izabrana dela

izabrana dela

субота, 8. октобар 2022.

SOLOMON KEJN (Darkwood)

Robert E. Hauard: Solomon Kejn – Pripovesti, knjiga prva

Naslov originala: Solomon Kane: The Original Marvel Years Omnibus

Broj strana: 312
Boja: Crno-belo i kolor
Uvez: Tvrdi
Format: 170 x 260

 

Robert E. Hauard: Solomon Kejn – Pripovesti, knjiga druga

Broj strana: 320
Boja: Crno-belo i kolor
Uvez: Tvrdi
Format: 170 x 260
Izdavač: Darkwood

 

            Šta kaže izdavač?

On je božije oružje koje pohodi šesnaesti vek! Visok, mračan, on luta zemljom da ispravi sve nepravde na koje naiđe! Neka se čuvaju oni koji se klanjaju moći zla da se ne bi suočili sa – puritancem SOLOMONOM KEJNOM!

Potekao je iz uma tvorca Konana Varvarina, Roberta E. Hauarda – i baš kao i Simerijanac, ovaj puritanski avanturista je bio senzacija u stripu kad se pojavio! Sada su Kejnove kompletne, klasične Marvelove avanture sakupljene sve u dve knjige! One sadrže i adaptacije Hauardovih priča kojima je podario život, ali i nove avanture pisaca kao što su Roj Tomas i Ralf Makio – sve su pune pirata, kanibala, demona, vampira i drugih čudovišta!

Druga knjiga o Solomonu Kejnu čini integral sa prvom knjigom i one kao takve zajedno obuhvataju sve avanture Solomona Kejna koje je izdao Marvel. Uživajte u njegovim pravičnim i pravednim borbama protiv zla, a kao šlag na tortu uortačuje se sa još jednim sjajnim junakom – Konanom!

 

            Šta kaže Ghoul?

            Lenjim čitaocima i moj Pečat Preporuke trebalo bi da je dovoljan.

            Ipak, za one koji vole da čitaju, rado ću elaborirati.

 

Pisao sam već ovde, na blogu, a povodom filma o ovom književnom junaku pre više od deset godina, da je Solomon Kejn fascinantan lik – možda i najkompleksnija kreacija Roberta E. Hauarda. Priče o njemu pružile su mi vrhunsko palp sladostrašće – na moje veliko iznenađenje, budući donekle distanciran od te vrste proze, uživao sam u njima mnogo više nego što sam očekivao. Razlozi: vanredno pitka i britka, duševna, jezgrovita i slikovita Hauardova rečenica koja ume da sa malo reči opiše scenu, situaciju, stanje uma, lik, čudovište; i, već pomenuti, fascinantan lik Solomona Kejna.

Solomon je ćutljiv, mračan lik koga neki đavo, ili bog, tera da luta po svetu i tamani Zlo. Junak, zajeban, opsednut, fanatik koji je predugo gledao u ambis, a kad je ovaj počeo da gleda u Kejna, ovaj izvadio oba pištolja i reko: „Aha, i – šta sad?“

Evo kako ga je Hauard opisao:

„He was a man born out of his time -- a strange blending of Puritan and Cavalier, with a touch of the ancient philosopher, and more that a touch of the pagan, though the last assertion would have shocked him unspeakably. An atavist of the days of blind chivalry he was, a knight errant in the somber clothes of a fanatic. A hunger in his soul drove him on and on, an urge to right all wrongs, protect all weaker things, avenge all crimes against right and justice. Wayward and restless as the wind, he was consistent in only one respect -- he was true to his ideals of justice and right. Such was Solomon Kane."

            Da, može ovo da zazvuči prilično simplicistički, na prvi pogled. Ali, na drugi, njegova fanatična posvećenost borbi protiv Zla ima nešto arhetipsko, moćno, i čak tragičko – jer on je ratnik-melanholik, a mračni svet u kome obitava suviše je napučen Zlom da bi bilo kakav frajer mogao da ga iskoreni borbom tete-a-tete, jedno po jedno. Evo kako sam Kejn opisuje svoju misiju u jednoj priči: „It has fallen upon me, now and again in my sojourns through the world, to ease various evil men of their lives.“ Ili, srpski: „Moje je da čistim svet od šljama, jer to je moj križ!“ Ali šljama je MNOGO, a on je jedan…

            Dodatnu auru tragičko-melanholičnog daje mu činjenica da je on „atavizam“, prevaziđeni relikt prošlosti, da je „vitez“ okružen lupežima, prevarantima i gnjidama, otuđen i od svog prostora i vremena – zbog čega neprestano luta, bez pravog cilja sem da, principom slučajnog uzorka, nailazi na zlikovce i čisti svet od njih, sasvim bezinteresno, fanatično posvećen svojoj misiji, gonjen jedino svojim osećajem pravde i dobrote a koji, strogo gledano, nema čak ni mnogo veze s njegovom proklamovanom religijskom denominacijom (Puritanizam).

