17 godina KULTA!

 

DA! Ovo je onaj dan u godini kad se prisećamo sve neverovatnije dugovečnosti ovog bloga! Na njegov rođendan, danas, podsećam vas koliko smo matori, mi koji smo ovde oduvek. Iduće godine ovaj blog će i formalno postati PUNOLETAN! Jbt...

                17 godina „čemu sve ovo?“

                17 godina „treba li mi zaista ovo?“

                17 godina „zašto bih sad za dž pisao o filmu koji sam gledao, umesto da za to vreme pogledam još jedan novi (ili stari) - ili bar da pišem ono za šta sam plaćen?“

                17 godina „imam li za koga ovo uopšte pisati?“ (U komentarima na ovaj post jave se trojica, if I’m lucky, i kažu „Ima, ima, kako da ne... Samo ti piši dalje!“)

                No, stare navike teško se ostavljaju, a i što bih?

                Uz sve moje knjige, knjižice i knjižurine, uz sve časopise, članke, intervjue, festivale itd. ipak mi i dalje godi da imam platformu poput ove, gde mogu da pišem šta god hoću, kad god hoću, baš onako kako hoću, i onda kad mi ćune a ne „za dva meseca, kad izađe iz štampe“ ili „trenutno nema slobodnog mesta, ali javićemo čim se ukaže“.

                Pa prema tome, dokle god imam osećaj da je održavanje ovog mesta smisleno, ono će biti tu, i svako malo će vas obaveštavati o hororolikim dešavanjima, filmovima, knjigama, stripovima, promocijama, festivalima... Jer to je moj križ.

                Bar do osamnaeste. A onda možda najzad sazrim i opametim se.

                Dotad, da smo živi i zdravi.

The Cult of Sweet 16!

 

Danas je 16. rođendan ovog bloga! JESTE – već punih 16 godina, na svakih nekoliko dana, počastim vas nekim rivjuom, vestima, tiradama, exkluzivnostima, najavama i koječime. Jer to je moj križ…

Ali neću sad da smaram uobičajenim tiradama, pecanjima pohvala i komplimenata, niti statistikama o posetama. Ukratko, još uvek su solidne, tako da i dalje imam utisak da me neko tamo s druge strane čita i prati!

Možda je na mestu gromopucatelna proslava 16. rođendana (hej, ipak je to ulazak među starije maloletnike!), ali i ovaj jubilej proslaviću radno, pisanjem osvrta, i još nekih stvari o kojima ćete uskoro čitati ovde.

 

U narednim danima i nedeljama čitaćete ovde: prikaze dva nova vrlo dobra nehorora (jake trojke!), foto-putopis iz Nosferatuovog zamka, biće dodela Zlatnih Gulova, lista najboljih horora 2024 (ali prvo da pogledam i prikažem još nekolicinu), prikazi nekih odličnih stripova, a možda bude i deo najava horor planova za ovu godinu, čim se neke stvari još malo razbistre...

Ne menjajte kanal 666!

15 godina KULTA!

Jeste, ovo je onaj dan u godini kada sebe tapšemo po leđima u znak čestitanja što još ovde postojimo i okupljamo se. Nije mala stvar – slavimo jubilej od punih 15 godina koliko ovaj blog postoji i živi, aktivno, neprekidno traje.

Zastanite samo na trenutak i zamislite se nad tom činjenicom: neki bebac koji se rodio na dan kada sam ovde okačio prvi članak danas je već dovoljno odrastao da bude čitalac i pratilac ovog bloga! Neko ko je npr. sa 18 godina, mlad i besan, počeo da me čita 2009, danas je možda već učmali čiča upregnut u Samsaru zvanu žena-deca-poso-preživljavanje…

Mislim da za sve ovo vreme postojanja, nikada za ovih petnes faking godina, nije prošlo više od 8 dana pauze između dva članka, a uglavnom sam se trudio da razmak bude manji. Koliko god da sam zauzet drugim stvarima – a poslednjih nekoliko godina zauzetosti je sve više, ponajpre oko knjiga za Orfelin i za Ghoul Pres – uvek ukradem sebi neko vreme od nečega pametnijeg i profitabilnijeg, kako bih sročio neki rivju, obavijest ili nešto pažnje vredno za ovaj blog.

Ovaj jubilarni post je tačno 2.630. po redu.

Za 15 godina, 2.630 rivjua, kritika, prikaza filmova, knjiga, stripova, tirada, mini-eseja, najava, vesti… malo li je?

Istina je da je broj članaka manji u poslednjih nekoliko godina, ali to je samo zato što imam sve više drugih spisateljskih poslova i obaveza. Svejedno, sa 80-90 članaka godišnje, to je još uvek negde oko dva nedeljno, ili preciznije po jedan novi članak na svaka 4-5 dana.

Nosio sam se mišlju da ovaj jubilej obeležim još jednom knjigom u stilu KULTA GULA, u kojoj bih sabrao najbolje filmske kritike sa bloga (samo njih, bez drugih vrsta tekstova). Čak sam načinio radnu verziju sadržaja te knjige – ali nisam siguran da li ću je raditi.

Zašto?

1) Još uvek nisam rasprodao KULT GULA, koji je izašao pre 5 godina u 500 primeraka. Ostalo mi je, prema najnovijem popisu, negde oko 30 komada. (Cena 900 din + 200 ptt, ko još nema – nek mi piše na mejl dogstar666 at yahoo dot com!)

2) To znači da bih eventualni KULT GULA 2 morao da radim u manjem tiražu, od oko 400, što mi je manje isplativo, t.j. značilo bi puno posla za prilično minimalnu zaradu, if any.

