Pošto imam svoju priču u ovoj antologiji, ne bi bilo u redu da pišem prikaz za neke medije. Moj blog je jedino mesto na kome ćete pročitati totalno subjektivan ali i neuvijen sud o ovoj knjizi. Na svu sreću, moj generalni utisak je VRLO povoljan, pa nema potrebe za nekim preteranim ogradama bilo koje vrste: uopšteno gledano, ISTINITE LAŽI su krupan korak napred u odnosu na solidan BELI ŠUM. Priče su prilično bolje, a konkretno, po redosledu njihovog pojavljivanja u knjizi, moje ocene i impresije izgledaju ovako – zbog velikog obima zbirke (400 strana sitnih slova) podeliću ove impresije u dva dela:
1. Ilija Bakić - KULA U RUŽI VETROVA
= 7+
Ilija je fino, mada pomalo mehanički, isprepleo nekoliko urbanih legendi iz svog kraja (Vršac). One među sobom nemaju neku jaču vezu sem geografske, a nisu baš najupečatljivije povezane ni narativno. Okvirna priča unutar koje se ove priče-u-priči nalaze daje umereno zanimljiv ugao posthumne analize (izučavanje daleke prošlosti, nakon velike kataklizme), ali ne uspeva da tim legendama podari neki dodatni smisao, ili da makar pruži neki zamajac po sebi, već se naprosto ta okvirna priča prekine bez neke poente jednom kada su istrošene "legende" spremljene za izneti. Ipak, pritajeno elegična atmosfera tog utihlog post-sveta iz koga se sadašnjost sagledava dobro je ostvarena, a pripovedanje je sve vreme zanimljivo.
2. Darko Tuševljaković - DOK NE DOĐU ŠEJTANI
= 7
Ovom pričom Darko se vraća u stanje i oblik u kome sam navikao (i u kome želim) da ga gledam. Za razliku od fejk priče iz BELOG ŠUMA, ova je sasvim ubedljiva čak i u svojim extremnijim momentima vezanim za zbivanja u ratom okuženoj Bosni, i za njihove posledice. Grupa jarana okupi se posle duže vremena, krenu sa svojim bosančeroskim 'đes, ba' fazonima (treba malo tolerancije da se probije kroz ovo!) i prisećanjima ko je gde bio i šta radio za vreme rata, i to se vremenom od TOP LISTE NADREALISTA pretvori u JAGODE U GRLU. Odnosno – viljuška u grlu. Dobro napisana, prilično zanimljiva, i sa finim krajem (mislim na sam samcit završetak – iako mi makljaža koja mu prethodi nije baš delovala ubedljivo, kao ni način na koji se junak iz nje izvuče).
3. Adrijan Sarajlija – ABRAKADABRA
= 9
Za mene, najbolja priča u zbirci. Ujedno, za mene, prva Sarajlijina priča koja mi se baš dopala; njegove prethodne na mene nisu ostavile jači utisak kao celine, mada je i u njima bilo potencijala. Ovog puta je ambiciozna ideja ostvarena na pompezan način, razvijena je vrlo dobro, ubedljiva u svakom svom detalju (i geografskom, i istorijskom, i psihološkom) a naročito imponuje širina platna koje je pred sebe Adrijan postavio, i minucioznost s kojom je pažljivo i pametno rasporedio detalje po njemu. Posebna pohvala za originalnu pred-istoriju 'zlog' jezera i za vrlo solidnu jezovitu atmosferu ostvarenu bez jeftinih trikova. Od ovoga bi se mogao napraviti odličan film.
Sitnije zamerke: citati ispred poglavalja uglavnom su proizvoljni ili nebitni, ničemu ne služe; predugačka flešbek deonica u italiku otežava čitanje; naslov je suviše banalan za ovakvu priču, makar u njoj i bio donekle opravdan. Krupnija zamerka: kraj je proizvoljan, maltene ga i nema, tj. nejasno je zašto "čarobnjakov sin" na kraju uradi to što uradi, šta ga je navelo da baš tada baš to uradi, te kako i zašto je izgradnja brane nastavljena iako se na kraju priče nije desio i kraj jezivih dešavanja tj. pogibija radnika, koje traju još 4-5 godina nakon što se priča "završi".
