Nisam se već duže od godinu dana obraćao javnosti ovim povodom, a slutim da ima ponekog koga zanima razvoj te shituacije, pa evo, pokušaću ukratko, pred kraj godine, da sumiram kako stvari trenutno stoje glede mog statusa po ovim pitanjima.
Kao što verovatno znate, pre tačno dve godine ostao sam bez posla. Deset godina sam bio asistent na predmetu Američka književnost na SG Anglistika Filozofskog fakulteta u Nišu kod prof. Dragane Mašović. Tokom te decenije na svojim plećima i iznurenoj psihi istrpeo sam sizifovski teret te nesrećne žene teške i sebi samoj a kamo li drugima. Na kraju tog intenzivnog "druženja" pomenuta matrona našla je načina da me udalji sa tog mesta. Detalji o tome su OVDE.
Zatim sam se našao na Birou, odakle sam se javio na ubrzo raspisani konkurs za moje upražnjeno mesto, za koje je ona sebi još mnogo ranije već našla podatnu, poslušnu žrtvu. Pošto su moje reference za dati predmet beskrajno jače od jadnog deteta koje se ponadalo da mu je upala sekirica u med obećanom saradnjom sa Draganom Mašović, nakon moje žalbe na referat o tom konkursu isti je na Nastavno-Naučnom Veću fakulteta – propao, odnosno nije usvojen. Detalji o tome su OVDE.
Prošlo je neko vreme tokom koga je prof. Mašović, neočekivano lišena ikakvog asistenta, morala sama da drži časove vežbi – kako-tako, koliko-toliko (a svakako ne u meri i obimu propisanim programom). Onda su opet raspisali konkurs za to mesto, a ja se opet javio, kao i nova miljenica, i još jedno zalutalo dete. Bio sam naoštren da oborim i ovaj i svaki naredni konkurs za to mesto, eto tako, čisto da ta neutažena, nezadovoljna žena bude još malo neutaženija i nezadovoljnija – mojom zaslugom. Kad već voli da igra prljavo, a budući da su pravda i reference na mojoj strani, mogao sam s tim da se bavim unedogled. Naravno da od ponovne saradnje sa njom nema ni teoretske šanse: bilo je to samo moje isterivanje pravde, ili nekakve jadne, privatne aproksimacije toga. Neko bi rekao – inaćenje, i ja se ne bih suviše energično protivio toj kvalifikaciji. Ionako su mi opcije bile svedene: sa titulom magistra praktično je nemoguće naći posao na fakultetu, u struci, jer se za asistente konkursi više i ne raspisuju, sem za reizbor već zaposlenih, ili za osobe unapred naumljene za ta mesta (dakle, formalna šarada da se zadovolji slovo zakona, ali režirana sa već podeljenim ulogama).
Anyway, u vreme raspleta tog ponovljenog konkursa raspisan je još jedan – za predavača engleskog jezika na nematičnim grupama na FilFaku Niš. To je moglo da mi bude među-rešenje do neke zgodnije pozicije, bliže mom stručnom usmerenju. Određeni pokazatelji ukazivali su da su mi šanse mnogo veće da tu dobijem posao, nego li da išta za sebe korisno uradim još jednim (eventualnim) obaranjem konkursa za mesto na kome sebe, kao asistenta TOJ frustriranoj usedelici, više ne vidim. Dakle, imao sam da biram: 1) još malo inaćenja sa Dragonom, i eventualna slast od još malo pakosti u kočenju njenih planova s mojom naslednicom (što se ne maže na leba, jer ja time i dalje ostajem na Birou...) ili 2) dizanje ruku od tog konkursa, prestanak talasanja, i javljanje na drugi konkurs, u nadi da će ova, napokon privremeno utažena, biti mirna povodom mog novog uposlenja na mestu koje s Anglistikom nema direktne veze (mada, da budem potpuno jasan, služi pretežno za upošljavanje onih asistenata koji s te grupe otpadnu zbog neslaganja sa svojim nakaradnim profesorima).
