izabrana dela

izabrana dela

петак, 11. децембар 2020.

Ričard Korben R.I.P.


Ričard Korben je umro. Slava mu i hvala za sve!

Bio je i ostao jedan od najvećih umetnika koji su se ikada poduhvatili horora. Njegovo ime bilo mi je dovoljna preporuka, druge nisam tražio. O čemu je strip? Ko je pisao scenario? Koje je književno delo adaptirao? Koga je briga, ako je Korben crtao?

Stalno se svađam, ili bolje reći raspravljam oko ovoga čak i sa sličnomišljenicima i prijateljima koji mi naturaju navodno odlične stripove: „Da vidiš što je dobra priča! Ludački scenario! Majstorski dijalozi! Kakve igre reči, kakvi one-lineri!“ Na to sve ja odmahnem: „Meh, džaba sve, ako je crtež tek osrednji.“ Kao u Sendmenima, kao u Vočmenima, kao u Pričerima, itd.

Strip je pre svega vizuelni medijum: ako crtež nije vrhunski, manja je šansa da ću da čitam nešto, pa makar mu scenario stvarno bio odličan, kao u gorepomenutima (koje, istina, jesam čitao, ali ne otkidam na njih). Isto kao što me ni, u filmskom mediju, ne zanimaju navodno sjajno napisani, glumljeni, ne znam kolko pametni filmovi, ako nisu vrhunski slikani, ako fotografija (i režija) u njima nije barem odlična.

Ukratko, u stripu tražim izuzetan crtež, stilizovan, veći od života – hoću slika da mi priča priču, a ne ogromni baloni teksta koji tu sliku zaklanjaju, prostor joj oduzimaju, pa makar bili ispunjeni ne znam kakvim vrcavim blebetanjem.

Korben je to pružao: izuzetan crtež, stilizovan, veći od života pre svega i iznad svega.

Slike, snažne, moćne, samodovoljne. Njima ne treba mnogo teksta, mnogo objašnjavanja. One su razlog postojanja (i mog obožavanja) datog stripa, a ne ne-znam-koliko vickasti scenarista, a ne genijalni pisac kao predložak, pa makar to bili i moji bogovi Po i Lavkraft.

Ovaj mi je artwork godinama stajao na vratima

Ja volim preterivanje. Korben je bio genije preterivanja. Preterano mišićavi i kurati superjunaci, preterano sisate, oble, mekokožne zavodnice…

Njegovi su gušteri najgušterastiji, njegovi su pacovi najpacovskiji, njegovi su monstrumi najmonstruozniji…

Kosturi su mu najkosturskiji, truli leševi su mu najtruliji, najcrvljiviji, najfulčijevskiji…

Niko kao Korben nije crtao trulež i raspadanje. Gnjecavost tkiva, trošnost kostiju, meso pretvoreno u kašu, kosti pretvorene u krtu ljusku, u prah…

Niko kao on nije sugerisao spoj mesa i flore – gljivice, pečurke, mahovine, korenje drveća, grančice, te nezaboravne, unikatne, krte, suve, nemrtve Korbenove grančice…

I njegovo senčenje i njegovo bojenje isticali su treću dimenziju: te hiperbolične slike bukvalno su ISKAKALE sa stranica i UREZIVALE se u pamćenje…

Ali on je mnogo više od velemajstora body horrora: ahh, njegove divne ruševne trule zgradurine, kućerine, grobnice, hramovi…

Njegovi ljudi, jadni, karikaturalni, groteskni – ne znam da li je Korben bio mizantrop, verovatno nije, ali u ikonografiji njegovog sveta čovečanstvo je stalno na ivici karikature, ili preko te ivice; ljudi su smešni, patuljasti u odnosu na Čudovišta koja ih nadjačavaju, u odnosu na Smrt koja kosi sve…

I niko kao on nije crtao LUDILO – sumanuti pogled ludaka, bezumlje, nakaznost, nakaradnost, iskošenost, izvitoperenost, ne samo telesnu nego i mentalnu…

Iako Amerikanac, i kao takav uronjen do temena u pop kulturu, u palp, u petparačku književnost i B-filmove, u superheroje, u fantazije, ja u njemu vidim snažan upliv nečega umetničkog, evropskog.

Korben je oličenje maksime STIL IZNAD SUPSTANCE, tipične za italijanski horor, za majstore kakvi su Arđento i Fulči – i zaista, ja u Korbenu vidim arđentovsko igranje sa bojama, i fulčijevsku poetiku truleži, „uskovitlane srži svekolike gnjusi“ kako to Tatko na Horor, E. A. Po, jednom memorabilno napisa.

-Da budem jasan, ovime o prednosti stila nad supstancom mislim pre svega na njegove horor radove, gde su scenariji češće bili treš nego što nisu. U stripovima fantazije i SF-a češće je imao jače i bolje priče...

U njegovim gljivicama i rastinju, u njegovim hramovima i ukletim kućama ja vidim Maksa Ernsta i mnoge druge evropske umetnike, slikare.

Možda mi se priviđa; možda projektujem; ali i ako projektujem, to je zato što mi je Korben pružio savršenu, unikatnu podlogu za to.

I ta podloga je trajna, i trajaće mnogo, mnogo duže od Korbenovih zemnih ostataka.

Zato, pogrešno je reći da Korben više nije među nama. Kako nije, eno mi ga na policama. Evo mi ga u lobanji, gde će i ostati sve dok mi ga demencija ili smrt ne iščupaju.

Počivaj u miru dragi, divni čoveče koji si nam ostavio toliko mnogo prelepih, fantastičnih i hororičnih slika – za projektovanje, za meditiranje, za napaljivanje, za zgražavanje, za gađenje, za ježenje, za uživanje.

P. S. Inače, srećan sam i ponosan što sam, na svoj skromni način, učestvovao u nekoliko Korbenovih izdanja kod nas: za Darkvud sam preveo dva albuma LEGLO STRAVE

u kojima je Korben (sa saradnicima) adaptirao, i sam samcit crtao, po delima Edgara Alana Poa a zatim i H. F. Lavkrafta.

Ujedno vas podsećam da je Darkvud objavio i Korbenov album KUĆA NA GRANICI, prema romanu THE HOUSE ON BORDERLAND Vilijama Houpa Hodžsona, pisca čije sam najbolje priče odabrao (a jednu novelu i preveo) u Orfelinovoj zbirci GLAS U NOĆI.

Takođe kod Darkvuda imate i Jezovnik 2 - Ričard Korben, gde su njegove kratke priče iz legendarnih časopisa Creepy i Eerie - nekad strašne, nekad smešne, ali uvek uznemiravajuće.

Prema tome, ako ste iz ma kog razloga do sada odlagali uranjanje u svet ovog genija, nemojte više časiti ni časa. Korben je onaj najređi, najdivniji dar – dar koji neprestano daruje (the gift that keeps giving)!