Dimitrije Vojnov o romanu ZADUŠNICE

Nedavno sam ovde podelio vanredno pohvalne stvari koje su o mom romanu ZADUŠNICE napisali neki profesori književnosti iz Srbije, Crne Gore, Hrvatske, BiH i Poljske.

A sad – nešto sasvim drukčije! Stvari koje slede su malo više kritički intonirane, a dolaze od strane nekoga ko nije profesor književnosti, ali su mu ukus i procene vezani za tu umetnost prilično relevantni. Mislim na Dimitrija Vojnova, dramaturga, scenaristu i filmskog kritičara, koji je nedavno okačio svoj sud o mom romanu na sajtu Goodreads.

S Vojnovim sam imao čudan love-hate odnos: prvo smo dobro drugovali (otprilike 2003-2009), pa smo se hejtovali, pa smo se ignorisali, pa smo došli do neke neodređene faze tihog uzajamnog polupoštovanja/polugnušanja na daljinu, uz Vojnovljevu čuvenu prijavu, na jednom mrtvom forumu: „Postoje dobri ljudi, loši ljudi i Dejan Ognjanović“… Dokle god prevazilazim uobičajene kategorije – dobro je! S onu stranu dobra i zla, štono reko Niče.

U svakom slučaju, ja ne mogu da ne poštujem ukus nekoga ko izuzetno ceni (i ubedljivo argumentuje ljubav za) moje romane NAŽIVO i PROKLETIJE, bez obzira što, rekao bih, ZAVODNIKA delom nije razumeo, a delom to zaista nije njegova šolja čaja, pa mu se ne bi mnogo svideo ni da ga je razumeo. Takođe ne mogu da ne poštujem to što on, kao malo ko u Srbiji, razdvaja autora i delo, u smislu da o meni kao osobi izgleda nema najbolje mišljenje, ali o mojim delima uglavnom ima, i to javno iznosi. Za većinu drugih ljudi ja sam ili a) odličan pisac i divna osoba, ili b) loš pisac i đubre od čoveka, sa vrlo malobrojnom grupacijom koja misli da sam c) osrednji pisac i nebitna osoba. Jedino Dimbo smatra, izgleda, da sam osoba upitnih moralnih i ljudskih kvaliteta, koja uprkos tome (ili baš zbog toga?) stvara relevantna umetnička dela, zanimljiva čak i onda kad, po njemu, nisu sasvim uspela.

Što se tiče njegovog osvrta na ZADUŠNICE, slažem se sa skoro svime što je napisao, osim… vidi ispod.

 

 

Dimitrije Vojnov o romanu ZADUŠNICE

December 13, 2025

https://www.goodreads.com/book/show/200315572-zadu-nice

 

Horor romani Dejana Ognjanovića se razlikuju od ostatka ponude na našoj sceni zbog svog spoja veoma imaginativne strave i visoke ambicije samog rukopisa da iskorači iz okvira žanra i ponudi nešto više, usput ne zaboravljajući da ispuni sve postulate uspešnog žanrovskog dela.

Otud, NAŽIVO i PROKLETIJE ostaju romani koji su i po ambiciji i po izvedbi za klasu iznad ostatka žanrovske ponude, ali bogami ne zaostaju ni za generalnom proznom scenom u okvirima onoga što duhovito nazivamo visokom književnošću kod nas.

Logično je da Ognjanovićev verovatno najmanje ambiciozan horor roman postigne možda i najviše u pogledu nagrada i približavanja NINovoj nagradi. S jedne strane, naravno, besmisleno je žaliti se na uspehu koji su ZADUŠNICE postigle u najmanju ruku jer novi romani vuku stare, prilika da se kroz slabije delo otkrije pisac i da se čitaoci upoznaju sa nadmoćnim ostvarenjima itekako postoji, s druge strane, taj uspeh i nije nezaslužen jer ovaj roman ima svoje kvalitete, ali ukupno uzev velika je šteta što NAŽIVO i PROKLETIJE nisu ovako daleko dobacile jer bi onda mogle da imaju konstruktivniji uticaj na ostatak scene.

ZADUŠNICE s druge strane ne mogu imati naročito povoljan utisak na scenu, izuzev varljivog utiska da baš od svega može da se napravi roman.

Ipak, pažljivijim čitanjem, videćemo da nepodnošljiva lakoća pisanja romana ZADUŠNICE nije baš takva kao što izgleda.

U ovom romanu, Ognjanović se uključuje u internacionalni žanrovski dijalog, nudeći autohtoni srpski ugao gledanja na pitanje ustajanja iz mrtvih u kom oživljeni pokojnici imaju neke nesuvisle, animalne i generalno nekoherentne namere, da ne kažemo da su zombiji - pošto u ovom romanu oni to tek delimično jesu.

