Mopasan: Dnevnik jednog ludaka?

 

Dragi čitaoci, i svi ostali ljubitelji horora, primite k znanju da je jubilarna, 40. knjiga edicije „Poetika strave“ izašla iz štampe. To je zbirka ORLA i druge priče strave Gija de Mopasana. Njen sadržaj čini moj izbor 17 najboljih horor priča ovog velikana francuske književnosti koji se, na našu sreću, povremeno oprobavao i u vrlo jezovitim i mračnim storijama.

            U toku je Orfelinova pretplata, koja obuhvata ovu knjigu, kao i novo, ultimativno izdanje mog romana ZAVODNIK. Detaljne podatke o tome imate OVDE: https://cultofghoul.blogspot.com/2026/05/ultimativni-zavodnik-i-orfelinova.html

Kaže mi izdavač da se u štampariji među radnicima već govorka: „Štampamo jednu veoma lepu knjigu.“

Ko to može da ospori? Bacite oko na to kako ova lutka izgleda!

(U pitanju je maketa, tj. unutrašnji knjižni blok je neodštampan, ali povez je 100% onakav kako će ta knjiga izgledati, uskoro...)

 

            ZAVODNIK iz štampe izlazi sredinom juna, pa ako želite i njega zajedno sa Mopasanom, moraćete još malo da se strpite.

            Ko želi samo ORLU, može je kupiti odmah, od Orfelina, a ko tako više voli, može i od mene. Cena je ista: 1200 din + ptt.

            Takođe, ako vam fali još neka od ovih Orfelinki (i horor knjiga drugih izdavača) sa slike, možete ih naručiti od mene. Pišite, pitajte... i kašće vam se... dogstar666 at yahoo dot com.

            Možda se još uvek dvoumite, nećkate... Možda razmišljate „Hm, imamo Mopasana kod kuće“ – a „Mopasan kod kuće“ je neko šugavo mekokoričeno izdanje u kojem nemate ni pola ovih priča, a kamoli stručan pogovor i detaljnu horor biografiju pisca i prelepe ilustracije Ivice Stevanovića...

Ako još niste sigurni, možda će vas u odluci prelomiti ove divne fotke o tome kako knjiga izgleda – ili će vas zaintrigirati početak mog pogovora...

Evo ga, ekskluzivno na ovom blogu. 

 

 Mopasan: Dnevnik jednog ludaka? 

 

„Zamislite čoveka koji spava i koga ubijaju, a on se probudi sa nožem u grlu; ropće obliven krvlju, više ne može da diše, umreće, a ništa mu nije jasno – eto, to je tako!“

- Mopasan, „Orla“ (I)

 

 

Pri tumačenju pisca poput Mopasana, u književnoj kritici dominiraju dve krajnosti. S jedne strane su zastupnici biografske metode, koji delo tumače pretežno kao odraz određenih faktora autorovog života. S druge su formalisti i njihovi naslednici, za koje postoji samo nj. v. „Tekst“, tretiran kao samostvorena struktura, nastala u izolaciji, u idealnom slučaju anonimno, izvan bilo kakve biografije, geografije, jezika, kulture, istorije, roda, pola, rase... I jedni i drugi su, naravno, ekstremisti. 

Istorija horor književnosti uči nas sledeće: naše analize bile bi zabludele i nedostatne kad ne bismo znali, npr. da su oba roditelja H. F. Lavkrafta završila u ludnici i da je on celog života strepeo od potencijala prošlosti da se aktivira u sadašnjosti; da se „Vernon Li“ (Vajolet Pedžet) komotnije osećala kao muškarac, a Popi Z. Brajt kao „gej rođen u ženskom telu“; da je Tomas Ligoti, nakon nervnog sloma u sedamnaestoj godini, ostatak života proveo pod teretom depresije, bipolarnog poremećaja i anhedonije... Kada se ogoljavate pred publikom, kako to pisci čine, onda ni ovakvi detalji nisu samo privatna stvar koja nikoga ne bi trebalo da se tiče. U slučaju navedenih pisaca do krajnosti je dovedeno ono što važi i za većinu drugih, ali nije uvek tako očigledno: u dubinama najprivatnijeg života autora ukorenjeni su njegovi ili njeni dominantni književni lajtmotivi, teme, ideje i intonacije.

U tom svetlu, ako se zagledamo u deo opusa Gija de Mopasana koji naginje fantastici i hororu, neizbežno je imati na umu i njegovu erotomaniju kao i eteromaniju, ali ponajviše činjenicu da je ovaj pisac poslednjih osamnaest meseci svog života proveo pomućenog uma, u mentalnoj bolnici. O utvari ludila koja mu se nadvijala i nad mentalnim životom i nad pisanjem svedoče već i naslovi priča kao što su „Ludak“, „Ludak?“, „Pisma jednog ludaka“, „Strah“ i još jedan „Strah“.

U slučaju Gija de Mopasana, akcija, kontemplacija i kreacija bili su isuviše čvrsto srođeni a da bi se mogli silom razdvojiti na izolovane činioce. Opsesivna tema pomerene percepcije i pomućenog razuma nije kod njega bila gola formalna, književna činjenica, već egzistencijalno utemeljena zapitanost koja je vapila iz srži njegovog bića, a na koju je i kroz pisanje tražio odgovor. S druge strane, svoditi njegovo stvaralaštvo na „simptom“ bilo bi neoprostiva redukcija. Stvari su mnogo složenije od toga. Zagledajmo se sada u taj ambis, ali pažljivo, da on ne uzvrati pogled.

