Rekli su o ZAVODNIKU

Dragi moji, presrećan sam što mogu da obznanim da je moj roman ZAVODNIK ponovo dostupan. Bio je rasprodat i nenabavljiv prethodne 2-3 godine, ali zato je sada tu tvrđi i lepši u upeglaniji nego ikada! ZAVODNIK u novom, ultimativnom ruhu:

            Izdavač je i ovog puta Orfelin, ali sada u novopokrenutoj ediciji „Sabrana dela Dejana Ognjanovića“! Eto, sabiraju me naživo!

            Treba li uopšte podsećati na to o čemu se radi u ovom romanu? Ukratko, to je moja intenzivna reimaginacija i srbizacija nekih osnovnih premisa i situacija i tema iz novele „Okretaj zavrtnja“ Henrija Džejmsa – uzgred, tu novelu, i još tri druge priče o duhovima ovog autora, uz moj detaljan pogovor, imate u Orfelinovom izdanju, u „Poetici strave“ knj. br. 17.

            Dakle, mladi asistent sa niškog Filozofskog fakulteta prihvata neobičan posao, da tokom leta drži dopunske časove u jednom zabačenom, brdskom i poluopustelom selu. Njegovi učenici su dvoje siročadi, Miloš i Biljana, koji imaju 11 godina, a o njima se stara baka Grozda. Došavši u primitivnu ruralnu sredinu, mladi obrazovni čovek doživljava kulturološki šok – ali čekaju ga i mnogo veći šokovi u toj senovitoj kući, nad koju se nadnosi neka sablasna tajna vezana za pokojnog oca te dece, a ko zna, možda i za decu, babu, i ko zna koga i šta što se noću (ali i danju) tu ukazuje...

             Ne bih ponavljao ono što sam već kazao o ovom novom izdanju OVDE: https://cultofghoul.blogspot.com/2026/05/ultimativni-zavodnik-i-orfelinova.html Tu piše sve što treba znati o sadržaju i izgledu ove knjige.

            Ovom prilikom samo još ovo: cena je 1.500 din + ptt. Savetujem „preporučenu tiskovinu“ ako uzimate samo jednu knjigu (to bi izašlo 230 din); ako uzimate više primeraka ove knjige, ili još neke druge moje naslove, onda je bolje da šaljem kao „cc paket“ (400 din bi to pokrilo). Imam i ORLU I DRUGE PRIČE STRAVE Gija de Mopasana, kao i još poneke Orfelinke, Vesele Četvrtke i Ghoul Press izdanja, pa pitajte i kašće vam se.

 

Potpis i posveta autora su besplatni – samo napomenite želite li, i za koga (ako uzimate kao poklon).

Pišite mi na mejl što pre (dogstar666 at yahoo dot com) i rezervišite sebi primerak, jer ja ih neću imati mnogo kod sebe – ipak treba Orfelin od nečega da živi! – pa zato, kome je stalo da je ima s mojim potpisom, i direktno od mene nabavljenu, nek ne čeka mnogo.

A za one koji se nećkaju, ispod nudim jednu ekskluzivu.

Naime, standardna stavka u svim knjigama mojih Sabranih dela biće i deonica „REKLI SU O...“ Za ovu knjigu ja sam napravio širi izbor odlomaka iz svih relevantnih objavljenih kritika ZAVODNIKA, a onda je urednik i izdavač, Milenko Bodirogić, načinio uži izbor onoga što ide u knjigu. Konkretno, odabrao je odlomke iz prikaza koje su napisali Đorđe Kadijević, iz Pogovora II izdanju romana (Orfelin, 2015), Davor Šišović, „Strava je na selu“ (Prikaz objavljen u Glasu Istre, 21. rujna 2014) i Ilija Bakić, prikaz objavljen u novosadskom Dnevniku, 10.07.2014.

            Njih čitajte u knjizi – kao i odlomke iz mojih intervjua gde sam pričao o ZAVODNIKU, kao i deonicu NEKE ČINJENICE O ZAVODNIKU, koja uključuje i preciznu hronologiju ključnih dešavanja u toj familiji.

            Ispod vam nudim odlomke iz kritika koji nisu ušli u knjigu, ali i te kako sadrže vredne uvide i promišljanja. Čitajte, pa procenite i sami. 

 

REKLI SU O ZAVODNIKU

 

KRITIKA

(Odlomci neuvršteni u knjigu: ekskluzivno na blogu)

 

„A cela priča Zavodnika je u tome kako raskinuti ovo prejemstvo, kako izaći iz ove začaranosti „svetom“, zapravo grehom, smrti i đavolom, i kako prihvatiti svoju punu ljusku odgovornost, van svih obmana, samoobmana i zaludnih snova. Naš racionalistički i skeptički individualizam nam u tome ne može i neće pomoći, i to je još jedan momenat koji ovaj horor ukotvljuje u „vizantijsku“ tradiciju, u njene spoznaje, intuicije i senzibilitete, u njen krik ka izbavljenu i preobraženju sveta, u njen krik za istinom, istinom ličnom a ne istinom autoriteta, istinom živom, za žive i od živih. Ovo je „dekadentni“ roman jedne potencijalno velike kulture, jedne tradicije koja bi mogla da spase svet, da je ne napuštaju i njeni najbolji sinovi. A naš izbor „oca“ je zapravo naše slobodno opredeljenje za svoj sopstveni ljudski lik ili protiv njega. Naš izbor „oca“ je slikanje naše sopstvene ikone. Naša slabost, naša usamljenost, naš strah i naša zatvorenost, sve to otvara vrata onim silama o kojima ne bismo ništa da znamo, od kojih okrećemo oči da bi ih, ustvari, još jasnije videli.

