, dobrih filmova).

            O mom dobrom raspoloženju na promociji ZADUŠNICA, 1. juna 2025. – kojem je sigurno doprinelo i učešće Milenka Bodirogića – možete svedočiti i ako rešite da poslušate audio snimak te promocije, odnosno razgovora koji je odlično vodio Darko Nikolić. Mislim da smo sva trojica bili na nivou, i da je ovo jedan sočan, zabavan i slušanja vredan razgovor.

            Ima oko 120 MB, i možete ga jednim klikom skinuti, pa slušati, ODAVDE: 

https://www.mediafire.com/file/ilavnokgnox0vte/Zadušnice+promocija+u+Nikšiću,+1.+jun.+2025.m4a/file