Imam veliko zadovoljstvo da
detaljnije najavim narednu, 15. po
redu knjigu Orfelinove edicije „Poetika strave“ u kojoj objavljujemo
vrhunce svetske književnosti strave. U pitanju je moj izbor najboljih horor
priča nemačkog autora Hansa Hajnca
Eversa pod naslovom Pauk i drugi užasi.
U pitanju je knjiga po mnogo čemu
drugačija od naših dosadašnjih:
1) pre svega, ne spada u anglofonu sferu, već
predstavlja primer horora izvan uobičajenih američkih i engleskih tema i
pristupa – konkretno, videćete ovde kako izgleda osobeni germanski horor;
2) ova zbirka je mračnija, morbidnija, perverznija,
sadističkija, krvavija, zlokobnija, satanističkija od dosadašnjih knjiga ove
edicije: zbog toga i dizajnom izgleda kao Knjiga Krvi (a Evers je zaista po mnogo toga prethodnik Barkera);
Eversov roman Čarobnjakov šegrt, forzec ilustracija Malona Blejna |
3) veći naglasak je na mračnoj psihološkoj i telesnoj stravi u duhu E. A. Poa, mada ima i nekoliko primera fantastike i nagoveštaja natprirodnog;
4) Eversovo pisanje predstavlja zaista unikatan, još
od E. A. Poa retko viđen spoj senzacionalističkog i artističkog;
forzec ilustracija Pauka - by Ivica |
5) ovo je naše za sada najkontroverznije izdanje,
ne samo zbog sadržaja, nego i zbog autora, kontroverznog, amoralnog,
zloglasnog, čak notornog – pre svega zbog Eversove saradnje sa nacistima (decenijama
nakon što je napisao ove priče), koja je na njegovo delo stavila žig zbog kojeg
se ono nepravedno našlo u senci.
Creepy Ubermensch |
Složena je to, nimalo jednostrana
priča o Eversu, nacistima i hororu – kao što ćete moći da vidite u opširnoj
njegovoj biografiji na kraju knjige, kao i u stručnom pogovoru koji sve to
pojašnjava i kontekstualizuje.
U svoje vreme Evers je bio
najčitaniji nemački pisac, ne samo u Nemačkoj nego i u mnogim zemljama Evrope –
prevođen je čak i kod nas, u 1920-im, mada priče koje čine ovu zbirku, izuzev
naslovne, nikada dosad nisu bile prevođene na srpski.
Sve njih je, zajedno sa „Paukom“ (dakle, i ta priča je ovde u novom prevodu), odlično preveo sa nemačkog naš novi saradnik, Luka Račić.
Sve njih je, zajedno sa „Paukom“ (dakle, i ta priča je ovde u novom prevodu), odlično preveo sa nemačkog naš novi saradnik, Luka Račić.
Jedino je Eversov esej o Pou preveo
sa engleskog urednik knjige, dr Dejan Ognjanović.
Evo konkretnog sadržaja ove knjige koja ima ukupno 230 strana i standardni tvrdi povez.
Zadnja korica Pauka |
1. Pauk
Antologijska priča o ženi koja, kako izgleda,
navodi muškarce koji je posmatraju izdaleka, kroz prozor, na samoubistvo
vešanjem. Jedan student reši da ispita misteriju i sam se nastani u sobi s
pogledom na čudnu zavodnicu... Hoće li joj on odoleti?
2. Karneval
u Kadizu
Bizarna, skoro proto-ligotijevska minijatura o limitima
spoznaje – odnosno, o čudnom, neobjašnjivom događaju na čuvenom nemačkom
karnevalu.
3. Paradajz
sos
Neodoljivo atmosferična, autentična i krvava priča
o brutalnom, potajnom noćnom takmičenju u brdima Španije... Ne, takmičenje nije
u pravljenju kečapa, nego u vrlo bizarnom prolivanju ljudske krvi...
4. Bela
devojka
Grupa smorenih dekadenata odlazi da osmotri čudni
ezoterični ritual koji izvodi naizgled vrla, bela devojka, u slavu boginje
Afrodite, a sve se dešava u kući jednog bogataša... Ova priča objavljena je u
okultnom magazinu Equinox koji je
uređivao Alister Krouli, Eversov
znanac.
5. Pogubljenje
Damjena
Retko kada su eksplicitni sadizam i ženska lepota
bili tako efektno spojeni kao u ovoj politički nekorektnoj priči o ženi čudnih
interesovanja...
6. Kutija
tantuza
Na dalekom Istoku osobena, nepredvidiva azijatska
psihologija dovodi do veoma nadahnute i bolne osvete nevernoj ženi i nevernom
prijatelju...