 

 

Ambis bezumlja

 

Površno gledano, Francuska druge polovine 19. veka mogla bi nekome delovati kao razdragano mesto kojim su vladali frivolnost, seksualne slobode, slikari, pesnici i kan-kan plesačice: „Veseli Pariz“, „Grad svetlosti“ (Ville Lumière) što obasjava i Luvr i Mulen Ruž i Foli Berže. Ovlašnom pogledu činilo bi se, takođe, i da ličnošću Gija de Mopasana dominira isto takva, svetla strana. Njegova majka, koja ga je nadživela, nastojala je da ga prikaže upravo takvim: „Sanjao je samo o trkama na otvorenom vazduhu, sportu i nedeljama provedenim u veslanju [...]. Pio je žestoko, jeo za četvoricu i spavao u jednom dahu, a sve ostalo bilo je u skladu s tim... Bio je najveseliji momak na svetu, otvoren, žovijalan, vatren u zabavi [...]. Nijedan simptom nije najavljivao katastrofu u kojoj je njegov razum potonuo. Uživao je, fizički i moralno, u divnoj ravnoteži.“ Teško da je ijedna majka ikada objektivno opisala svog sina, pa ćemo stoga s rezervom primiti tu „divnu ravnotežu“, a malo više, po tom pitanju, poverovati Mopasanovom introvertnijem (i vremešnijem) mentoru, Floberu, kada ga je prekorevao znamenitim rečima: „Previše kurvi! Previše veslanja! Previše vežbanja!“

Ono što je, na prvi pogled, važilo za Mopasana kao čoveka, izgledalo je da odlikuje i njegovu prozu:

 

Mopasan je imao tako oštar smisao za humor da je, bilo da je prikazivao težak život i škrtost normandijskih seljaka, brutalnost Francusko-pruskog rata, svet servilnih državnih službenika, pompeznih činovnika, sitnih političara, dosadnih žena, pijanih muževa – i gotovo svaki aspekt sebi savremenog društva – tako često pisao kao sažeti i cinični pripovedač, koji jedva da je mogao da odoli stalnim dodirima suvog, ironičnog humora i koji se ponekad prepuštao otvorenoj i razigranoj galskoj zabavi.

 

            Činilo se, dakle, da je Mopasan pucao od zdravlja: ekstrovertni ljubitelj lova, pecanja, veslanja i putovanja, veliki ženskaroš, poklonik dobre hrane, pića i naročito duvana... Ali, kao što podno „Grada svetlosti“ počivaju duboke, razgranate i mračne katakombe ispunjene hiljadama ljudskih lobanja, isto tako se i ispod Mopasanovog sloja ironije i joi d’vivre nalazi sumorna, pesimistična vizija života. Razvrat je kod njega praćen prezirom prema ženi, druželjubivost je moderirana mizantropijom a ekstrovertnost sklonošću ka osamljivanju, dok su užici i ekstaze relativizovani odsustvom vere u Boga, dušu, život posle smrti ili ikakav onostrani smisao. Njegova je proza izraz materijalizma lišenog iluzija i transcendentnih ideala. „Šta je biće?“, pita se njegov „Ludak“, i odgovara: „Ta oživljena stvar, koja u sebi nosi princip pokreta i volju koja upravlja tim pokretom! Ni za šta se ne drži ta stvar. Stopala joj ne opšte sa tlom. To je zrno života koje se mrda po zemlji, i to se zrno života, dospelo neznano otkud, može uništiti po volji. I onda ništa, više ništa. Istruli, gotovo je.“

            Bio je pod uticajem Šopenhauera, mada je ovog filozofa pesimizma, po svemu sudeći, poznavao samo preko skraćenih izdanja sa najpoznatijim sentencama. To mu je bilo dovoljno: „Ponekad mi dolaze tako jasna zapažanja o beskorisnosti svega, o nesvesnoj zlobi stvaranja, o praznini budućnosti (kakva god ona bila), da osećam kako u meni raste tužna ravnodušnost prema svim stvarima.“ On s gorčinom konstatuje ljudsku glupost, ali se ne zadržava na psihološkom i socijalnom, već zadire i u metafizičko: „Vidim stvari koje su smešne, smešne, smešne, i druge koje su tužne, tužne, tužne; sve u svemu, ceo svet je glup, glup, glup, ovde kao i drugde.“ Utvara Ništavila opsedala ga je i progonila mnogo pre prvih simptoma njegove bolesti: „Osećam ogromnu izgubljenost svih bića, težinu praznine. I usred tog sveopšteg rasula, moj mozak funkcioniše, lucidan, tačan, zaslepljujući me večnim Ništavilom.“

            Bila je to prikladna podloga za razvoj asocijalnosti i mizantropije koji su, u docnijim godinama, poprimili skoro patološke razmere:

 

Njegova fobija od gomile poprimila je sada tiranski karakter. Više ne može da učestvuje u balovima, da se pojavi za zajedničkom trpezom, da uđe u pozorište ili prisustvuje javnoj svečanosti. Prizor naroda koji se zabavlja čini mu se užasnim; sećanje na Svetsku izložbu 1889. progoni ga kao košmar. Gde god čuje zvuk ljudskog govora, on se suzdržava da ne zaplače od jada, gađenja i stida. Gde god sretne ljudska lica, oseća kako ga preplavljuje mržnja; ili, sumorno, uzvikuje: ’Bože, kako su ljudi ružni!’

 

Odsustvo religije kao činioca u njegovim ateističkim nazorima ne znači da nije tragao za verom u nešto tajanstveno, ali razumski pojmljivo: svestan ograničenja čula i razuma (što je jedan od lajtmotiva njegovih mračnijih priča), Mopasan gravitira ka ludnicama, proto-psihijatrima, istraživačima skrivenih moći uma. Oko 1885. postao je redovan posetilac Salpetrijera, pariske bolnice za umobolne. Koristi svaku priliku da se informiše o hipnozi, o magnetizmu; dugo ispituje psihijatre; uvodi se, osim toga, u radove Nansijske škole. Traži dokaze o postojanju nečega višeg, plemenitijeg od pukih animalnih nagona, od tog „zrna života koje se mrda po zemlji“ a onda istruli, i gotovo je.

 

---Nastavak (još nekih 20-ak strana) je u knjizi.