3) Možda bih se snažnije zaleteo u taj rizik i kocku da nemam za ovu godinu planirane neke prioritetnije knjige na kojima nameravam da radim – o njima više uskoro, nadam se, u najavama horor radova za 2024. Prosto, godina ima samo toliko dana, a dan samo toliko sati u sebi, i moram da rangiram prioritete, odnosno aktivnosti kojima bih se radije (i korisnije) posvetio.

4) Ne odbacujem sasvim ideju da uradim i KULT GULA 2 ove godine, ako procenim da ima vremena i smisla (i matematike, tj. finansijske računice), ali za sada je ta ideja „na ledu“. Dok me vi ne ubedite u suprotno?

Prošle godine sam ovde nabacio glasno razmišljanje o podkastu neke vrste. Šta je s tim, pitate? Pa, ništa. Još razmišljam. Ipak je i to nešto što traži mnogo vremena i cimanja i ulaganja, a ja sam ipak primarno i iznad svega pisac, i imam još grdne knjige u sebi da napišem i u kompu da doradim, priredim, pripremim, i svako cimanje radovima izvan toga izvan toga krnji mi te knjige.

Drugim rečima, trebalo bi da uložim neke pare, i mnogo vremena i truda i energije u nešto što je ipak samo sekundarno povezano sa mojim primarnim aktivnostima i ambicijama. Još prostije rečeno: pisac treba da piše – a blogeri da bloguju, a podkasteri da podkastuju!

Ja ću, dok god osećam da imam za koga, ipak i da blogujem (u pauzama između pisanja), kad i koliko stignem, a vi to čitajte, ili nemojte. Činite kako vam je Volja, to nek bude jedini zakon.

Imam još 5-6 horora iz 2023. da overim pre nego što obznanim godišnju listu NAJ-HORORA, a možda i pre toga će ZLATNI GHOULOVI, koje ću pokušati da dodelim 30. januara. Mislim da ću stići. Uskoro potom, nadam se, stižu i najave horor aktivnosti za 2024, rivjui nekih knjiga i stripova, i sve ostalo što je red i kako priliči.

Hvala na pažnji i ostajte ovde: sunce tuđeg bloga grijati vas neće ko Gulovo što grije!

Dejan Ognjanović dobio nagradu Rondo Haton (INTERVJU)

 

Dejan Ognjanović dobio je jednu od najprestižnijih nagrada u oblasti horora, Rondo Haton Nagradu za Klasični Horor (Rondo Hatton Classic Horror Award), u kategoriji za Najbolji članak. Dobitnici nagrada obznanjeni su 5. maja rano ujutro po našem vremenu, kao rezultat glasanja u kojem je, kako kaže organizator, učestvovalo zamalo pa najveći broj glasača u dosadašnjim glasanjima, koja se odvijaju već 21 godinu (samo jednom ih je bilo više nego sada, a sada ih je bilo 5.250).

            Ognjanović je nagrađen za članak „Hex of the Century“,’ objavljen u vodećem svetskom horor magazinu RUE MORGUE br. 205. Taj članak možete pročitati OVDE.

            Nagrade se dodeljuju u čak 28 kategorija i pokrivaju film, TV, video igre, blu-rej izdanja, knjige, časopise, članke, i mnogo toga drugog. Punu listu svih dobitnika možete videti OVDE.

            Povodom ove nagrade Dejan Ognjanović je bio ljubazan da nam da ekskluzivni intervju samo za naš blog.

 

            The Cult of Ghoul: Kako se osećate sad kad ste dobili ovu značajnu nagradu?

 

            Dejan Ognjanović: Osećanja su mi pomešana. Lično, naravno da sam srećan zbog toga, jer to jeste jedna od horor nagrada sa najvećom vidljivošću, uticajem, značajem. Već sam dva puta do sada bio nominovan za nju, i na kraju sam bio u najužem krugu, ono što kaže naš narod: „Close, but No Cigar.“ Ovog puta se, eto, desilo: treća sreća.

 

The Cult of Ghoul: Kažete da su vam osećanja pomešana: zbog čega?

 

            Dejan Ognjanović: Pa, čitate li vi, gledate li vesti? Zar ne vidite u kakvom smo HORORU – koji traje već barem desetak godina unazad, ali u prethodnih nekoliko dana se baš ogolio u svom najodvratnijem obliku: deca ubijaju decu, jedva punoletni psiho ubija decu i omladinu, masovno, bezobzirno… Kako da budem slavljenički raspoložen usred tolikog besmisla i crnila? Kako je ikome do bilo kakvog veselja i zabave ovih dana, i uopšte, dokle god imamo ovu zlikovačku, izdajničku, kriminalnu, toksičnu bagru na vlasti? Otrovali su sve što su mogli da otruju, pa eto, i decu i omladinu.

 

The Cult of Ghoul: Ovih dana se u domaćim medijima, i od strane zvaničnika, čuju napadi pored ostalog i na horor, kao deo zlih „zapadnih vrednosti“ koje nam kvare omladinu. Šta biste poručili onima koji danas optužuju horor za masakre prethodnih dana?

 

Dejan Ognjanović: Kad bih hteo da budem vickast, samo bih citirao repliku iz prvog VRISKA: „Horori ne proizvode ludake; samo ih čine kreativnijim.“ Ali neću da budem vickast, jer situacija nije za šalu. Realno, ja ne znam ni za jedan slučaj od tolikih masovnih ubica, u Americi, a da je počinitelj bio pasionirani ljubitelj horora. Motivacija tih likova je uvek slična: rasizam, ksenofobija, teorije zavere, osveta ugnjetavanih i odbačenih (stvarno ili umišljeno), želja za slavom, psihopatija, mentalne bolesti, itsl. Horor filmovi, pored ostalog, nude katarzu, pročišćenje, ventil – a ovi što se hvataju pušaka i pištolja su upravo prsotine koje nisu imale adekvatne izduvne ventile, pa su prsle zato što NISU gledale horore, ili su gledali neke loše.