7. Srca
kraljeva
Jedan od mojih najvećih favorita, priča koju po
snažno anti-kraljevskom i anti-crkvenjačkom odijumu upoređujem sa Raselovima Demonima (The Devils, 1971). Priča o slikaru koji vlast sadističkih
francuskih kraljeva mrzi toliko da im se sveti na nadasve originalan, duhovit i
morbidan način.
8. Mamaloi
Ovo je, bez ikakve sumnje, najbolja (meni znana) horor
priča napisana na temu mračnih rituala vudua
– što ne treba da čudi jer Evers je zaista, naživo, učestvovao u vudu ritualima
na Haitiju i na američkom Jugu. Jedan nastrani nemački eksploatator koji je
azil našao na Haitiju postepeno otkriva mračnu pozadinu svoje haićanske
ženice...
9. Vodeni
leš
Poezija i nekrofilija, lepota i rugoba,
metapoetički osvrt na sopstvenu hororičnu karijeru...
+ Appendix: „Edgar
Alan Po“ (esej)
U odbranu genija horora, od strane čoveka koji se
po mnogo toga identifikovao sa njim.
+ Pogovor: „Hans
Hajnc Evers: Na strani Tame“
+ Biografija
Knjigu je na svoj osobeni način
ilustrovao naš dokazani majstor Ivica
Stevanović.
jedna neupotrebljena verzija by Ivica S. |
Pretplata za knjigu Pauk
i drugi užasi traje od 31. jula do 31. avgusta.
Pretplatna cena je 900 din. U knjižarama će biti oko 1.200
din.
Knjiga iz štampe izlazi do kraja
avgusta.
Knjigu treba
platiti na račun Orfelin izdavaštva, Kosovska 23, Novi Sad (broj računa 220-73108-85),
a pretplatnik svoje podatke (ime i prezime, adresa i broj telefona), kao i
naslove knjiga na koje se pretplatio šalje na: orfelinns@gmail.com.
Knjige isporučujemo
poštom na adresu koju naznačite. Poštarinu plaća Orfelin.
Ako vam sve ovo nije bilo dovoljno,
evo i početka mog pogovora:
Hans Hajnc Evers: Na strani Tame
„Delo je
ništa. Misao je sve. Stvarnost je ružna i nema opravdanje što postoji. San je
uvek lep i istinit je baš zato što je lep. Zbog toga ja verujem da su snovi
jedina stvarnost.“
- H. H. Evers, „Edgar Alan Po“
Hans Hajnc
Evers beše sanjar osobene sorte: ne od one češće i brojnije, od pesnika što
slabo silazeći iz kule od slonovače krstare zemljama snova prizvanih iz
sopstvene imaginacije; pripadao je malobrojnijima, ekstrovertnim sanjarima,
budući svetski putnik koji je pomno prokrstario planetu, od Indije i Australije
pa do Severne i Južne Amerike, usput se upuštajući u seks, droge, politiku i
crnu magiju. Svoje pero je umakao u osobeni amalgam egzotičnog tuđinskog
kolorita i lokalnih, vrlo nemačkih snova. Ma gde putovao – od urbane Francuske
i ruralne Španije pa do šumovitog Haitija, i dalje – od sebe nije mogao pobeći,
i svoj lik je, ma gde bio, pre svega video. U ovome leži koren većine njegovih
kvaliteta, kao i problema.