Roman Zavodnik nam, svesno i nesvesno, voljno i nevoljno, otkriva šta nas i „ko“ nas to zapravo „zavodi“, i tera nas da osluškujemo našu sopstvenu krv jednako barem koliko i naše misli, da tražimo ono što smo već zaboravili da smo uopšte izgubili, a zapravo same sebe. Sve moguće mane i vrline ovog romana kao literarnog dela (p)ostaju nebitne zbog konteksta koji on priziva i u koji nas, makar nesvesno i nevoljno poziva, zbog ličnog glasa koji nam se obraća, sviđalo nam se ili ne ono što nam govori i kako nam govori. Jer u „glasu“ (govoru) je logos a u ličnosti je sloboda, i šta nam više treba? To su osnove na kojima treba da stvaramo zajednicu koju ovaj roman, svojom „ideologijom“, „imidžom“ (dakle, „slikom“) i samim svojim postojanjem ovde i sada, prividno negira. Ali tu je budućnost i tu smo mi, i ništa nas ne može uplašiti. Ova knjiga će u budućnosti i u „nama“ dobiti svoje pravo mesto, ili je neće biti. A budućnosti će biti, a biće i „nas“, u to ne možemo sumnjati. Kako bismo?“

--- Vladimir Kolarić, „O ikoni i zavođenju“

Objavljeno aprila 2014. na blogu autora

(https://vladimirkolaric.blogspot.com/2014/04/o-romanu-zavodnik-dejana-ognjanovica.html)

Preneto u knjizi Hrišćanstvo i umetnost (Biblos, Beograd, 2021).

 

*

forzec knjige

 

„Pojavivši se pred čitaocima čitavih jedanaest godina posle Ognjanovićevog prvenca, romana Naživo, Zavodnik donosi napredak u jeziku i pripovedačkoj veštini. Ognjanović svakako nije rođeni majstor stila, ali uspeva da stvori ubedljiv rukopis, među čijim su najvećim vrlinama dobro dočarana atmosfera sela u odumiranju i niz efektnih, jezivih scena, među kojima su jednako dobre i one koje se odigravaju noću, i one koje nas iznenade, usred bela dana. Osim toga, (tokom većeg dela romana potisnuti) konflikti između likova u potpunosti su oživljeni, dinamični i prizivaju reakcije čitaoca, tj. neizbežne simpatije prema jednoj ili drugoj strani, ili prema obema naizmenično. Ognjanovićevo pripovedanje je realistično i detaljno – bujna priroda u zabačenom kraju, način života, navike i običaji u seoskom domaćinstvu, ponašanje i govor dece, babe Grozde, i ostalih meštana – sve to kao da je zabeleženo okom kamere, dajući sliku i priliku ruralnog juga Srbije.“

 

            „Zavodnik se, takođe – a što potpisniku ovih redova deluje i najzanimljivije – može tumačiti i kao priča o potrazi za smislom, koja implicira zaključak da je takva potraga za čoveka beznadežna iako je glavni lik toga blaženo nesvestan. Naime, on u zaostalo selo dolazi kao obrazovan čovek i predstavnik naprednog, prosvećenog sloja društva. I mada je sve vreme ubeđen da Miloš i Bilja mogu da prožive smislen život vredan življenja samo ako pobegnu iz Špaja i od baba Grozdinog pogubnog vaspitavanja, i ako uspeju da dobiju obrazovanje dostojno njihove inteligencije, u sredini koja je emancipovanija i udobnija – neprekidno je očigledno da on, kao predstavnik tog „drugog sveta“, koji će, šta više, uskoro poneti titulu magistra filoloških nauka, niti je srećan, niti se bavi ičime što se može nazvati smislenim, i što ga istinski ispunjava.“

--- Filip Rogović, „Strava umirućeg sela (i grada)“

Prikaz objavljen 10. aprila 2015. u fanzinu Emitor.

(https://emitor.rs/2015/04/strava-umiruceg-sela-i-grada-zavodnik-dejana-ognjanovica/)

 

*

 

„Dakle, autor sposobno barata jezikom, i njime ne slika samo površne dijalekatske razlike. One zapravo nikad i nisu ni površne ni naprosto dijalekatske. U jeziku likova se krije predrazumevanje sveta koje je tim jezikom posredovano.“

 

„Pa ipak, iako je profesorov modus vivendi kritičko preispitivanje sveta i samog sebe, čini se da u toku romana on nije u stanju da pređe preko te ivice pojavnosti i prodre do istine. U tome se, uostalom, i krije deo jeze romana – stalno napredovanje ka istini, ali u isto vreme nemogućnost da se izađe iz svoje kože.  