Da, video sam da je ovaj mali psiho veče uoči svog nedela okačio na Instagram fotku na kojoj se identifikuje sa zaštitnim znakom iz filma PURGE, koji neki svrstavaju u horor – iako je, čisto žanrovski gledano, to spoj akcionog trilera i antiutopije. Ali čak i da je to horor, da je čist primer horora – pa šta? Taj film su gledali milioni i milioni širom sveta, pa nisu uradili to što je mali psiho. Ni izdaleka. Uglavnom za tim „rešenjem“ posežu oni koji ne znaju ništa o hororu – bilo je tužno slušati onog Šefa Policije kako, na konferenciji za štampu, pokazuje nekakve skice koje je ovaj crtao, i kaže da su one „nalik onima iz horor filmova“. Voleo bih da mi taj pajkan navede JEDAN horor film u kojem je video takve skice. Takođe, na horor i druge „zapadne vredosti“ se ostrvljuju upravo oni koji su lično, i preko svojih kompanjona i svoje sekte, ZATRLI sve vrednosti u ovoj zemlji i ostavili samo pustoš. I iz te pustoši rađaju se monstrumi.

A o tome šta je gledao i kome se divio onaj drugi, malko stariji ludak – tek o tome da ne govorim: divio se stalnim gostima upravo onih televizija bez čije svakodnevne propagande Zla ovaj režim ne bi opstao ni mesec dana… Na tim televizijama nije bilo „zapadnih vredosti“ nego samo lokalna estradno-kriminalno-političarska kaljuga i šljam.) 

 

The Cult of Ghoul: Šta za vas ova nagrada znači?

 

            Dejan Ognjanović: Ona znači da neko prepoznaje i nagrađuje vrednost toga što radim barem u inostranstvu, ako već ne ovde. Ovde – na dan dodele ove nagrade bilo mi je zakazano redovno jednom-u-tri-meseca javljanje u Biro za Nezaposlene, na kojem sam već 13 godina, i na kojem ću verovatno i ostati doživotno. Barem dokle god je bagra na vlasti, a možda i duže. U ovako bolesnom okruženju kakvo je Srbija danas maltene je sramota biti priznat i hvaljen i nagrađivan. Da, zvuči kao „kiselo grožđe“, ali u okruženju u kojem roman kao što je PROKLETIJE ne uđe čak ni među 40-ak naj-romana u izboru NINO-vog žirija, ja nemam čemu da se nadam. Ovde sam ja autsajder, bio i biću.

 

The Cult of Ghoul: Ako vam ovde ne valja, a u tuđini vas priznaju – podsetimo, vi ste prošle godine bili u najužem izboru („finalist“) za vodeću svetsku horor nagradu, Brem Stoker! – zašto ne krenete putem tolikih drugih, koji su iz ove zagađene sredine otišli u neku malo čistiju?

 

            Dejan Ognjanović: Selidba nije rešenje, barem za mene. Selidbu odavde doživeo bih kao lični poraz. Uostalom, meni lično, u egzistencijalnom smislu, ovde nije toliko loše. Imam svoju kuću i mogućnost da se izdržavam od rada na onome što volim. U tuđini bih morao da radim i ono što ne volim, samo da bih otplatio kiriju u stanu koji nikad neće biti moj, da ne pričam o drugim stvarima. Ne, meni lično ovde nije dogorelo da bih se selio, barem za sada. Ali ne mogu da sasvim ignorišem to kako žive oni oko mene, niti mogu da se naročitim elanom ispunjavam dok sam okružen čemerom i beznađem. Radim to svoje, iz prkosa, inata, jer drugo i ne želim i ne umem i neću.

 

The Cult of Ghoul: Šta za vas uopšte znače nagrade?

 

            Dejan Ognjanović: Pre svega, ne znače mi skoro ništa u smislu lične validacije: ne treba mi neki žiri, ili narod, da mi kaže ko sam, šta sam, koliko vredim. Znače mi, donekle, u smislu da potvrđuju da moj subjektivni osećaj ima i neku objektivnu dimenziju, da neko tamo zaista vidi nešto dobro u tome što radim – lagao bih kad bih kazao da to ne prija. Ali to nije moja motivacija za rad. Niti sam pao u depresiju i samo-sumnjičenje kada prošle godine nisam dobio Stokera, niti bih se sad rastužio da nisam dobio Ronda, t.j. da sam se opet našao „samo“ među onima „ALMOST“.

 

The Cult of Ghoul: Ali ipak je sad jeste dobili. Šta ona zapravo podrazumeva?

 

            Dejan Ognjanović: Ono prvo što Srbi pitaju kad čuju da sam dobio Ronda: „Ima li tu nekih para?“ Ne, dragi Srbi, ova nagrada nema nikakvu finansijsku dimenziju. Sastoji se iz jedne simpatične statuice, i Večne Slave. S tim što je ovo za slavu ironija, a još ćemo videti i za tu statuicu, kojim putem će i da li će ikad doći do mene, jer mislim da sam ako ne prvi, a ono jedan od užasno retkih dobitnika koji ne žive u sferi Severne Amerike ili barem Engleske. Poštarina da mi to pošalju preko okeana u Srbiju koštaće ih otprilike kao 10 takvih kutijica da pošalju iz jednog u drugi deo Amerike.

