ANIMALE (2024)

Prepričan, ovaj film ne bi baš zvučao mega-primamljivo. Ali ko baš mora znati O ČEMU SE RADI, evo: radi se o jednoj Arapkinji u Francuskoj koja se baš pali na bikove i jedino je žensko u gomili mužjačkog polusveta koji se bakće nekom francuskom varijantom koride, gde se kreteni jurcaju s bikovima po areni u pokušajima da im namaknu na rogove neke venčiće a da ih ovi pritom ne proburaze rogovima u tom mahnitanju.

            Pošto glavni aduti ovog filma nisu u plotu, dopustite da vam spojlujem ionako predvidiv „tvist“: naime, posle jedne noći pijanke s njenim kolegama, naš curetak doživi blekaut, ima rupu u sećanju, ali nešto joj potom nije dobro, ima neke fleševe, vizije, a istovremeno neki kao pobesneli bik-slobodnjak (ili bikodlak? čovek-žena-bik?) noćom počne da proburažuje njene kolege u kratkim ali efektnim splater horor scenama. Čak i ona, vremenom, počne da se kanda preobražava u bikinju (ne u kravu, nego baš u ženu-bičicu). Te scene gde ona na sebi otkriva deliće animalne anatomije podsećaju na nedavni francuski ANIMAL KINGDOM, ali su u njemu ipak bile bolje i smislenije i manje trapave.

Suprajz! Ispadne, pred kraj, da nema nikakvog bikodlaka nego je to ova curica u stanju fuge ubijala momčine, a sve zato što ih je, onako pijana i obeznanjena, toliko napalila te noći van sećanja da su je oni gengbengovali toliko žestoko da je to zaboravio ne samo njen um nego i njeno telo!

Izvinte me što nisam ni žena ni ginekolog, al mogo bih da pogledam, tj. laički zdravorazumski pretpostavim da bi ženina ribica itekakao upamtila čak i ono što njen pijani um nije, a naročito ako su ove sirovine bile sirove u snošaju, kao što slutimo da u toj redaljki jesu (jer to je u samoj definiciji silovanja)... Ali ona posle te burne noći, ujutro kad ustane, ne pomisli "Uh, osećam se kao da me je pojebala četa zagorelih vojnika!" Niti oseti išta čudno između nogu. Manje ogrebotine na nogama i bljuvanje i glavobolju pripiše olešenju alkoholom... Dakle, klimavo je na nivou same fiziologije plota.

A klimavo je, donekle, i na planu idejnosti – jer neko bi reko da je ova curica baš tražila đavola, i našla ga je (ko bi to očekivo?!), mašući svojom ribicom kao crvenom krpom pred krdom ovih uspaljenih bikova. Zato mnogi neće ovo doživeti kao nameravanu strogu studiju o opresiji sirotih omoćenih žena u patrijarhalnoj kulturi kojima okruženje ne dopušta da svoju omoćenost ispoljavaju tako što će da dele svlačionicu s krdom polugolih mužjaka i što će da loču viski iz flaše zajedno s gomilom pijanih kurčeva u dubini noći i mračne šume, nego će je (reakcionarne muške šovinističke svinje!) videti kao moralitet: „Curice, ne radite ovo kod kuće... inače, biće belaja... a posle, kriv vam Đavo! Odnosno patrijarhat.“

Plus, upitna je i njena ljubav prema bikovima i, istovremeno s tim, učestvovanje u tom maltretiranju bikova za pare. Iako ih ovde barem ne ubijaju kao španski degeni (čini mi se da pročitah da su to divljaštvo najzad zabranili tamo?), svejedno svako malo dođe do povređivanja, pa i smrti tih životinja u tom jurcanju i natezanju, kao što i vidimo u filmu, kad moraju njenom ljubimcu da prekrate muke kad se ostrvi...

No, šta pa ja znam? Uostalom, nisam žena, a žene na Leterboksdu kažu: „I mean, the primal, nearly animalistic nature of the fight of being a woman in a man’s world…
This film captured it perfectly!“ Možda jeste! Mada, čak i feminista u meni je ozbiljno izazvan sirovošću metafora ovog filma.

I neko bi, posle mojih gornjih reči, mogo reći: „Hej, pa ovo je sranje od filma, neću to ni da gledam!“ A taj neko bi se ipak zajebo. Ako voli dobre filmove.

Jer, uprkos goreskiciranim ogradama koje mi sreću kvare, ja sam u ovom filmu uživao na čisto visceralnom nivou čitavo vreme trajanja: ovo je neverovatno dobro uslikano i režirano, toliko vas žestoko baca u te dinamične situacije, da sam neretko bio fasciniran (kako su ovo jebote snimili?!), a i nevezano za scene akcijanja u koridi, ima nešto privlačno u toj curici (odlična gluma!) i njenom pišanju uz vetar, u njenoj većoj vezanosti za životinje nego za ljude, i uopšte u živom i upečatljivom prikazu tog nepoznatog, egzotičnog mikrokosmosa, slikovitog i punog odlično kastovanih i odglumljenih likova, pa najzad i u fetišizaciji tog sveta gde se sve vrti oko znoja, prašine, mošusa, krvi...

Da, upitno je to na više nivoa, uključujući činjenicu da završnoj sceni fali mašnica, ili jagoda na vrhu šlaga, falično je ovako prekinuti / „završiti“ film u ničijoj zemlji, u stasisu... a opet, kažem, većina filmova, strogo formalno „boljih“, koje gledam u zadnje vreme, ne pruži mi ovoliko užitka u gledanju i ne ureže mi se toliko jako u sećanje kao što je ova ŽIVOTINJA, pa zato... nije ovo bez đavla! Nije za svakoga – a naročito nije za one koji traže klasičan horor, jer ovo i jeste i nije horor. Ali meni će biti pri vrhu liste naj-horora za 2025. pa vi sad vidite.

P.S. Da, naravno da je jedan ovoliko idejno i svakako drugačije konfuzan film režirala žena; izlišno je reći, ali ipak da i to nacrtam.