izabrana dela

izabrana dela

уторак, 05. октобар 2010.

JAPANESE TALES OF MYSTERY AND IMAGINATION by Edogawa Rampo

 
odavno vapijem da pročitam nešto od edogave rampa, klasika japanskih krimi-horor priča. ozbiljnim pratiocima japanskog horora rampo je znan po nekim sjajnim filmovima baziranim na njegovim pričama i romanima, kao što su transcendentni MOJU (aka BLIND BEAST), sumanuti HORROR OF DEFORMED MEN, cukamotov gotik GEMINI, ili recentni i sasvim decentni šrederov INJU: THE BEAST IN THE SHADOW. rampa se dohvatio i klasik japanskog avangardno-revolucionarno-perverznog filma, koji wakamatsu. i to ni manje ni više no njegove najperverznije priče – CATERPILLAR – u istoimenom filmu iz ove godine koji još uvek nismo overili.
pošto je rampo nešto kao japanski e. a. po (po čuvenju, donekle i tematici – mada u drastično neartističkoj, palp varijanti), inspirisao je i filmski omaž kao što je RAMPO (u kome pisac istražuje zločine po uzoru na njegove priče...) i omnibus RAMPO NOIR, neujednačen ali svakako dovoljno sicko na unikatni japanski način da vredi pažnje onih koji vole japanske perverzije (koje, da budemo jasni, čine glavni ljuti začin rampovog pisanja).
            pošto se već godinama srećem sa filmskim adaptacijama rampa, prirodno je da odavno merkam ovu zbirku njegovih priča, izdaleka – ali čovek se ne može oslanjati na neukus slepaca koji naručuju naslove za beogradske knjižare koje drže knjige na engleskom, a naručivanje iz inostranstva i dalje je prekomplikovano i prerizično i preskupo za moj ukus. zato sam iskoristio priliku da tokom boravka u montrealu prošlog jula ovu knjigu naručim sa njihovog amazona, zajedno sa još tucetom naslova koje čak ni njihove mass-market mainstream bullshit everyman tasteless mob knjižare ne drže. knjiga je stigla iz kanade u kanadu sa skromnim zakašenjenjem od nekih 15 dana u odnosu na narudžbinu ("in stock!" kaže stoka. ma nemoj!), kada sam ja već bio nazad u srbijici.
ipak, zavojitim putanjama kojima ovdašnji ljubitelj opskurnije i ređe literature ionako mora da se dovija – konkretno, ljubazošću DNK-a (dejan n. kraljačić), našeg čoveka u montrealu, u bg su prošle nedelje pristigle 3 preostale knjige koje je neažurni seljački imbecilni loše opskrbljeni kanadski amazon sa uvredljivim kašnjenjem dostavio na adresu moje kanadske doušnice.
knjige je u moje ime preuzeo "cutter" (ime i br. telefona, kao i slobodnije fotografije, dostupni cult of ghoul redakciji), što je bila savršena prilika da ga prinudim na ono za šta ga vrbujem već godinu dana – naime, da napiše nešto za ovaj blog.
zbirka priča edogave rampa učinila mi se savršenim povodom za to. uostalom, evo šta, između ostalog, ima u njoj:

- The chilling story of a quadruple amputee living in isolation with his perverse wife;
- The weird record of a man obsessed with optics who creates a chamber of mirrors and descends into insanity;
- The morbid confession of a maniac who envisioned a career of foolproof “psychological” murders;
- The eerie encounter with a portrait that appears to be alive;
- The twisted psyche of a somnambulist who commits murder in his sleep;
- The bizarre tale of the chair-maker who buried himself inside an armchair and enjoyed a sordid career of “loves” with the women who sat on him.

moj rivju ovoga desiće se jednog lepog ali ne tako skorog srpskog dana, pa zato, do tada, evo kako je naš special guest star, artist formerly known as "cutter", reagovao na ove boleštine.

 


Jednog lepog japanskog dana, ubogi (verovatno) prodavac rezanaca (još verovatnije i supe pride) Hirai Taro ostao je bez posla posle zemljotresa koji je opustošio potez od Tokija do Jokohame. Gladan u Osaki, setio se svojih srednjoškolskih čitalačkih dana i magazinu Šin Seinen poslao kratku priču o bakarnom novčiću, koja je potpadala pod žanr misterije – ili detektivske priče koja u to vreme nije praktikovana među japanskim autorima, ali narod je gutao prevode velikana poput Poa i Dojla, u čijem društvu se Hirai tako instant obreo.

