уторак, 18. јун 2013.

Decadanse Macabre



            Nekad davno ja bejah momče mlado: student, mračnjak, autsajder itd. Kopajući sad po hartijama naišao sam na jedan svoj rani tekst: zapravo, ovo dole tek je moj DRUGI rad koji sam u životu video u štampanom obliku. Prvi je bio seminarski rad (sa I godine Anglistike) o "Bajronovskom junaku", objavljen u nekom niškom univerzitetskom listu (ne mogu sad da se setim kako se zvaše).
            Tekst pod naslovom "Decadanse Macabre" pisao sam namenski, za učešće na FILOZOFIJADI 1995. u Budvi. Odabrala ga je kao jednog od 3 (ili beše 5?) najboljih na Anglistici moja tadašnja draga profesorka, a kasnija poslodavka, mentorka, mentolka, SMaračica, nemeza i s-posla-šutiračica, dr. Dragana Mašović. Tekst je prekratak, jedva SKICA, ali dužina je bila unapred propisana, uslovljena time da se može izložiti (pročitati ili prodiskutovati) u 10-15 minuta. Pošto me je tema DEKADENCIJE (kojom se bavila Filozofijada te godine) i inače zaokupljala, a budući da mi ovaj kratki rad nije dao prostora ni mogućnosti da je obradim onako opsežno kako sam želeo, koktizing iz rada "Decadanse Macabre" prelio se i razvio u jedan daleko duži, obimniji i ozbiljniji madrfaking – u moj kultni esej "Nekrofilija – nekad i sad", napisan ubrzo po povratku iz Budve, a onda prvo objavljen u EMITORU (fanzin), pa u ZNAKU SAGITE (opskurni niskotiražni časopis za SF-F-H-), i najzad u zbirci mojih radova STUDIJA STRAVE (knjiga, izdao "Mali Nemo", Pančevo; ko nema, ne znam šta još čeka? da se rasproda skroz?).
            Iako "Decadanse Macabre" nije ni blizu mom i danas vrlo dragom eseju koji je na neki način iz ovoga izrođen, odnosno "Nekrofiliji...", mislim da ga vredi ovde okačiti iz nekoliko razloga:
1) baš zato što je kraći, pogodniji je za formu bloga i čitanje s ekrana;
2) može da posluži kao sasvim simpatičan EXTRA prilog uz "Nekrofiliju...",
3) odnosno, da osvetli moj mračnjački um u tim godinama, tj. u proleće-leto 1995. koje je za mene bilo veoma intelektualno uzburkano, i to i na ličnom planu (tada sam se rastao sa dugogodišnjim prijateljem i praktično jedinim sagovornikom za dubinske i ozbiljne teme koga sam tada imao u N. Banji) i na misaonom (u kratkom vremenskom razmaku u proleće i leto 1995. napisao sam eseje "Horor – imenovanje neiskazivog", "Decadanse Macabre" i "Nekrofilija – nekad i sad") i na kreativnom (svojevrstan produžetak i transmutacija ovih ESEJA bio je začetak mog romana NAŽIVO, čija je prva verzija takođe napisana u leto 1995. a tematski se direktno nadovezuje na gorepomenute eseje).
            Kad sad pogledam ovaj esejčić, moram priznati da on jedva uspeva da zagrebe svoju (složenu) temu, i da ga krasi prilična doza naivnosti koja ide uz mladost (imao sam 22 godine tada!), te da je svakako jedva korektan u akademskom smislu (odnosno, strože rečeno, previše je subjektivan i "poetski", nedovoljno naučan, nedovoljno definisan i argumentovan). Ipak, mislim da je zabavan (i prosvetljujuć) na svoj način, baš zbog tih razloga. U najmanju ruku, može poslužiti kao karika koja nedostaje između "Nekrofilije..." i NAŽIVOG.
            Filozofijada u Budvi bila je prilika za odličan provod: zauvek ću pamtiti šetnje tim gradom, flambirani sladoled u kineskom restoranu i naročito večerinke na terasi ispred apartmana tadašnjeg asistenta a danas prof. Naumovića, gde su se vodili inspirativni razgovori zaliveni obilatim količinama vina do duboko iza ponoći. Pamtiću, takođe, i beskrajna mudrosranja na prepodnevnim panelima kada sam, verovatno, i zamrzeo ne toliko sociologiju kao nauku koliko sociologe kao vrstu ljudi sasvim osobene mudrijaške načitane ograničenosti: za njih kao da nije važilo ograničenje od 15 minuta za izlaganje – pojedine socio-drkadžije su držale banku i preko pola sata.
