serijal listi najboljih filmova premijerno dostupnih prošle godine otpočinjem jednim gostovanjem, odnosno top-10-om povremenog saradnika koji do sada na ovom blogu nije pisao o filmovima, nego o knjigama – videti njegov rivju za JAPANESE TALES OF MYSTERY AND IMAGINATION by Edogawa Rampo.
ipak, veoma poštujem njegov highly opinionated attitude – čak i onda kad se s njegovim (pr)ocenama ne slažem – te zato, evo šta je za sebe i za nas odabrao marko the cutter (PS: na slici gore nije autor donje liste, nego juen mek gregor, glumac GHOST WRITERA). lista počinje njegovim pozivom na gang-bang, a u skladu sa satanističkim proklivitetima, data nam je – što bi reko gašpar noje reimagined by dragan bjelogrlić – OTPOZADI:
dakle, TOP-10 by marko the cutter
Nisam gledao ništa kosooko što bi mi se ove godine dopalo (jedva da sam išta i gledao), a ovo ostalo što sam rangirao mi se uglavnom ne sviđa. Možete da me silujete, bolje nemam.
10. MONEY NEVER SLEEPS
Prijalo mi je da ponovo vidim Gordona Geka, makar mu prišljamčili Indijevog... sina? Ne sećam se šta je bio, znam da muva Megan Foks u Transformersima. Najljigaviji filmski momenat godine: susret Daglasa i Čarlija Šina (sa droljama, a kako drugačije) na nekom prijemu, anti-ironičan feelgood trenutak koji valjda treba da izazove osmeh i sećanje na prvi deo. Nebuloza. Zapravo, film po svojim televizijskim kvalitetima najsličniji ovde bolje plasiranom Edge of Darknessu (i po tome što glumac drži film, doduše s njegovim likom smo već upoznati te je situacija drukčija) a bar ima kompetentnijih pokušaja režije sa sečom ekrana i proletanjem brojki i slova.
9. THE GHOST WRITER
Film izvanredne atmosfere čiju kičmu polomi brdo nenamerne komike koje treba da bude prelomni momenat u priči. Izguglajmo svetsku 3ABEPY (šta bi bilo tek da je MekGregor imao pristup društvenoj sekciji Znaka Sagite?)
8. SHUTTER ISLAND
Nisam kupio veći deo ideja koje Skorseze ovde plasira, niti su mi se učinile posebno važnim premda ni posebno iritirajućim; tvist je slab, predvidiv ali na bazi utiska film na kraju osnaži, iako ne bih mogao nijedan element odrediti kao izuzetan, čak ni lokacija, ostrvo, nije snimljeno posebno dobro – previše je tu peripetija oko bezizražajnih kamenih litica, premalo šume, magle i vresišta. Preduga, krvava scena porodične tragedije miriše na nesvesni voajerizam ali konačno određivanje spram lobotomije ne bih nazvao odobravajućim već više rezigniranim, poraženim kao što je i junak poražen. Zapravo film je na listu ušao kao magla što je svaki dan tu, pomalo sipi pa je u izveštaju o vremenu valja pomenuti.
7. INCEPTION
Nolanov Inception deluje manje iskreno na idejnom planu, kao maskarada bez autorove namere da pokaže ili zastane da sam razmisli zašto mu je nešto u filmu postavljeno baš tako kako je postavljeno – gledaocu baci opsežni tutorial da bi ovaj naučio pravila koja je režiser zamislio, a njih dalje ne treba preispitivati, nego prenositi onima koji nisu uložili napor (ah, taj intelektualni napor) da ih popamte. Inception je pokazao galopirajuću bezidejnost Elen Pejdž kao glumice (zbilja, šta joj je s licem? kao da je izgubila par slojeva mesa oko obraza i vilice, nevešto naneseno rumenilo pojačava utisak nezdrave, mlitave kože) i zapaženu ulogu Gordona-Levita kome pripada i jedna od akcionih scena godine, tumbanje, duel sa crncem u zgradi koja rotira. Van osnovnih postulata, Inception ostavlja utisak zabrinjavajuće bezidejnosti kada imamo u vidu da se radi o sanjanom svetu; šta je ono snežno pucanje na kraju, neko je dovoljno pičio Modern Warfare 2 da bi ga i sanjao? Ponegde hajpovan kao novi Matriks, svoje specijalne efekte svodi na prštanje voća i povrća (ekipa za rendering se presumably ovajdila) i natkriljivanje grada, koje zbog odsustva kreativnih rešenja sa fizikom izgleda kao Photoshop efekat.