Ovde treba reći da u japanskoj literarnoj tradiciji misterija nije bila strana; kineske priče/zapisi o sudskim slučajevima uvožene su stotinama godina ranije i posledično, japanski autori su počeli da pišu u tom stilu. No, početkom XX veka prevodi modernih zapadnih autora potisnuli su prežvakane sudske drame, te su se stekli uslovi da pojavom priče o Bakarnom novčiću od dva sena (centa) Edogawa Rampo začne čistokrvnu japansku – a modernu – misterioznu scenu... ili je barem tako mislio njegov prvi prevodilac na engleski, nesvestan nekolicine modernih prethodnika, što je greška koja se može pripisati utisku koji je kod kritike ostavio tada neuobičajen naglasak na metodi logičkog rasuđivanja pri razrešenju zločina, dovoljan da mu prišije tu titulu.  Rampo je dakako Hiraijev nom de plume; duhoviti(?) omaž Edgara LanPou koga je Edogawa brzo među svojima nadmašio u popularnosti. Zbirka koja mi je pala u šape sadrži deset priča (misterije i imaginacije) koje bi trebalo da daju veran presek i Rampovog stvaralaštva te ga preporuče zapadnjacima. 

Japanske črčkarije koje retko koji nemongoloid ume da dešifruje često dovode u pitanje koliko je prevod zapravo veran, tim više kada vidimo da je stanoviti Džejms B. Haris potpisan kao prevodilac. On se dotiče tih zebnji i u predgovoru opisuje svoju saradnju sa Rampom; kaže da, dok je ovaj bio sasvim kadar razumeti i čitati engleski, nije umeo ni da ga bekne ili napiše. Ta tvrdnja je uslovila da par minuta posvetim razmatranju mogućih defekata koji su mogli prouzročiti takvo stanje, ali bez uspeha pošto Rampo nije bio oduzet ili nem. Za sebe Haris kaže da ne ume da čita i piše japanski ali da ga tečno govori. Ovakvo uparivanje dovelo je do susreta jednom nedeljno, razvučenih na period od pet godina čiji proizvod je nešto preko dvesta strana teksta.

Čitajući priče, brzo se opaža srodna tematika i motivi koji se provlače kroz celu zbirku. Rampove priče su više how nego whodunit budući da često već u prvom pasusu dobijemo sudbinu negativca a zatim gledamo kako je uhvaćen. Ne libi se da upotrebi osnovnu konstrukciju mnogo poznatijih dela (tako sam navodi na Zločin i kaznu, Kaina i Avelja...) što je nejmdropovanje koje više deluje kao nepotrebno priznanje nego kao vešt omaž. Njegovi negativci znaju policiji da skrenu pažnju na sebe zarad potiranja svake sumnje... ovo ne zvuči i ne deluje dobro iako su i pisac i njegov lik uvereni da se radi o vrhunskoj zagonetki koja će se spektakularno razrešiti. Psihologija se uvodi i kao metod istrage, kroz model policijskog testa, ali je mnogo bitnija funkcija koju igra u unutrašnjem pejzažu likova.

Po svoj prilici, Edogawa Rampo nikada nije čitao Lavkrafta, i dok neki njegovi uvodnici sadrže najave onostranog horora, tačnije užasavajućih vizija izopačene nauke (što bi rek'o Čerčil) iza njih ne stoje nesaznatljivi bogovi već ljude u pakao i ludilo pogone dubine ogledala, svetlosni trikovi i uopšte, zanatlijin usud sledi iz psihe koja ne može da prati veštinu njegovih ruku i delo koje stvaraju, čime konačno biva rasporena. Ako je jasno implicirao uticaj Dostojevskog kroz pominjanje Zločina i kazne, taj detalj ostaje u zapećku kada se uporedi sa motivom dvojnika koji predstavlja piščevu fascinaciju mogućnošću novog početka ili bivstvovanja odsečenog od zlodela, rukama opranim/kapitalom stečenim kroz zločine drugog identiteta koji se može odbaciti poput košuljice. Rampov dvojnik je ili žrtva ili fantazam koji se lako može rasplinuti, i predstavlja pretnju jedino kao greh iz prošlosti. Tek jedna priča - poslednja - odbacuje dotadašnja zdravorazumska rešenja i otkriva se kao prava pravcata bajka, čija tragika silazi u elegiju a ne prerasta u užas.

Najvredniji stilski segment Rampovog stvaralaštva je silazak (ili vozdizanje, ako želite) u guro (a gde je guro tu je ero), seksualnu izopačenost na koju se naslanja teška i obilato iznakažena telesina, u kojoj obitava odgovarajući um. Rampova perverzija je svedena, nije vulgarna ali zbog toga nije slabo prikazana; veći problem je autorova želja da u poslednjem pasusu nekih priča stavi svojevrstan disclaimer u usta naratora, tipa “moša, izmišljao sam sve ovo“ što je tvist kakav ne vredi čuvati od spojlera. Takođe, neka bitna, “ingeniozna“ rešenja do kojih likovi dolaze opisana su samo tim pridevom, bez ulaska u samu izvedbu, što je definitivno downer.