 

The Cult of Ghoul: Pih, izem ti „nagradu“ koja dobitniku ne donosi barem 1.000 evra, mada one koje se stvarno računaju donose oko 10.000 e! TO su nagrade!

 

            Dejan Ognjanović: Realno, jedini aspekt koji bi me, u teoriji, zanimao da dobijem neku srpsku nagradu jeste upravo novčani: jer znam ko ih, kako, po kojim merilima i „principima“ dodeljuje, tako da je dimenzija „validacije“ tu u startu nemoguća i nepostojeća; jedino ono cinično „Zgrabi lovu i beži“. Za razliku od srpskih nagrada, ove inostrane se ipak dodeljuju po nešto čistijim merilima, i imaju daleko pošteniju dimenziju nego ove ovdašnje. Recimo, za Stokera glasaju svi članovi Udruženja pisaca horora, dok za Ronda glasaju svi horor fanovi koji to žele. U oba slučaja, to što sam dobio, ili sam zamalo dobio, bilo je na osnovu glasova onih koji vole isto što i ja, koji poznaju to što poznajem i čime se bavim, koji to umeju da vrednuju, pa tako, ono što ne bih dobio u Srbiji (validaciju), dobijam u tuđini, a ono što tuđina ne da (barem na nivou ovih žanrovskih nagrada), tj. novac, možda nekad i dobijem na nekoj lutriji u Srbiji, iako sve ređe kupujem „tiket“, odnosno praktično sam digao ruke od prijavljivanja za nagrade.

 

The Cult of Ghoul: Da li vam je ovo najdraža nagrada koju ste dobili do sada?

 

Dejan Ognjanović: Jeste. I to ubedljivo najdraža. Tih par nagradica koje sam ranije dobijao po Srbiji imale su neko mikro značenje za mene kad sam bio mlad i poletan, ali brzo sam video koliko je sati, i prestao da uopšte budem takmičar u toj trci. Mada, moram da naglasim još jednom: ono što me raduje oko Rondo nagrade najviše je to što su nju omogućili brojni moji poštovaoci i prijatelji iz Srbije, a verovatno ponajviše pratioci ovog bloga, kao i činjenica da mi je lepe reči o (tada još nenagrađenom, ali nominovanom) eseju uputio pisac svetskog ranga, prvorazredni horor autor, Ted Klajn (čije sam MRAČNE BOGOVE preveo i doveo u Orfelin pre oko pet godina). Onda kad mi je napisao to što je napisao o tom radu – ja sam već bio nagrađen. Ovo posle je sve samo šlag na torti.

 

The Cult of Ghoul: Šta je sledeće?

Dejan Ognjanović: U smislu nagrada? Pa, mislim da sam već objavio jedan članak u Rue Morgue koji bi iduće godine mogao biti nominovan za Ronda: veliki temat (tročlanak) o stogodišnjici izlaska prvog broja magazina Weird Tales.

            Ali, osim toga – pa, Stoker, naravno.

 

The Cult of Ghoul: Za šta?

Dejan Ognjanović: Magazin Vastarien će uskoro objaviti moj esej o pesimizmu kod Lavkrafta i Ligotija, koji smatram da je bolji od onoga kojim sam prošle godine dospeo u top-5 za Stokera. Naravno, pitanje je da li će taj novi biti prepoznat i vrednovan kao takav: za sada se samo meni čini da je bolji i vredniji. Videćemo. 

 

The Cult of Ghoul: Srećno vam bilo!

Dejan Ognjanović: Hvala, tako vam se i vratilo!

The Cult of Ghoul: Možemo li da ovaj razgovor ipak završimo u svetlijim bojama nego što smo ga započeli?

Dejan Ognjanović: Evo par mudrosti za kraj, koje možete izvući iz ovog mog „slučaja“ i nagrade: Verujte u sebe. Ne obazirite se previše na druge. Ne u psihopatskom ili autističnom smislu, ali prosto, manite se toga „Šta će ljudi reći“, nađite ono što vas ispunjava i radite to, šta god drugi o tome mislili, govorili, radili. Nađite sebi validaciju u svom radu, u ljudima koje poznajete i volite, ne tražite je po svaku cenu u „široj društvenoj zajednici“, u „institucijama“, u „nagradama“, a svakako je nikako ne tražite u novcu. Novac donosi sreću i radost samo ako ga dobijate za ono što biste isto tako radili i besplatno.

 

The Cult of Ghoul: Jao, divnih li poruka! Još nešto za kraj?

Dejan Ognjanović: Hvala svima koji su glasali za mene! A i onima koji nisu sada, ali hoće idući put. Glasajte za horor Dejana Ognjanovića, a ne za horor A. Vučića i njegove bulumente degenerika, i biće vam lepo u životu.

14 godina bloga: kuda dalje?

 

            Rođendan ovog bloga, koji u kiberprostoru postoji od početka 2009. godine, jeste 22. januara. To je obično bilo vreme kada ja ovde pred vama malo sebe potapšem po ramenima, navedem neke statistike o posetiocima, fidbeku i tsl., iznesem nešto umerenog optimizma i rešenosti da nastavim dalje s ovim što ovde radim, a u tome me podrži 5-6 čitalaca u komentarima, i tako. To mu bude to.

            Istina, 2019. sam 10 godina bloga obeležio izdavanjem knjige KULT GULA: PRVIH 10 GODINA, sa najboljim (po meni) tekstovima dotad objavljenim na ovom blogu. Tiraž joj je bio 500 primeraka. Eno, posle 4 godine, imam na lageru još nekih 30-ak primeraka. To je možda dobro, možda nije bog zna šta, kako se uzme.

