izabrana dela

izabrana dela

среда, 02. децембар 2020.

THE EMPTY MAN (2020)

*** 

3+

 

Narode, u teškim vremenima živimo. Ne, ne mislim samo na Kovid-sranje, ono će valjda i proći za godinu ili dve – teškost o kojoj govorim tiče se filma kao umetnosti i filma kao industrije zabave: ni na jednom polju ne cvetaju nam ruže. Bilo da hoćete pošten lep žanrovski entertejment, bilo da hoćete dubokoumno umetničarenje da vam oči ispadnu od „kako su ovo jebeno snimili?!“ – ostaćete neutaženi filmskom ponudom iz zadnjih desetak, pa i više godina. A o ovoj jadnoj 2020. da i ne govorim.

            Ne, neću sad da budem starac koji viče na oblak, niti o tome kako su „u moje vreme filmovi bili mnogo bolji“ (ali zaista JESU!) – kažem ovo zato što su standardi nužno pali, i zato što danas kad priđete nekom filmu, odnosno njegovoj evaluaciji, morate uzeti u obzir gorerečeno, odnosno, VELIKI filmovi se više ne prave, pa ni ODLIČNI filmovi se više ne prave, i moramo da pabirčimo parče ovde i parče onde kako bismo nešto što nije suviše poludupasto i što se nije previše posralo po samome sebi nazvali barem vrlodobrim.

Ono što bi nekad, pre samo 30 godina, bilo „meh, okej, simpa, nije loše, zaboraviću ga do iduće godine u ovo vreme al’ prijalo mi je sad dok sam ga gledo“, danas je „wow, čoveče, ovo uopšte nije sisalo onoliko koliko većina stvari sisa danas – na momente mi je čak bilo i okej“!

            I tako, na tužnoj pozadini patetične jadnosti koja se danas naziva horor scenom, jedan duboko problematičan film kao što je THE EMPTY MAN izdvaja se od mase, od rulje, od generičkih formula i mehaničkih sranja već samim time što glavni lik nije post-tinejdžer, što se ne dešava ni u srednjoj školi, ni u šumi, ni u napuštenoj ludnici, ni u sveže useljenoj kući gde se bude duhovi prošlosti iz podruma. A ako tome dodamo činjenicu da ima velike ambicije, da pokušava da se bavi Velikim Pitanjima, da se čak povremeno (nenamerno?) dotiče velikih pisaca današnjice kao što su Tomas Ligoti i Dejan Ognjanović, to je već razlog da mu skinem kapu. Srećom pa kapu ne nosim.

            Da krenem od dobroga:

            1) Prolog od kojih dvadesetak minuta je ODLIČAN i super-scary. Dva para sredinom 1990-ih otišli u fucking Butan (to vam je tamo negde u Aziji, nađite na karti), u nekakvu planinčugu, gde se veraju kao divokoze po stenama, uživaju u pogledu sve misleći „OK, nije kao na Prokletijama, ali može da prođe!“, lomataju se po jezivim visećim mostovima – kad, TRAS, jedan od njih upadne u rupčagu u steni, a kad tamo a ono međutim ispod veliki kostur, humanoidni ali veći od ljudskog, ima po deset prstiju na svakoj šaci, pa još neke koštunjave dodatke iza, dal su krila dal su labudovi il’ neki alien-udovi (šta će mu onoliki tamo na leđima? valjda da se lakše počeša kad ga zasvrbi, jebem li ga!) – ukratko, ovo čudo nije (sasvim) sa ove planete.  

Ovaj baja koji je tu upao sedi ko hipnotisan ispred tog kostura, javlja mu se neki kao šapat, jedva ga odvuku odatle, ali on je u transu. Nose ga neko vreme kad, how convenient, naiđu na kolibu u toj nedođiji – a još više je konvinijent što u njoj nema nikoga (iako je očito sveže napuštena; nikad ne saznamo ko je tu bio, i zašto je otišao bez ostani zbogom). Oni se tu smeste, i onda počnu neke neobjašnjive stvari da se zbivaju. Da ne kvarim dalje, ko gleda videće.