Odabrao sam drugu opciju, svestan rizika da se desi tačno ono što se na kraju i desilo: ukratko, Draganina dobra prijateljica, Savka Blagojević, bila je predsednica te druge komisije, pa su tako na taj konkurs nahuškale neko dete koje je u to vreme već radilo u nekoj školi, i njemu (tj. njoj) napisali referat. Stvar je jasna: Dragana Mašović ne želi da mene ikada više vidi, a svakako ne kao zaposlenog na tom Fakultetu, jer bi moj povratak, čak i na mala vrata, izokola, za njenu bolesnu sujetu bio doživljen kao lični poraz. Videvši koliko je sati, digao sam ruke od daljeg talasanja: na taj drugi konkurs nisam ni uložio prigovor, i ta neka "tetkica" je glatko zaposlena umesto mene. Inače, u komisiji za taj anti-mene referat bila je i bivša mi koleginica sa Anglistike, dr Biljana Mišić-Ilić, nekada davno puna cvrkutave ljubavi prema meni: evo je ovde na slici kako mi srdačno čestita na magistraturi, dve godine pre nego što je potpisala referat protiv mene.
U referatu stoji da su sve moje knjige, radovi, konferencije i stipendije vrlo lepi i krasni, ali nisu bitni, jer se tiču drugog usmerenja (kultura, književnost, film...) a ne "I am / you are" nauke. Istina, taj isti "problem" nije mi mnogo pomogao ni u referatu za predmet za koji oni JESU relevantni, ali to samo dokazuje da su ti referati proizvoljno zadovoljavanje forme koje nema veze sa suštinom, i da sadrže samo pokušaje opravdanja unapred načinjenog izbora. Drugi rečima, na konkurs je mogao da se javi i Tuta Bugarin – ako profesorka neće tebe, nego Tutu, Tuta će biti taj kome će da se piše referat, i Haug! Krava koja sedi je rekla svoje! Inače, pomenutu Savku, predsednicu komisije, slučajno sretoh par nedelja kasnije, u banci, kojom prilikom mi je izručila svoj standardni facijalis kez i zaćurlikala nekakvo ćaskanje kao da ništa nije bilo, naravno ne pominjući referat niti konkurs, nego se baveći isključivo slikom koju mi je videla na majici a ja, suviše zabezeknut tom besprizornošću i besramnošću, odvratih samo sa par hladnih reči...
Bila je to vešto odigrana igra Dragane Mašović, iskusne spletkašice koja je svog prethodnog asistenta takođe najurila, a zvanje docenta stekla sa najminimalnijim uslovima mogućim u to vreme (jedan jedini magistrant, i šačica radova). Uspela je: 1) da najuri "neposlušnog" asistenta, 2) dovede poslušnu beskičmenjakinju kao zamenu i 3) spreči da se "bundžija" vrati na fakultet, makar i na zadnja vrata. Lukavago, nema šta. Uostalom, sve je lako kad si redovni profesor, pa još upravnica grupe Anglistika.
Najnoviji razvoj situacije pokazuje šta je njoj sve vreme trebalo: beskičmeni automat koji će da odrađuje i njen posao, ćutke, poslušno, trpeljivo, dok ona uživa u blagodetima svoje ničim zaslužene plate redovne profesorke + raznih drugih funkcionerskih i tezgaških dodataka. Naime, kako saznajem od studenata sadašnje II godine Anglistike, prof. Mašović je u potpunosti prestala da drži nastavu iz predmeta Uvod u američke studije. Došla je samo na prvi, uvodni čas, da ih pozdravi i obeća im da nju više neće videti naživo sve do ispita, a u međuvremenu, tu je moja "naslednica" da odrađuje i časove predavanja (profesorkine) i časove vežbi (svoje), uz pomoć gostujuće lektorke, debele teksašanke koju su nekako takođe upregle u Draganino ralo da joj odrađuje posao koji nju mrzi da se njime bakće. Dakle, sad "neposlušni" Ognjanović više nije tu da talasa i buni se kad mu ova pokuša da uvali posao za koji nije angažovan; umesto njega tu su zombiji koji će da ćute i trpe i da rade profesorkin posao, a da ona na posao i ne dolazi. Pa to je raj na zemlji! Ko ne bi voleo da mesečno primi oko 100.000 dinara a da to malo posla koji ima neko drugi odradi umesto nje(ga)? Sad je i slepima jasno zašto je "ja se saginjati neću" Ognjanović bio nepodoban za strategiju "lezi lebu s kavijarom da te jedem" profesorke Mašović.