Uzgred, ako iz nekog razloga neko do sada još nije sebi i svojima nabavio KULT GULA, možete tu knjižurinu i dalje naručiti: tih 500 strana u tvrdom povezu možete dobiti za 990 din + ptt. Ako šaljem kao preporučenu tiskovinu, to je još 150 din, odnosno 1.140 din ukupno. Manje od 10 e za summa summarum ovog bloga u njegovom Zlatnom Dobu…

Sad je blog napunio 14 godina (!), i ulazi u 15-tu, nakon okruglo 2.550 blog-postova.

Sad, odnosno za koji dan, ja punim 50 godina, i obavezna kriza srednjih godina navodi me na neka premišljanja, preispitivanja i podvlačenja crte.

Konkretno, što se tiče bloga, to izgleda ovako.

Javlja mi se da je vreme blogova polako prošlo, ili je na zalasku. Niko više ništa ne čita, kažu mi dobro obavešteni krugovi, pa tako ni blogove.

Poseta blogu je u blagom padu. Ništa melodramatično, ali ipak primetno. Tokom prošle godine uglavnom se kretala oko nekih 250-ak unikatnih poseta dnevno. Sve ređe dobaci do 300 ili to prebaci, ali (za utehu?!) barem i vrlo retko bude ispod 200.

prethodnih 7 dana

Linkovi se sve ređe dele po netu, posetilaca sa strane (drugi forumi ili blogovi) sve manje, čitalac je manje: npr. pre punih mesec dana okačio sam rivju za atraktivan, iščekivan, visokoprofilni film, BONES AND ALL. Do današnjeg dana njega je otvorilo samo kojih 700-ak čitalaca. Pre nekoliko godina on bi do sada imao bar duplo, tj. minimum 1.500.

Prednovogodišnji pregled horora za 20-ak dana još uvek nije prebacio 1000 čitalaca. I tomu slično…

Fidbek čitalaca je nešto manji. Ni to nije spektakularno opalo, ali ipak je primetno manje (po broju) i tanje (po sadržini) nego pre npr. 10 godina.

prethodnih godinu dana

S druge strane, moje obaveze su sve veće – kako moj biološki sat otkucava, i kako sam nestrpljiviji da realizujem svoje planove u Orfelinu, i kod drugih izdavača, a naročito vezano za moje sopstveno pisanje (romani, priče, kritike, studije, eseji, prikazi) – sve mi je teže da odvojim dva-tri sata vremena kako bih (potpuno besplatno) pisao tekst o nekom filmu ili seriji ili knjizi koji će sve manje ljudi čitati a često niko neće ni reagovati na njega, ovako ili onako. Za to vreme mogao sam da prevedem bar 5-6 strana nekog romana ili priče (za honorar), ili napišem nešto svoje (za večnu slavu i besmrtnost)…

Zbog toga, mada se trudim da na blogu pokrijem sve što je iole vredno pažnje, imam sve manje motivacije i vremena da pišem iscrpne kritike, kao nekad. Ko zna zašto je to dobro? Ionako često otkrijem da velika većina „čitalaca“ zapravo ne dolazi ovde da čita moje kritike i rivjue, nego samo da vidi ocenu filma. Ne zanima ih kao kritičar i analitičar nego samo kao relativno pouzdani radnik u video-klubu. „Gule, vredi li ovo gledanja? Vredi? Super, gledam! Šta, ne valja! Super, uštedeo si mi vreme, aj’ ćao!“

lik stvari koje dolaze

Ako je tako, onda je i tviter dovoljan. Npr. sinoć sam pogledao PREY FOR THE DEVIL. Zašto bih i za koga i za čije babe zdravlje pisao detaljan rivju toga ako 90% „čitalaca“ samo želi „post“ ove sadržine:

PREY FOR THE DEVIL; ** (2); dosadna otrcana predvidiva rutina, kompetentna ali bezlična i nebitna.

Možda je čak i sve ovo posle zvezdica suvišno za većinu.

Da, 90% novijih filmova i ne zavređuje detaljnije od ovoga. Ali problem je što i za one nešto bolje, sa ocenom od 3- pa nagore, sve manje nalazim motivacije, vremena, smisla da se njima bavim…

Minuli rad

Da skratim: bez brige, ne planiram da ugasim blog, bar ne za sada. Trudiću se, koliko mogu, da ga održavam u životu, dokle god vidim da imam za koga i zašto.

Ali, paralelno s time, nosim se mišlju da svoje blogu-nalik aktivnosti prebacim u drugu formu, npr. podkast. Čini mi se da se narod preselio na tu formu. Možda „niko ništa ne čita“ (ili barem ne blogove), ali izgleda da mnogi ta sranja slušaju – dok voze, dok peru sudove, dok vezu goblene, šta god…

Dakle, nije nemoguće da tokom ove godine, kad to još malo promislim i ispitam sve tehnikalije i forme i fore i fazone oko toga, postepeno The Cult of Ghoul prevedem u formu podkasta. Verovatno samo audio-podkasta, jer šta ima da me gledate, dovoljan je i zvuk. No, videću još da li ću ulaziti u to, kada, kako, u kojoj formi, s kojim tačno sadržajem, da li da budem sam ili s gostima…

Za sad samo glasno razmišljam o tome. Pa, ako neko uopšte više čita ova moja slova, nek javi šta misli o tome. Kao i da li bi iko bio voljan da to akcijanje podrži nekim simboličnim, ili kakvim god, finansijama – ili će sve ostati na lajkovanju.

