John McTiernan’s NOMADS (1986)

 

**(*)

3-

Potaknut nedavnim druženjem sa MekTirnanom na Grosmanu, gde sam ga i izdašno intervjuisao, reprizirao sam, posle poprilično vremena, NOMADE, njegov opravdano zaboravljeni debi. Kazaću ovde koju o tom hororčiću, a onda, ispod tog rivjua, ukratko ću se oglasiti i o drugim MCT filmovima koje sam overio (uglavnom reprizno) na Grosmanu.

Mada sad više poštujem neke aspekte u NOMADS, a pre svega režiju i kameru, ništa suštinski to ne menja moju raniju ocenu – da je to jedan nedokuvan, na bitnim mestima vrlo faličan film: previše je tu melodrame i histeričnog ponašanja likova do ivice krindža i preko (vrištanje, bacakanje, izbečene face, stupori itd) – što Lesli En Daun prosto nije dovoljno dobra glumica da ubedljivo iznese (a i Pirs Brosnan se napreže do krajnjih svojih granica); vala, ni neka bolja ne znam kako bi se izborila s ovim što je reditelj ovde tera da čini.

Sam koncept je problematičan i reakcionaran: „Ijuft al su šašavi ovi Kalifornjani, neukorenjeni, lutalice, ne drži ih mesto, slušaju rok i oblače se ko neki nju vejv pank rokeri, plešu po parkinzima, bacaju kante na kola po plažama, pišu banalne mensonovske grafite po zidovima, žasu!“

Dizajn nomada je skroz promašen, smešan, nimalo nisu zastrašujući ni po imidžu ni po ponašanju, čak i kasting je slab, ni face im nisu neke naročito kripi. Ceo film ne učine ništa stvarno strašno, što bi opravdalo onoliku melodramu, da se svako ko dođe u dodir s njima pretvori u histeričnog ludaka što se okolo bacaka ko da je u nekoj lavkraftovoj priči 

– ko da je video barem Ktulua ako ne Jog Sotota, a ne samo nekolicinu smešnih uličara-pankera koje kamera ne beleži; daleko više su čizi nego kripi. Čak i oni glem-rok vampiri, donekle sličnog imidža, u FRAJT NAJT 2 su hororičniji od ovih smešnih pozera...

Ona scena s opaticom, mada lepa po sebi, deluje ko slepo crevo, na silu ubačeno u film da bi malo lakše mogo da se izdaje za horor. I uopšte, sve to narativno skakanje napred-nazad, sad-prošlos, stvarnos-san itd. više je konfuzna mistifikacija (da zabašuri jednostavnost i plitkost zapleta) nego što je smisleno i učinkovito za neki viši cilj.

Ceo film deluje pre kao neki arty eurotreš, ili barem kanadska poludupasto-žanrovska pretencioznost, negoli kao pravi, čistokrvni američki žanrovski film, kakvi su skoro svi ostali docniji MCT-jevi, pa je utoliko čudnije videti ga u opusu MCT-a, i to na samom začetku njegove karijere, kao jedini njegov film kojem je on sam samcit piso scenario. 

Jeste njegova neobičnost i relativna neuporedivost donekle i plus (mada ponajviše liči na predugačku epizodu ZONE SUMRAKA – duplo dužu nego što materijal može da podnese a da se tolikim rastezanjem ne pocepa), ali odnekle je to prosto – falinka. Ništa se naročito ne dobija tim gomilanjem random začudnosti, svim tim bizarnim ponašanjem likova i grdnim elipsama. Upali smo ti u kuću, kroz vrata i prozore, uvatili smo te na tavanu, a onda stali, i otišli: Because Fuck You That's Why.

Recimo, i taj hint sa ubicom koji je živeo u toj kući, i zlodejsko nomadsko obožavanje zločina, sasve mensonovskim sprej-porukama (SEX DEATH KILL PIGS) - ostaje nedorađen, kao i skoro sve ostalo u filmu.

Šteta, jer bazična zamisao s tim Inuatima (eskimskim zlodusima koji uzimaju ljudska obličja, ali su geografski ograničeni na teritoriju države Kalifornije onako kako je na današnjoj mapi nacrtana) potentna je, i svašta zanimljivo moglo se uraditi s time, da je ovo pravio neko ko horor zapravo voli i razume. Nažalost, MCT nije taj, ni bio, ni ostao.

Ne verujete? Evo šta mi je naživo, u diktafon, MCT o hororu kazao:

“I spent quite a bit of time trying to study the mechanics of a horror story. It’s because it’s very simple. It’s a very simple way to organize a story. And I found that there were loads of short stories and pieces, things that I could read where I could analyze the structure. Because that was what I was trying to do, it was to analyze the structure of stories. 

What is it about this moment of your movie that makes sure that the audience wants to watch the movie half an hour from now? And horror stories are the simplest, they have the simplest architecture. You know, they’re basically detective stories where the detective is going to become the ultimate victim of the murderer, the monster of some sort, and the fact that he keeps going and detecting and trying to get the answers means that that’s an act of courage on his part. That’s why he’s a hero. 

Well, it’s a very simple architecture... I don’t like horror stories. I guess that I just, you know, I don’t find them interesting. I don’t go to them. I don’t enjoy them.”