            Ne treba uopšte napominjati da, iako površno gledano „religijski fanatik“, Solomon Kejn je zapravo sušta suprotnost, čak totalni antipod današnjih kvazireligioznih fanatika koje vidimo oko sebe, „litijaša“ i srodnih licemera i kukavica, hrabrih samo kad su u masi i rulji, i samo kad se ostrvljuju na malobrojnije, slabije, ugnjetene i miroljubive (npr. gejevi).

            Za Kejna je žrtva – žrtva, a nepravda – nepravda, a on se, čak i kad je brojčano daleko nadjačan, svejedno baca u borbu kako bi zaštitio, ili barem osvetio nemoćne. Istina, u slučaju stripova koji su povod ovog rivjua, žrtva je skoro po pravilu, da ne kažem šablonu: a) žena, b) mlada, c) zgodna, seksepilna, istaknutih oblina, d) poluobnažena, ako ne sasvim gola a ono u dronjcima koji joj jedva pokrivaju grudi i krupnu zadnjicu e) pasivizirana: ili leži u nesvesti/samrti, ili je vezana, ili čuči na zemlji i nemoćno čeka Zver da joj presudi, ili Junaka da je izbavi… (Šteta je što po pitanju seksizma stripovi iz 1970-ih, kako vidimo, nisu mnogo odmakli od naizgled dalekih 1920-ih i ’30-ih kad je Hauard pisao).

ona da kleči, on da je spasi

Po psihologiji Kejn je prilično sličan glavnim junacima mog romana PROKLETIJE, naročito glavnom, Jovanu, samo što sam u mojoj verziji u drugi plan gurnuo fizički aspekt junaštva i borbe (iako on od akcije ne beži ni moj junak a ni ja kao pisac), a kao glavnu njegovu odliku naglasio – empatiju (i intelekt)…

 

Šta ima u ova dva pozamašna toma, od dva puta po preko trista strana?

Evo sadržaja:

 

Dakle, preko šesto strana strip-adaptacija svih Hauardovih priča o Kejnu. Njih nažalost nema mnogo: ukupno devet priča, jedan fragment i tri pesme. Zbog toga su neke dobile i po dve adaptacije, pa je zabavno videti različite crtače i scenariste kako prenose istu priču u dve strip verzije. Tako, recimo, imamo „Krila u noći“, afričku avanturu sa krilatim demonima koji spopadaju jedno selo okruženo kanibalima, u crnobeloj i kolor varijanti (naravno, to nije jedina razlika: drugačiji su akcenti, recimo, crnobela je krvavija i hororičnija od kolor verzije).

Isto tako i „Brda mrtvih“, još jedna afrička avantura, ovog puta o nekoj vrsti zombija iz pradrevnog grada u brdima koji napadaju jedno selo, postoji u crnobeloj i kolor varijanti: u onoj prvoj zombiji su jeziviji, u drugoj izgledaju više kao demonska stvorenja nego kao umrli pa vaskrsli ljudi. Osnovne crte zapleta su iste, ali đavole možete tražiti u detaljima…

Ono što ove dve priče čini dodatno zanimljivim jeste što je u njima Kejnov puritanizam na ozbiljnoj probi, jer njegov prijatelj, crni vrač, pomaže mu svojom „paganskom“, Puritanci bi rekli čak „đavoljom, crnom“ magijom da se izbori sa zlikovcima. Da stvari budu još zabavnije, pokloni mu svoj magijski štap, sa mačjom glavom, koji ovaj zatim nosi u nekoliko avantura, kao podsetnik da njegov bog možda ipak nije svemoćan, i da mu dobro dođe pomoć od alternativnih, starijih bogova… Tako se ovaj štap pretvara u metonimiju suštinske podeljenosti (da ne kažem baš shizofrenije) ovog lika, nominalno optimističnog i hrišćanskog, koji se stalno ima suočavati s mrakovima i demonima, i to na načine i uz oruđa/oružja ne baš striktno dogmatska.

Pošto, rekoh, originalnih priča o Kejnu nema mnogo, strip scenaristi su morali da se dovijaju na različite načine: adaptirali su čak i pesme – tako npr. „Povratak Solomona Kejna“ imamo u nekoliko verzija u ova dva toma, i svaka je na svoj način vizuelno zanimljiva, ali ubedljivi favorit je adaptacija Stiva Kara, u drugom tomu, em zato što je najduža i najdetaljnija, em zato što sadrži desetak velikih, bogatih, prelepih crteža preko cele strane, od kojih svaki vredi da se uveća i urami za na zid!