Za početak radije ne bih ulazio u taj poduhvat sa nekim ozbiljnijim svojim finansijama jer one će mi trebati za (samo)izdavaštvo: u planu imam da izbacim čak dve knjige za ovu godinu, roman i zbirku priča, a to, deco, KOŠTA. Sa prošlogodišnjim poskupljenjem papira i štampe izdavaštvo je dovedeno na rub egzistencije, i baktanje time postalo je samo za godinu dana daleko rizičnije i opasnije, samoubilačkije nego što je dotad bilo. (Zbog toga ne shvatite ovo kao obećanje – možda uspem da zatvorim finansijsku konstrukciju samo za jednu realnu samizdat knjigu ove godine, umesto za preterane i pre-rizične dve!) Da povrh toga još kupujem neke besne kamere, mikrofone i reflektore, svetla – nije sada realno.

Ali, eto, razmišljam o tome, ispipavam teren, pa ću videti.

Ako uopšte stvarno zakoračim u tu formu, linkove ću svakako deliti i ovde na blogu – paralelno sa tekstovima, spiskovima, osvrtima, najavama koje ću pisati i tokom ove 15. godine bloga.

Eto, toliko sam vam imao reći na tu temu, za sada.

Srećan nam 14. rođendan, i da smo živi, zdravi i vredni!

P.S. Da, znam da kasnim i sa Zlatnim Gulovima i sa Top-listom naj-horora 2022. Biće toga, nadam se u razumno bliskoj budućnosti – čim odgledam još neke kandidate za najviša mesta koje dosad ne stigoh…

P.P.S: Da pojasnim nekoliko stvari povodom gore izrečenog, jer izgleda da ima nešto više ljudi kojima je stalo do ovoga, a ja sam namerno bio neodređen, jer nisam hteo da to zvuči kao NAJAVA, obećanje, plan i program – jer sve to oko eventualnog podkasta za sada je samo glasno razmišljanje od kojega možda bude nešto, a možda ne bude ništa.

1) Čak i ako pokrenem podkast, to neće značiti prestanak pisanja na blogu.

2) Ako pokrenem podkast, njegova forma svakako neće biti pretežno posvećena rivjuima filmova. Rivjui će ostati u pisanoj formi na blogu.

3) Ako pokrenem podkast, ne verujem da bi to bio one man show, u smislu da samo mene u njemu gledate i/ili slušate. Njegova ako ne isključiva a ono sigurno preovlađujuća forma bili bi intervjui, razgovori, sa domaćim i stranim relevantnim osobama. Bilo bi tu arhivskih: čuvam audio snimke razgovora sa skoro svim veličinama s kojima sam bio u dodiru, od Balaguera preko Hodorovskog i Stenlija do Stivaletija i Englunda. Bilo bi, možda, i ponekih audio-video intervjua rađenih sa mnom, koje smatram još uvek vrednim. Zatim, snimaka nekih mojih javnih predavanja o hororu, ili promocija knjiga. Zatim, neki izbor razgovora s Kadijevićem, koje sam radio za VIŠE OD ISTINE. Najzad, bilo bi i svežih, originalnih, spec. za podkast rađenih razgovora sa domaćim i stranim gostima, kritičarima, filmmejkerima, piscima itd.

4) Glavna prepreka za ovo poslednje (gostovanja spec. za podkast) je u tome što sam ja lociran u Niškoj Banji, a moji eventualni gosti su daaaleko odatle, pretežno u Beogradu – gde nemam ni studio ni prostoriju ni tehniku za snimanje. A sve i da uložim neke pare u kamere i mikrofone i čuda i opremim nešto nalik studiju u N. Banji – to je neisplativa investicija, jer nije realno, i finansijski i logistički, da bih povrh toga još mogao da plaćam putovanje, i smeštaj eventualnim gostima koji bi se cimali da bi mi dolazili iz BG u N. Banju. Bez nekih sponzora i mecena ne znam koliko bi mi bilo isplativo da plaćam čak i taxi u Beogradu, s kraja na kraj grada, a kamoli bus (ili auto!) Bg-Niša. A čak i s tim, ne znam koliko je realno da bi se neke veličine, od kojih su neki i u godinama, smarali da putuju tri sata do Niša radi nekog podkasta, pa još tri nazad u Bg…

5) „Arhivsku“ varijantu bloga (sa već postojećim audio i video materijalima) mogu da pokrenem sutra, ali ne znam koliko je ona atraktivna da SAMA to održava. Ekskluzivnu, sa sadržajem rađenim spec. za podkast, neću moći da realizujem bez niza logističkih i finansijskih varijanti koje trenutno nemam rešene…

Ognjanović u širem izboru za nagradu „Brem Stoker“

 

Dragi moji kultisti, da vam se pohvalim nečim stvarno velikim: možda nisam ušao u širi izbor za NINO-a, ali sam zato barem ušao u širi izbor za nagradu „Brem Stoker“!

Svako ko malo ozbiljnije prati horor zna da je „Brem Stoker“ najveća i najvažnija svetska nagrada u oblasti horora, pre svega književnog (mada dodeljuju i u kategoriji filmskog scenarija i grafičke novele).

Nagrada „Brem Stoker“ (The Bram Stoker Award) je priznanje koje svake godine dodeljuje Udruženje Pisaca Horora (Horror Writers Association, HWA) za najveće postignuće u oblasti pisanja horora. Detaljnije o ovoj nagradi imate na Vikipediji, kao i na zvaničnom sajtu.