 

Horor u Politikinom Zabavniku!

 

Hej, narode, u prethodnom broju Zabavnika bio je članak o hororu (na filmu, uglavnom). To ne biva tako često, pa zato, evo, ko je propustio, Ghoul časti, a zahvaljujući jednoj čitateljki koja mi je na ovo skrenula pažnju. Hvala Dragana Milićević!

P.S. Ima greška oko budžeta Helovina, progutali nulu...

GAUA (THE NIGHT, 2025)

NOĆ je novi, treći film baskijskog reditelja koji se zove Paul Urkijo Alijo; o njegovom sam debiju, folk-horor-bajci ERREMENTARI pisao i hvalio ga OVDE.

O njegovom drugom filmu, IRATI, nisam vam pisao, iako sam i njega overio na Grosmanu, jer mi se nije naročito dopala ta fantazija napadno protkana njegovim nacionalističko-separatističkim umišljajima i napumpavanjima baskijske (alternativne) istorije, folklora i mita spletenih u jednu nekritičku, čak propagandno intoniranu (mada vizuelno nakićenu) skasku.

Treći mu je, za sada, najbolji. I on je folk-horor-bajka u spoju sa „istorijskim“ – nešto kao baskijski HAXAN za 21. vek, bez dokumentarističkih pretenzija, ali isto tako fragmentaran. 

Od dosadašnjih filmova, ovaj mu je najhororističniji, ali cenim ga pre svega zato što je narativno i idejno najzreliji, a vizuelno upadljivo najbogatiji.

Dakle, u centru pažnje je jedna srednjevekovna domaćica koju više od muža-grubijana privlači zgodna susetka, i onda se njihova lezbo-romansa po šumama i gorama odvija na pozadini lova na „veštice“ i ruralnih legendi o šumskim demonima, opsednutosti đavolima, itsl.

Odnos ove dve ženice nije zaista plauzibilan, jer projektuje 21-vekovne odnose i vrednosti na vreme u kojem te stvari, i kad su postojale i radile se, nisu imale baš tako moderan oblik i ispoljavanje.

Još više, i ovde se pokazuje da Urkija iznad svega zanimaju lepe slike, što on pruža u izobilju, i to slikovitije, bogatije, ambicioznije i razuzdanije nego ikada – 

- ali žrtva ove slikovnice nije samo ljubavna priča ove dve žene, nego i bilo kakva druga emocija, uključujući strah i stravu.

Kad ženica usred noći u šumi sretne neko džinovsko čudo, to je više: „Wow, vidi kakvog sam cool CGI baskijskog Vendiga dizajnirao i napravio“ nego – „Trešće vam se gaće od strave!“ kad vam izrežiram ovu scenu proganjanja i beganja po mraku.

reditelj i njegove veštice

Kad drugu ženu opseda demon, veći je naglasak na simetriji kadra, svetlu, detaljima kolibe, a potom i na bajkovitoj dosetki kojom se (došanutom od Babe Koja Zna Znanje) doaka pevcolikom demonu, što nas vraća u bezbednu sferu priča za decu tipa „Sveti Sava isteruje đavola, odnosno Bugare, Bogumile i ostale manjine“.

Ipak, ne shvatite me pogrešno: ono što pomalo fali u punokrvnoj emociji i te kako je nadoknađeno nekim od najspektakularnijih prizora srednjevekovne gotike (sic), veštica, demona, mraka, egzorcizma i, naročito – Crnog Sabata.

Taj Sabat kojim kulminira film je ne samo najambiciozniji nego i u svakom smislu najbolji prikaz te svetkovine u celokupnoj istoriji filma još od pomenutog HAXAN do danas, a ako znate koliko obožavam taj film – za članak o njemu dobio sam Rondo Hatton nagradu! – onda možete zamisliti da ne bih olako pomenuo ovaj film u istoj rečenici s onim, da to ne zaslužuje.

Ta scena je zadivljujuća na svakom zamislivom nivou!

Po broju statista koje je trebalo orkestrirati u prostoru na proplanku oko lomače, a da njihove kretnje budu koordinisane, smislene, a ne brdo Srba izgubljenih u prostoru kao muve bez glave koji bulje u kameru (što bi bio slučaj da je ovo domaći film).

Po specijalnim efektima koje je trebalo ubedljivo inscenirati: levitacija (uklj. sex u vazduhu), Đavo-ukazanije itd. Uzgred, neskriveno je da su Gojine slike bile među glavnim vizuelnim izvorima nadahnuća, kao i HAXAN i srednjevekovne gravire iz kojih je i Kristensen pozajmljivao.

 Po prikazu orgijastičnosti, jer ovde, za razliku od HAXAN, reditelj stotinak godina kasnije, fala kurcu, sme da prikaže više golotinje nego što je smeo Kristensen, i to oba pola, kao i kopulaciju svih sa svima, dakle i lezbo i gej i hetero i animal i babe i đevojke – ali ukusno, a ne pornografski, pa ni previše lascivno.

Najzad, zaslužuje pohvalu jer, u tom spektaklu (ponavljam: Neviđenom! Neuporedivom!), ne gubi iz vida dramu naše glavne junakinje koja se tu zbiva, odnosno kulminira.

Sve je to lepo izbalansirano, uključujući božanstveno prikazanog Đavola, po uzoru na Bafometa Elifasa Levija, dakle, kao hermafrodita – on, višestruko rogat, ima ženske grudi, a među rutavim nogama mu penis viri iz vaginolikog procepa...

Sad, po pitanju konotacija veštičarstva i Satanizma, nisam baš siguran da je reditelj našao pravu meru, odnosno hteo je i Jare i Pare: i da njegove veštice budu nevine („mi smo samo smerne domaćice, lažno optužene“) i da imaju neskriveno natprirodne moći, i da je Đavo psihološki koncept odnosno metafora, i da je delatni, personifikovani princip u prirodi.