            Ali, nema veze – podnelo se to, i vredelo je makar zbog jedne stvari: na toj istoj Filozofijadi u Budvi 1995. upoznao sam Dorijana Nuaja, tada studenta sociologije iz Prištine, ubrzo zatim inspiratora i važnog sporednog junaka u mom NAŽIVOM, a znatno kasnije i autora brojnih knjiga o kojima sam već izdašno pisao na ovom blogu (koe je to promaklo, neka potraži)... Njegov rad o dekadenciji bio je bukvalno JEDINI zaista pažnje vredan od svih koje sam odslušao tamo tog ranog leta...
No, dosta o tome. Evo sa čime je skoro-golobrado Ghoulče izašlo pred suvoparne sociologe te 1995. godine. Rad je kasnije izašao u spec. broju časopisa novosadskih studenata TO JEST kao jedan od malobrojnih odabranih od više tuceta izloženih na Filozofijadi. Evo šta je još u sadržaju tog broja, a odmah zatim i mog rada:
 


"Decadanse Macabre"
(c) Dejan Ognjanović
Pojam dekadencije i pored brojnih dosadašnjih pokušaja definisanja još uvek nije, po nama, na najbolji način shvaćen, možda i zato što mu se do sada uglavnom prilazilo sa stanovišta uže stručnosti jedne ili više srodnih nauka (uglavnom istorije, sociologije i njenih podgrupa, itsl), s nedovoljno širine da se zahvati sva kompleksnost problema. Ovaj rad nudi tezu koja ne pretanduje da pokrije dekadenciju u svim mogućim vidovima njenog ispoljavanja (individualno psihološki, kulturno-društveni i univerzalno-civilizacijski), već da ponudi jedan ugao posmatranja koji bi mogao biti od koristi onim misliocima spremnim da idu do krajnjih implikacija takvog gledišta.
Jedno od osnovnih pitanja u svakom istraživanju jeste: Koliko daleko ići?
Jer, na kraju krajeva, razum koji imamo dat nam je evolucijom u čisto praktične svrhe - kako bismo se oruđem, radom i lukavstvom izborili protiv neprijateljskih i fizički jačih sila negostoljubive prirode. Perverzija zvana: otkrivanje idealnih mogućnosti, večnih istina i smisla untverzuma dobila je svoj puni zamah u umovima retkih pojedinaca, tek posle mnogo hiljada godina njegove najbanalnije upotrebe, i ne samo da nije bila prvobitno planirana, već je, kako će se pokazati, upravo kontraproduktivna. 
Jedino nam naš antropocentrizam brani da uvidimo kako nema nikakve suštinske razlike između našeg razuma i, recimo, dara pauka da plete mrežu, ili dabra da gradi branu. Razum nam je dat kao oruđe za lakše (pragmatično) snalaženje u prirodi, i kao takav neminovno i neporecivo je vezan za naš najelementarniji nagon – nagon samoodržanja. Dok god je razum u njegovoj siužbi, nema većih problema; sve ide ustaljenim, prirodnim tokovima.
Tragedija životinje koja je sebe nazvala homo sapiens počinje ne od svesti, već od SAMOSVESTI. Sve ono do tada, a što se obično gromopucatelnim frazama ističe kao jedinstvenost čoveka u čitavoj prirodi – razum, promišljeni rad, društvena organizacija, jezik, mit, religija, umetnost – sve je to savršeno PRIRODNO, i u službi nagona vrste. Ono istinski unikatno, istinski jedinstveno i bez ikakve sličnosti ili uzora u celoj celcatoj beslovesnoj prirodi, i jedino što čoveka zaista izdvaja iz nje kao takve, jeste ta krajnja neprirodnost: razum okrenut prema sebi (što je početak svake dekadencije) i otud, neminovno – protiv sebe (što je svakako vrhunac dekadencije). 