A pošto već Hauard nije stigao da Kejna obradi onoliko detaljno kao Konana i druge junake (čudo je da je i ovoliko uspeo, pre svog samoubistva u tridesetoj godini života!), u ova dva toma naći ćete i nekoliko stripova sa Kejnom koji su rađeni prema originalnim scenarijima. U jednome on susreće Drakulu lično, i odlazi mu „na legalo“, u zamak, ništa ne sluteći, kao Džonatan Harker kod Brema Stokera: umesto Viktorijanca ovde će zanosne vampirice na probu staviti čednost našeg Puritanca, ali on će im uzvratiti – ehm, energičnije od Harkera. A ni Drakuli neće dopustiti da se s njim poigrava, pasivizuje ga i ode u Englesku: dobiće šta zaslužuje odmah tu, na licu mesta, u sopstvenom zamku…

U drugim avanturama Kejn se bori s vukodlakom, zmajem, raznim vešcima i vaskrslim mrtvacima i Atlantiđanima, a u najstrašnijem okršaju – mora da se u krevetu i oko njega izbori i sa fatalnom ženom, zavodnicom (sukubom), jer ima li veće pretnje za jednog Puritanca nego što je – SEX?!

Scenariji su uglavnom pojednostavljeni, crno beli i politički nekorektni - u skladu sa izvornim pričama! – a to znači da bi im se, pored pomenutog seksizma, ponegde mogao zameriti i rasizam. Potonji je delom opravdan kao deo lika/karaktera Puritanca od pre pola milenijuma, delom njegovom relativnom otvorenošću ka vrednostima druge kulture i rase, što se ogleda i kroz pomenuti Štap (neko zločest mogao bi ovde učitavati i seksualnu simboliku u činjenici da engleski verski fanatik mora da pozajmi falusni predmet od crnca kako bi stekao dovoljnu moć da se bori sa zlom) i kroz činjenicu da on bez trunek premišljanja pomaže tim nesrećnim crncima isto kao i belcima; mada, delom, ostaje trag toga u izvesnim dijalozima i opisima u kojima se Afrika opisuje isključivo kao mračni kontinent koji je leglo zla i demonizma. Istine radi, kad iz Afrike dođe nazad u Evropu, „kolevku civilizacije“, Kejn za sebe itekako nalazi dovoljno posla, odnosno šljama i ološa koji treba zgaziti.

Crtež je, naravno, raznolik, što je i neizbežno kad imate ovoliko različitih autora, od dobrih zanatlija do pravih umetnika, ali u principu je na adekvatnom nivou za željeni palp ugođaj. I mada su moji vizuelni favoriti u ova dva toma Minjola (ovde u svojoj ranoj, ne mnogo stilizovanoj i smesta-autorski prepoznatljivoj fazi, u epizodi „Prorok“), Stiv Kar (već pomenuti spektakularni „Povratak Solomona Kejna“) i Kolin Maknil (u bizarnom, prezabavnom susretu Kejna i Konana, u opsežnoj avanturi na celih 70 strana), 

moram reći da i mnoge druge epizode obiluju izvanrednim crtežima, pri čemu je meni vanredno drag, da ne kažem unikatno arhetipski (u smislu spoja horora i junaštva/akcije), kompozicijski i sadržinski besprekoran, Alana Vajsa i Krastija Bankersa:

Pored toga, ova izdanja ukrašena su pratećim tekstovima o Kejnu, njegovoj istoriji, objavljivanjima, verzijama, itd. ali i obiljem originalnih korica i preko-cele-strane crteža nekih velikih umetnika, kao npr. Bernija Rajtsona.

Nažalost, ovaj artwork Ivice Stevanovića nije unutra, jer nije deo Marvelovog paketa – ali ivica je na svoj način uobličio i dizajnirao korice, forzec i ostale materijale u ova dva toma tako da sve ovo bude daleko lepše i oku prijemčivije od originalnih američkih izdanja (da ne pominjem i da su ova dva toma skoro duplo jeftinija nego kad biste ih naručivali iz tuđine).

Sve u svemu, da sumiram: ako volite spoj avanture, arheologije, mistike i horora, urađen na old school način, ali neodoljivo dražesno, s nekim vintage šarmom koji se danas sve ređe viđa, ova dva toma SOLOMONA KEJNA prava su stvar i uživanjcija koja će vam dugo potrajati, i kojoj ćete se vraćati.