Teško da je Rampu bila dostupna Metalikina pesma One, ili makar Trambova novela Johnny Got His Gun, budući da je njegova vizija ljudskosti odnete granatom znakovito nazvana Gusenica i objavljena čitavih deset godina ranije; predstavlja stilski, ako ne i konceptualni vrhunac zbirke. Japanska izdajnička struja je po toj priči ove godine, a kontra Mišiminih patriotskih gledišta, snimila filmsku adaptaciju u kojoj se osuđuje dominacija nad Kinom i koja koristi Edogawinu pripovest samo kao predložak za politizaciju.

Priče su ovo sa mnogo manjkavosti, naivnosti pa i lenjih rešenja od kojih su neka gotovo filmska (na kraju Litice bukvalno se traži fejdaut). To što se radnja odvija u Japanu gotovo se može otpisati kao element oneobičavanja  jer su titule i setinzi srodni zapadnjačkim, i sem nešto suzdržanijeg ero-guro naboja i japanskih imena, većina priča lako se može zamisliti u ponekom broju Weird Talesa. Edogawa Rampo nije jak stilista te je dobro što mu tekst nije posebno nakićen, ugledanje na velika imena pre vuče na naivnost nego na omaž a posebno je slab kada dođe do twista. No, snagom pojedinih deonica i zahvaljujući ideji proizašloj iz autentičnog japanskog fetišizma a umešno dočaranoj u nekoliko priča zavređuje pažnju i svrstavanje među bolje mystery-detective pisce svoje generacije.

– cutter –



PS: kod katera su, as we speak, još dve moje knjige koje čekaju tren uručenja mi; ako ovaj rivju dobije više od pet pozitivnih komentara čitalaca, ubediću ga da prikaže barem još jednu od njih...

7 коментара:

NGboo је рекао...

Što se filmskih adaptacija tiče, gledao sam Blizance i Rampo Jigoku, i oba su me oduševila (ovaj drugi, čini mi se, malo više). A posle recenzije mi se baš čitaju Rampove priče. :))

Dejan Ognjanovic је рекао...

čudi me da ti to nisi već dosad overio na papiru. a što se tiče filmskih verzija, sve nabrojane su vredne pažnje - od blago natprosečnih pa do izuzetnih.

NGboo је рекао...

Nažalost, nisam. :( Koliko sam shvatio, njegovo delo na srpskom mogu samo da sanjam, a za naručivanje već nemam para (ko li me je terao da upisujem arhitekturu, pa još da završim u najgore moguće vreme?) Ni na netu nisam uspeo ništa da nađem, mada nešto i ne volim čitanje sa monitora.

Dejan Ognjanovic је рекао...

koliko mi je poznato, rampo nije prevođen na srpski, tj zasigurno ga nema ni u jednoj relevantnijoj zbirci priča. zavisno od toga kako odreagujem na nj. prozu, možda pokušam da nešto promenim na tom polju.

Perin је рекао...

Ranpo je odličan :) Kao što je Ghoul lepo primetio, uzor mu je Edgar Alan Po (sami pseudonim mu je omaž ovom piscu). Ne bih ga doduše poredio sa Poom, ali piše slične stvari, mada, ne na tako velikom nivou. Njegova izdanja se ne mogu naći u Srbiji...Za Hrvatsku ne znam.

zakeralo је рекао...

Edogava jeste prevođen na srpski, zajedno sa još par odličnih japanskih pisaca. Doduše samo jedna njegova priča može se naći u Antologiji kratke priče Japana u izdanju (počivše?) kruševačke Bagdale. Pošto mi je knjiga, nažalost, zagubljena u selidbama, ne mogu da navedem tačno naslov, sećam se samo skroz poovske atmosfere jeze i izopačenosti (mislim da je bilo nešto o ogledalima).
U toj zbirci ima svega i svačega, kvalitet varira, ali pruža odličan presek jap.kratke priče s kraja 19.-og i kroz 20. vek. Pored Rampove, tu je bar još jedna crnuhumorna priča koja zavređuje pažnju. Naravno, opet se ne sećam naslova ni pisca, ali ona na dražesno morbidan način predstavlja japansku posvećenost samurajskim vrednostima, čak i kada se radi o bandi japanskih očajnih domaćica sa ubojitim hobijem :)

Shozo Hirono је рекао...

Priča se zove Mirror Hell, ili Kagami jigoku, i ekranizovana je u Ranpo jigoku. I, za razliku od potonjih, prilično je pitka.