izabrana dela

izabrana dela

субота, 15. јануар 2022.

DRAKULA – Žorž Bes



Format: 20,8 x 29,7 cm

Povez: Tvrd

Broj strana: 208

Štampa: Crno-belo

Cena: na sajtu izdavača 1.350 din, u knjižarama oko 1.800.

 

Zvanična najava kaže:

Priča o besmrtnom vampiru i sama je postala besmrtna. Znamo je iz folklora i mitova, iz slavnog romana Brema Stokera i brojnih filmskih adaptacija, i nikad nam je nije dosta. Francuski autor Žorž Bes nudi svoju viziju popularne legende, trudeći se, pritom, da ostane što verniji Stokerovom originalu.

Čuven po izuzetnom crtačkom umeću, on bira crno-belu tehniku kako bi dodatno istakao snagu svoje linije i delu dao prikladnu atmosferu jeze i užasa, prateći priču o Džonatanu Harkeru, Mini, profesoru Van Helsingu i drugima koji su se, sticajem raznih okolnosti, susreli sa dijaboličnim stvorenjem, nosferatuom, poznatim kao Vlad III Cepeš, odnosno grof Drakula. Besov Drakula predstavlja delo virtuoza, u kom se jasno vidi da je njegov autor jedan od najboljih stripskih umetnika današnjice.

 

 

Nedavno sam se ovde osvrnuo na Besovu adaptaciju FRANKENŠTAJNA, pa je red da se vratim unazad, i kažem koju i o njegovoj verziji DRAKULE, urađenoj nekoliko godina pre toga.

Pre svega, što se tiče Stokerovog romana, o njemu sam iscrpno pisao u mom doktoratu, tj. u knjizi POETIKA HORORA (trebalo bi ove godine najzad da kod Orfelina izađe novo, blago redigovano izdanje). Malo je reći da se radi o jednom od temeljnih horor romana – zapravo, u pomenutoj knjizi elaborirao sam tezu da se radi o romanu koji je praktično izmislio formu savremenog horor romana, ne samo vampirskog, nego uopšte žanrovskog, hororičnog.

Jedna od stvari na kojima počiva večita atraktivnost ovog skoro 125 godina starog dela (izašao 1897) jeste izuzetno atraktivna priča u kojoj se ingeniozno spajaju Eros i Tanatos, sa čitavim nizom arhetipskih motiva i tema isprepletenih u vanredno vešto komponovanoj, a složenoj pripovesti.

Žorž Bes u ovoj autorskoj adaptaciji, gde je autor i scenarija i crteža, odlučuje da ide na sigurno, i prilično verno se drži romana-izvornika. Za pohvalu je veština s kojom je uspeo da ga sažme na 200 strana, budući da roman ima bar duplo više – dakle, složeni zaplet, sa više likova, lokacija, podzapleta, vrlo je efikasno izložen na tako kompaktnom prostoru, a da se pritom uglavnom ne stiče utisak zbrzanosti, stešnjenosti, jer priča uspeva da diše, pored ostalog i zahvaljujući nadahnutom, dinamičnom kadriranju, sa čestim „duplericama“ ili krupnim kadrovima za hvatanje jezivih prirodnih pustoši, zamkova, ruševina, zgradurina, brodova, okeana…

Crtački je ovo vrlo dobro izvedeno, sa brojnim nadahnutim prizorima na kojima se čitaočevo oko gladno gotskog horora ima na čemu napajati.

Kao i kod vizualizacije Frankenštajnovog stvora, tako i ovde, mogla bi se možda zameriti izvesna nedovoljno maštovita koncepcija „čudovišta“: tamo je Frenk bio polućelava grdosija (stvarno je teško ozbiljno shvatati nekoga ko ima obilatu kosu sa strane, a ćelavo teme!), ovde je Drakula u većem delu stripa prilično bledi starac abnormalno bujne sede kose, osim pred kraj kad se pretvori u pacovolikog Nosferatua.

Ima i nekih bizarnih crtačko-scenarističkih odluka, npr. da početak romana, kada Džonatan dolazi u zamak u Transilvaniji, smesti u duboko snežne predele, iako se i u romanu i u stripu eksplicitno naglašava da je sutra dan Svetog Đorđa (Đurđevdan), dakle 6. maj, kad teško da su, čak i u zabitoj nedođiji u planinama, tako veliki i duboki (ili ikakvi) snegovi. Ali, Besu je svakako bilo lakše (i brže) da svoje crnobele kontraste gradi u snežnom okruženju, sa velikim belim površinama, nego da je morao da crta svaku majsku travku, žbun ili olistalo drvo.

