BEST WISHES TO ALL (2023)

 

Nadam se da ćete razumeti zašto u poslednjih 7 meseci nisam pogledao više od 7 horora, ako sam i toliko. Bio sam zauzet sledećim akcijama: „Pisanje Kapitalnog Naučno-Popularnog Dela od 600+ strana“ i „Pisanje tri Pogovora za Tri Nove Orfelinke na ukupno 70 strana“ i „Pisanje Pogovora za Kabal i Helrejzer od 90 strana“ i „Provera Prevoda i Pisanje Pogovora za jedan upcoming moderni horor roman od skoro 400 strana“ i „Provera Prevoda i Pisanje Pogovora za jednu upcoming zbirku modernih horor priča od skoro 400 strana“ i „Uređivanje romana-četvoroknjižja debelog bar 1000 strana“ i „Pisanje velikog članka za RU MORG o klasičnim autorima priča o duhovima“ i „Pisanje velikog članka za RU MORG o romanima na temu ukletih filmova (što znači: čitanje ta tri romana + intervjui s njihova tri autora)“ i još ponekih kraćih pisanija za Veseli Četvrtak i ko zna koga sve ne. Nešto sam sigurno i zaboravio da pomenem (npr. aktivnosti oko pregledavanja grdnih skrinera i biranja programa za SLAUGHTER FEST u julu mesecu). Uglavnom, u zadnjih 7 meseci napisao sam i objavio (ili je trenutno u štampi) bar 1000 strana texta.

            Sve vreme tokom toga sam, naravno, budno pratio šta se dešava na polju horor filma, šta izlazi, šta vredi gledanja, pohranjivao to uredno na hard, itd. i zadnjih dana, kad sam se najzad malčice rasteretio najvećih trudova – bacio sam oko na neke od filmova od kojih sam imao najveća očekivanja. I, suprajz, moj njuh me nije varao, jer prva dva koja sam pogledao zaista su se pokazali kao ODLIČNI. Pošto se ne radi o mnogo izvikanim naslovima – a naročito za one koji se informišu pretežno o amerikocentričnim hororima – možda će i vama biti otkrovenja. Evo, počeću sa prvim.

            BEST WISHES TO ALL je 2022. imao limited release samo u Japanu, tokom 2023. je bio na nekoliko zapadnih festivala, a normalnom gledateljstvu dostupan je postao tek juna ove godine, kad je curnuo na net. Naslov je neupečatljiv, kao i poster, ali ne dajte da vas to odvrati i da vam zato ovo prođe ispod radara.

            Ovo je dobrodošli povratak na izvorni japanski horor iz 1980-ih i 1990-ih – ciničan, nihilistički, mizantropski, super-weird, bespoštedan, nezašećeren, originalno-morbidan i bez dodvoravanja tinejdžerima i Amerima, koje je počelo posle genijalnog RINGA (1998). Znači, bacite u koš sve one otrcane trope J-horora sa dugokosim crnokosim duhicama i prokletstvima i bunarima i ukletim dvd-ima, internetima i mobilnim telefonima koje su se smučile i bogu i narodu. Ovaj film se ponaša kao da se sve to nikad nije desilo, i nastavlja japanski horor tamo gde je ovaj stao pre RINGA. I dovodi ga u 21. vek.

            Ukratko, mlada devojka koja uči za medicinsku sestru dolazi u posetu dedi i babi na selu, u kuću za koju je vezuje jedno mutno neprijatno iskustvo iz detinjstva (koje nazremo u prologu). Vrlo brzo ponašanje dede i babe postaje sve čudnije i sve teže za opravdati pred-senilnim stadijumom, a sve to ima neke veze sa čudnim zvucima iz „prazne“ sobe na spratu i sa hranom.

            Publici zadojenoj jeftinim fazonima novijih J-horora, koja traži džamp-sker na svakih 10-15 minuta i izbečene face „duhova“ da ih drže budnim, početak ovog filma biće, možda, nepodnošljivo spor. Meni nije bio: uvođenje u ambijent, likove i odnose jeste sporije od tih Amerima-namenjenih klišea, ali nipošto nije razvučeno ili dosadno. Osećaj misterije i začudnosti koja polako tinja i rasplamsava se – postignut je maestralno.

            Onda se na pola filma desi delimično otkriće toga šta se tu, otprilike, dešava, a skoro istovremeno u kuću dođu i roditelji i mali bratić ove cure, i odatle, otprilike, film postaje malkice slabiji, iako brži, i više eventful, i značenjski tek tu dolazi na svoje, odnosno jasnije razvija to što ima na pameti. To možda nije ni mnogo ni duboko, ali jeste prikazano sa autentičnom emocijom i stavom, i na prilično originalan način.

            Svašta se tu lepo i gnusno i gadno desi, vidi i čuje – krv ne šiklja baš u gejzirima, ali ima je u odmerenim, lepo upotrebljenim količinama, u nekoliko memorabilnih scena; gadost (koja uključuje i igle i šivenje) spojena je sa košmarno-grotesknom iracionalnošću i scenama koje nijedan Amer ne bi ni POMISLIO da metne u svoj horor (npr. bizarni ples jednog starca samo u gaćama), ali to je samo razlog VIŠE da pogledate ovaj.

Čak i ako pred kraj to počne da vrluda i gubi ritam, i postaje malo i repetitivno, i maltene besciljno (ne baš!) i izduva deo gasa (ne sve!), ta curica je dovoljno prijemčiva da vas brine šta će biti s njom i njenim wannabe dečkom koga tu nađe, u toj provinciji, a film milosrdno uradi i kaže šta ima u razumnih sat i po, što je u današnje vreme davljenja gugutki još jedan retko viđeni plus.

Podtekst je prilično ogoljen do kraja filma, i svodi se na dve teme: 1) česta, japanska, tema sukoba generacija – roditelja i potomaka, tradicije i modernosti… i 2) ono što je nešto svežije, i ređe viđeno ovako drastično u prvom planu: cena „sreće“ i ugodnog života, odnosno eksploatacija naspram empatije u današnjoj fazi poznog kapitalizma. Na to se nadovezuje tema zatvaranja oči žrtvama, i zatvaranje svojih očiju pred žrtvama... što je itekako aktuelna tema današnjice...

Moglo bi se cepidlačiti oko raznih stvari vezanih za drugu polovinu filma, ali ona nije bitno slabija od prve, i sve se to drži kao jedna upadljivo natprosečna, osvežavajuća celina koja ima moj Pečat Preporuke.

Malo li je?

A uskoro ću vam predstaviti i drugi, još noviji i još bolji horor od ovoga. Suprajz, ni on nije američki.