Ta nemogućnost je još evidentnija na primeru okruženja u kojem se obreo. Jezik seljana sa kojima se susreće očekivano obiluje stereotipnim frazama, idiomima, poštapalicama, poslovicama, izrekama, gotovim slikama i metaforama, uvek dostupnim da se opiše svaka situacija u predvidljivom svetu u kojem se kreću – na isti način na koji se u romanu služe takozvanom narodnom medicinom, rakijom i dlakom psa koji te je ujeo. Zapravo najmanji je problem odučiti ih od navike da jezik više ne uzimaju „zdravo za gotovo, kao datost koja se ne promišlja jer je tu oduvek, stvar po sebi.“ (102) Problem je u onome što se krije iza takvog jezika: život kao datost, i življenje kao ostvarivanje već zadatih datosti, čist kulturni apriorizam...“

 

„Užas kojim se ovaj roman bavi nije stoga samo užas natprirodnog (ili protivprirodnog) koji vreba iz mraka nad usnulim selom, i koji može udariti iz bilo kog pravca. Dok se pred profesorovim očima konačno probija veo pojavnosti, pred njim se ukazuje užas u mnogostrukosti, užas onostranog koji je proizveden užasnom upornošću „ovostranog“. Svet pojava i svet iza pojava pripadaju jedno drugom, i međusobno su uslovljeni.

Iz ove kratke rasprave jasno je da se roman nikako ne može svesti na jednu temu, žanr, ili atmosferu. Recimo, zato, jasno i odlučno: Zavodnik je roman koji poziva na razmišljanje, i kao takav zaslužuje pažnju čitalaca.“

---Danko Kamčevski, „Zavodnik Dejana Ognjanovića: zacrtana putanja i veo na ivici pojavnosti“ 

časopis Lipar, br. 53, 2014, Univerzitet u Kragujevcu

 

 

*

 

„A moje impresije su da je Zavodnik lepo zamišljen i lepo realizovan i da je najveća zamerka koju mu mogu uputiti zapravo to što u tom zamišljanju nije bio ambiciozniji. As it is, Zavodnik je jedan uverljivo vođen postmoderni gotski roman ili, ako više volimo, jedan pastiš gotskog romana smešten u negotsko ili makar ne-baš-karakteristično-za-gotik okruženje.“

 

„(...) narator je značajan činilac atmosfere romana, ali i pripovedačkog postupka, pošto isključivo iz njegove vizure slušamo o događajima i okruženju i njegova je odluka koji se događaji opisuju potanko, a preko kojih se, kao preko trivijalnih, preleti ili se oni odigraju u elipsi. Narator je i tako postavljen da od čitaočeve interpretacije zavisi i da li je ovo roman sa fantastičnim elementima ili roman o psihotičkom sužavanju svesti lika koji ima problem da sa ženama uspostavi zdravu relaciju, koja ne bi bila definisana odnosima moći.“

 

„Mislim da je Ghoul to dobro odmerio. Gotik je ionako žanr nabijen podtekstom često seksualnog tipa, sa potiskivanjima nagona i htenja koji onda se manifestuju kroz simboličke promene u samom okruženju, često natprirodne, pa je tako i priča o iracionalnom ruralnom zlu postavljenog naspram urbanog racionalizma možda samo zgodno vozilo na kome se dovozi jedna analiza muškarca koji ima nerazrešeni edipovski konflikt (otac mu je, veli, umro možda i prekasno) i kada dođe u situaciju gde ima jednu ekstremnu verziju majčinske figure plus karikiranu verziju seksualnog rivala zajedno sa takođe karikiranom verzijom objekta seksualne želje dovitljivo naoko razdvojenog od majčinske figure (iako nam je prilično jasno da Bilja figuriše samo kao simbol i da nema prerogative stvarnog lika u romanu – na kraju krajeva i sam narativ nam ovo maltene naglas kaže kada čujemo da se slavi rođendan samo jednog od blizanaca), onda se njegova reakcija koja bi inače bila malo ublažena civilizacijskim normama koje važe u gradu i upravljaju i njegovim ponašanjem, otima kontroli i kliza u psihozu.“

 

„Kada sam rekao da žalim što nije bio ambiciozniji, onda je to prevashodno jer je na kraju ovaj roman, bar kako ga ja vidim, previše veran gotskom predlošku. Dakle, iako ima potencijala za mnoge subverzije, on se, opet po mom osećaju, drži jednog (kanalisane preko Lavkrafta, dakako) gotskog horor obrasca, pa onda i ne samo da kraj možemo jasno da predvidimo već posle dve trećine, već i žalimo što ne dobijamo interesantnija razrešenja. Glavni lik do kraja zapravo ne biva transformisan u intelektualnom ili ideološkom smislu – on se samo seksualno pokori – glavni ženski lik je uklonjen iz završnice, nema angažovanja šireg socijalnog okruženja u finalu (a selo kao zajednica i skup odnosa njegovih stanovnika je veoma važan element priče sve do pred kraj) i moj je utisak da je priča, pogotovo sa tim pažljivo prikazanim ruralnim mizanscenom davala potencijala za višeslojniji završetak koji se ne bi na kraju sveo na izgubljenu  borbu glavnog lika sa nekim svojim unutarnjim neusaglašenostima uzrasta i emotivne zrelosti.“

---Uroš Smiljanić, na svom blogu Cveće zla, maja 2014.

https://cvecezla.wordpress.com/2014/05/28/knjiga-zavodnik-dejan-ognjanovic/

 

*

 

Ima raznih zavodnika... odaberite pravog!