Kao kruna toga, film na kraju izjednačava poljubac Đavola u dupe i poljubac dve srednjevekovne lezbejke (takođe u dupe), pa bi neko to mogao doživeti kao on time demonizuje karnalnost uopšte, a lezbo-karnalnost naročito – mada bi neko drugi, možda, kazao da tu nikakvog Đavola (pa time ni njegovog dupeta) nije bilo, da je čitava ta scena od oko 20 minuta orgijanja bila samo drogoška fantazmagorija, i da je na toj livadi, u dobro osvetljenom Mraku, ljubljeno samo ljudsko, tj. ovde – žensko dupe. A to mu (spojler) dođe kao hepiend.

Bilo kako bilo, ovo je takav vizuelni spektakl da ga samo zbog toga obavezno treba overiti u najboljim mogućim uslovima (rezolucija, ekran itd), a šta ćete čitati u redovima i između njih – eto, recite, napišite ispod, pa da vidimo.

Čovek umro gledajući LEPTIRICU!

 

Jedna od najčešće ponavljanih tlapnji u vezi sa domaćim hororima glasi: LEPTIRICA je toliko strašan film da je, prilikom premijernog prikazivanja na TV, jedan gledalac u Skoplju umro od straha ispred malog ekrana svog TV prijemnika!

                Jedini izvor za tu tvrdnju je sam Kadijević, koji ju je izneo u nekoliko svojih intervjua, a glavni krivci za njeno širenje su raznorazni „novinari“ i pisci tekstova za portale i blogove koji se, naravno, nisu zamarali proverama – a i što bi, kad senzacionalistički naslovi donose klikove i pažnju? Uostalom, ko bilo šta danas proverava? Ljudi šeruju najdebilnije „vesti“ o snimanju nepostojećih filmova koje im je sročio nečiji A.I. prompt, a koje nije objavio nijedan respektabilan izvor, nego samo neki levi, za brzoplete kretene. Ljudi šeruju najočiglednije A.I. „slike“ kao autentične, dokumentarne fotografije. Pa kad je tomu tako, ko će da se smara i kopa po arhivama tamo neku „činjenicu“ – kad mu je nju saopštio sam reditelj filma?

"Balkan" + "Facts"!

                Pa, eto, pošto ju je saopštio i meni, u prvom razgovoru koji smo vodili, daleke 2007 (a ja ga, tada, avaj, preneo), mene je kopkalo da saznam više o tome. Ko, kada, kako tačno, gde...? Kada sam seo da napišem knjigu razgovora s Kadijom, VIŠE OD ISTINE, prethodno sam se nameračio i otišao u čitaonicu Narodne Biblioteke u Nišu, da proučim periodiku iz tog vremena.

                LEPTIRICA je prvi put bila emitovana u četvrtak 5. aprila 1973. u 20.30 h na TVB1.

                Uzeo sam ukoričene dnevne novine za april 1973, i to: POLITIKU, VEČERNJE NOVOSTI, BORBU i EKSPRES POLITIKU. Da se tako nešto stvarno desilo – da je neko umro „od straha“ u tadašnjoj Jugoslaviji – to bi neke novine prenele makar kao sitni članak, negde. Ja sam detaljno pregledao sve novine iz celog aprila meseca, sve do kraja meseca, zagledajući ne samo crne hronike, nego sve, od korice do korice, uključujući Zanimljivosti i Pisma čitalaca. NIGDE nisam našao ni najmanji pomen bilo čega o „čoveku iz Skoplja...“ ili bilo odakle koji je „umro od straha“ ili od bilo čega, gledajući taj film, ili bilo koji. (Tom prilikom sam našao neke druge vredne i zanimljive stvari vezane za ciklus „Fantastika“, ali to ću plasirati u knjizi FILM STRAVE NA BALKANU, za godinu ili dve.)

                Zbog toga, kada sam s Kadijom finiširao razgovore za VIŠE OD ISTINE, pitao sam ga najdirektnije moguće za taj „detalj“. Da sumiram: vodeće dnevne novine u Srbiji tog vremena nisu objavile nikakvu vest nalik ovoj, a sam Kadijević je o tome „čuo“ od „nekoga“ na televiziji, „u šali“. To su svi fakti o tome koje imamo. Ako se to uopšte zaista desilo (a dopuštam 10% da možda ipak jeste), za sada nemamo o tome nikakvu potvrdu, sem rekla-kazala.

                Naravno, i dan-danas ćete, po internetskim preživanjima i prežvakavanjima, u kojekakvim trla-baba-lan naklapanjima od blog/portal tekstova, naći i tu „činjenicu“ recikliranu od strane nekritičkih preživača.

Slobodna Dalmacija

                Međutim, u polusvetu novovekovne borbe za klikove, za pažnju, za senzaciju, pojavio se i novi fenomen. To su članci gde naslov obećava senzaciju („Čovek umro gledajući LEPTIRICU!“) a onda dole u tekstu vidite da piše „Čovek nije umro gledajući LEPTIRICU, nego se to samo tako priča!“ Ovaj fenomen bih nazvao „I jare i pare pisanije“. To je novi nivo pokvarenjaštva.

                Prvi nivo gluposti i naivnosti je onaj na kome prosto, neupitno prenosiš nešto neistinito, za šta veruješ da je istinito. Štetno je, ali bar ne znaš šta činiš.

                Drugi i pokvareniji nivo je onaj na kome ti znaš šta je istina, ali čitaoce privlačiš tako što u naslov staviš laž da ih namamiš da to kliknu, otvore, a onda im u tekstu to što je obećano – ne daš.

                Svi tabloidi - i brojni drugi koji oficijelno možda u tabloide ne spadaju ali po ponašanju su im ravni – primenjuju ovu istu strategiju namamljivanja. U tome prednjači zloglasni INFORMER.