            2) Glavni lik je sjebani bivši pajkan – jeste i to otrcan lik, ali barem nije tinejdžer, ili nešto tome blisko, neki uspaljeni dvajes-i-neštogodišnjak i zato hvala Azatotu na sitnim milostima. Lik je mračan kao i intonacija celog filma, dakle nema razdragane vrcavosti i tralalala „Čim ulovimo serijskog ubicu – egzorciramo đavola – isteramo duhove – vraćamo se našoj dosadnoj normalnosti“: jok, bajo, čemeran je ovaj svet ovde i pre nego što horor prodre u njega nedvosmisleno.

            3) Tome, donekle, doprinosi muzički ugođaj vrlo dobrog skora koji su radila dva genijalca: Kristofer HELLRAISER Jang, i lik koji stoji iza dark ambient projekta LUSTMORD (koji sam odavno ovde poreporučio u okviru mog izbora ghoulish muzike).

            4) Režija je sasvim solidna, i uspeva da u skoro DVA I PO SATA FILMA (o, da; ne rekoh li da je ovo ambiciozan projekat?) smesti nekoliko efektnih jezovitih scena strave i užasa. Nazovite me lakomislenim, površnim, ili prostodušnim, ali ja sam čovek seljak: kad gledam horor, volim da mi neko vešt makar zagolica G-spot za jezu.  

Znači, kad nešto što se izdaje za horor actually sadrži jednu ili više jezivih scena – hej, pa ja sam na sedmom nebu, pitam se čime li sam zaslužio ovu ničim izazvanu božju milost, otkud uopšte strava u filmu strave danas, kakva je ovo zabuna, nesporazum, incident, o čemu se ovde radi, kako je do ovoga došlo? Potpisujem vam – ne samo zbog dužeg trajanja nego i inače, ovaj film sadrži više strave u sebi od ijednog koji ove godine premijerno pogledah. A to mora da se računa! Uz sve ograde…

            5) Tematika se dotiče vrlo mračnih stvari (i pod time mislim Ligoti-mračnih!), i reklo bi se da su tvorci ovoga (inače, film je zasnovan na nekakvom stripu!) proveli više od pola sata guglajući i po Vikipediji čitajući o nekim mrakovima i nihilizmima dok su uobličavali ovo. Dobro, nisu se pretrgrli iz MOG ugla, JA volim kad je okultno-mističko-filozofska dimenzija mnogo dublje i promišljenije konceptualizovana, ali hej, u vreme kad se „okultno“ u većini filmova svodi na „Igrao si se Uidža tablom – prizvao si Đavola“, odnosno „Zakolji kokošku i krvlju nacrtaj pentagram, i eto zloduha da ti ispunjava želje i ubija neprijatelje“ - THE EMPTY MAN se barem dotakao nečeg plauzibilnijeg, dubljeg, boljeg.

            Dobro, šta su onda problemi, pitate se sada vi?

            Pa, evo.

            1) Prolog je upadljivo najjeziviji deo filma; ništa što usledi nije toliko stravično, mada nije da ne pokušava, i u manjoj meri, povremeno, i postiže.

            2) Kad se sve to kolko-tolko, kako-tako kao-rasplete, oni koji su budno pratili shvatiće da je ovaj zaplet smućkan na prilično beslovestan, nekonzistentan način, i da gomila creepy shita koju smo gledali, i koja na mikro-planu deluje OK, kad se sagleda u celini nema ama baš nikakvog smisla, logike, niti uzajamne veze.

            Znači, imamo tog Praznog Čoveka koji je urbana legenda kojom se američanska deca u predgrađu kendimenski plaše: duneš u praznu flašu i kažeš nekolko puta empti men empti men empti men, i onda te to neko čudo spopada tri dana, dok te ne sjebe. Zeeev.

ALI, međutoa: Prazniot Čovekot je, takođe, i ono jezivo nemrtvo čudo iz butanske pećine koje ima neke mutne posesivne planove sa ljudskom rasom (koji se nikad ni u nagoveštaju ne ocrtaju).   

I to nije sve: jer taj Čovekot je i predmet kulta obožavalaca koji izvode neke creepy rituale u kojima bi hteli i sami da postanu mostovi-glasnici između zemaljske i neke onostrane mračne i gadne sfere – mada, šta oni tačno žele, i zašto, ostaje neodrečeno mnogo više nego što je pristojno.