„Autor se, dakle, u svom narativu služi pojedinim obrascima i pripovednim postupcima karakterističnim za anglo-američke priče o duhovima. Pri tome, tu prvenstveno mislimo na maestralnu novelu Henrija Džejmsa Okretaj zavrtnja, koja je, uostalom, predmet postmodernističke reimaginacije u Zavodniku. U tom smeru primećujemo brojne analogije, počevši od etimoloških korespodentnosti (Blaj/Špaj; Majls/Miloš; Flora/Biljana; Grous/Grozda), preko osobenih tematsko-motivskih matrica i strukturalnih shema (glavni junaci oba dela su pedagoški radnici guvernanta/profesor; problematični ujak kao osoba koja zapošljava protagonistu, deca bez roditelja, prostorna izolovanost junaka...) do narativnih strategija: tehnika ambivalencije, interpretativna kolebljivost/napetost kako junaka-naratora, tako i recipijenta (mogućnost višestrukog tumačenja događanja), tekstovna nedostatnost koja naprosto primorava čitaoca da upisuje značenja, te usporena pripovedna dinamika.

S druge strane, autor znalački koristi arhetipske obrasce našeg podneblja, i to kako u pogledu praznoverica, sujeverja, lokalnih legendi i demonoloških predanja od kojih su neka realizovana tehnikom skaza (kazivanja o omaji, vampiru, čumi,veštici, fantastičnom začeću)  odatle, svakako, i autorov omaž porodičnim precima  tako i u folklornom pravcu upravljene literarne baštine  navešćemo, primerice, pripovetke dvojice po stilu tako udaljenih stvaraoca poput Milovana Glišića i Momčila Nastasijevića. Time se aktivira potentni etno-psihološki kôd blizak mentalitetu ovdašnjeg čoveka, pa postupci zastrašivanja dobijaju na efektivnosti.“

 

„Međutim, u finalnom saldu, ocenjujemo da autor vešto rukovodi pripovedanjem i da se variranjem pronicljivih narativnih opservacija, bilo lirsko-deskriptivnih, filozofskih, sentencionalnih, bilo autoironijskih, crnohumornih, sarkastičnih, neupitno ostvaruje kvalitativna prevaga.

Ambijentacija odumirućeg sela jugo-istočne tranzitivne Srbije veoma je plastično, maltene fotografski konkretno uprizorena u romanu: polusrušene kuće, staro groblje u samom centru nastambe, senovite šume koje uokviruju ovu ruralnu zabit jedva elektrifikovanu, izvor Zavòdnik i obližnje pećine o kojima kolaju lokalne legende. Time ne samo da je fabula utemeljena na autentično ovdašnjem mizanscenu odakle efektivno crpi jezovite resurse, već zadati hronotop i konvencije žanra Ognjanoviću istodobno omogućavaju da kritički pojmi sve paradoksalnosti života u 21-vekovnoj Srbiji, i tako transcendira žanrovske limite. Zavodnik je, stoga, istodobno i socijalni roman kome je horor ,,odskočna daska“ putem koje se veoma precizno dijagnostifikuje propast jednog društva, i to ne samo njegovog ruralnog pola, već, nažalost, i onog urbanog, delo u kome se problemski sagledava tranzitivno-civilizacijski ćorsokak, sučeljavaju dihotomni svetonazori i nastoje preispitati značajke kolektivnih i individualnih identiteta. Ukrštanje savremenog i patrijarhalnog, racionalno-prosvetiteljskog i mitsko-paganskog, zdravorazumskog i sujevernog, te artificijelnog i prirodnog pogleda na svet ne rezultuje nikakvim spasonosnim rešenjem  društvo je podjednako trulo i sa lica i sa naličja.“

--- Momčilo Žunić, tekst „U Srbiji, horori“

predispitna vežba za predmet Srpska književnost 20. veka (neobjavljeno)

Preneto na blogu The Cult of Ghoul.

 

*

 

„Gledano iz nekog šireg ugla, Dejan nije sasvim slučajno za mesto dešavanja svog romana izabrao selo u izumiranju. On nam je na taj način samo želeo da poruči i upozori na činjenicu da izumiranjem sela izumire i tradicija, folklor, kulturna baština jednog naroda. Da moda i način života, pravila, trendovi i vrednosti koji nam se nameću neminovno nas udaljavaju od naših korena i nasleđa. Da polako ali sigurno zaboravljamo ko smo bili i od čega smo proistekli. A udaljavanjem od svojih izvora, vremenom gubimo i svoj identitet. Sa druge strane, posmatrano iz rakursa onih koji žive u urbanoj sredini, način života ljudi u jednom takvom selu, gotovo da deluje nestvarno i nemoguće. Taj duh nekog prošlog, gotovo nestvarnog vremena, koji preovladava u romanu, samoj priči daje neku posebnu draž, misteriju i osećaj. Govori nam u kojoj meri smo se udaljili i otuđili od prirode i koliko smo, u toj evoluciji i tehnološkom progresu, postali oholi, sebični, površni, uobraženi, skeptični, netolerantni i nenaviknuti na život bez konfora i prednosti koje pruža i nudi modreno doba. Mnogi urbani ljudi takav način života u seoskoj sredini, „daleko od civilizovanog sveta“, doživljavaju kao pravi horor i užas i bez onostranih elemenata.“

---Miljan Ristić, na svom blogu Exxxperiment

(https://exxxperiment.net/2014/07/04/zavodnik-dejan-ognjanovic/)

 

*

 