Dakle, ZADUŠNICE jesu u širem smislu satirični zombi roman, s tim što je Ognjanović ipak suviše žanrovski prefinjen da njegovi oživeli mrtvaci budu agresivno gladni mozga. Iz tog rešenja gde ovo i jesu nisu zombiji, Ognjanović gradi jedan situacioni kapital u kom junaci imaju izbora, imaju prostora da se ispolje i ne nalaze se u neprekidnoj poteri i napetosti, mada povremeno ima i toga. Žanrovska nadgradnja horor tropa je ovde sprovedena dobro, nije iznova napisan playbook kako će zombiji biti prikazani u romanima ili na filmu, uostalom i viđali smo ih u sličnim formama, ali jeste postavljen dobar okvir za psihološko-kulturalnu studiju.

U pogledu ljudi dovedenih u horor situaciju, Ognjanović se bavi galerijom karikaturalnih likova iz južnih delova Srbije. Za razliku od neobjašnjivog uzroka kako su pokojnici postali zombiji, kod živih ljudi, Ognjanović vrlo jasno objašnjava na koji način su postali kreteni. Dakle, objašnjen je sunovrat prosečnog Srbina kojem su pomogle krize, ratovi, sankcije, stari mediji, novi mediji, teorije ali i prakse zavere itd. Vrlo malo ovde ima ljudi sa kojima se čitalac može identifikovati ali ne mari jer svi ovi tipski likovi su nam dobro poznati i iz svakodnevice i iz popularne kulture koja fetišizuje lik Srbina iz unutrašnjosti kao raspojasanog idiota.

U tom domenu popularne kulture, ovaj roman nailazi na svoj prvi neuspeo eksperiment. Naime, reč je o satiričnom romanu ali pored satire ovde Ognjanovič pribegava i jednom krajnje klasičnom humoru i u sklopu toga ima junake koji se nalaze u duhovitim situacijama i izgovaraju duhovite rečenice.

Kad je reč o konstruisanju duhovitih situacija, Ognjanović je uglavnom uspešan. I tu čak ima nekih situacija koje su osmišljene tako da prevazilaze možda i ono što smo viđali na filmu i drugoj literaturi.

Kad je o dijalogu reč, junaci jako puno pokušavaju da budu duhoviti kroz poznate verbalne dosetke koje su već postale deo narodne svakodnevice. Iako, pretpostavljam da je Ognjanovićeva intencija bila da prikaže između ostalog i grčevitu potrebu svojih debilizovanih likova da budu duhoviti u svakoj prilici tako što ispaljuju poznate rečenice i koriste ih kao impuls za smejanje, ono što čitalac dobija je utisak da nam se ovde plasiraju vicevi "s bradom".

Baziranje humora na "vicevima s bradom" je ne samo legitimina već i česta humoristička strategija - recimo KURSADŽIJE su izgradile karijeru izvodeći dramatizacije dobro poznatih starih viceva, svesno koristeći predznanje publike. Međutim, meni se čini da je Ognjanovićeva ideja bila da je kursadžijska eksploatacija starih viceva u stvari dokaz gluposti junaka, no nisam siguran da čitaoci koji ipak drugačije identifikuju stvari to vide na isti način.

Dakle, dijaloški segment humora je prvi krupan problem romana iako je sam pokušaj dobro zamišljen na nivou koncepta.

Drugi problem romana je to što zapravo nema jasan okvir i sačinjen je od niza epizoda koje su narativno povezane, ne bih rekao labavo ali ne baš ni snažno. Naravno, kad govorimo o kosturu priče, i labavi ume da zabavi, ali roman se "vrlo diskretno" kreće nekuda, on nema neko krupno ishodište, ima više svojevrsne klimakse za pojedinačne junake, nego što se osnovna priča zapravo privodi nekom zaključenju.

U tom pogledu, labava struktura romana na stranu, Ognjanović u ZADUŠNICAMA gubi jedan od osnovnih aduta svoja dva najsnažnija romana a to je zamajac priče koja ih čini poslovičnim page-turnerima. Prosto, ovde imamo jedan zapušten stil, takođe nesvojstven Ognjanovićevom inače vrlo konkretnom i narativno disciplinovanom rukopisu. Ovde su situacijama stvari stoje, zasuti smo dugim dijalozima koji su velikim delom pozajmljeni iz raznih viceva, sa idejom da eto vidimo da su junaci moroni i prosto ovo je roman koji može da se čita sa radoznalošću ali da se to čitanje isto tako u bilo kom trenutku prekine.

Gledam po sebi, ovaj roman sa pročitao iz nekoliko serija, ali zapravo sam ga započeo mesecima ranije i posle svake sesije nisam imao naročitu potrebu da mu se vraćam. Smatram da je osnovni razlog za to raspušten stil.

Čini mi se da je Ognjanović vrlo svesno koncipirao ZADUŠNICE kao svoj minor work, a naša kulturna javnost koja je mentalno mnogo bliže njegovim junacima iz ovog romana, prepoznala je to kao nešto bitno ozbiljnije.

