DOOMSDAY: Sedmi pečat, Glad, Plač, Kuga, Smrt

Želim da vam skrenem pažnju na jedno retko izdanje koje nećete videti u knjižarama, u reklamama, na bilbordima, u izlozima, podkastima, i većini drugih mesta – a ono zaslužuje da bude viđenije i čitanije. Zato imate Kult Gula, da vam otkriva manje znane i manje izvikane, a vredne stvari mračne provenijencije…

U pitanju je petotomni tematski zbornik naučnih radova međunarodnog značaja, pod naslovom Doomsday. Izdavač je Filološko-umetnički fakultet u Kragujevcu, a sadržaj zbornika čini 55 radova koji su tematski raspoređeni u 5 tomova: Sedmi pečat, Glad, Plač, Kuga, Smrt. 

Glavni urednici zbornika su prof. dr Dragan Bošković i prof. dr Marija Lojanica.

Kako doznajem, inicijalna ideja bila je da se sudnji dan oglasi u tri zbornika, a sada ih je pet: pristiglo je mnogo više vrednih radova, što i ne treba da čudi. Ako se malo osvrnete oko sebe, ako malo dignete nos iz stripova, knjiga, telefona, bindžovanja serija i filmova – ako se načas trgnete iz snobovskog stupora „Ja vesti ne pratim – mene politika ne zanima!“ i pogledate poneki naslov u novinama, videćete da je propast sveprisutna, i lokalno i globalno, i da nade svakim danom ima sve manje.  

Sedmi pečat je polomljen, i sad Glad, Plač, Kuga i Smrt imaju prevlast nad svim.

A zašto je tome tako, i šta o svemu tome misle domaći akademski građani, možete i sami proveriti i pročitati u ovom petoknjižju.

U elektronskom i štampanom obliku pojavilo se još juna 2021. godine, ali akademci ionako stvaraju za večnost, pa tako i ja, skoro slučajno, tek nedavno saznadoh za postojanje ovih knjiga, a zahvaljujući ljubaznim ljudima sa kragujevačkog FILUMA i dođoh do ovih zbornika in vivo.

Šta bi vas naročito moglo (moralo?) zanimati u ovim zbornicima? Evo, izdvajam šta ću ja prvo pročitati:

 

1 Doomsday: Sedmi pečat

Сергеј Беук КА ДАНУ СУДА: ТРЕЋИ ХРАМ И СУКОБ У ДОЛИНИ БРДА МЕГИДО

Александар Ж. Петровић Александра П. Стевановић АПОКАЛИПСА ОГЛЕДАЛА

Горан Станковић ЧЕРНОБИЉ КАО ХРАМ ИНЖЕЊЕРА (РУИНЕ БУДУЋНОСТИ)

Јелена Н. Арсенијевић Митрић АПОКАЛИПСИС У РОМАНУ БРАЋА КАРАМАЗОВИ Ф. М. ДОСТОЈЕВСКОГ

Марко Р. Чудић АПОКАЛИПСАВАЊЕ – ЈУНАЦИ ПРОЗЕ ЛАСЛА КРАСНАХОРКАИЈА И ЊИХОВА СМЕТЕЊАЧКА ПОТРАГА ЗА СМИСЛОМ,

Александра Д. МАТИЋ БОЛАНИ ДОЈЧИН У (ПОСТ)АПОКАЛИПТИЧНОМ СВЕТУ (УСМЕНА ЕПИКА И ФИЛМ ЧУДО ЂОРЂА КАДИЈЕВИЋА)

 

2 Doomsday: Glad

Светлана М. Рајичић Перић ДВА ПОДВИЖНИКА, ДВЕ ПРАКСЕ И ПАРАБОЛЕ ЈЕДНЕ ГЛАДИ: АСКЕТА И УМЕТНИК У ГЛАДОВАЊУ

Василије K. Милновић СОЛАРИС СТАНИСЛАВА ЛЕМА КРОЗ ДВА СТВАРАЛАЧКА ОДЈЕКА: ПРЕДАЊЕ И/ИЛИ ЗНАЊЕ,

Владимир Б. Перић ЦРНИ КОЊ ДАДАПОКАЛИПСЕ: CANIBALISM ANTE PORTAS

 

3 Doomsday: Plač

Драган Бошковић IT’S TIME TO SAY OUR LAST GOODBYES!: DISCHARGE И ХАРДКОР/ МЕТАЛКОР ДУМЗДЕЈ,

Tomislav M. Pavlović ELIOTOVI ŠUPLJI LJUDI ILI „SVET SE NE ZAVRŠAVA SA PRASKOM ...”