„Poštovani gospodine Ognjanoviću,

Jedan od naših urednika pročitao je Vaš roman Zavodnik i zaključio da iako sadrži određene epizode koje su zanimljive, rukopis u celini ne zadovoljava kriterijume naše programske koncepcije domaće proze. Naime, radnja romana suviše je razvučena (sa nezanimljivim opisima prirode ili digresivnim podradnjama), dok je zaplet prilično banalan i podseća na model kakav srećemo u horor-filmovima. Postoje određene stvari koje ne bi smele da se nađu u romanu: mešanje pripovednih lica, direktno obraćanje čitaocu, anahroni glagolski oblici kao što je aorist, ali i neki drugi (npr. „ubrzah“, „iskočih“, „behu“, itd. još na početnim stranicama romana); iako su legitimni za korišćenje u književnom jeziku, ovi i još neki drugi zastareli glagolski oblici, ne bi trebalo da budu zastupljeni u romanesknoj prozi  21. veka. Isto tako, postoji mnogo rečenica koje bi trebalo izbaciti ili promeniti, a posebno one vezane za opise prirode ili osećanja, kao što je npr. „Lepota cveća, njegov opojni miris, raznobojno perje ptica, njihov razdragani poj – svi oni govore ustvari samo jedno – dođi da se parimo i množimo.“  Ili: „U istom trenu i julsko sunce navali na mene sa snagom starog neprijatelja koji je najzad dočekao svojih pet minuta. I mnogo duže od toga.“ Ovakve neinventivnosti nisu poželjne u ovom romanu koji ima potencijala da bude solidno književno delo, ali jedino ako se nedorečenosti, nejasnoće i banalnosti otklone, baš kao i određene pukotine u radnji, odnosi između likova i možda, promena pripovednog lica iz prvog u treće. Zahvaljujemo Vam  što ste nam poslali rukopis i strpljivo sačekali odgovor našeg uredništva. Nadamo se da ćete nam poslati na procenu i Vaš naredni roman.“

---IP Laguna, e-mail autoru, 8. jul 2013.

 

 

THE WAILING (El Llanto, 2024)

 

Nedavno sam vam kazao da sam napravio dugu pauzu posvećenu pisanju Knjige, pa zbog toga u 6 meseci nisam pogledao ni 6 filmova. Ali pratio sam šta se zbiva, arhivirao, čuvao, i kad sam najzad mogao – bacio se na njih, po redu prioriteta koji mi je moj njuh sugerisao. I, bingo! Prva dva koja sam pogledao bila su oba odlična: o japanskom BEST WISHES TO ALL (2023) sam već napisao koju, a sad evo i osvrta na onaj bolji. Bar meni.

            Dakle, ovaj THE WAILING *nije* onaj korejski THE WAILING koji sam vam odavno hvalio a onda i kudio ovde.

            Ovaj THE WAILING *nije* rimejk onog THE WAILINGa.

            Ovaj THE WAILING je špansko-argentinsko-francuska horor drama. I svoj naslov zaslužuje daleko bolje i smislenije od korejskog. Svejedno, nije im mudro što nisu našli neki drugi naslov, koji neće potencijalne gledaoce dovoditi u zabludu i zbrku…

            O čemu se ovde radi? Mlada i vrlo ljupka Španjolka otkrije da njeni roditelji to nisu, da je bila usvojena, a da je njena prava majka nedavno umrla, i to ubrzo nakon što je odslužila 20 godina u zatvoru, zbog ubistva. U Argentini! Ona počne da istražuje svoju pravu majku, ali u to se ubaci i misterija jedne jezivo brutalističke stambene zgrade koja, izgleda, postoji i u Španiji i u Argentini, a iz koje ona, i samo ona, čuje to žensko lelekanje, jaukanje i cmizdrenje iz naslova.

            A onda počne da na video snimcima viđa jezivog matorca koji izgleda kao dirty old man i istovremeno kao podgrejani mrtvac.

            A onda taj duh-mrtvac, tokom njenog video-četa s dečkom, koji studira u Australiji, ovome nesrećniku dođe s leđa i razbuca mu lubanju, na njene oči, tj. ekranu.

            A onda ona, s dve drugarice, reši da ode u onu jezivu zgradurinu odakle se čuje lelekanje… I tu se nešto jezivo izdešava…

            A ONDA – idemo 20 godina ranije, iz Španije pravo u Argentinu, 1998. Novi ambijent, nova likinja. Božanstveno prelepa studentkinja filma (uz to lezbejka) postane opsednuta drugom devojkom koju slučajno spazi iz busa na ulici, i počne da je prati i tajno snima svojim kamkorderom…

            I tu krene deo filma u kojem i reditelj i gledaoci kao da zaborave da su u horor filmu. Realno, objektivno, taj deo se mogao komprimovati, skratiti za bar 15-ak minuta. Nema pravog razloga da traje toliko. ALI, s druge strane, ako to znači da ćemo duže posmatrati ovu lepoticu, ko to tamo oće da seče i izbacuje ovo?!

            Uglavnom, kad se reditelj seti da je ovo što pravi neki kao horor, onda se na video snimku te uhođene ukaže isti onaj gadni sablasni starkelja, koji se vrzma oko nje, nesluteće. I stalkerka-snimateljka reši da joj se približi… I onda bude šta bude…

            Žan Lukac Glodar je, za života, govorio (na francuskom): „Sve što ti treba za dobar film jeste jedna cura, jedna pura i dva pandura.“ Ne, ovde mora doć’ cenzura: to je iz drugog filma. Glodar je, zapravo, parlao: „Sve što ti treba za dobar film jeste jedna cura i jedan pištolj.“

            Glodar, naravno, nema pojma, jer kako ovaj film pokazuje, sve što ti treba za dobar film jeste jedna cura i jedan zli duh. Ali, po principu „the more the merrier“, još bolje je kad, kao u ovom VEJLINGU, imaš TRI DOBRE CURE i jednog zloduha.

