Napustio
nas je jedan od najvećih i najpozitivnijih filmofila, divan čovek i zvezda
vodilja, dobri duh srpskog filma, Dinko
Tucaković. Ugaslo je jedno od najjačih svetala u tami srpske filmofilije i
kulture uopšte, nepojmljivo prerano...
To
što je do svoje 53. godine uradio mnogo više nego neki dugovečni za dva svoja
veka nije baš nikakva uteha: niko ne bi smeo da ode tako rano, a naročito ne
neko tako vredan, u svakom smislu te reči.
Neću
ovde da kopiram i prepisujem njegovu bogatu bio-bibliografiju koju, ovom
nesrećnom prigodom, možete naći u nekrolozima svuda na netu. Umesto toga, izvući
ću, sasvim subjektivno, nekoliko slikovitih detalja i opservacija najrelevantnijih
za ovaj blog i njegovu tematiku, a kroz njih se prelama i odražava i opšta
slika o tom čoveku i njegovim raznorodnim aktivnostima.
Dinko
je bio jedan od većih poklonika žanrovskog filma u ovoj zemlji, i sa žarom je
pisao o de Palmi i drugim Novoholivuđanima u vreme kada su ih ovdašnje starije
kolege (aka "filmski kritičari") uglavnom ignorisali ili ignorantski
otpisivali svojim napisima. Tragovi tog entuzijazma i misije krasili su
stranice DŽUBOKSA i RITMA, a pečatirani su prevratničkim zbornikom SVETLO U TAMI (1991), čiji je urednik
bio (priredili Pajkić i Jeličić).
U
spomen na taj aspekt njegovog delanja, evo njegovog prikaza de Palminog BLOW OUT iz DŽUBOKSA br. 165, od 13. maja 1983.
(click or save
to see bigger)
Režirao
je kratki film BERNISA
JAČA OD SMRTI – gotski horor po uzoru na Poove adaptacije Rodžera Kormana iz 1960-ih. Trebalo je
da od toga nastane horor-omnibus (a la TALES OF TERROR), ali građanski rat i
sankcije i ludila pomeli su te planove, i ostalo je samo na ovoj maloj ali
vrednoj epizodi.
U
spomen na to, evo članka koji sam sačuvao iz vremena snimanja BERNISE, 1990.
godine.
(click or save
to see bigger)
Kao
upravnik Muzeja Kinoteke, Dinko je uvek
bio otvoren za saradnju i svaku vrstu pomoći mladim snagama. Upravo sam njegovom
zaslugom promovisao svoju prvu esejističku knjigu, FAUSTOVSKI EKRAN, u Muzeju Kinoteke, uz učešće njegovo i još nekolicine
znamenitih imena.
Isto
mesto ugostilo je i promociju moje druge knjige, U BRDIMA, HORORI. Tu smo promovisali i časopis FILAŽ, i NIŠKI
KRITIČARSKI KRUG, sve to uz njegovu pomoć, saradnju i učešće. Dinko je FILAŽ
obogatio sa nekoliko ekskluzivnih izveštaja sa svetskih festivala na kojima je
bio redovni gost. Bio je veoma naklonjen niškoj ekipi (Dabić, Savić & Ghoul)
i odlično smo sarađivali. Bio je dragi gost i učesnik niških Filmskih susreta, a kod NKC-a je objavio
knjigu Senke filmskih predaka ili aveti
digitalne budućnosti (2011).
Kad
smo Ivan i ja priređivali NOVE KADROVE, Dinko nam je pomogao svojom preporukom
i prosledio nas gde treba za fotografije iz filmova i za pres kliping. Kad je
knjiga izašla, jedina beogradska promocija (bez predstavnika izdavača, koji
ionako za tu knjigu prstom nije mrdnuo) desila se, naravno, kod Dinka, u
Kinoteci. Ta su vrata, barem dok je on tamo bio, uvek bila otvorena za sve
mlade, nove kadrove.
Aktivno
je podržavao Festival srpskog filma
fantastike, davao je prostor i filmove za revije
srpskih horora koje su imale za cilj promovisanje drugačijeg, skrajnutog,
žanrovskog... Bilo je dovoljno doći kod njega doći sa idejom, a on bi na nju
dodao još jednu, svoju, i pružio sve što treba da se stvar uradi kako valja.
Na
primer: Dinko je bio taj koji je inicirao i omogućio maraton
horor filmova koje sam odabrao za Noć
veštica 2008. godine: ne samo tako što mi je dao taj termin i slobodu
izbora, nego je još obezbedio i sponzore za vina i sokove za posetioce, pa smo
taj Halloween fino proslavili u Muzeju Kinoteke uz koktel i dobre filmove. Bilo
je takvih i sličnih stvari milion, i neka mi ne bude zamereno ako sam neku u
ovom osvrtu preskočio.
Na
slici - mladi horor-lavovi uslikani na Noć
veštica u Kinoteci (Ivan V, Dejan O, M. Pišev i Milosh):
Već i iz ovoga
nabrojanog jasno je zašto sam kazao da je Dinko bio dobri duh srpskog filma i
melem na ranu kakav se retko nalazi... Ovo što sam ovde naveo samo je delić šire
priče, i teško da postoji neko ko se u Srbiji u poslednjih dvadesetak godina
bavio nečim vezanim za film a da ne može da, iz svog ugla, navede niz sličnih
iskustava o saradnji sa Dinkom i o njegovoj uvek nesebičnoj pomoći.
Nažalost, tek
sada, kad treba da se suočim s činjenicom da ga više nema, shvatam koliko je on
bio neko ko se podrazumeva, čiji su prisustvo i pomoć neupitni, ko je uvek tu
kad zatreba ali i koliko će bez njega nadalje biti teže i praznije.
Dinka ću
pamtiti kao dragog, retko dobrodušnog i dobronamernog čoveka, prijatne naravi,
spremnog za šalu, prepunog anegdota iz sveta filma, kako inostranog tako i
domaćeg, jer poznavao je i jedan i drugi kao malo ko. Družili smo se na Grosman
festivalu; zajedno smo putovali do Slovenije i nazad, što je bila još jedna od
prilika za slušanje njegovih neformalnih predavanja iz tajne istorije filma.
I dalje ne
mogu da poverujem da je to sve, da
se te priče neće nastaviti, da je druženje s ove strane okončano, naglo
prekinuto neshvatljivo indiferentnim prstima McFate-a koji kao da je hteo još
jedanput surovo da ilustruje stihove "Only the good die young..."
U moru crnila,
u poplavi loših vesti ovih dana, ovo je zaista jedna bez koje smo mogli. Uvek
je teško, i kad odu značajni ljudi na zalasku karijere ili odavno penzionisani,
a kamoli u slučaju poput ovoga, kada čovek bude doslovno otrgnut, što bi rekao
Birs, in the midst of life.
Nažalost,
nemoćni smo da promenimo nepromenjivo. Ostaje nam da Dinka čuvamo u svojim
srcima i u pamćenju, ali i u svojim delima, i da se trudimo da budemo vođeni
njegovim primerom.
Slava mu i
hvala za sve.
