izabrana dela

izabrana dela

субота, 10. октобар 2020.

HOROR GLEDANJE 2020: MONSTER MOVIES

 


Dok privodim kraju pisanje prve ruke PROKLETIJA, mozak odmaram hororčićima. Evo kratkih osvrta na neke nedavno viđene. Sakupio sam ih tematski povezane: ovi u ovom delu osvrta bave se raznim vrstama ČUDOVIŠTA.

 

 

VEROTIKA (2019)

*(*)

1+

Glen Danzig producirao, napisao, DP snimao i režirao SMEĆE koje bi možda bilo marginalno zabavno, barem kao treš (nameran ili nenameran, nema veze), samo da nije ovoliko nekompetentno i jadno antirežirano na izrazito nesmešan način, 

da nije ovoliki fletlajn od filma koji je dosadan čak i kad se ove silikonske kurveštije skinu i pokažu sise na jadno neerotičan način, a sve bi to možda bilo bar malo provokativno da su efekti maske koštali više od iljadu dolara... 

Ovo je vulgarni plod vulgarne, pornićarske imaginacije, sa debilnim dijalozima, (ne)kvalitetom (anti)glume, drvenom režijom i kič-kamerom dostojnim tek nekog srednje-jeftinog pornića.

Daju mu neki titulu „THE ROOM horor žanra“, ali to je nezasluženo: ovo je mnogo dosadnije od tog klasika. Samo za najneprobirljivije i najveće ljubitelje treša. Za Danziga, kolega po mjuzu Rob Zombi je nedostižni Kjubrik.

 

 

ACACIA MOTEL (2019)

*(*)

1+

 

Dramurda o švercovanju nekakvih azijatskih imigranata preko granice u „hotelu“ koji više izgleda kao neki spoj zatvora i ludnice, filovana je scenama kreveta koji „jede“ neke od njih (beli čaršav se pretvori u bazen sa belim ljigama) a ima i nešto krajnje rudimentarnih, neveštih efekata sluzi, maski, kreatura (u vrlo kratkim kadrovima) u poređenju s kojima svaki B-muvi iz 1980-ih izgleda kao holivudski superspektakl. 

Neka se vrati Džon Karl Bjukler, sve mu je oprošteno! Ovo je patetično, i što je najgore – dosadno. Uz lopate pretencioznosti zbog „ozbiljne“, pa treširane teme.

Pogledo sam ovo samo zbog dobre kritike u Varajetiju, ali eto, ni Varajetiju se ne može uvek verovati...

 

 

AFTER MIDNIGHT (2020)

*(*)

1+

 

Dramurda o izrazito antipatičnom bradonji (taj je i režiser ovoga!) koji u samotnoj kući kunja što ga žena ostavila, pa malo gleda stare fotke i šljoka, malo mu nešto lupa oko ponoći na vrata (ne vidimo šta), pa se on zabarikadira, pa opet preko dana kunja i cvili i tuguje i flešbekuje, pa mu noću NEŠTO lupa – 

i onda, na kraju, u sceni koja traje manje od jednog minuta, vidimo ovo čudovište, koje on bez veće muke ili akcije izbuši jelenskim rogovima (!) koje skine sa zida. 

Zanimljivo i uzbudljivo otprilike isto kao da vam neki ne mnogo blizak i drag ortak sat i po vremena kuka o tome kako ga je i zašto ostavila ženska i kolko je tužan zbog toga. Daj bre, odjebi, idi i napij se, nemoj snimati ovakva govna!

 

 

PROOI (PREY, 2016)

**

2+

Lav napada neke random ljude u Amsterdamu i okolini. Red potrage za njim (u koju je uključen neki zajebani lovac, sad u invalidskim kolicima na motor), red stradanja nebitnih karikaturalno prikazanih epizodista i statista, red finih after-effect prizora raskomadanih telesa (za promenu, dobro napravljenih). Scenario je beznadežno staromodan i passe na svim nivoima (likovi, motivacija, dijalozi, situacije, komik rilifi...), kao da je čamio u nekoj fioci od 1983. do danas, a onda ga bez ikakvih izmena snimili, sa većim budžetom nego što ovaj beslovesni treš zaslužuje (i sa CGI lavom, naravno).