            Ovo je film koji božanstveno spaja muški šovinizam i – feminizam. Ovo prvo, jer nam daje priliku da jednim zaista skoptofiličnim mejl gejzom zurimo u ove tri prelepe, megafotogenične, ekspresivne mlade žene, a ovo drugo kroz činjenicu da to nisu neke starletice i fufice kao iz američkih filmova, nego žene omoćene, oduhovljene, snažne; čak i kad grcaju i leleču (ponekad), one imaju i kičmu, i muda (metaforička) da odu mečki na rupu, u falusni neboder gde caruje falocentrično muško dirty old man Zlo…

            Moram da naglasim par stvari ovde: prvo, rekoh već gore, ovo je HOROR DRAMA. Ponekad DRAMA toliko zadominira da zaboravite da gledate horor. To je delom zato što reditelj ima (i) druge stvari na pameti, a delom – da vas zamaje, hipnotiše, zavede, a onda – PLJAS! Ja inače retko citiram druge rivjuere, ali sad moram, jer jedan je za ovaj film lepo i tačno reko: „creeps along at a snails pace then slaps you in the face like a crazed madman.“

            Neki među vama (većina?) možda će biti mestimično ugnjavljeni, naročito ako očekujete KONJURING vrstu duh-filma, sa gimicima, klišeima i džamp-skerovima debelo namazanim tokom celog filma. Ja nisam osetio skoro nimalo od tog „ritma puža“, jer mi je priča bila sve vreme zanimljiva, jer su me likovi zanimali, jer su me lepe slike i lepa lica zanimala, ali eto, kažem, robovi holivudizovanog narativa mogu biti frustrirani gorepomenutim. A i dolepomenutim.

            Naime, sad ću reći BLAGI SPOJLER – ne šta će da bude na kraju, nego šta NEĆE da bude.

            Prostački rečeno, ovaj film ima otvoren kraj. Maltene nijedno konvencionalno pitanje ne dobije odgovor: ni ko je jezivi čiča, ni šta oće, ni što se navrzo baš na te žene, ni kakve veze ima s onom zgradom, ni otkud ista zgrada u Španiji i Argentini, ni živi li još neko u toj zgradi (jer ne vidimo baš nikoga, čak ni kad po hodnicima i po jednom stanu krene neko žešće vrištanje i treskanje).

            Vidim na netu i među Imdb juzerima da je mnogima to smetalo. I razumem ih, donekle. Meni nije smetalo skoro nimalo. Bi, u nekom drugom, slabijem, praznijem filmu. U nekom filmu koji je zasnovan na plotu. Ali ovo nije zaista plot-based film. Ovo je više film slike, ugođaja, metafore, sugestije. To bi moralo da vam bude jasno već na samom početku, jer u film ulazimo s podužom scenom bez dijaloga – samo slika i buka i mjuz – disko đuskanja strobova đipanja opijanja i drogiranja mladeži a među omladinom je i ta devojka za koju će se kasnije ispostaviti da je majka ove cure iz prvog segmenta filma.

        Nekima će smetati sama činjenica što je ovo film čiji je zaplet napadno metaforičan, a nije bukvalan. Oni zahtevaju ODGOVORE! „Dva sata me maješ, i onda – cap: odjavna špica!“ Mega-frust!

            Okej, osetio sam ga i ja, ali samo zato što je film najzad opet počeo da ubrzava, da deliveruje stravu i užas i levo i desno, a onda potom uveo i ČETVRTU LEPOJKU – i taman kad, kao Lederfejs, zavapite: „Odakle više izviru ovolke?!“ – a ono, cvrc, „kraj“, nema više. Da ima više, rado bih gledo još, mada realno – dotad sve što treba da se shvati, jasno je, i bilo bi samo ponavljanje. Naracija nije organizovana muški, linearno, falusno, ka klimaksu, nego po principu kružnice i spirale… Znači, ovo je film kojim dominira ženski princip. A to znači da na kraju, onako tipično ženski, neće da vam kaže u čemu je problem, nego: „Znaš ti šta je problem. Ne znaš, a? Mene pitaš? Upitaj, bolje, sebe!“

            Nekima neće smetati metaforičnost po sebi, nego SADRŽAJ te metafore, njen simplicizam, njena jednostavnost i neukorenjenost u konkretnost, njena uopštenost: jer, da vam spojlujem do kraja, ako želite – ovo je film o zlu patrijarhata, o toksičnoj muškosti koja truje naročito one žene koje prkosno dignu glavu, usprave kičmu, teraju nešto svoje, a ne uobičajeno majka-domaćica-kuvarica-kućna pomoćnica. Ali ovo, fala kurcu, nije Braća Darden dokur-realizam, anatomija društvenih procesa i socijalnih faktora koji dovode do ženske opresije, nego je jedan slobodni, atmosferični, za oko prelepi, slobodni, hororični objektivni korelat jednog stanja i situacije u čije se socijalne korene ne zalazi, nego se vidi kao maltene univerzalno i vovjekivjekovno Zlo.

