Jutros sam
sanjao da intervjuišem Ridlija Skota (ali sam zaboravio da uključim diktafon)!
Divan čovek... Elem, fina koincidencija, kao i ovo što sledi.
...Pošto smo
razgledali napuštene,
ruševne kuće, Siniša i ja smo krenuli njegovim autom ka sledećoj
lokaciji. U pitanju je pećina u kojoj se nalazi okamenjena glava Gigerovog i
Skotovog ALIENA. Ili barem bliska aproksimacija tako nekog čuda.
Da bismo do te
pećine stigli, trebalo je da odemo u šumu između Štubika i Plavne, potez prema
kanjonu reke Zamne. A da tome priđemo, morali smo da pređemo jednu popriličnu
čistinu gde je vetar baš insistirao da nas oduva s puta ka uskovitalnoj travi
polegloj ka tlu. Beše to bukvalno – brisani prostor. Zamalo i nas da pobriše.
Što je najgora
ironija, ispade da je put ka našoj lokaciji bio sasvim dobar, i da uopšte nije
bilo potrebe da auto ostavljamo tako daleko: ovu gnjavažu s vetrom (jedinu
celog tog dana!) mogli smo da zaobiđemo da smo samo tu deonicu prešli u kolima
i ostavili ih kod poslednjih kuća na obodu šume, umesto što smo nepotrebno
pešačili misleći da je put loš za auto.
No, šta da se
radi: pozajmljena vindjakna i kapa zaštitili su me od Vendigovog besa, a pošto
vetar nije bio naročito hladan, ne mogu da se žalim. Čim smo zašli u šumu, u
kanjonu, vetra više nije bilo.
Lepotu majskog
zelenila neću da opisujem: to je izlišno, pored ovih slika.
Da bi se
prišlo pećini valjalo je preći reku – a jedina opcija za to bila su improvizovana
brvna preko vode.
Naravno,
spretni & okretni Ghoul (iako formalno nije planinar) glatko je, i suvo,
prešao preko svega toga.
Divlja šuma
pružala je niz slikovitih lokacija, čudnog rastinja, prirodnih lukova, od kojih
neke možete videti ovde.
Ipak, hajlajt
je pećina sa ALIEN glavom na koju mi je Siniša skrenuo pažnju.
Pećina je
relativno mala i uska. Tačnije, takav je deo po kome se može ići uspravno.
Zatim sledi deo koji je prenizak čak i za mene, i on ide u dubine koje mi nije
padalo na um da istražujem. Iz tog mraka smo svojom galamom i blicem Sinišinog
foto-aparata uspeli da isteramo jednog šišmiša, ali nažalost bio je prebrz da
ga uhvatimo i na slici.
Tuđinska
kamena formacija je zaista inspirativna, a vala i faktura stena i njihovih
oblika na nekim mestima nisu bili daleko od fantastičnih organskih formacija sa
Gigerovih slika.
Naravno, uz
nas je bio i FAUSTOVSKI EKRAN kao svojevrsna amajlija i štivo za prigodno
prekraćivanje vremena.
Pošto u ovom
delu šume nismo naišli na živuljke poput kornjače prethodnog dana, knjigu smo
pozirali na nekim zabavnim izdancima vegetacije – a vrlo ubrzo, i na
neočekivanim izdancima lobanja koje nađosmo na ulazu u Rajsku prerast.
O tome, u
idućem nastavku...
