**
2+
Pogledao sam ovo još krajem januara,
čim je procurilo, ali nisam baš žurio da o njemu pišem, jer me poprilično
iznervirao. Naime, posle velikog hajpa kod stranaca, proglašavan maltene za
najbolji horor prošle godine, i ovo se na kraju pokazalo kao ćorak: još jedan u nizu simptoma
kreativnog bankrota američkog – a ovde i kanadskog – novog horora. Ili, bolje
reći, kvazi-horora.
Curice vole da se igraju hirurga u
kućnoj radinosti. A kritičari vole filmove o njima, sudeći po popularnosti
jednako bedastog, slično-tematskog nedavnog EXCISIONa.
AMERIČKA MARIJA takođe za protagonistu ima poremećenu osobu sa hirurškim
fetišom, stavljenu u vrtlog proizvoljnih i slabo-zanimljivih, ali ziheraški
kvazi-provokativnih dešavanja koja bi trebalo da imaju nekakvu mutnu,
nedomišljenu satiričnu dimenziju – ali, šta se ovde tačno satirizuje i s kojim
ciljem, ostaje krajnje šućmurasto, isto kao i u ISEČKU. U oba slučaja imamo
površno, klinačko poigravanje sa hirurgijom, ne samo kod glavnih junakinja,
nego i kod scenarista i reditelja, a njihovi su rezultati jednako smušeni,
sirovi, grubi i – abortirani, kao i kasapski radovi njihovih promašenih
junakinja.
U oba filma dobar deo problema
proističe iz nedefinisinaih protagonistkinja: autori ih prikazuju kao
karikature i kreature, a istovremeno od nas očekuju da ih prihvatimo sa
simpatijama, kao likinje od, ehm, krvi i mesa, i da saučestvujemo sa njihovim
isforsiranim niđe-veze ponašanjem.
MARIJA se upusti u hirurški rad na
crno zato što nema para za školarinu (!) – čim je pozovu iz studentske službe, naša
vrla tridesetogodišnja studentkinja brže-bolje pohita u klub THE FILTH (!) da radi kao oko-motke plesačica
i u-krilu zabavljačica, a tamo je (how
convenient) prime ne toliko zbog zmi'skog tela nego (fala bogu na amričkom
edukativnom sistemu) pre svega zbog umeća da štapom i kanapom zakrpi jednog
žešće prebijenog i skoro unakaženog lika u podrumu igraonice… I dok si rek'o body modification, eto nje u pozemlju
seksa, da odseca bradavice, zašiva vagine i telesno spaja identične bliznakinje
– kako bi zaradila za jebenu školarinu! Pa ova cura ne zna za granice, samo da
završi fax! To je ta čuvena američka posvećenost obrazovanju, ta želja za
znanjem po svaku cenu… Valjda se zato naša Meri zove AMERIČKA (čak i kad je
snimaju u Kanadi).
A onda, čisto da imamo nešto
konvencionalnije u zapletu, scenaristkinje (da, ovo su zakuvale i smutile žene,
Soska sisters) ubace još otrcaniju motivaciju: našu MARIJU, ovu istu, američku,
na jednoj hirurškoj žurci (!) koju priređuje ljigavac koji jezivo podseća na
jednog mog izdavača, siluje njen profesor anatomije, i još to uslika kamerom,
da sve bude još gadnije, i da ova bude još čvršća u nameri da se krvavo osveti
i njemu, i domaćinu žurke, i da im svima skupa pljune na grobove, pošto se
prethodno poigra s njihovim zubićima, udovima, penisima, itsl…
Paralelno s tim ona ima da se bakće
sa telesno-modifikovanom karikaturom napravljenom po uzoru na Beti Bup – i to je jedina nadahnuta
stvar u celom ovom ispraznom filmu, i jedina baš jeziva stvar u vezi s njim:
zaista je jezivoizgledajuća i jezivozvučeća ta kreatura "umiljatog"
piskutavog "pu-pu-pidu"
glasića, i šteta je što nije bolje iskorišćena u ovom all-over-the-place filmu. Avaj, u nakaradnoj i prenatrpanoj
"dramaturgiji" AMERIČKE MARIJE ništa se ne gradi i ne razvija, nego se
samo baca jedno preko drugog: umesto promišljene, smislene strukture – imamo
brdo natrpanih motiva nekoherentno, frankenštajnovski slepljenih, kao da ih je
krpila neka tinejdž-hirurškinja u svojoj garaži.