            Verujte mi da ovo sve zvuči gore nego što film zapravo jeste: i feminista i šovinista u meni su uživali, ALI ne mogu vam dovoljno naglasiti koliko je hororista u meni uživao, jer ovaj baja, reditelj, kad reši da uplaši, da naježi, da šokira, on jebe kevu! I zato uskliknimo s ljubavlju svim svecima da ovaj Pedro Martín-Calero – koji je dosad radio neke spotove i/ili kratke filmove, a ovo mu je dugački debi – nastavi da snima dugometražne igrane i HOROROIDNE filmove, jer mu efektna strava i užas idu kao malo kome danas. Ima tokom celog filma čitav niz uspelih jezivih detalja, kratkih creepy scena, i poneki šok, šljas, tras – ali sve je to ništa prema završnih 15-ak minuta u i oko te jebene zlokobne zgradurine! To je za svaku antologiju horora.

            Dakle, dajte mu šansu, pa se vratite ovde – ne samo da kažete „Hvala, Gule“, nego i da čujem kako vam je lego: ko budali šamar, ili ko budali krem-pita u lice?

PUSTA KUĆA – Aldžernon Blekvud

Naročito mi je zadovoljstvo da najavim 38. knjigu vaše omiljene horor edicije „Poetika strave“!  Nju čini zbirka priča Pusta kuća Aldžernona Blekvuda.

Podsećam: ova edicija je i započeta pre 10 godina njegovom zbirkom Vrbe (2015), a usledile su Drevna svetla, (2017) i Čovek koga je drveće volelo, (2021). Pre Orfelina Blekvuda kod nas nije objavio niko. Orfelin vam je dakle jedini pružio priliku da otkrijete ovog vrhunskog pisca u vrhunskom izboru njegovih najboljih priča, sa prikladnim ilustracijama i kvalitetnim prevodima praćenim stručnim pogovorima.

Šta izdvaja ovu zbirku od prethodnih? Dok su ranije pretežno bile smeštene u prirodu ili njenu graničnu zonu i bavile su se susretima čoveka i numinoznih sila, u Pustoj kući videćete Blekvuda kakvog dosad niste upoznali, u pričama manje-više smeštenim u urbano okruženje – ili, ako se dotaknu i prirode, Zlo u njima ne potiče iz Prirode ili Natprirode, nego iz Čoveka.

Konkretno, evo šta vam je Dr Ghoul odabrao kao najbolje od dosad neznanog Blekvuda:

- „Pusta kuća“: glavni lik i njegova tetka istražuju, usred noći, napuštenu ukletu kuću usred grada.

- „Prisluškivač“: student se useli u stan koji ima vrlo osobenog, gnusnog, onostranog „sustanara“. Ova novela spada u sam vrh Blekvudovih horor priča, a još je gadnija kad na kraju saznate ko/šta je taj „Prisluškivač“.

- „Transfer“: sudar ljudskog „energetskog vampira“ i parčeta tla koje isisava život iz svega.

- „Smit: Epizoda u pansionu“: još jedan student podstanar, ali druge muke ga more: na spratu iznad čovek zaziva neka onostrana čuda koja počnu i ovoga da ometaju.

- „Lutka“: ova novela je možda i najbolja književna obrada motiva oživele, zloćudne lutke. Jedna dadilja počne da sumnja da je omiljena igračka devojčice na koju pazi vođena malignim prokletstvom i lošim namerama.

„Prva mržnja“: ako postoji ljubav na prvi pogled, postoji li i mržnja na prvi pogled? I kako će se odnos zasnovan na njoj okončati?

 „Maks Hensig, bakteriolog i ubica“: fenomenalna novela koja će vam biti najveće otkrovenje u zbirci. Ko bi očekivao da je Blekvud bio pionir psiho-triler horora o psihopati serijskom ubici, proto-Lekteru? Priča se bavi pokušajima gl. junaka, novinara, da zlikovca nadmudri, ali Maks ako je lud, nije glup...

forzec knjige

Na kraju knjige, kao i uvek, tu je opširan, stručan pogovor dr Ognjanovića – ovog puta pod naslovom „Aldžernon Blekvud: Više je stvari na nebu i zemlji.“

Prevod s engleskog: Arijana Cvijanović Luburić i Igor Cvijanović.

Sjajne ilustracija na koricama i unutra načinila Aleksandra Dević.

Knjiga ima 264 strane, a izlazi premijerno za Sajam knjiga. Cenu i pretplatu će Orfelin obznaniti uskoro.

Podsećam vas – za predstojeći Sajam knjiga u Bg, koji počinje 25. oktobra, Orfelin će imati sledeće horor novitete:

- PSIHO – Robert Bloh

- PUSTA KUĆA – Aldžernon Blekvud

- PESME MRTVOG SANJARA – Tomas Ligoti

i kapitalnu novu studiju dr Ognjanovića DOLAZAK HORORA – KNJIŽEVNOST.