Toliko je to sve lenjo da se niko nije ni potrudio da objasni 1) ODAKLE JE TAJ JEBENI LAV uopšte došao i zašto napada ljude usred grada, i 2) kako je moguće da, u vreme KAMERA NA SVAKOM KORAKU (što javnog nadzora, na raskrsnicama, iznad radnji itd, što u rukama tj. na telefonima prolaznika) policiji i ostalima nikako ne uspeva da ga primete na vreme i otkriju odakle dolazi i gde ide, a još manje smisla i logike ima 3) (SPOJLER) debilni twist, kad se u zadnjoj sceni otkrije da su sve vreme okolinom Amsterdama lunjala DVA lava (kako li je tek TO promaklo kamerama i svedocima!), pa tako jedan od njih ostaje i dalje da vreba... Brrrr...

P.S. Režirao Dick Maas, tatko na LIFT, onaj mnogohvaljeni hororčić o pomahnitaloj tehnologiji iz 1980-ih koji je mene ostavio ladnim isto kao i drugi mu horor, ovog puta slešer, pod nazivom AMSTERDAMNED. Ne veruj čoveku koji se zove Kurac.

 

 

BLACK WATER ABYSS (2020)

**(*)

3-

Grupica avanturista zaglavi u pećini koju nagli pljusak dobrano potopi a onda ih tu, u vodi do guše, spopadne jedan gladni veliki krokodil. Fino je to, korektno, u granicama svojih skromnih ambicija – dakle, ništa spektakularno, ali ako vam je do jednog umereno realističnog „monster“ muvija, dobro režiranog i glumljenog, ovaj je solidan time waster.

Jedino u uzbudljivoj sceni kraja-posle-kraja to ode poprilično izvan dotad pristojno poštovanog realizma u sfere „e, jes’, jebaga, sad ga baš prećeraše.“

 

 

THE BEACH HOUSE (2020)

**(*)

2+

Pola filma gledamo „ljudsku dramu“ i u sitna crevca se unosimo u neke likove koji nam se uvedu  - mladi par na putu ka veridbi i dvoje matoraca koji se neplanirano zateknu u istoj kući na obali. A onda, posle preduge scene njihove zajedničke večere, u drugoj polovini, krene neka vrsta epidemije izazvane morskim organizmima, ljigavim mekušcima izbačenim na obalu iz ko zna kojih dubina, šta li, i to prvo počne da deluje na ljude kraj obale.

Sasvim nasumično kosi naše 3-D likove, jedne pretvara u leminge koji su ladno odšetaju u okean, druge pretvara u (yawn!) zombije, a cela ranija predistorija tih likova, njihovih ljubavnih problema i međuodnosa ni na koji način ne zaigra do kraja, što je baš onako amaterski i bezveze. Jedino što curino studiranje astrobiologije omogući neki hint/najavu dešavanja, ali to je moglo i bez polučasovne scene večere i ćaskanja tih smarača. A ni zbivanja u drugoj polovini nisu dovoljno originalna niti memorabilna, a lako su mogla biti, sa malo više ambicije i originalnosti, malo manje anderstejtmenta.

 

 

TRAIN TO BUSAN 2: PENINSULA (2020)

**

2

Toliko me snažno nije zanimala ova usiljena, nezanimljiva priča i njeni napadno iritantni likovi u prvih sat vremena trajanja, da sam ovaj dvočasovni „epik“ prekinuo na polovini, i sa svakim odmičućim danom od tada sve mi se manje vraća nazad, da straćim još sat vremena života, kad sam jedan već bacio niz rijeku – 

eto, toliko me snažno zabole za tu orgiju CGI animacije i kretenskih karikatura u glupim situacijama. Kao što pamtite, ja nisam bio naročito impresioniran ni opšteobožavanim prvim delom, TRAIN TO BUSAN, ali ovo ovde je baš upadljivo slabije na svim nivoima.

 

Takođe podsećam da sam se u zasebnom rivjuu već osvrnuo na ruski SF MONSTER MUVI – SPUTNIK (klikni pa čitaj ako ti promaklo).

 

--- U IDUĆEM NASTAVKU: MEŠANO MESO

(SPOJLER – ništa jače od trojke, ako uopšte ima ijedna cela, neokrnjena minusom!)