Većina nas nije ni svesna u kojoj meri je tok, usmerenost i razvoj naše tzv. objektivne misli PREDODREĐEN biološkom nužnošću da, u svakoj mogućoj kombinaciji misli i ideja ne bude uzdrmano, relativizovano ili – ili taman posla – opovrgnuto naše centralno mesto u prirodi i čitavom poznatom svemiru. Ono što je Šopenhauer nazvao – slepom voljom – tj. beslovesnim nagonom za pukim postojanjem i reprodukcijom, počiva u vascelom živom svetu, pa time i u nama, i iz dubina naše organske prirode i pra-porekla indirektno upravlja našom percepcijom i mišlju.
Zbog nagona održanja života po svaku cenu, mi jednostavno MORAMO u našem životu i svetu oko nas VIDETI SMISAO – videti ga bilo kako i bilo gde – prosto da bismo opstali kao vrsta. U vlasti te primarne sile, kao što je iz istorije čovečanstva poznato, prosto nema tog falsifikovanja i silovanja razuma niti tog zastarelog, besmislenog i apsurdnog artefakta za kojim se neće posegnuti oči u oči sa beznađem, samo kako bi se zadržala iluzija smisla. "Credo quia absurdum est!" – uzvikuje ta klasična marioneta i dalje sebe smatrajući mislećom. 
Otud i pitanja sa početka: koliko daleko treba ići? Jer razum koji se ne boji da ide do kraja i skine i poslednji veo sa Istine, koji se ne boji da će duboko ispod fenomena naići na užas, neprijatnost ili, što je najgore – indiferentnost noumena – taj ledeno lucidni razum prekoračuje svoje granice, opasno gazeći oštricom između ludila i smrti. Psihološka je činjenica da se najteži poremećaji uma (tzv. ludilo) nedvosmisleno manifestuju upravo poremećajem nagona samoodržanja: letargija, autizam, odbijanje hrane, pa i konkretno samoubistvo. Kafka na jednom mestu piše: "Prvi znak započelog saznanja jeste želja da se umre". (Franc Kafka: "Razmišljanja o grehu, patnji, nadi i istinitom putu", izabrana dela, Nolit, Beograd, 1984.)
Još konkretniji je H. F. Lavkraft, i do danas nedovoljno shvaćen američki pisac metafizičkog horora, u prvom pasusu svoje poznate priče "Ktulhuov zov":
"Najmilosrdnija stvar na svetu, po meni, jeste nemoć ljudskog uma da uspostavi korelaciju između svih svojih sadržaja. Mi živimo na blaženom ostrvu neznanja usred crnih mora beskraja, i nije nam suđeno da se sa njega otisnemo daleko. Nauke, svaka težeći u svom sopstvenom pravcu, do sada su nas ozledile malo; ali jednoga dana spajanje rasparčanog saznanja otvoriće nam tako užasavajuće horizonte realnosti, i naše zastrašujuće pozicije u njoj, da ćemo ili poludeti od tog otkrovenja ili pobeći sa smrtonosnog svetla u mir i sigurnost jednog novog mračnog doba." (H. P. Lovecraft: The Haunter of the Dark, Harper Collins, London, 1994, p. 61. -sopstveni prevod)
Ili, ako pisce horora smatrate suviše neozbiljnim, ma šta oni imali da vam kažu, evo šta veli Niče:
"Priroda je bacila ključ: i jaoj kobnoj znatiželji koja bi jednom htela da kroz neku pukotinu pogleda izvan sobe svesti i koja sada naslućuje da na nemilosrdnom, gramzivom nezasitom, ubilačkom počiva čovek u ravnodušnosti svoga neznanja, privezan za san kao za leđa tigra. Pri takvom rasporedu u celom svetu, otkud bi bilo nagona za istinom!" (Fridrih Niče: Knjiga o filozofu, Moderna, Beograd, 1991, str 76.)