Kao i uvek, imaću i ja neke primerke ovih knjiga, kome je slađe iz mojih ruku. Posle Sajma…

 

A evo kako glasi početak mog pogovora PUSTOJ KUĆI:

 

Aldžernon Blekvud: 

Više je stvari na nebu i zemlji

 

„Više je stvari na nebu i zemlji, moj Horacije, nego što se snilo tvojoj filozofiji.“

- Vilijam Šekspir, Hamlet, I čin, 5. scena

 

 

Aldžernon Blekvud je rođen u strogo religioznoj porodici čija uverenja nikada nije delio, a čak ih se i bojao. „Ovaj strah od pakla i prokletstva“, kako kaže njegov biograf, „bio je gotovo opipljiv u kući Blekvudovih, a mladi Aldžernon je odrastao rastrgnut između dve sudbe – straha da su njegovi roditelji u pravu i straha da nisu.“ Njegov duboki unutrašnji osećaj da svet mora da sadrži nešto veće i bolje od onoga što je učio kod kuće i u školi naveo ga je da traga za ovim nepoznatim „drugim“. Neki uvidi u ovu oblast potekli su iz proučavanja istočnjačke misli (posebno budizma), drugi su došli iz kratkog boravka u okultističkom društvu Zlatna zora, a treći su stečeni kroz bliskost Društvu za psihička istraživanja (SPR: Society for Psychic Research). Iako nije bio njegov zvanični član, družio se s nekim ljudima koji jesu i pratio ih je u nekoliko istraživanja kuća za koje se smatralo da su uklete. Rezultati ovih intelektualnih i duhovnih potraga otelotvoreni su u Blekvudovim pričama. Sve su one izrazi pogleda na svet razvijenog u mladosti, zasnovanog ne samo na knjiškim studijama, već i na opsežnim iskustvima stečenim u najuzvišenijim predelima prirode (npr. ogromna kanadska divljina), ali u patnjama usred civilizacije (npr. sirotinjske četvrti Njujorka). Čitav njegov opus je rastrzan između ove dve polarne suprotnosti, Prirode ambivalentno preteće ali i prelepe i mistične, i Civilizacije pune šupljih ljudi, šupljih priča, banalnosti i pokvarenosti. Većina njegovih najboljih priča smeštena je u graničnoj zoni gde se ova dva regiona preklapaju – na obodima naselja, u šumarcima i brdima izvan naseobina, gde izolovani pojedinci dolaze u dodir s onostranim: nekad malicioznim a nekad numinozno-indiferentnim, što donosi sasvim osobenu vrstu jeze.

U dosadašnje tri Orfelinove zbirke Blekvudovih priča – Vrbe (2015), Drevna svetla (2017) i Čovek koga je drveće volelo (2021) – ovog klasičnog pisca strave upoznali smo pretežno u njegovom prirodnom okruženju, u šumama, pustinjama, vresištima, planinama, na ostrvima, obalama, na rekama. Sada je krajnje vreme da ga vidimo i na gradskim pločnicima, u kućama i sobama velegrada, ili bar predgrađa, i proverimo da li je to isti onaj Blekvud, kako se snalazi u tom okruženju i kako svoje preokupacije prilagođava ovom ambijentu.

 

Uklete kuće 

 

Sva Blekvudova natprirodna dela mogu se grubo podeliti u dve grupe: 1) Uklete kuće, t.j. priče o duhovima smeštene usred civilizacije ili na njenoj granici sa prirodom; i 2) Ukleti pejsaži, t.j. priče smeštene u prirodu prožetu duhovima i numinoznim. Najbolje priče iz druge grupe već smo predstavili domaćim čitaocima, a sada je red da se pozabavimo onom prvom.

Što se tiče Blekvudovih priča o duhovima, one se takođe mogu podeliti u dve glavne struje: 1) Pasivna ukletost, t.j. natprirodni „snimci“ prošlih događaja koji ne interaguju sa likovima; i 2) Aktivna ukletost, t.j. uticaji duhova koji interaguju sa likovima. Idemo redom.

Mnoge Blekvudove priče o duhovima izdanci su njegovih psihičkih i okultnih istraživanja ili nude varijacije priča koje je čuo oko ognjišta i logorske vatre. Osnovni principi funkcionisanja ukletosti (opsednutosti), kako u folkloru tako i u „psihičkim“ istraživanjima, zasnovani su na verovanju da jake negativne emocije, poput besa, bola, tuge, a posebno nasilne smrti, ostavljaju snažan trag unutar zidova. Ključan za ovo je koncept „psihometrije“, što je ideja da određena mesta zadržavaju neku vrstu otiska ili psihičkog zapisa jezivog događaja, koji se zatim ponavlja pred smrtnim svedocima. U anegdotalnim svedočanstvima ovi snimci duhova obično nisu interagovali sa svedocima, nisu ih direktno pogađali, osim privremenog straha.

Priča „Pusta kuća“ je paradigmatična za prvu grupu, a takođe je dala naslov za Blekvudovu prvu zbirku (Pusta kuća i druge priče o duhovima, 1906). Zasnovana je na kući u Brajtonu koju je posetio sa jednom mladom ženom, što je bilo neobično za 1880-te kada je, kako nas Ešli podseća, „svaka pristojna mlada žena bi bila u nečijoj pratnji“. U priči ona postaje ekscentrična tetka protagoniste, ali većina ostalih detalja verna je slučaju: „Muški sluga u kući bio je zaljubljen u sluškinju. Ona mu nije uzvratila naklonost i u trenutku besa on ju je pojurio uz stepenice i bacio je preko ograde. Ovaj zločin se ponavljao svake noći.“ Iako Blekvud nikada nije video duha, ni u ovoj niti u nekojoj drugoj prilici, tvrdio je da je čuo muški kašalj dok su ulazili u praznu kuću. A to nije bio najdramatičniji fenomen tom prilikom. Postojao je jedan detalj koji je potom iskoristio u ključnoj epizodi „Puste kuće“.

 

----