SVINJFORMER

                A unutar njihovog pokvarenjaštva postoji i novi nivo pokvarenosti, na koji sam nedavno slučajno naišao. Dakle, SVINJFORMER je primenio goreopisanu strategiju, i objavio članak pod naslovom: „Čovek iznenada preminuo od straha zbog srpskog horor filma! Ovo ostvarenje o najpoznatijem vampiru je uterivalo strah u kosti gledaocima širom bivše Juge (VIDEO)“

                Nisu bili čak ni toliko polupošteni da stave bar znak pitanja posle prve rečenice naslova. Ne, ološ je ološ 100%. Ološ kad laže, laže ko skot: jedan naslov, dve laži. Jer, osim tog „preminulog“, laž je i obećani „VIDEO“, jer se time sugeriše da u članku ima neki video povezan s tom smrću, možda TV prilog iz onog vremena o tome, ili razgovor s nekim rođakom, naslednikom „preminulog“... Ali, naravno da je u članku samo neki rendom insert iz LEPTIRICE, a ništa što bi bila vest, a kamoli ekskluzivna i pažnje vredna.

                Ali tu nije kraj SVINJFORMER pokvarenjaštva. Autor ovog đubreta od teksta zapravo demantuje tlapnju o „preminulom od straha“, i to tako što navodi Kadijevićeve reči. Odakle te reči? „Iz jednog intervjua“, kaže svinjopisac. Svinjopisac nije išao u školu za novinare, niti ga je iko naučio da je ljudski NAVESTI IZVOR. Njima je dovoljno „kažu neki“, „piše negde“, „reko mi jedan čovek“...

SVINJFORMER prenosi

                A izvor nije tamo neki intervju koji se može izguglati i naći u bespućima interneta – nego je izvor upravo moja knjiga VIŠE OD ISTINE. Svinjopisac je, dakle, ukrao taj deo iz knjige, citirao ga je u potpunosti ali nije našao za shodno da navede izvor, i proglasio je to maltene svojim „otkrićem“.

samo kod Ghoula saznajete VIŠE OD ISTINE

                Sreća u ovoj „nesreći“ je samo u tomu što sam, zahvaljući toj hulji, ostao imenom nepomenut na SVINJFORMERU, što je svakako retka privilegija za čestitog i mislećeg čoveka danas i ovde.

HOROR RADOVI 2025

 

Na početku svake nove godine red je prvo da se podvuče crta i da se vidi gde smo bili i šta smo radili u prošloj. To ću uraditi sada, kao i svake prethodne godine.

 

            Ukratko, 2025. je na globalnom planu bila prilično uznemirujuća i mračna zbog ratova, genocida i ludaka koji vode najveće sile, a u Srbiji je ta godina bila i mračnija, jer zlikovački režim je skinuo svoje maske i ogolio se u svoj svojoj antinarodnoj, antiljudskoj i anticivilizacijskoj monstruoznosti. Ipak, bila je povremeno i prilično svetla, zbog naroda probuđenog iz apatije i zbog rađanja krhke nade da bi otpisana pa naprasno probuđena mladost ove zemlje možda mogla da pokrene razvlašćivanje vampirski-uništiteljskog režima.

 

            Na pozadini svakodnevnih loših vesti, bizarno, ali eto tako se slučilo, na ličnom planu 2025. je meni bila možda i najuspešnija do sada. Objavio sam čak dve knjige – jedna je DOLAZAK HORORA: KNJIŽEVNOST, kapitalno delo na koje sam veoma ponosan, obimna istorijska studija o recepciji horora kod nas na 600 strana, a druga je SPECTRAL LIGHTS, moj prvi pravi prodor u američko izdavaštvo, odnosno studija o majstorima engleske priče o duhovima objavljena kod uglednog američkog izdavača. Pored toga, dobio sam do sada najznačajniju (i najunosniju) književnu nagradu, dakle – najzad je neko prepoznao i moj prozni, a ne samo kritičarsko-teoretičarski rad. Zatim, počeo sam saradnju sa još jednim velikim domaćim izdavačem, pa sam, pored četiri pozamašne knjige za Orfelin, uredio i petu, za Veseli četvrtak, odnosno prvu u novoj ediciji horor proze. Mislim da sam u 2025. napisao i objavio znatno veći broj stranica teksta nego u ijednoj drugoj godini u mom dosadašnjem životu.

            Tako to zvuči sažeto i uopšteno, a sada da vidimo konkretno… 

 

 

MOJE NOVE AUTORSKE KNJIGE

 

1) SPECTRAL LIGHTS: SIX MASTERS OF THE ENGLISH GHOST STORY

 

Sredinom jula iz štampe je izašla moja prva knjiga u Americi. Njen pun naslov je SPECTRAL LIGHTS: SIX MASTERS OF THE ENGLISH GHOST STORY, a posle opširnog uvodnog poglavlja koje se bavi pričom o duhovima uopšte, a zatim specifično engleskom pričom o duhovima, sadrži poglavlja o sledećih šest klasičnih autora: Sheridan Le Fanu, Vernon Lee, Henry James, M. R. James, Algernon Blackwood, Robert Aickman.

 

            Naročito sam počastvovan što mogu reći da je odličan i pohvalan predgovor knjizi napisao legendarni živi klasik engleskog horora Ramsey Campbell.

 

 

Knjigu mi je objavio Chiroptera Press, prvorazredni izdavač posvećen specijalnim i luksuznim horor izdanjima, pa je takvo i ovo: manji deo tiraža je u tvrdom povezu a veći u mekom, ali luksuznom povezu.

 

Uvek kad je to moguće, kad radim u inostranstvu, sa sobom „povučem“ neke domaće saradnike, pa je tako bilo i ovom prilikom: koricu knjige uradio je Ivica Stevanović, a unutrašnje ilustracije – Aleksandra Dević. Oboje su višestruko dokazani Orfelinci.