Tako nam ostaje nedorečena osnovna
motivacija glavne junakinje. Školarina? Osveta? Fascinacija svetom alternativne
hirurgije i podzemljem telesno-modifikovanih? Otkrivanje Prave Sebe? Žensko
osiljenje (empowerment)? Školarina je
smejurija kao motivacija: kao da nema milion drugih, bezbolnijih načina da se
zarade pare. Osveta – ne samo što je otrcana, nego feministi u meni lakoća s
kojom ova prebrodi traumu silovanja i pretvori se u još većeg i sadističkijeg
monstruma zvuči kao vulgarna trivijalizacija jednog užasnog zločina i njegovo
olako korišćenje kao izgovora za karikaturalnu, treš verziju "female
empowermenta" (uz upotrebu girl-power
tools)!
A možda ona pronalazi novu, pravu sebe u tom polusvetu? Možda nam
se ovde razotkriva hipokrizija "normalnog" američkog društva, i
pokazuje njegovo barkerovsko-kabalističko-midijansko naličje
"monstruoznog" koje je čistije i bolje od "normalnih"?
Teško, jer te osobe, ti pacijenti Torture Gardena, prikazani su kao frikovi, karikaturalno, kao
patetično-groteskne budale a ne kao individue koje su našle novu slobodu u novom mesu ("new
flesh"). Meso je, možda, novo, ali ono ispod njega je same old, same old…
Dakle, sestre Soska tretiraju te svoje antijunake kao nakaze, i tu
ne mislim samo na moronske karikature dveju nemačkih bliznakinja sa 'ALO 'ALO
nemačkim akcentima. (A kad sam kod akcenata, Soske valjda veruju da će film da
im bude više alter, freak & cool, ako natrpaju što više čudnih akcenata:
pored švapskih bliznakinja, telefonom čujemo i MARIJINU babu, valjda beše
Rumunka ili tako nešto bezveze; a glavni pajkan usred ove alter-Amerike,
neubedljivo i ničim opravdano ima napadno britanski
naglasak!)
 |
| soske nervoza |
Kao statisti se javljaju mnogi koji su sebe zaista hirurškim putem
"doterali" tako da budu bliže svojoj ideji toga šta su, ali oni
defiluju tu kao kretenski frik šou a
ne kao alternativna stvarnost, kao ideja oslobađanja
od tiranije konvencija, kao vizija "drugosti"
koja bi trebalo da posrami pretpostavljeno zatucane malograđane i buržuje među
publikom. Naprotiv, ti ljudi iskorišćeni su na sasvim treš način, ne mnogo
različit od monstruizacije prirodno a ne hirurški deformisanih ljudi, u
kulminaciji Vinerovog SENTINELA (1977).
Soske su mnogo toga htele, mnogo započele, ali ništa do kraja nisu
sprovele – pa zato, sasvim u skladu s ovim nevešto napisanim, nedokuvanim
filmićem, kulminacija (da tako blagonaklono nazovem onu mlitavu babeću sisu na
kraju) nije rezultat nekog od bitnijih zamajaca zapleta, nego je proizvede
statista iz offa, ne čak ni sporedan
lik, nego tamo neki, maltene monster ex
machina. Nema tu ni drame, ni saspensa (skonča se sve začas, dok si tren'o),
ni tragedije (jer, uz sve junačke napore Katarine GINGER SNAPS Izabele, ta njena
MARIJA ostaje jedan nedokuvan, prazan lik) ni patosa – osim u bukvalnom smislu
ljubljenja patosa na kome ova završi.
Ali, prostotu je lako zaseniti, kako izgleda, sa malo splattera
(više nagoveštenog nego prikazanog), malo "uvrnutosti" i malo "alter"
pristupa. Da, AMERIČKA MARIJA ne liči na prosečan američki hororčić sa petoro
drugara koji kombijem idu u šumu – so
fucking what? Da li ga to čini novim ISIJAVANJEM? Hell, čak i GINGER SNAPS,
kao poslednji zaista dobar kanadski horor u ovom veku, nedostižan je pojam za
MARIJU, američku samo po svojoj promašenosti, nedokuvanosti i svedenosti na
površni efekat. Potonji, bar iole pronicljivom posmatraču, ne može da prikrije
odjekujuću šupljinu iznutra.