 

4 Doomsday Kuga

Весна С. Алексић и Александра А. Фостиков ДРУШТВЕНЕ ПОСЛЕДИЦЕ СТРАХА ОД ЕПИДЕМИЈА КРОЗ ВЕКОВЕ,

Biljana Vlašković Ilić BLACK DEATH IN HETEROTOPIA: BOCCACCIO, CHAUCER, AND LANGLAND

Сања М. Лазаревић Радак ВИРУС КОРОНА И СУДЊИ ЧАС: НУЛТА ТАЧКА ПАНДЕМИЈЕ И НОВИНСКИ ДИСКУРС О КРАЈУ ГЛОБАЛНОГ СВЕТА

Андрија З. Антонијевић ДЕКОНСТРУКЦИОНИСТИЧКА АНАЛИЗА ЗНАКА „ВИРУС” КАО ПОКРЕТАЧА АПОКАЛИПСЕ У РОМАНУ БЕСНИЛО БОРИСЛАВА ПЕКИЋА,

Василије K. Милновић СМЕХ У ДОБА КОРОНЕ: ПАНДЕМИЈА И НАРОДНА РЕЧ (ФОЛКЛОРИСТИЧКИ АСПЕКТ)

Милош М. Ковачевић СТИЛСКО-ЈЕЗИЧКА КАРАКТЕРИЗАЦИЈА СРПСКИХ ПРОТАГОНИСТА КОРОНАВИРУСНОГ „СУДЊЕГ ДАНА”

APPENDIX Предраг Тодоровић ОД ЦИРКУСА (КОРОНА) ДО ВИРУСА (КОРОНА): ДНЕВНИК БОЛЕСТИ (ОДЛОМЦИ).

 

Ovo je samo MOJ izbor, a unutra ima mnogo više, i vama će možda da legne (i) nešto drugo.

Za razliku od većine akademskih izdanja u Srbiji, ali i u svetu, dizajn ovog petoknjižja je originalniji i nadahnutiji nego inače, i time ne mislim samo na korice, nego i na unutrašnjost, koja sadrži mnogo slika i ilustracija.

Dakle, od mene snažna preporuka, a vi vidte da li ćete i kako da ovo konzumirate.

Imate nekoliko opcija.

Sve ovo možete, potpuno besplatno, i sasvim legalno, čitati onlajn, na sajtu FILUMA, i to baš OVDE. A sa istog mesta možete skinuti PDF svakog od pet zbornika, pa onda kindlovati ili šta god i gde god.

A ako više volite da ovo imate na papiru, ovako lepo štampano i povezano, evo podataka o tome.

Cena svih pet je 2.500 din.

Ne morate uzimati komplet, možete i na komad – 500 din po primerku. Verovatno i plus ptt.

Pišite na ovaj mejl i dogovorite se o plaćanju, slanju i svemu što želite: djordje.djurdjevic@filum.kg.ac.rs

Ja kazah, a vi vidite šta ćete.

Uglavnom, ne čekajte kraj sveta, savetujem da požurite i ovo nabavite pre toga. Kad sve ode dođavola, pa i struja, pohranite ove štampane stvari u svoju postapokaliptičnu zemunicu za duge, hladne i mračne dane koji dolaze.

P. S. Inače, jedna neobičnost ovog zbornika sastoji se i u tome što na početku svakog rada možete videti QR code, koji možete očitati, a koji će Vas voditi do melodije na YouTube. Naime, svaki autor teksta je birao muzičku temu koju bi voleo da čuje u svom sudnjem času.

Dva JAPANSKA horora: Novi Miike i Kurosava

              Još pre par meseci je na net procurio novi horor Takašija Miikea, ali ne vidim nešto da su ga domaći „fanovi horora“ uopšte registrovali, pa evo da vam ja skrenem pažnju i kažem koju reč o njemu; a uzgred da najtoplije preporučim i odnedavno dostupni, i znantno bolji, novi horor Kjošija Kurosave!

 

LUMBERJACK THE MONSTER (2023)

**(*)

3-

Najnoviji horor koji potpisuje Takaši Miike nije moderni klasik, ali simpa je. Suviše je to rutinsko za nekadašnjeg vunderkinda; onaj njegov horor-triler LESSON OF THE EVIL bio je bolji. A ovo je isto ko novi Bustillo & Maury, SOUL EATER: solidan ali zaboravljiv horor-triler po šablonu. MPD PSYCHO this ain't.

Akira Ninomija je nemilosrdni advokat koji ne okleva da eliminiše svakog ko mu stane na put. Jedne noći ga je brutalno napao nepoznati napadač koji je nosio "masku čudovišta". Iako je nekim čudom preživeo napad, Ninomija postaje fiksiran na pronalaženje napadača i osvetu. 

U međuvremenu, dešava se serija jezivih ubistava gde su žrtve pronađene s mozgom izvađenim iz tela. Dok policija sprovodi intenzivnu istragu, Ninomija traži osvetu protiv napadača. Ko će prvi otkriti istinu?!

Da ovo nije potpisao Miike, ne znam dal bi neko uopšte pomislio gledajući ga: „Hej, ovo kao da je Miike ili neki njegov epigon pravio“... Sem kao daleki eho… U par kadrova ili scena, uglavnom u prvoj trećini filma.