Well, Mr. MCT, ne mogu ni ja reći da sam bogzna kolko uživao u ovim tvojim NOMADIMA. Nije to nezanimljivo, dapače – vredi pogledati, ali minorno je čak i u poređenju sa prosečnim mid-to-low budget hororima svog vremena, sredine 1980-ih, a da ne govorimo o poređenju sa masterpisovima koje si, po tuđim scenarijima (uz svoje nezanemarljive dorade), režirao odmah zatim.

 

Što se tiče ostatka MCT opusa koji sam gledo, evo, ukratko.

 

Sticajem okolnosti, PREDATORA sam u zadnja dva meseca čak dva puta pogledao u bioskopu – prvo u Nišu, na austrijskoj reviji u čast Švarciju, a zatim i na Grosmanu, i to je jedan školski primer onoga što naš narod zove „The Gift that keeps on giving“! Na ovo drugo gledanje filma, kojeg sam ionako već mestimično parafrazirao i čak citirao u PROKLETIJAMA, sinula mi je jedna, čini mi se solidna, ideja za novu horor priču iz sveta NAŽIVO-PROKLETIJA. Oni crveni Predator-vision kadrovi (ukupno minut-dva sveukupno) košmarniji su i jeziviji od čitavih 90 minuta NOMADA…

 

Na ovu reprizu DIE HARD-a učvrstio sam svoje ranije ubeđenje da se radi o SAVRŠENOM filmu, besprekornom, bez ikakve mane, na svim nivoima: bukvalno SVE tu funkcioniše školski precizno, i scenario i režija i kamera i muzika i kasting i ritam i struktura i početak i kraj i sve između, tu nema minuta da se nešto zanimljivo i memorabilno ne desi ili ne kaže, ukratko: pravo blago za višestruko (beskonačno) uživanje. Prava ODA RADOSTI od filma.

Treći deo („onaj sa jugom“) je više nego korektan, zabavan, ali ništa za antologije: dobro napravljena konfekcija.

 

LOV NA CRVENI OKTOBAR (kojega sam sada prvi put pogledao) nije mi bogzna šta deliverovao: to je bre gomila krupnih i srednjih planova nekih muškaraca koji nešto ubeskraj pričaju i drve – i to je lepo uslikano, osvetljeno besprekorno, svetlima odozdo, ali vremenom postane monotono gledati čak i te lepo uslikane photographs of people talking (čak i kad kamera povremeno mrdne ili zumne na nekoga od pričalaca). Klaustrofobija? Saspens? MEH! DAS BOOT it ain’t – not by a long shot!

 

TRINESTI RATNIK mi je i na ovo (prvo bioskopsko) gledanje bio i ostao ono za šta sam ga ranije držao: totalno uninvolving besciljan filmić. I ne, NIJE to zato što ga je Zli Krajton oteo od MCT-a (koproducenta!) i skratio ga za krv, da bi napravio PG-13 bozu; nikakvi litri krvi i gomile creva ne bi spasili ovu mlitavo postavljenu storiju, loše vođenu, sa očajno kastovanim mrtvim puvalom Banderasom – čiji je lik ionako skroz nezanimljiv već na nivou scenarija, dosadni posmatrač koji nema nikakav karakterni luk niti doprinos toj ionako tankoj pričici – nešto zanimljivije obrađenoj u kaubojskom okruženju, u THE BONE TOMAHAWK (mada je taj film zasran na drugi način, drugačijom vrstom distanciranja, budući 4/5 snimljen iz preterane udaljenosti).

 

            LAST EKŠN HIRO? Pih, vrlo je loše to ostarilo, a nije mi se sviđalo ni ONIH dana. Jeste, donekle zanimljiv je i svež, tada, bio taj META momenat – samo što je, u to isto vreme, ili malo PRE toga, META-žanr daleko pametnije i zanimljivije i maštovitije radio Sklavi u DILANU DOGU. Ovo ovde prosto nije dovoljno dovitljivo, suviše je prvoloptaški i zaplet (totalno zeeeev dosadna priča o tome dal će dve mafijaške familije zeeeev da se ujedine il neće zeeeev) kao i „humor“ koji me je zagolicao možda 3-4 puta sveukupno, u celom filmu. Ako oćete meta-žanrovske priče i likove koji iskaču iz platna/ekrana, daleko zabavniji su Bavini DEMONI, a potentniji i pametniji od ovoga je čak i čizi-krindži ŠOKER, najbliži rođak ovog s pravom propalog JUNAKA koji je s daleko manje para ali više pameti (i skoro jednakom količinom čiza) hteo da se igra skakutanjem između platna/ekrana i „stvarnosti“.

naslov i drugi natpisi su urednički

             P.S. Moj intervju s MekTirnanićem čitajte u NIN-u koji izlazi u četvrtak 13. jula! U njemu nije SVE što sam s njim pričao, jer izvorni je intervju znatno duži; ove tri strane u časopisu su otprilike trećina celog razgovora, bez NOMADA, bez filmskih uticaja, bez priče o Fordu i Hičkoku, i još ponekim temama: ali jeste tu veći deo onoga što mi je rekao o PREDATORU i UMRI MUŠKIJU, kao i o novom filmu koji mašta da snimi u Srbiji.