Ali, ovo je možda cepidlačenje. Krupnija zamerka mogla bi se uputiti onome što će u očima mnogih biti kvalitet: naime, u tome što je ovo VERNA adaptacija romana. Za moj ukus i previše verna. Naime, u slučaju FRANKENŠTAJNA, Bes je u rukama imao progresivan roman smelih i večito modernih humanističkih ideja, pa tu nije ni mogao mnogo da omaši u idejnom pogledu. Preneo ih je solidno (mada u kolaterali prenevši i ono reakcionarno „Ima stvari koje čovek ne treba da čačka…“).

Avaj, kod DRAKULE je stvar komplikovanija: taj viktorijanski roman na planu ideja obiluje problematičnim i zastarelim, reakcionarnim nazorima, od kulturrasizma prema Istočnoj Evropi (uključujući detalj sa Ciganima koji pomažu Drakuli), preko konvencionalno-skučenih pogleda na erotizam i ženska prava i slobode i na ulogu/moć religije oličenu u „moći“ krsta i uopšte u svemu što u tom romanu karikaturalno-komično, a u stripu mrtvo-ozbiljno oličava neupitni lik Van Helsinga.

Bes sve to nekritički prepisuje, kao da je bez svesti o konotacijama toga, kao da ga jedino lepe slike i zanimljivi crteži interesuju – pa tako, recimo, što je krupan dramaturški promašaj, on posveti skoro trećinu ovog stripa Džonatanovom lutanju po Drakulinom zamku i čačkanju vampirica (kojih ovde ima pet, a ne tri kao u romanu i većini filmova), ali sasvim preskoči vrlo znakovite razgovore s Drakulom iz romana, u kojima ovaj nagoveštava svoj karakter i MOTIVACIJU da uopšte dođe u Englesku. Kod Besa se Drakulino zlo podrazumeva, ne treba mu dati čak ni senku intencije, motivacije, smisla, on kao karakter skoro da ne postoji. Dovoljno je da se pojavi i kaže JA SAM DRAKULA i svaki čitalac tu treba automatski da projektuje sve ono što zna o tom liku iz brojnih knjiga, stripova i filmova koje je do tada gledao/pročitao, jer Bes nije našao za shodno da se time bavi.

Dakle, Bes propušta priliku da bar u nekom detalju modernizuje, ili preispita, ovu storiju, da makar ironizuje neki problematični aspekat – ne, on potpuno strejt sve prenosi iz romana, i što treba i što ne treba. Ne kažem da je trebalo da bude radikalan kao npr. Kopola, koji je maltene promenio žanr (u njegovom filmu sve postaje mračna, morbidna romansa a ne horor), niti da je njegov crtež morao biti tako radikalno stilizovan, kao Minjolin u strip-verziji Kopolinog DRAKULE, i ne, svakako ne mislim da je trebalo da bude „politički korektan“ pa da, npr. među Lusine prosce ubaci jednog crnca i jednog Kineza, da od Renfilda napravi geja, da Minu prikaže kao omoćenu ženetinu a la Sara Konor – ali, po meni, trebalo je bar negde, nekako, povremeno, da bar malo ironizuje te bombastične i džombastične deonice zastarele i upitne idejnosti Stokerovog romana. A jedini trag „modernosti“ u celom stripu je bizarna odluka da Renfilda nacrta kao Kita Ričardsa.

Dakle, Besov DRAKULA je vizuelno zanimljiv dajdžest romana za one koji nemaju vremena, volje, živaca da čitaju 500 strana viktorijanske (mestimično loše ostarele) proze, pa ga sad, eto, imaju kao „roman u slikama“, solidno prepričan. Nije ni to loše, ali vrlo lako je moglo i bolje.

Naravno, većini čitalaca koji nisu skloni da preduboko razmišljaju o onome što čitaju, a naročito ne o idejama i ideologiji svoje razbibrige, ništa od ovoga što velim neće smetati (hell, neće to ni registrovati), pa zato… ne obraćajte mnogo pažnje na moje umereno gunđanje. Kao što rekoh, većini će činjenica da je ovo verna adaptacija biti kvalitet, a ne problem. To je ta knjiga, takva kakva je, fino precrtana i pritom sažeta, a ako vam je do čitanja između redova, to ćete sami morati da projektujete na mestimične snežne beline ovih stranica.