Nije baš čista rutina, korektno je to ali u krajnjem saldu neupečatljivo. Ona scena sa prevrnutim kolima i početak su prilično Miikeovski, i ono na parkingu... ali to se brzo zatrpa gomilom naklapanja i rutinskih stvari.

Kraj je baš umoran, kao da se sa svakim minutom Miike sve više gnjavio tim materijalom kao reditelj: ispucao se na početku, a kad je trebalo vezati mašnicu, ispalo je samo glasno MEH. Reko je par stvari kroz dead pan dijaloge i to je to. 

Ovo je školski primer tri minusa. Ali, ako ćete već gledati neki tri minus (jer nema ništa bolje) – svakako pogledajte MIIKEOV tri minus!

 

CHIME (2024)

***(*)

4-

Novi Kjoši Kurosava, međutim, za razliku od Miikea, ISPORUČUJE! Dapače, ovo je potpuni povratak u formu reditelja remeka kakvi su CURE i PULSE, i vrlo je blizak njihovim postignućima.

Moram priznati da sam od Kurosave digao ruke pre više godina, ne pamtim više ni koji sam mu film poslednji overio: ono što je radio u novije vreme delovalo mi je blatantno i blamantno nezanimljivo. Međutim, isplatilo se sačekati njegov povratak hororu!

Nažalost, odmah da naglasim, ovo je srednjemetražni film, traje oko 50 minuta, što je prvi frust oko njega; drugi je taj da će ovo za većinu publike (nenaviknute na Kjošija K) biti uzluđujuće neobjašnjeno, začudno, tajanstveno a bez ključa, nekima možda i bez kraja. Totalno mogu da zamislim da neko na kraju poskoči i opsuje: „Šta? OVO je kraj? Gde je JOŠ? Kamo ga objašnjenje svega ovoga?!“

Dakle, uđite u ovo spremni na to da će se neverovatne, nepredviđene, košmarne, šokantne, izluđujuće stvari dešavati, a da vam (verovatno) neće biti jasno zašto, kako, čemu…

Što se mene tiče, ja bih voleo JOŠ ovoga, ne nužno zbog „objašnjenja“ nego čisto zato što bih uživao duplo duže u filmu od 100 nego u ovom od 50 minuta, ali strogo gledano, iz moje vizure, film je sasvim zadovoljavajuć i u ovom obliku. Ovo nije toliko priča-zaplet koliko je niz scena povezanih na nekom dubljem nivou, manje klasičnom logikom i motivacijom, a više ugođajem, atmosferom i idejom da se pruži objektivni korelat košmarnosti japanske (a i šire) egzistencije danas: trula porodica, truli odnosi na poslu, truli pozni kapitalizam, trula ekološka i zdravstvena svest (ko je popio onolike limenke i gde će ono da se natrpa, čak i zgaženo?). Ukratko, na sve strane frust, pa evo malo da vam i Kjoši dosoli filmom bez ključa, konzervom bez otvarača!

Znači, za prosečnu masu, ovaj film nudi nekoliko veoma jezivih i gadnih scena (uključujući jedno baš baš memorabilno ubistvo kuhinjskim nožem), pa ga vredi barem zbog tih parčića pogledati, iako će celina (koja celina?!) frustrirati svojom preotvorenošću.

 Za prosvećeniju manjinu, ovo je jedno slasno parče japanskog košmara, pakla svakodnevne psihoze i osećaja klaustrofobije, vezanosti, nemogućnosti bekstva koji je oslikan logikom sna, ili bolje polusna tokom popodnevne dremke posle frusta na poslu i frusta za porodičnim ručkom, gde umorni mozak preživa celodnevne sitne i krupne traume i frustove i beznađe. To je pakao u kojem ne znate da li je jeziviji glavni lik (genijalan kasting i gluma!) ili ono što mu se dešava (prilično jezivo po sebi!) ili veza između jednog i drugog (nađite je između redova)!

Što se tiče značenja, neka vas, pored mojih reči, dopunski prosvetle ove reči samog Kurosave: „Pokušao sam da ispričam priču o običnom sredovečnom čoveku kojeg probudi zvono i nađe se kako luta između svakodnevnog i nadrealnog. On se plaši. Ali on ima veru. Ovaj apsurd je takođe neka vrsta slobode koja mu omogućava da se izvuče iz savremenog društva koje ga inače vezuje kroz pukotine svog morala, pravde i savesti.”

 

***

A kad sam već kod Japana i horora, evo vam i ovaj Post Scriptum:

Prošle nedelje je Marko Pišev bio u Tokiju gde je Japancima objašnjavao zašto ih Korejci prikazuju kao Demone u svojim hororima (THE WAILING i EXHUMA).

Usput je obišao i neke horor radnje, pa u jednoj uslikao NAŽIVO, što ima smisla budući da je taj moj roman, pored ostalog, i omaž onim extremnijim japanskim hororima…