 

            2) DOLAZAK HORORA: KNJIŽEVNOST

            Orfelin je za Sajam knjiga krajem oktobra objavio ovu knjigu, svojevrstan nastavak moje POETIKE HORORA. Tema je istorija dolaska horora u ove krajeve u izdavaštvo: šta je i kada i kako izlazilo od horora u domaćim knjigama i antologijama, kako se o hororu pisalo, kako se napadao a kako branio, od početka 20. veka pa narednih stotinak godina.

 

Svi ključni događaji, sva važna horor izdanja, trendovi i odjeci… Ovo je (neoficijelno) moja post-dok knjiga.

 

 

PRIREĐENE KNJIGE

 

1) ORFELIN – četiri nove knjige

Orfelin je krajem juna, u ediciji „Crna mačka“, objavio omnibus dva romana Klajva Barkera, PAKLENO SRCE + KABAL.

 

Ta knjiga sadrži moj ogroman esej, da ne kažem knjigu-u-knjizi, na 90 strana velikog formata, o značaju ova dva romana za Barkerovu poetiku horora.

 

Za Sajam knjiga u ediciji „Poetika strave“ objavljene su još tri knjige, i to:

            - PESME MRTVOG SANJARA, Tomas Ligoti

 

            - PUSTA KUĆA, Aldžernon Blekvud

 

 - PSIHO, Robert Bloh

 

Svaka od ove tri sadrži moje opširne, stručne pogovore, dakle još nekih 60-70 stranica ukupno. Sve njih potpisujem kao urednik, dakle kao neko ko ih je i odabrao i priredio i pogovorima i napomenama propratio.

 

2) MALTEREGO – za Veseli četvrtak

 

Imao sam čast da budem urednik četiri romana domaćeg pisca Marka Šelića Marčela. U pitanju je MALTEREGO četvoroknjižje: tri su bile ranije objavljene, a sada su pomno redigovane, dok je četvrta i najhororičnija premijerno sada izašla za Sajam knjiga.

 

            3) JALOVIŠTE – Milan Kovačević (samizdat)

 

Takođe sam potpisan kao urednik, mada je malo tačnije reći da sam bio strogi čitalac, savetnik i kreativni konsultant zbirci JALOVIŠTE by Milan Kovačević.

Pored šest priča, knjiga donosi i moj pogovor „Prošlost kao greh“, u kome ukazujem na konceptualno jedinstvo odabranih proznih ostvarenja. Izašla, kao samizdat, posle Sajma.

 

            4) NOVA HOROR EDICIJA „TREPET“ –Veseli četvrtak

 

Veseli četvrtak, izdavač do sada prepoznatljiv po strip izdanjima, počinje da izdaje i knjige, i pokreće nekoliko edicija proze. Jedna od njih zove se „TREPET“, posvećena je savremenom hororu, od Kinga nadalje, do danas, a ja sam njen urednik i autor pogovora.

 

 Izašla je, za Sajam, prva knjiga: IZGUBLJENE DUŠE Popi Z. Brajt. 

To je Biblija gotičara i vampiroljubaca, krvava modernizacija vampirskog mita (s nekoliko originalnih tvistova), i dešava se u mladalačkim potkulturama širom Amerike, ali sa središtem u egzotičnom, atmosferično-mističnom Nju Orleansu…

 

Ko je želi direktno od urednika, imam još par primeraka…

 

 

JOŠ IZDANJA U AMERICI

 

Moj američki izdavač, Chiroptera Press, pokrenuo je časopis knjiškog formata pod nazivom NIGHTLANDS. To je godišnjak, na 200 strana velikog formata, u tvrdom i mekom povezu (ko kako voli), a u opisu stoji „journal of the art of weird fiction“.

 

            Urednik i izdavač je Jonathan Dennison. U ovom prvom broju ja imam čak tri priloga

- „H. P. Lovecraft: Out of this Universe“ (esej)

- „The Agonizing Resurrection of Thomas Ligotti: An Interview“ (intervju)

- „The Icy Bleakness of Things, Made in Serbia: Serbian Ligotti artwork“ (esej + intervjui)

 

            Društvo mi u ovom izdanju čini čitav niz najrelevantnijih stručnjaka i prvorazrednih pisaca.

 

 

NAGRADE

 

1) Nagrada „Miodrag Bulatović“ za roman ZADUŠNICE Dejana Ognjanovića!

Moj roman ZADUŠNICE dobio je prestižnu regionalnu nagradu „Miodrag Bulatović“ za najbolji roman u oblasti karnevalizovane, groteskne i fantastične književnosti.

 

Nagradu dodeljuje JU Narodna biblioteka „Njegoš” Nikšić, u skladu sa Odlukom međunarodnog žirija u sastavu:

prof. dr Gojko Tešić, predsednik žirija, i članovi:

prof. dr hab. Boguslav Zjelinski,

prof. dr Andrea Lešić-Tomas,

prof. dr Miranda Levanat-Peričić,

doc. dr Tamara Labudović.

            Do sada nisam još dobio nijednu nagradu za svoje književno stvaralaštvo – do ove.

 

            Prišao sam tome blizu kada su iste te ZADUŠNICE ušle u UŽI IZBOR (top-12) za Ninovu nagradu, ali to je ipak bilo „close, but no cigar.“ „Miodrag Bulatović“ mi je prvi cigar!

 

2) PONOVO sam bio nominovan za Rondo Hatton nagradu!

 

Po peti put sam bio nominovan za Rondo Haton nagradu za klasični horor (Rondo Hatton Classic Horror Award). To je jedna od najprestižnijih nagrada u oblasti horora, a dodeljuju je horor fanovi, glasanjem. Nominovan sam u kategoriji NAJBOLJI ČLANAK (BEST ARTICLE), za „Dawn of the Women“ (RUE MORGUE  br. 219), posvećen ženama rediteljima horora.

 

            Nagradu nisam dobio, ali sam ušao u „honorable mentions“.