4. Jovan Ristić - GODINE U MAGLI
= 7
Ovo je najpitkija Jocina priča koju sam pročitao, možda i najzabavnija. Nepotrebno je zakomplikovana sa čak tri ugla pripovedanja, tj. tri lika koja naizmenično govore iz prvog lica. Zaista nije bilo potrebe za tim, naročito na ovako svedenom prostoru; vrlo originalna i potentna poenta mogla se sasvim lepo preneti i iz "samo" jedne perspektive, bez ovog "budženja". Inače, likovi su ubedljivi, kao i ambijent koji je ključan za priču (beogradski KST). Iako postoji doza lokalnog koja može biti izgubljena u prevodu na jezik čitalaca koji nisu odrastali u Beogradu, iz kontexta se sasvim solidno može sve pohvatati. Joca se, za moj ukus, malo zaneo sa svojim komentarima na rock i pop pjesme koje se čuju na tom mestu, a naročito su mi smetale previše explicitne, prenaglašene zajebancije na račun gotičara. Gotičari su suviše laka meta, a zezanje njih je ovde nedovoljno duhovito da bi opravdalo svoju direktnost. Odličan je twist dat motivu susreta starih drugova posle dugo vremena (kao kod Tuševljakovića, samo ovde još bolje), i uopšte je taj ugođaj proteklih godina, vremena između 'nekad' i 'sad' (uključujući ne samo vreme nego i ljude kakvi su bili nekad i sad) odlično uhvaćen i prenet, nepatetično-elegičan, adekvatno vrlo dobrom naslovu. Moja najveća zamerka tiče se kraja, kada se začudnost KST-a (zarobljenog u vremenu) naprasno proširi na ostatak grada. Nekako mi je izmakla poenta toga.
5. Nikola Petrović - DEVOJKA U BELOM
= 6-
Fina, korektno napisana ali uninvolving minijatura o zombi korisnici taxi usluga, i onome koji ju je u zombija pretvorio. I ovde je jednostavnost premise nepotrebno zakomplikovana pripovedačkom perspektivom (2. lice jednine, pa onda malo i prvo...). Nije to bez razloga upotrebljeno, ali –za mene- taj razlog nije bio dovoljan da bi opravdao naporno probijanje kroz ovako ispričanu priču.
6. Vladimir Lazović i Miroslav Lazović - MUZIKA SRCA
= 6-
Uf! Reperi! Pitam se, gde je tačno horor u priči o 'ukletom' CD-u s rep 'muzikom' u kome 21. (bonus) pesma izaziva smrt slušaoca? Zar to nije neka vrsta higijene? Mislim, da li bi uopšte trebalo da nas bude briga, da strahujemo za život nekoga ko sluša rep 'muziku'? Ko se repa laća, glavom neka plaća! Enivej: ako nekako po strani ostavimo moj lični animozitet prema toj ciganskoj 'muzici' i prema jezivo ispraznim 'stihovima' koji se ovde sporadično citiraju, sama premisa nije bez đavla. Ipak, previše je tu veštačkog i fejk tuđinstva. Em se govori o repu, dakle o sasvim neautohtonoj, i kulturološki sasvim nesrpskoj muzici (to je što je ta ciganija ovde primljena ko svoja - tema je za drugu priču); em se u sve to umeša vudu, iako u prvom komšiluku imamo jednako moćnu, ako ne i zajebaniju vlašku magiju. No, dobro.
Ovde je lepota premise pokvarena ne nekim zajebanim pripovedanjem (koje je okrepljujuće linearno i bez egzibicija) nego sasvim apsurdnim dodatkom koji potpuno ubija suspenziju neverice. OK, poverovaću u muziku koja navodi na ubijanje; poverovaću i u Barona Samedija i sve bogove vudua; ali ne mogu bre da poverujem u nešto tako bezvezno kao što je CD koji ne samo što sa sebe pušta muziku, nego sam od sebe i upija, tj. snima zvuke oko sebe – a u dodatno bezveznom twistu, ti zvuci su tu samo na jedno slušanje, a onda se izbrišu. COME ON! Pa nemojte nas zajebavati, tehnologija jeste na neki način kao magija, ali fuck, čak i magija ima neka svoja pravila i zakonitosti, ne može to tek tako, anything goes!
Sem toga, priča oscilira između neujednačenih (generacijskih?) registara, između referenci na šale Laneta Gutovića (!) i na vudu; na Bajagu (!) i na neke crne repere! Ta džekil-hajdovska podeljenost ogleda se i u nekim iznenađujuće zastarelim referencama (u jednom trenu naši junaci koriste Navigator kao brauzer! Fuck, zar IKO to više koristi, zar to još uvek POSTOJI?) te u totalno neubedljivoj karakterizaciji 12-godišnjeg dečaka. Možda su 12-godišnjaci bili tako naivni u vreme kada je stariji Lazović imao toliko, ali ovi današnji sasvim sigurno ne bi govorili niti razmišljali niti se ponašali tako naivno kao ovaj ovde.