Ja sam se našao u širem izboru u kategoriji „Vrhunsko postignuće u kratkoj esejistici“ (Superior Achievement in Short Non-Fiction), sa esejem “The Three Paradigms of Horror” (objavljen u magazinu Vastarien Vol. 4, Issue 2, izdavača Grimscribe Press). Ovde na blogu sam već pisao o tom eseju, a imate čak i link da ga čitate na srpskom, mada do sada još niko nije našao za shodno da ga pročita ili prokomentariše. No, dobro, nema veze; pročitao ga je ko treba, taaamo daaaleko, i proglasio vrednim nagrade od koje nema veće u oblasti horora.

Tačnije rečeno, i ovo moram da naglasim: ovo još uvek nije nominacija. Ovo je širi izbor, ili kako oni to zovu „Preliminary Ballot“, i njega čini deset (10) izabranika. Znači, za sada je priznato da sam ušao u top-10 u toj kategoriji za prošlu godinu. Tek ako uđem u top-5 moći ću uz svoje ime doveka da navodim titulu „Nominovan za nagradu Brem Stoker“ (Bram Stoker Award Nominee). O dobijanju nagrade ne smem ni da sanjam, mada lepo je maštati…

Šta dalje? Ukratko, glasanje traje do 15. februara, a NOMINACIJE (po pet u svakoj kategoriji) će biti obznanjene 23. februara. Tada ćemo znati da li sam ušao u top-5.

Ono što ovoj nagradi daje posebnu težinu jeste to što za nju glasaju samo i jedino članovi Udruženje Pisaca Horora (HWA), dakle nije ovo jedna od onih demokratskih nagrada u kojima svako ko poželi može da glasa preko interneta, i gde onaj koga ne mrzi može da animira svu svoju rodbinu, prijatelje, poznanike, fejsbuk frendove i ko zna koga da glasaju za njega. Po tom principu dodeljuje se, npr. Rondo Haton nagrada (Rondo Hatton Award), za koju sam dva puta do sada bio u najužem izboru („Honorable Mention“), i čije nominacije bi ovih dana trebalo da budu obznanjene. Ko zna, možda me je i tamo neko (opet) primetio…

Vi da glasate, dragi moji čitaoci, ne možete – osim ako nekim ludilom neko od vas ovde nije član HWA. Ako hoćete da pružite podršku, možete je iskazati na neki drugi način, npr. kupovinom knjiga koje pišem (KULT GULA, NAŽIVO, PROKLETIJE) i koje uređujem za Orfelin izdavaštvo...

 

            Nego, evo ko je sve u širem izboru za ovu kategoriju:

 

SUPERIOR ACHIEVEMENT IN SHORT NON-FICTION

Clasen, Mathias – “Fear Not!” (Aeon)

Cowen, David E. – “Introduction” (Victims) (Weasel Press)

Ward, Kyla Lee – “Vampire Poetry” (Penumbra No. 2 (2021)) (Hippocampus Press)

Diak, Nicholas – “Cullzathro Fhtagn! Magnifying the Carnivalesque in Lovecraft Through the Comic Book Series Vinegar Teeth” (Academia Letters)

Ognjanović, Dejan – “The Three Paradigms of Horror” (Vastarien Vol. 4, Issue 2) (Grimscribe Press)

O’Quinn, Cindy – “One and Done” (Were Tales: A Shapeshifter Anthology) (Brigids Gate Press)

Tamásfi, László – “The Devil Flew Away”(Dracula’s Death) (Strangers from Nowhere)

Verona, Emily Ruth – “A Horror Fan’s Guide to Surviving Womanhood” (thefinalgirls.co.uk)

Wetmore, Kevin J. – “Devil’s Advocates: The Conjuring” (Auteur Publishing/Liverpool University Press)

Yuriko Smith, Angela – “Horror Writers: Architects of Hope” (The Sirens Call, Halloween 2021, Issue 55) (Sirens Call Publications)

 

            Kompletnu listu, sa naj-horor romanima, zbirkama, antologijama i dr. kategorijama iz prošle godine, možete pogledati OVDE.

 

            Iskren da budem, ovome se nisam nadao ni u najluđim snovima. Ovo je, do sada, najveće priznanje mog rada koje sam dobio izvan ove zemlje. Čak i ako ostane na ovome, ovo je ozbiljna stvar.  

U Srbiji najbliže što sam prišao nekom važnom priznanju bilo je kada sam 2015. bio u najužem izboru (u top-3 naslova) za nagradu „Nikola Milošević“ za teoretsku knjigu, sa POETIKOM HORORA. Naravno, nisam je dobio. Više o tome, ovde.

 

Kad smo već kod nagrada, više ljudi me je u mejlovima i privatnim porukama pitalo da se izjasnim o ovogodišnjem izboru za NINOvu nagradu i o mom (ne)plasmanu u tom kontekstu.

Posle kraćeg razmišljanja, odlučio sam da je bespredmetno, a možda pomalo i neukusno, da nešto naširoko, u zasebnom postu, iznosim svoje mišljenje o tome, pa ću reći samo nekoliko sažetih stvari, koje smatram nespornim.

- Knjiga kao što je PROKLETIJE nikada ne bi mogla da dobije NINO-a, čak ni sa daleko boljim sastavom žirija od trenutnog. Nikada, ni u sto godina, ne bi mogla da priđe ni u top-5. To je jasno svakome ko bar malo prati šta je prethodnih godina ulazilo u „vrh“ i šta je pobeđivalo. Ne kažem da nije bilo dobrih knjiga u vrhu, dapače, jednu od njih sam snažno pohvalio i pečatirao ovde, dok sam drugu nešto suzdržanije manje-više pohvalio, ovde. Ali, opšta tendencija je da budu birane i nagrađivane knjige čija je poetika, pristup i sve ostalo toliko drastično daleka od mene da to čak nije ni smešno.