Ne treba misliti da sam ovim razvojem situacije bio iznenađen, zatečen ili frapiran. Bio je to niz prljavština koje su se mogle očekivati, ali nisam mogao niti hteo da suviše lako odustanem od te beznadežne borbe, prosto zato što nisam od tih što lako odustaju, a ne zato što sam realno mislio da imam ozbiljne šanse da detronizujem tu umišljenu veličinu i vratim se nazad sa oreolom i lovorikama prvog asistenta u istoriji koji je zbacio s prestola redovnog profesora. Slegnuo sam ramenima na sve to i kazao: Zut alors, odnosno Son cosas de la vida. Umesto da se dalje i dublje akam po blatu sa stokom, da gubim vreme na sudske parnice (u Srbiji!? HA!) i medijska preganjanja, pošto sam se isprva malo izduvao u tome, svoju energiju i vreme posvetio sam radu na doktoratu.
Doktorsku tezu na temu ISTORIJSKA POETIKA HOROR ŽANRA U ANGLO-AMERIČKOJ KNJIŽEVNOSTI odobrio je UNIVERZITET U BEOGRADU (Filološki fakultet, Studijska grupa Anglistika). Moj mentor, prof. dr Zoran Paunović, bio je sve ono što moja mentorka na magistarskom radu, Dragana Mašović, NIJE bila. Zbog toga mi je za magistarski o Pou, na 166 strana, trebalo SEDAM godina od prijave do odbrane (tačnije, moj prvoprijavljeni magistarski, o Lavkraftu, zbog neažurnosti mentorke i moje naivnosti nije nikada ni dovršen), dok mi je za doktorat daleko zahtevnijeg opsega, na 470 strana, sa apsolutno savršenim mentorom, trebalo malo više od DVE godine od prijave do odbrane. Ako ja lažem, matematika je jasna i nepobitna. Let him who hath understanding count the number of the Ghoul! After all, it is a human number...
Rečeni doktorat završen je, od mentora odobren, ukoričen i predat nadležnim službama beogradskog Filološkog fakulteta početkom juna 2011. Referat je bio gotov već početkom septembra, ali zbog odsustvovanja iz zemlje jedne od tri članice komisije nije bio smesta potpisan od sva tri imena, pa je tako zakasnio da, računajući i obaveznih "mesec dana na uvidu javnosti", stigne za oktobarsku sednicu NN Veća, nego je (jednoglasno!) odobren tek na novembarskoj. Sad preostaje samo još da bude odobren na sednici Veća Univerziteta, što bi trebalo da se desi valjda posle praznika, u januaru, nakon čega može da se pristupi odbrani, možda i pre mog rođendana (30.01). Dakle, malo se odužilo samo zbog letnjeg raspusta i poštovanja propisane procedure, ali u principu, ta odbrana bi trebalo da prođe glatko. Kad datum bude zakazan, obaveštenje će biti ovde na blogu.
Da sumiram: trenutno sam blaženo nezaposlen i uživam u slobodi kakvu odavno nisam imao; od mog zaposlenja na FilFaku u Nišu trenutno a ni u bližoj budućnosti nema ništa, a prilično je mrka kapa i na drugim fakultetima u Srbiji, barem dok god sam "samo" magistar; doktori su već znatno traženija roba, pa jednom kad stavim to magično "dr" ispred svog imena trebalo bi da se i stanje mog (ne)zaposlenja reši, ovde ili onde. U međuvremenu razmatram neke opcije za eventualni post-doc u inostranstvu, ili čak i da upišem još jedne, ali tuđinske doktorske, ako se ukaže zgodna i privlačna prilika u skladu sa mojim preferencijama, no ne žurim sa time. Trenutno mi je možda i suviše lepo: intenzivno čitam knjige "za dušu", žanrovske i one druge, gledam filmove, pišem neke manje tekstove za domaće i strane časopise i po glavi prevrćem neka ambiciozna pisanija, a pre svega naredni roman (ZAVODNIK), kojim ću početi da se bavim tek nakon odbrane doktorata. Do tada, niko me ne juri, nigde mi se ne žuri, opuštam se i odmaram od doktorata (i rvanja sa aždajama niškog Filfaka), koristim ovaj predah da napunim svoje baterije i da se početkom naredne godine bacim u nove radne i ratne pobede.