            Ceo taj momenat sa sektom je kao neki razvodnjeni Ligoti: protivživotni mračnjaci nešto baju i čaraju dok mantraju kako se ništa ne može saznati a ako se i sazna nema se kome preneti a ako i ima kome taj neko neće to pojmiti itd itd. Otprilike kao ja kad pišem ovde na blogu. S jedne strane, uvek je prijatno osetiti barem dašak Ligotija na filmu, jer to biva svake prestupne godine, ako smo srećni; s druge, povezivanje njegovog nihilizma sa nekakvim debilnim sektašima koji se ničice klanjaju i piskaraju koješta po ogledalima nije izvedeno dovoljno promišljeno niti ubedljivo (mada, zavisno od zahtevnosti i probirljivosti gledaoca, nekome može da drži vodu).

            Pored toga, ima u filmu nekoliko baš po-mozak-uvredljivih, lenjih momenata, kao npr. kad naš glavni baja ode u napušteno sedište sekte, a ovi tamo za sobom ladno ostavili CELOKUPNE JEBENE ARHIVE, KARTOTEKE, FAJLOVE svojih članova, sa imenima, fotografijama, podacima, svime! Stoji tu na izvolte! Pa nemoj me jebati!

            I dok gledalac vrti glavom nad tim how convenient momentom, ovaj naš nađe tu i neke video kasete, i video rikorder, i dok ja mislim „Jao, ne, čekaj, nemoj mi reći da na ovom davno napuštenom mestu još postoji aktivna struja u zgradi“ – on pritisne KLIK, i naravno da u pustoj kući ima struje, kako bi on mogo da pusti creepy traku na creepy videu…

            Pred kraj me film iznervirao i na ličnom nivou, jer je prišao donekle blizu pojedinim aspektima mojih PROKLETIJA (neću reći šta tačno da ne spojlujem sopstveni roman), odnosno jednog zapletskog i idejnog rukavca – srećom po mene, to je uradio trapavo, nevešto, površno, neubedljivo i lenjo, ali svejedno me nervira što je uopšte prišao na puškomet tome… Biće vam jasnije kad na proleće budete čitali moj roman…

            Sve u svemu, rekoh već: ovo je film sa pažnje vrednim kvalitetima pomešanim sa poprilično nimalo zanemarljivih problema i nedostataka, ali iz gorenavedenih razloga voljan sam da ovog Čoveka ocenim kao Polupunog a ne Polupraznog (ili, taman posla, Praznog!), mada će mnogom prosečnom gledaocu ovo možda biti suviše slowburn, suviše nejasno, suviše neprijemčivo i nezabavno.

            P.S. Praznog Čoveka trenutno ne možete naći za gledanje u savršenom izdanju. U srpske bioskope nije došao niti je najavljen da će doći (koji crni bioskopi, evo nama novog lokdauna iza ugla!), nigde u svetu nije izašao na blu reju ili dvdu, pa stoga nema dobrog ripa na netu – i ne samo što ih nema nego nisu ni u najavi, nigde, čak ni u uvek pouzdanoj Koreji! To znači da, ako hoćete blu rej rip, čekaćete ga možda duže nego da primite korona vakcinu! Ja od strpljivosti nikad nisam mnogo patio, pa sam zato, iznerviran upravopomenutim činjenicama, a napaljen da ovo pogledam prije ranije nego kasnije, overio izuzetno dobar hd-cam snimak. Godinama to nisam radio, ne pamtim poslednji put kad sam, ali ovde sam prosto morao jer me je kopkao film koji inače nigde nije ni u najavi, i tako… Reći ću samo da se radi o najboljem hd-camu koji sam ikada video, i pošto je zadovoljio minimum mojih prohteva, overio sam ga. Ko hoće da ovo sačeka u 1080 rezoluciji blu reja u 5.1. sistemu – taj je očigledno mnogo bolji čovjek nego ja. Eto, možda tamo negde u martu ili maju 2021. ovo izbace na blu reju, negde, bilo gde, ako dotad svi ne pocrkamo...