Moglo bi se ovako citirati u beskraj, jer gotovo da nema u istoriji iole većeg umetnika, fllozofa ili intelektualca, a da nije zapazio kobno dejstvo istinske, duboke spoznaje neprikrivene velovima mitopoetičkog i magijskog mišljenja koje čipkom kitnjastih metafora i simbola pokušava da po svaku cenu prikrije ledenu indiferentnost univerzuma za sve naše "uzvišene" ideje i utopije. Za ovaj svet moglo bi se reći ono što Vilijam Barouz kaže opisujući jedan lik u romanu Peško: "Bio je bolestan od smrti. Smrt je počivala u svakoj ćeliji njegovog tela. Iz njega je isparavala ništavnost, zelenkasta para raspadanja." (Vilijam Barouz: Peško, Četvrti talas, Novi Sad, 1991, str. 34.)
Čovek, jednostavno, nije spreman za ovakva otkrovenja na koja je neželjeno naletao razvijajući svoj LOGOS i svoju nauku, umesto da blaženo počiva u polutami MYTHOS-a, fantastičnih pričica koje bar ulivaju osećaj sigurnosti i poverenja. I ne znajući šta čini, čovek se otrgao iz sujeverja i blagoslovenog neznanja – i počeo da MISLI umesto da se NADA, i ISPITUJE umesto da VERUJE. Iz primitivne stopljenosti sa plemenom – gde nema samoubistva, svi su zdravi i jedri, a procenat mentalnih bolesi je zanemarljiv – čovek je krenuo u avanturu razodevanja Istine... Treba li se onda čuditi što je toliki broj genija – tih jedinih pravih dekadenata – suočen sa besmislom pobegao u alkohol, droge, razvrat, ludilo ili samoubistvo? Ili što su pesimizam, cinizam i nihilizam obavezni pratioci svake istorijske epohe dekadencije, kada upravo i bivaju najizraženiji?
Najveći paradoks je upravo sledeći: da dekadencija nije faza koja, "kao i starenje dolazi posle perioda uspona" (Vladimir Jenkelevič, "Dekadencija", Delo, Nolit, Beograd, br. 3-4,mart-april 1988, str. 36.) – kako se ona generalno pokušava bar donekle opravdati – već da svaki beskompromisan uspon razuma već PO SEBI jeste dekadencija. 
Imajući u vidu ovako neveselu sliku, neko bi mogao upitati ne pokušavamo li ovde da negiramo celokupni domet ljudske kulture i misli, zagovarajući umesto toga povratak u "još jedno mračno doba", to jest, u sigurnost plemena, mita i neznanja. Bilo šta slično tome daleko je od svake pomisli. Iako je jaka lucidnost, između ostalih faktora, "kriva" za to što smo tu gde jesmo, nju nipošto ne treba proklinjati i odbacivati, već je dostojanstveno prihvatiti kao jedino što nas izdiže iznad "životinjske sreće".
Razlog opšte dekadencije današnje civilizacije – dekadencije još složenije od ovde iznetog, užeg i specifičnog shvatanja tog pojma – vidimo upravo u slabosti i nesposobnosti većine da se protiv sve očiglednijeg besmisla bori ikako drugačije do najprimitivnijim (najstarijim) od svih odbrambenih mehanizama Ega, tj. okretanjem u suprotnost, okretanjem protiv sebe (mazohizam) i, naročito – REGRESIJOM. (Ana Frojd, nav. prema: Ivan Nastović: Psihopatologija ega, Dečje Novine, Gornji Milanovac, 1990.) Takav kukavičluk masa može voditi samo u dalju regresiju i propadanje – kao što to uveliko i neumitno i čini.
Izvestan izlaz – ako se ovde uopšte može govoriti o izlazu – za prave dekadente, u ovde datom smislu, bio bi jedino u heroizmu tragičnog prihvatanja onog što se ne može ni izmeniti ni zaboraviti, te u svesti o suštinskoj NEOZBILJNOSTI i NEZBILJNOSTI (u budističkom smislu), te u razvoju smisla za humor i naravno, pošto se klin klinom izbija, u stalnoj lucidnosti. Kako to Kami kaže u Mitu o Sizifu:
"Ako treba susresti noć neka to radije bude noć očaja koji je lucidan, noć polarna, bdenje duha, iz koje će se, možda, vinuti ona bela i netaknuta jasnoća koja ocrtava svaki predmet u svetlosti inteligencije." (Alber Kami: Mit o Sizifu, Veselin Masleša - Svijetlost, Sarajevo, 1989, str. 72.)

*   *   *