- Ako je već tomu tako, zašto sam uopće poslao knjige na natječaj? Prosto rečeno,

a) ovo je samizdat, nema nikakav marketing izvan ovog bloga, mojih frendova na fejsbuku i instagramu: dakle, ne bi joj škodilo malo besplatne reklame, mislio sam, ako je nekim čudom žiri prepozna kao vrednu da uđe u širi, a možda čak i uži izbor;

b) Imao sam 6 primeraka knjige blago čuknutih u transportu za promociju, ništa drastično oštećeno ali imale su manja ulubljenja na hrbatu zbog kojih mi je bilo bzvz da ih nudim za prodaju, pa zato rekoh, ajd greota da se bace, daj da ih dostavim žiriju, čiji portir je bio na 200-ak metara od stana drugara kod kojeg sam u BG noćivao.

- Ipak, čak i sa svim gore rečenim na umu, kazaću ovo: činjenica da NINOV žiri nije uvrstio PROKLETIJE čak ni u najširi izbor, čak ni u top-43 naslova (od oko 190 iz konkurencije) SRAMOTA je, ali za žiri, a ne za mene. Shvatite to kako hoćete, istorija će pokazati da sam u pravu. Ne tvrdim da je baš moja knjiga baš zaslužila nagradu, ali daleko bolji plasman od ovog neplasmana sasvim sigurno jeste. To što je ovi nisu stavili ni u top-43, a kamoli negde dalje, više, čini njih –naaajblaže rečeno– neozbiljnim.

- Stavljam ruku u vatru da nijedan član žirija moj roman nije pročitao do kraja, a prilično sam siguran da neki od njih teško i u ruke da su ga uzeli, makar da prelistaju. Pritom, jedini tu koji me je zaista razočarao jeste Branko Kukić: ne samo zato što sam njega, u toj petorci, smatrao potencijalno najkompetentnijim čitaocem te knjige, nego i zato što je on objavio toliko vrednih knjiga koje se najdirektnije omažiraju, pa i citiraju u mom romanu (Fulkaneli, Arto, Elijade) da sam mislio da će bar on tu nešto videti…

 

Na kraju: ne, nisam zaboravio da je juče bio rođendan ovom blogu. Jeste, 22. januara blog THE CULT OF GHOUL napunio je 13 godina postojanja i tako zvanično postao tinejdžer!

Ali, ovog puta nisam bio raspoložen za uobičajeno blog-slavlje i blog-samotapšanje po ramenima u zasebnom blog-postu. Ima važnijih poslova da se rade ovih dana. Nije vreme za slavlje. Ne još…

Ali, ostajte ovde. Ako znate šta valja, na pravom ste mestu.

Velika novogodišnja AKCIJA!!!

 

Dragi moji čitaoci, evo, da još nekako sebi i svojim najdražima ulepšate predstojeće praznike, nudim vam neke prelepe knjige, idealne za poklanjanje!

Nekima je cena blago smanjena samo tokom ovih dana: AKCIJA važi za porudžbine primljene od 29.12 do 06.01.

Drugima je cena ista kao i do sada, uglavnom zato što ih imam u vrlo malom broju primeraka (tko prvi djevojci…), i zato što u svetlu najnovijih poskupljenja svega i svačega, nekakva „akcija“ jeste i u tome što ja, eto, nisam podigao cene iako svi drugi jesu, nego su sada –za neke knjige- iste cene kao i pre godinu ili dve.

Dakle, ovih dana vam nudim sledeće:

 

---NEKRONOMIKON - 2.200

(inače je cena kod mene 2.300)

---KNJIGA EJBONOVA - 2.200

(na raspolaganju sada imam samo 4 primerka)

---PROKLETIJE - 800

(inače je cena kod mene 900)

---NAŽIVO - 800

(ostalo još oko 25 primeraka)

---KULT GULA – 800

(ostalo još oko 25 primeraka)

(inače je cena kod mene 900)

--- LAVKRAFTIJANA - 1.800

Enciklopedijski leksikon pojmova vezanih za H.F. Lavkrafta

Imam samo jedan.

 + Bacite oko na nedavni moj SHOP, ima još nekolicina knjiga na raspolaganju - OVDE.

Ako nešto od ovoga poželite, pišite na dogstar666 at yahoo dot com i odmah u mejlu napomenite kako biste hteli da vam se šalje. Ono što pošaljem danas popodne Post Expresom trebalo bi da vam bude isporučeno sutra, 31-og! Ono što šaljem kao Preporučenu Tiskovinu – stići će nekad posle praznika, kome nije hitno. Ptt nije uračunat u gornje cene.

Naravno, možete mi pisati i naručivati svih ovih dana, sve do 6. januara u ponoć. Ne morate uplatiti odmah, dovoljno je samo da pošaljete porudžbinu u tom periodu.

 

Toliko što se tiče akcije.

Što se tiče tzv. Nove godine – želim vam mnogo pameti, zdravlja i dobrog ukusa. I ne opuštajte se previše: imajte na umu ovu divnu jezgrovitu poruku Gerija Larsona.

 

Čitamo se odmah posle Nove godine sa sumiranjem toga šta smo hororično radili, najavama hororičnih divota koje vam spremam za iduću godinu, a stižu i rivjui i liste naj-horora! Suprajz, pred kraj godine se pojavilo nekoliko odličnih, pa ćemo posle dugo vremena imati jednu vrlo reprezentativnu godišnju listu...

ŽIVELI!!!