7. Milivoj Anđelković - TRIDESETI DAN KOŠAVE
= 7-
Ova priča bi imala veću ocenu da je njen autor zapravo našao za shodno da nam je ispriča kako valja, sa glavom i repom. Iz nekog razloga, ona nema glavu. Rep je veliki, lep, šaren, baš paunovski, ali... fali glava. Možda je tomu tako zato što je autor hteo da proizvede učinak mistifikacije umesto mistike (tj. da nam proda maglu), možda ni sam nije znao kuda ide s pričom kad je krenuo, u svakom slučaju ova priča ne da je fragmentarana nego su neke suštinske kockice iz nje nasilno izvađene i ključne informacije za njeno razumevanje autor nije hteo da nam kaže, čime joj je ubio i efekat i značenje. Ne znamo čime se bavi glavni junak i ko mu to i zašto povremeno preti; ne znamo ko je nevidljivi lik koji ispija (a mestimično samo šeta po stolu) čašicu rakije; ne znamo ko su ljudi sa tri prsta i kakve veze imaju TV ekipe sa njima; što je najgore, ne znamo koja je prava priroda košave, i kuda ide između 21. i 30 dana svog (ne)duvanja, niti zašto je to bitno. Zaista šteta.
Imao sam utisak da čitam odličnu priču iz knjige iz koje je neki obesni čitalac nasumice pocepao nekoliko listova, uključujući i poslednji. Što je najbizarnije, ovde je te listove pocepao sam autor...
8. Vesna Ilić - ISTINITE LAŽI, ili REČ-DVE O BACANJU KOCKICA
= 3
Jedina priča za koju bih u ovoj zbirci kazao da je ćorak. Vrlo naivan i isprazan pokušaj naivno shvaćenog postmodernizma, srećom blaženo kratak tako da ne smara previše, mada za svoje trajanje zaista smara više nego što bi se od tolicke pričice očekivalo. Tu je i neubedljivo-naivan "citat" iz enciklopedije koji ne služi ničemu, tu su i neke veze i vezice između naizgled nepovezanih (i savršeno irelevantnih) događaja, tu su unutrašnji tokovi svesti likova sa beskrajnim ponavljanjima kakva jedino "žensko pismo" može da tako besramno plasira, to je gomila bla bla blaaaaa bez kraja i konca a kamo li poente.
9. Petar Petrović - 'AJDE DOBRO, SVAKOM SE TO DESI PONEKAD, AL' TI, TI GA BAŠ PRETERA, BRATE ili Gotovo je mojih pet minuta
= 7
'Ajde dobro, svakom se desi ponekad da napiše priču s nekim prenadrkano samozaljubljenim 'Look at me! Look at me!' naslovom, al' Petar Petrović ga baš pretera, brate. Ovo nije toliko priča koliko tirada ispunjena digresijama koje nemaju blage veze sa zapletom (kao npr. razglabanje na dve strane o Nemanji Vidiću, fuzbaleru, i raznim navijačkim igrarijama sa imenom Nemanja). Te digresije nisu nezabavne, ali je njihova svrhovitost upitna u materijalu koji, kao i naslov, pati od prenadrkane samozaljubljenosti naratora/autora i njegove potrebe da nas zabavlja i zasmejava i impresionira svojom coolnošću. Petar Petrović, stoga, pokazuje solidnu dozu harlanelisovštine u pokušaju, ali treba mu još mnogo discipline u naraciji da, actually, deliveruje fabulu radnje a ne samo povezane viceve i pošalice. Inače, odabrana urbana legenda ovde je prilično originalna i potencijalno zabavna, šteta samo što se autor njome najmanje bavi, i što te famozne Bregine porno VHS houm muvije maltene i ne vidimo. Oh, well, Petar Petrović je još jedan od zagovornika teze da je put važniji od destinacije – pa je tako i ovde put do tih kaseta bio zanimljiviji od samih kaseta. I vrlo tanko je uopšte povezan sa njima.
10. Oto Oltvanji - LEPŠE NEGO PTICE
= 6
Sasvim solidna, ali idejno (i ideološki) prazna zajebancija o Bati Životinji, zombijima, i alternativnoj istoriji partizanskog filma. Kratka i slatka bombonica, i to je sve. Šteta, moglo je mnogo više. Trebalo je ovu priču dati na skript-doktorovanje ili kolaboraciju sa Dimitrijem Vojnovim, ili nekim drugim ko se u film (a naročito partizanski) malo bolje razume.
(nastaviću se...)