 

 

FESTIVALI

 

1) Četvrti SLAUGHTER FEST (4-6. jul), Doljevac

 

            Ova horor/metal fešta u ex-Klanici u Doljevcu kraj Niša održana je četvrti put, s velikim uspehom, iako ovog puta bez pomoći „države“ (koje države?!).

Ja sam i dalje programski direktor Slaughter Festa, što znači da sam odabrao i ispregovarao bogat filmski horor program.

 

Takođe sam organizovao i tribinu:

„HOROR – URADI SAM: Samizdat-knjige, fanzini i Low-fi filmska produkcija u Srbiji“, subota, 5. jul, „Deli“ prostor, Niš.

 

Učesnici:

- Jovan Ristić, suosnivač i glavni selektor Festivala srpskog filma fantastike i ko-autor knjige Izgubljeni svetovi srpskog filma fantastike.

- Dr Marko Pišev, pisac koji je svoja prva dela objavio u fanzinu Emitor

- Milan Kovačević, pisac i urednik fanzina Crnoslovlje

- Moderator: Dr Dejan Ognjanović.

Pogledajte snimak ovde:

https://youtu.be/0jZ8f3vsV7Q?si=AdwaqY8AniXCUbqS

   

            2) ZmajKON, Niš

U Niškom kulturnom centru održan je Festival fantastike ZmajKON, od 15. do 18. maja. Ovo su bile moje aktivnosti na njemu:

Četvrtak, 15. maj: u Maloj sali otvorena izložba Orfelinovih naslovnica, a učesnici su Ivica Stevanović i Dejan Ognjanović.

 

Petak, 16. maj: masterklas pod nazivom „Vitez od Orfelina: Arabeske i groteske Ivice Stevanovića“, moderator razgovora Dejan Ognjanović.

Subota, 17. maj: tribina pod nazivom „Strava u epskoj fantastici: Priča o Robertu E. Hauardu“. Govornik Dejan Ognjanović, a moderator Srđan Savić.

 

3) NOFE(J)K, Beograd

 

Petak, 23.5. u okviru festivala knjige NOFE(J)K (Dorćol Plac), tribina: „Od priče do ekrana: Leptirica i druge adaptacije Đorđa Kadijevića“, gosti: Đorđe Kadijević, Dejan Ognjanović, Aleksandar Repedžić. Uprkos nezabeleženom pljusku i poplavi, prisustvovalo je bar 30-ak najupornijih posetilaca.

 

            4) Beldocs, Beograd

U okviru Beldocs festivala prikazan je u Domu omladine Beograda dokumentarac o Kadiji, „Sveto mesto: Đorđe Kadijević“ (r. Darko Bajić, Siniša Cvetić, 2025, 90') u subotu 24. maja. Ja sam vodio razgovor s autorima i Kadijom posle filma.

 

 

            5) Mermer i zvuci, Aranđelovac

3. avgusta, Aranđelovac, festival „Mermer i zvuci“, „Stvaralaštvo Đorđa Kadijevića“, bio sam jedan od učesnika razgovora o Kadijinom radu. U iscrtavanju njegovog filmskog portreta učestvovali kritičari: Ana Vučković Denčić i Dejan Ognjanović, razgovor vodila Jovana Milovančević

 

 

            6) Nišville, Niš

 

U nedelju 17. avgusta, u okviru programa Nišville Jazz & Book’s Session 2025, u Tvrđavi, održana je tribina o niškom hororu. O tome šta pišu i zašto pišu i za koga pišu govorili su niški horor pisci DEJAN OGNJANOVIĆ i DEJAN SKLIZOVIĆ. Razgovor vodila Milica Milenković.

 

Skinite i slušajte audio sa ovog linka:

https://www.mediafire.com/file/epg38b6qyubmopb/Niški+horor+pisci+Dejan+Sklizović+i+Dejan+Ognjanović+na+Aug+17.aac/file

 

            7) Fantast Fest, Užice

 

Festival fantastike, Fantast Fest Užice, treći po redu, održan je od 9. do 14. decembra, u organizaciji Gradskog kulturnog centra i Narodne biblioteke Užice.

            Festival je otvoren 9. dec. javnim razgovorom: „Šapat iz drevnih dubina – kosmički horor H. F. Lavkrafta“ sa Dejanom Ognjanovićem.

 

            8) Kolonija filmske kritike, Niš

 

13. dec. u Nišu, na 8. koloniji filmske kritike izložio sam rad na temu: „Isijavanje: umetnost adaptacije“, u okviru deonice „Autor u fokusu: Kjubrik“.

 

            9) Festival Srpskog Filma Fantastike (FSFF), Beograd

19. Festival Srpskog Filma Fantastike (FSFF) održan je od 16. do 18. decembra u Dvorani Kulturnog centra Beograda.

 

Sreda, 17. decembar – Tribina: Dejan Ognjanović i Nenad Bekvalac o knjizi DOLAZAK HORORA: KNJIŽEVNOST.

            Pogledajte snimak:

https://www.youtube.com/watch?v=IUlW0YQvvdI

 

            10) Odraz strave, Beograd

IV festival horor filma „Odraz strave”, Petak 19.12.

  

Specijalna projekcija: 35 godina od premijere filma SVETO MESTO, a zatim - Masterklas: „Tri i po decenije Svetog Mesta“. Govori: Đorđe Kadijević; moderator: dr Dejan Ognjanović.

 

Pogledajte snimak:

https://www.youtube.com/watch?v=W_xt9ahi6qA

 

            Pored toga, izvan bilo kakvog festivala ili manifestacije, održao sam i predavanje na temu „Narodna verovanja i srpski folk horor“ u četvrtak, 22.5. (Muzej Paranormalnog, Beograd).

