***
3-
Novi Čanvuk mi je prijao otprilike toliko kao i
njegov prethodni, pomalo potcenjeni STOKER,
ali zbog preteranog trajanja užitak je ovde malko razvodnjen. Ipak, ova njegova
SLUŽAVKA je blago natprosečan film: delom period-drama, delom
krimi-triler, delom lezbo-seksijada i fetiš-parti a sve zajedno, kako smo već
od Parka i navikli, jedan veliki eye-candy.
Radi
se o zapletenom i ne baš mnogo pametnom/ubedljivom pokušaju da se jedna
bogatunka liši svog nasledstva putem hohštaplerskog zavođenja a deo te igre
postane i naša mlada služavka, „naivna“ džeparoškinja koja, ipak, iako se radi
o J. Koreji u 1930-im, spremno uskače u gazdaričinu kadu i krevet kao da se
radi o gay-friendly 21. veku!
I
tako, malo hopa-cupa u bogataškom krevetu (njoj se mili u svili!), malo
zavođenje od strane služavkinog muškog kompanjona i inicijatora šeme, dvije
žlice perverznog ujaka, a sve to u luksuznom ambijentu prenakićene vile građene
delom u azijatskom a delom u zapadnjačkom stilu.
Konotativno,
film se dotiče tematike odnosa Koreje, s jedne strane prema
okupatorsko-zlikovačkom Japanu, a s druge prema Zapadu (Amerika i Engleska -
biće zemlja proleterska) ali to je više „window dressing“, iliti sipino mastilo
za mućenje vode, negoli što je prava tema ili nešto što nudi ne znam kakve
uvide i slojeve postojećoj priči. Barem meni izmiče neka dublja simbolika svega toga, ali rad sam čuti eventualne interpretacije koje će od ovog galimatijasa napraviti nekakvu parabolu o Koreji juče danas sutra...
Pošto
mu ovo dođe nešto kao retro-neo-noar (sic! upravo sam izmislio novi podžanr!), naravno da stvari ne
idu glatko-slatko, da ima tu twistova i shouta, ali je putanja svega toga već
od polovine prilično jasna – naročito onima koji su gledali BOUND i još uvek ga se sećaju (ja sam
ga upola zaboravio, ali Aca R. me je podsetio).
Sa
trajanjem od 2,5 sata sve je to ipak predugačko, a nema ni tu dinamiku ni to
ludilo i nepredvidivost i WTF iskakanja kakve ima ovogodišnji THE WAILING
tako da čovek može da se, nakon nekog vremena, smori i overdozira svim tim
baroknim preterivanjem.
Moglo bi se reći da je, baš kao i Refn u
na-net-upravo-procurelom NEON
DEMONU, i Čanvuk napravio još jedan film koji je više o tapetama
i zavesama i tepisima i baldahinima nego o ljudskim bićima.
Zbog
toga se može reći i da je ovo nešto kao Del Torov goth-barok CRIMSON PEAK
ukršten sa BOUND-om, ali na način THIRSTA
i STOKERA: ukratko, jedna prenakićena ekstravagancija koja je vrednija zbog
svoje egzotične farbe i mirisa i ukusa, negoli zbog svoje supstance.
Realno,
ovo je kao da vam neko parčence mesa od 50 grama stavi na ogroman tanjir, pa ga
nakiti raznim graškovima, pirinčima, peršunima, šargarepama, karijima,
sosovima, kurcima i palcima metnutim samo radi dekora, ali na kraju obroka ipak
kući odete polugladni. Daj mi, bato, radije 300 g suvih rebaraca na kajmaku a
te tvoje ikebane i hrizanteme i hortikulture sačuvaj za baštu, a ne za moj gurmanski
astal!
Ili,
koristeći jednu malo drugačiju metaforu, za SLUŽAVKU se može reći skoro isto
što već rekoh za STOKERA: Čanvuk je u
ovom slučaju upotrebio čitavu filharmoniju da bi odsvirao jednu prostu i čak
tupavu vergl-melodiju jedva vrednu da se odzvižduće, a rezultat mu oscilira
između prepotentne isprazne budalaštine i – nečega što prevazilazi reči i ipak
se mora videti/čuti!
SLUŽAVKINA
priča (sic), istina, nije ni blizu toliko napadno glupa kao ona u STOKERU, ali
je svakako tanka i sekundarna: garnirung je ono što je ističe, a ne ona sama po
sebi.
Nekima
će par prilično žestokih scena lezbo-seksa (uključujući i jedno snažno makazičenje)
svakako biti “glavno jelo” u ovom obroku, ali ja moram priznati da mi je
posmatranje obnaženih azijatskih aktera u seksualnim činovima napaljujuće
otprilike koliko i da gledam kučiće kako se pare. Bez uvrede, ništa rasizam,
samo govorim o erotsko-estetskim preferencijama. (Isto tako 'primamljiva' mi je i azijatska kuhinja, ako ćemo već tako...) Ima ko to voli, pa nek izvoli.
Druga
polovina filma sastoji se, dobrim delom, iz flešbek-varijacija na dešavanja
viđena u prvom delu, ali iz druge (prilično drugačije) vizure: i to je,
donekle, zabavno kao gimik, ali pošto nam „otkriva” stvari koje smo već slutili
ili znali, sve se svodi na relativno mehaničko poigravanje tipa „aha, ona scena
u kojoj se činilo da njih dvoje OVO, zapravo je, kad se vidi ucelo, ili s one
strane, bilo ONO...“
Previše je toga. Ovaj film
bi, kao i WAILING, dobio kad bi izgubio
jedno pola sata. Možda i više od pola sata. Nema potrebe da ova 150-minutna (!)
egzibicija traje duže od 100-ak minuta (BOUND, recimo, traje 108 min).
Ili,
ako se već išlo s ovim megalomanskim trajanjem, mogao je perverzni ujak da
dobije više prostora (Aca ga zove proto-Vukmir, i sanja o side-projektu sa njim
u glavnoj ulozi).
Realno, ni on, ovakav, nije bio neophodan za ovu priču, ali
kad već, takav, jeste tu, film bi bio znatno zabavniji i perverzniji da mu je
dato da se još više razmahne. I on, i njegov veliki oktopod (koji ovde služi,
avaj, samo za ukras!)...
Sve u
svemu, SLUŽAVKA je jedno prijatno, mada pomalo efemerno, zaboravljivo
gledalačko iskustvo – odnosno, i likovi i zaplet ispariće vam iz svesti vrlo
brzo; naročito snažne emocije teško da ćete osetiti tokom „melodrame“, a jedino
ako vas pali žuta lezbo akcija bićete srećni tokom otprilike 5 minuta ukupnog trajanja
toga, garniranih sa još 145 minuta u kojima te akcije nema nimalo.
Ali
što su tapete! Zavese! Baldahini! Haljine! Nameštaj! Drvenarija! Bašte! Sve je
to baš onako (glasom Zorana Radmilovića) – leeeeepo.