6. BLACK DEATH
Iliti prikvel za predstojeću seriju po Martinovoj Pesmi leda i vatre, film u kome Sean Bean i družina više od polovine putuju zemljom koju je kuga opustošila, zgarištima sela i sukobljavaju se sa sujevernim meštanima i očajnim razbojnicima. Mračno, tmurno, gritty, baš kako medievil treba da izgleda. Onda dođu u selo u koje treba da dođu i počnu da se ponašaju kao volovi a poslednja trećina filma predstavlja sunovrat u palamuđenje kojim kao da želi da se distancira od svega onog što ga je dobrim i načinilo. Šteta.
5. KICK-ASS
Strip je bolji. A strip radi Milar, jeftini šoker sklon rasplinjavanju u besmislene, neinventivne herojske kosmogonije pritom akcentujući rasne, seksualne i kakve već tenzije mu se učine pogodnim i edgy. Sam film bira lošije rešenje od stripa kada je o očevom bekgraundu reč i lošije raskida s realnošću nakon što bolnički tretman stvori superheroja iz naslova. Mislim da mu takođe čamuga ne preotima devojku (eto uloge za nekog arenbi pevača). Aktuelna lolita američkog filma akcionim scenama daje dovoljno šarma i grimase da imaju prođu uprkos što prave eksplicitnosti u nasilju zapravo i nema, već samo traljavog i zbrzanog krvopljusa. Kolorit je potrefljen a elegantno je ostavljen prostor za nastavak.
4. UNDISPUTED 3
Tabačina godine i najbolji Undisputed film nudi brojna kreativna rešenja sa daškom Van Damovog Questa (koji ionako mnogo duguje tabačinama iz sveta video igara sa svojom koncepcijom turnira) i aktuelnim MMA trendovima. Zamerka: ma koliko da Adkins dobro izvodi svoje rotirajuće nožne šamare, nakon mnogih ponavljanja gube na estetskoj snazi, a ono što bi trebalo da deluje detrimentalno na njega kao borca, ozbiljnija povreda, biva naglašeno samo kroz kratkotrajno šepanje koje zatim leti kroz prozor.
3. EDGE OF DARKNESS
Televizijski film koji iz sve snage čupa najveći režiser našeg vremena, Kempbelova nesrećna drama koja želi biti i bioskopski, akcioni triler te ima par zabiberenih karambol-scena na kraju valja gledati samo kao vehicle za Gibsonovu bravuru u ulozi ucveljenog oca.
2. ENTER THE VOID
Razočarenje godine ali film dovoljno dobar da bi uleteo na ovu mršavu listu. Osnovni problem Gasparove koncepcije nije to što je u stanju da brdo minuta izdašno dodeli psihodeličnim, animiranim tripovima koji bi nesumnjivo čarobnije delovali u bioskopu. već to što osnovna mehanika filma grdno backfireuje. Dakako, mislim na beskonačne švenkove kroz zidove, krovove, nad ulicama... kamera se mukotrpno zanosi da bi nam likovi došli u domet sluha, razmenili par reči, pa onda ajd nazad kroz kojekakve instalacije & izolacije (vizuelno je postupak iznenađujuće slab, pa mogli smo videti makar layout stanova i stubišta, detaljniju mapu krovova, slikaj taj Tokio čoveče). Metod koji je tako dobro funkcionisao u Irreversibleu, da gledaocu koji ne može da pobegne iz bioskopa uhvati glavu s obe ruke, kao zubarski asistent neposredno pre upotrebe klešta i natera ga da trpi duhovno nasilje kroz cenu fizičkog ovde jednostavno ne prolazi; već je viđeno, i užas saobraćajke u neku ruku dosađuje zbog Gasparovog insistiranja da se više puta pogleda; kao da nije znao šta će s tim, pa je pokušao mnogo puta da udari i svaki put promašio.
1. THE BOOK OF ELI
Spaljenom Amerikom hoda crni Zatoiči u dugom kaputu, ka okeanu, zove se Eli i nosi knjigu sa sobom. Pustinja je topla, zemlja nije ona mrtva, Kormakova iako prašine i kamenja ima... kao što ih inače ima u državama koje prethode Kaliforniji. Ah, blagoslovena bila braon-riđa prostranstva prošarana kaktusima u kojima čovek može živeti od izvora vode i solarnih ploča prethodno uspostavivši satelitsku net konekciju i načičkavši žicu oko haj-tek prikolice glavama zvečarki. Dobro, možda ne u filmu ali živeli bi (i živeće, ton je ipak optimističan) oni opet jednog dana tako. Geri Oldman je podnošljivi negativac a Mili Kunis nisu rekli da kada se zaputi u uejstlend nije uputno biti odeven kao džins model koji s mukom korača još uvek dobro očuvanim hajvejskim asfaltom.