 

 

HOROR PODKASTI

 

1) RAZGOVORI U KUĆI SCENARIJA – FILM I KNJIŽEVNOST

 

Narodna Biblioteka „Dr Dušan Radić“ u Vrnjačkoj Banji + Srđan Čeperković.

https://www.youtube.com/watch?v=qmVtkyB9joA

 

2) RAZGOVOR O HORORU U MUZEJU PARANORMALNOG

 

https://www.youtube.com/watch?v=HW2fQQZ_ocU

 

3) VREDNO PRIČE o DRAKULI

 

S velikim zadovoljstvom učestvovao sam, po drugi put, u Kontrastovom podkastu „Vredno priče“ koji vredno, stručno i pitko vodi Sara Arsenović.

 

Podsećam, prošle godine, baš uoči Noći veštica, u istom podkastu govorio sam o Lavkraftu. Taj razgovor, ako vam je nekako promakao, možete i dalje pogledati OVDE:

https://youtu.be/3jHY9psHgXE

 

A još bolji i daleko gledaniji, o Drakuli, je ovde:

https://youtu.be/G7CDThBWXMo

 

            4) Bio sam na TV više puta prošle godine, uglavnom povodom Slaughter Festa, ali te najave sada su zastarele i nisu naročito zanimljive sa ove distance. Ono što bi, međutim, i sad moglo da se pogleda jeste ovo.

 

U petak 6. juna 2025. gostovao sam na Kopernikus TV. Povod je bila nagrada „Miodrag Bulatović“ za horor roman Zadušnice, pa smo čuveni voditelj Gane i ja najviše pričali o tome. Evo snimka: 

https://youtu.be/xMt2WFuazAU

 

 

ČLANCI I ESEJI

 

RUE MORGUE, broj za jul-avg, sadrži moj članak kojim na 6 strana najavljujem SPECTRAL LIGHTS (urednički naslov teksta je GHOSTLY GRANDMASTERS), odnosno kratko i popularno predstavljam SIX MASTERS OF THE ENGLISH GHOST STORY, a tu je i moj kraći intervju na tu temu s piscem predgovora toj knjizi, Remzijem Kembelom.

 Tu je i moj članak o novoj knjizi posvećenoj filmu POSSESSION Žulavskog koja je izašla u avgustu.

 

            RUE MORGUE, Halloween issue, sept-okt, ima moj veoma opširan članak-intervju na temu romana koji obrađuju „uklete filmove“ (na 5-6 str): o tome mi govore pisci Tim Lucas (Throat Sprockets), Paul Tremblay (Horror Movie) i Michael Wehunt (The October Film Haunt).

 

GRADINA, Niš, neki broj (nisam ga još dobio) – esej: „Isterivanje đavola i uterivanje vere“ u okviru temata o niškoj filmskoj kritici.

 

            KNJIŽEVNA FANTASTIKA – esej o Klajvu Barkeru (odlomak iz Pogovora za KABAL-SRCE): „Klajv Barkerov izokrenuti Gotik za kraj milenijuma“.

 

            Dilan Dog: SMRT, LJUBAV, SMRT

 

            Ovo super-specijalno i luksuzno kolekcionarsko izdanje sadrži i najbolji moj esej posvećen Dilanu Dogu:  „ALFA I OMEGA: O jednom Početku i o jednom Završetku (i o ponečemu između)“.

 

            Pisao sam opširne tekstove za još neka spec. izdanja VČ, ali ona izlaze početkom 2026, pa o tome u najavama…

 

            ODZIVI - „Poetika horora“

 

Časopis za kulturu Odzivi izlazi u Bijelom Polju u Crnoj Gori, a glavni i odgovorni urednik je Amar Mulabegović. Br. 154 vodi se za 2024, ali iz štampe je izašao krajem proleća ili početkom leta 2025.

 

 Taj broj sadrži i moj članak „Poetika horora“. Uprkos naslovu, taj tekst nije iz knjige tog naslova, nego prerada jednog mog ranijeg, manje znanog.

 

            Krimići u regionalnoj kinematografiji: Pavao Pavličić kao paradigma 

 

U izdanju Kulturnog centra Vrnjačke Banje objavljena je knjiga Krimići u regionalnoj kinematografiji: Pavao Pavličić kao paradigma. Knjiga je nastala na osnovu izlaganja održanih u Banjskoj biblioteci na simpozijumu tokom 48. Festivala filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji.

 

U ovoj knjižici nalazi se i moj stručni rad: „Ritam zločina i Treći ključ: Između krimića, fantastike, SF-a i horora“.

 

Ovo izdanje je rađeno u samo sto primeraka, za autore i biblioteke (neke!), ali ja imam komad extra: ako nekoga zanima nek mi se javi na mejl što pre… Cena 400 din + ptt.

 

Athanatik br. 3, Crna Gora

Tu ćete naći izuzetno pohvalan prikaz mog romana ZADUŠNICE, koji je napisala istaknuta hrvatska profesorka Miranda Levanat-Peričić, inače značajan expert za „teorije monstruma“ i slične hororične stvari.

 

 

 

MOJA PROZA

 

            U svemu ovome uspeo sam, nekako, da napišem čak i jednu novu novcatu horor priču, i to pozamašnu (41 kartica!). Zove se „Bog-pantljičara“, a uskoro ću vam reći i u kojoj će prestižnoj, spektakularnoj domaćoj antologiji da bude objavljena.

 

* * *

 

            Eto, sad vam je valjda malo jasnije zašto sam u 2025. pogledao možda tek 60-ak novih filmova i zašto nisam imao vremena za iscrpna blogovanja. Nadam se da to razumete i da vam je važnije ono što radim kao Dejan Ognjanović nego ovo što vam ovde pružam kao Ghoul. Lepo je blogovanje i tako to, ali ove knjige se neće napisati niti prirediti same…

            Nadam se da ću uskoro moći da vam obznanim i PLANOVE ZA 2026. To ne zavisi od mene nego od toga da li ćemo, koliko lako i brzo obezbediti prava za dva romana o kojima pregovaram ovih dana… Čim stvari budu dogovorene i papiri potpisani, najaviću ono što se za sad može.