„Jedan od
problema sa Eversom,“ piše Everet Blajler u Pingvinovoj
enciklopediji horora, „je taj da niko, izgleda, ne zna gde prestaje njegov
život a počinje njegova proza. Za mnogo njegovog pisanja kaže se da je
autobiografsko, a naročito romani o Frenku Braunu, ali nije jasno da li su to
prisećanja razuzdanog, neodgovornog mladića ili neispunjene fantazije od
najvulgarnije sorte.“ (Jack Sullivan (ed), The
Penguin Encyclopedia of Horror and the Supernatural, Viking Penguin, New
York, 1986, str. 145.) Napadna autobiografičnost osnažuje njegove ispisane redove,
svedočeći da su napojeni životnim sokovima a ne kalkulacijama i eteričnim
izmišljanjima; ali često ume i da zasmeta svest o tome da je „umetnik prisutan“
u svakom svom redu. Ovo je dobro razumeo Ranko Munitić, jedini koji je do sada
na srpskom ostavio obimniji i značajniji napis o Eversu:
Kroz meandre
sadomazohističkih podviga Frenka Brauna, H. H. E. nastoji, u stvari, da
raščisti sopstvene dileme, bojazni i traume. Nijedna objektivna poetika ne može
da okupi i prožme sve što se na stranicama romana tako grčevito i žudno
udružuje, taj lov na istinu odviše je grozničav i neartikulisan da bi se mogao
prihvatiti isključivo kao ispunjenje izvesnog spisateljskog projekta. Toliko je
privatnog u Čarobnjakovom šegrtu,
tako mnogo ličnog strahovanja, dubokih neodumica, nedomišljenih kontroverzi:
sirova privatnost jeste razlog što taj gusti, vanserijski roman ne dostiže
homogenost i univerzalnost zrelog umetničkog artefakta. U tom smislu Alraune će biti znatno bolji sastav. No,
u oba slučaja nameće se neizbežno pitanje: pišući te krajnje oneobičene
fantazmagorije, nije li H. H. E. pokušao da izvede egzorcizam koji bi ga samog
rasteretio košmara i izveo iz strmoglavog glavinjanja grozom? (Ranko Munitić,
„Dama koja nije imala dušu“ u Čudovišta
koja smo voleli 4, Kreativni centar, Beograd, 2010, str. 29.)
Zaista, „sirova
privatnost“ ume da Eversovim delima podari jaču notu uznemirujućeg, jer čitalac
se nađe usred jedne lične odiseje, „strmoglavog glavinjanja“ regionima mraka i
amoralnosti, pa i čistog Zla, sa velikim „Z“, i mada je izvesna doza
estetizacije prisutna, ona ni izbliza ne dostiže poetizaciju jezika njegovog
velikog uzora, E. A. Poa, već, naprotiv, jednostavnim, skoro novinarskim
stilom, čitaoca bez najave i bez distance, baca u kaljugu Zla u kojoj pisac, ma
koliko pozirao kao ničeovski „natčovek“, i sam očito vodi neku svoju ličnu
borbu, svoj duboko privatni egzorcizam.
Koji su to Zli
dusi što opsedaše Eversa, kako se sa njima borio u svojoj prozi, i koliko su ta
borba i ta proza relevantni za današnjeg čitaoca, čitav vek kasnije?
Mračne sile
Na vrhuncima
svoje popularnosti, koji uistinu behu veoma visoki, u prvim decenijama 20. veka
Evers je bio najprevođeniji nemački pisac svog doba i jedan od najpopularnijih
i najslavnijih umetnika Nemačke; ne samo pisaca, budući da se s uspehom bavio
još i filmom, teatrom, operom... O njemu se pisalo, bio je viđen, hvaljen, ređe
napadan, bio je svuda; njegov najpopularniji roman, Alrauna, za deset godina se prodao u četvrt miliona primeraka, što
je u to vreme bila ogromna cifra; film Praški
student, za koji je pisao scenario, bio je najhvaljeniji film svog doba,
trijumf autorskog, umetničkog filma u mladom i još uvek prezrenom mediju čije
je ozbiljne potencijale Evers među prvima prepoznao.
Danas je Evers
jedva fusnota, ako i toliko. Suviše nezaobilazan da bi bio sasvim ignorisan, u
kraćim napisima u enciklopedijama potencira se žig saradnje sa nacistima zbog
kojega je njegovo pisanje postalo skrajnuto i poluzaboravljeno, iako je svoje
najbolje stranice napisao decenijama pre toga. Osim priče „Pauk“, i dalje
obaveznoj u svakoj antologiji svetske fantastike i horora koja drži do sebe,
druge njegove priče i romani retko se preštampavaju, a uprkos značajnim
kinematografskim potencijalima koje poseduju, po njima se već preko pola veka
više ne snimaju filmovi. Čak i u knjigama posvećenim gotskom hororu u nemačkoj
književnosti, kao što je to, recimo, Popularni
vaskrsli, njegovo ime pominje se uzgred, na samo par mesta, nesrazmerno
njegovom značaju, i bez ikakve detaljnije analize dela. Tako, kourednik te
knjige, Bari Marnejn, priznaje Eversu da je „značajan inovator u nemačkoj
modernističkoj estetici,“ (Andrew Cusack, Barry Murnane, eds, Popular Revenants: The German Gothic and Its
International Reception, 1800-2000, Boydell & Brewer, Camden
House, 2012, str. 32.) ali tu tvrdnju ne obrazlaže. Slično je i u drugim
studijama i antologijama radova (npr. onima posvećenim evropskom hororu) gde
bi, samo da nije pomenutog žiga, Eversu po prirodi stvari bilo mesto.
(...)