ZADUŠNICE svakako ostaju roman vredan pažnje, u okvirima naše scene ali i neuporedivo manje bitno delo od NAŽIVO i PROKLETIJA, pa i ZAVODNIKA koji je takođe imao karakteristično iskoračivanje iz kanona ali upravo u drugom smeru, ka jačoj stilskoj rigoroznosti.

Očigledno je da kada čovek odluči da našali, i da se posluži glupim ili hajde da kažemo glupo primenjenim vicevima, može biti shvaćen ozbiljno kod nas.

 

* * *

A sad opet ja. For what it’s worth.

Što se tiče specifičnog humora „s bradom“ u ovom romanu, on ima mnogo više varijacija nego onaj KURSADŽIJSKI s kojim ga Vojnov pomalo površno poredi. Postoje citati, varijacije i aluzije na replike iz poznatih filmova, serija, itsl. Postoje izreke „iz naroda“, lokalni južnjački idiomi, pri čemu se neki izgovaraju, a neki dramatizuju. Neke moji likovi svesno citiraju, a neke ne. Neke svesno izgovaraju s namerom da budu duhoviti, a neke kazuju tako da sami ispadaju smešni… A motivacija za upotrebu humora uglavnom nije ta da likovi koji izgovaraju te citatno-aluzivne i vickasto-vicoidne replike zazvuče kao moroni. Ali – prepustiću nekom studentu ili profesoru književnosti da napiše rad „Vrste i oblici humora i parodije u romanu ZADUŠNICE Dejana Ognjanovića“, pa ne bih da im olakšavam posao previše. Nek zarade te svoje profesorske plate! Dosta više Andrić, Crnjanski i Kiš – nek neko od te akademske bratije malo magistrira i doktorira na meni!

Što se tiče „labave strukture romana“, mislim da Vojnov ovde zapada u nekoliko problema istovremeno: 1) kao filmski dramaturg, on traži standardnu linearnu storiju s jednim centralnim likom/zapletom, dok ovde nema pravog istaknutog protagoniste, jer roman prati više likova ili grupica likova (familije, ljubavnici i sl), i to nije omaška ni propust nego, prosto, alternativna, ali legitimna opcija; i 2) on traži „pageturner“ od romana koji je pretežno satiričan, a ne hororičan, što je promašeno koliko i tražiti saspens u IMA LI PILOTA U AVIONU.

S druge strane, kada na kraju implicira da je ovaj roman jedna "šala" - "čovek odlučio da se našali" - on upada u oveštalu zabludu kako je komedija niži, lakši žanr, kako je humor niža vrsta, nižih ambicija, i opštih postignuća. Ovaj roman je ipak poprilično ozbiljniji od "čovek odlučio da se našali", i u nameri i u izvedbi, i nepošteno je (i netačno) reći da su oni koji su ga ozbiljno shvatili time ispali glupi. 

ZADUŠNICE nemaju jednog glavnog lika zato što je ovo roman o Srbiji, gde je individualnost retka, pridavljena, a čak i kad deluje da postoji, samo ako malo zagrebeš vidiš iza „individualca“ člansku kartu nacije, veroispovesti, roda/pola, političke stranke, interesne grupe, klike, sekte… A pošto je roman o Srbiji, njegova struktura mora da bude malkice karnevalskija, haotičnija, epizodičnija, neurednija, manje anglosaksonski streamlined, jer Srbin i kad krene sa linearnom naracijom, brzo se umori, po principu – krene sa „A, B, V, G, D, Đ, E“ i kad dođe do E, on kaže „E, dokurca!“

Sad, nisam se JA umorio i reko „E, dokurca“ gradeći taj roman, nego sam smatrao da je takav organizacioni princip prikladniji temi i ideji romana, koja se tako odražava i na formalnom planu. Glavni lik ovog romana je Srbija, a ne Pera, Mika, Žika… a zaplet romana je haos Srbije (i to koliko je on blizu površine, koliko mu malo fali da pomoli njušku na najmanji greb) a ne traktat ustrojen kao doktorski rad. Osim toga, ako je zapazio da svaki od tih malih narativnih lukova, koji prate zasebne likove, ima neku svoju dramsku kulminaciju, trebalo bi da pojmi da je time vezana mašnica i na temu romana, odnosno da knjizi ne treba nekakva opšta kulminacija, sveopšti zajednički rasplet, jer rasplet priče zvane „Srbija“ je amalgam svih tih malih, što hepiendova, što fletlajna, što tragi(komi)čnih krajeva, što vraćanja na početnu poziciju / vrtenje u krug…

No, dobro. To je samo moje mišljenje. Kad je pa neki autor znao o čemu mu je knjiga i kakva je? Samo kažem ovo, onako, diskusije (i istorije) radi.

A imate li VI neko mišljenje o svemu ovome? I zašto se ono ne nalazi na GUDRIDSU?

Napišite ga barem ovde, ispod, ako se gnušate Gudridsa.